RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Der Serbisch-Orthodoxe Patriarch Porfirije als „Brückenbauer“
No full textThe article offers a portrait of Porfirije (Perić), the new patriarch of the Serbian Orthodox Church, elected in February 2021. Based on Porfirije’s own writings, he is characterized first and foremost as a “builder of bridges” in various senses and contexts of dialogue, concerning ecumenical, but also inter-religious and inter-ethnic dialogue. This corresponds with his conscious self-identification and interpretation of his role as a Christian and as an Orthodox bishop. Main sketches of this image already became visible during Porfirije’s time as Orthodox metropolitan of Zagreb, a position he took over by 2014. Historical burdens from the complex history of the territory of former Yugoslavia form multiple challenges to the conciliatory approach of Porfirije. The Serbian patriarch devotes particular attention to the relationship with the Roman Catholic Church, in Croatia and beyond
Triadological Аssumptions of the Catholicity of the Church in the Work of the Holy Father Justin (Popović)
No full textСаборност је израз сâмог бића Цркве Божје. Озбиљно узимајући у обзир кључне богословске последице синтагме ’Црква Божја’ или ’Црква Свете Тројице’, аутор испитује везу теологије (тријадологије) и еклисиологије на конкретном примеру вере у католичанску Цркву. У другом делу рада анализирају се добијени закључци у односу на ставове о. Јустина Ћелијског, који је саборност називао не само богочовечанском (реалношћу), подвлачећи тако њен христолошки аспекат, него и тројичном, указујући на тријадолошке претпоставке еклисиологије, а тиме и појма црквене саборности. Тиме се сагледава изузетна актуелност мисли нашег светог оца пред изазовима схватања саборности Цркве у унутарправославном и екуменском контексту.Catholicity is an expression of the very being of the Church of God. Seriously considering the key theological consequences of the phrase ’Church of God’ or ’Church of the Holy Trinity’, the author examines he connection between Theology (triadology) and ecclesiologyon a specific example off aith in the Catholic Church. In the second part of the paper, the obtained conclusions are analyzed in relation to the views of Fr. Justin of Ćelije, who called catholicity not only God-man’s (reality), thus emphasizing its Christological aspect, but also the Trinity, pointing out the triadological assumptions of ecclesiology, and thus the concept of ecclesiastical catholicity. This shows the exceptional relevance of the thoughts of our Holy Father in the face of the challenges of understanding the catholicity of the Church in the intra-Orthodox and ecumenical context
The Orthodox Church and the rights of children
No full textChildren’s rights are an integral part of the normative catalog of human rights in the form of internationally recognized documents ratified by almost all countries. Since the era of the Enlightenment, children have been identified as bearers of a unique and vulnerable social identity. Children first received legal protection at the beginning of 1924, and with the adoption of the Declaration on the Rights of the Child in 1959 by adopting a document of the same name. Finally, the complete form of protection of children’s rights is expressed by the UN Convention on the Rights of the Child from 1989. with accompanying Protocols. The Orthodox Church welcomes the defined care of international institutions for the necessity of legal protection of children. Lord Jesus Christ and His Church have always held a warm and benevolent attitude towards children, recognizing in them unique persons and beings worthy of God’s grace and salvation. The Orthodox Church is open to contributing to a better and more adequate position of children in the modern world with its age-old pastoral and missionary methods based on God’s love for humanity and in cooperation with state institutions
Significance of the “Cuddesdon” Episode (1917–1919) for Serbian New Testament Scholarship
No full textУ раду се проучава допринос српској библистици који је потекао из времена када су српски богослови током Великог рата (1917–1919) похађали енглеске теолошке школе на колеџима Оксфорд и Кадeстон. Предност поступка спроведеног у предложеном раду огледа се у томе што је проучавани допринос задобио форму уџбеника из области увода у Нови Завет, који је 1924. у Београду објавио један од кадестонских наставника, свештеник Војислав Јанић (1890–1943). Најпре је тај уџбеник у раду анализиран у контексту развоја српске новозаветне исагогике и других околности његовог настанка, а потом је разматрана садржина те публикације у светлу њених могућих узора. Битним чиниоцем у вредновању Увода у Нови Завет сматра се биографски портрет аутора, преузет из истраживања Радмиле Радић. Рад указује на изазове српске библистике на почетку прошлог столећа и подсећа да је њена перспектива могућа уз целовито разумевање њене прошлости. При томе се допринос епизоде „Кадестон“ српској библистици сматра и једним од кључних корака у постанку Православног богословског факултета Универзитета у Београду.The paper examines the contribution to Serbian biblical scholarship that dates back to the time when Serbian theologians attended the English theological schools of Oxford and Cadesdon College during the Great War (1917–1919). The advantage of the procedure conducted in this paper is reflected in the fact that the examined contribution took the form of a textbook in the field of the New Testament isagogics, published in Belgrade in 1924 by one of the Cuddesdon teachers, priest Vojislav Janić (1890–1943). Since this textbook was first analyzed in the context of the development of Serbian New Testament isagogics and other circumstances, the content of that publication was then considered in the light of its possible role models. An important factor in the evaluation of the Introduction to the New Testament is considered to be the biographical portrait of the author, taken from the recent research of Radmila Radić. The paper points out the challenges of Serbian biblical scholarship at the beginning of the last century and reminds that its perspective is possible only with a complete understanding of its past. The contribution of the episode “Cuddesdon” to Serbian biblical scholarship is considered one of the key steps in the establishment of the Faculty of Orthodox Theology of the University of Belgrade
Contemporary Comparative (Orthodox — Roman Catholic) Soteriology: Problems and Perspectives
No full textАутор врши основну богословску анализу проблема спасења, постављајући питање: како римокатолицизам, у најопштијим цртама, разуме садржај сотириологије данас, с обзиром на предањске претпоставке и како то може бити реципирано у православном богословљу нашег времена? С обзиром на то, у анализи савремене католичке сотириологије узима три новија кључна документа католичког магистеријума. Сва три се директно баве теологијом спасења и објаве су Конгрегације за доктрину вере (КДВ): Примедбе на документ ARCIC II „Спасење и Црква“, од 18. новембра 1988, Изјава „Dominus Iesus“ о спасењској јединствености и универзалности Исуса Христа и Цркве, од 6. августа 2000. године, Писмо „Placuit Deo“ о неким аспектима хришћанског спасења, објављен 22. фебруара 2018. године. У закључку износи став да се готово увек увиди упоредног богословља тичу Православне Цркве, не само ad extra, него и њеног унутрашњег бића и начина постојања.The author conducts the basic theological analysis of the problem of salvation, raising the following question: How does Roman Catholicism generally understand the content of soteriology today with regard to the traditional assumptions, and how can this be accepted in the Orthodox theology of our time? Bearing this in mind, the author considers three recent major documents of the Catholic magisterium. All three documents deal with the theology of salvation and have been published by the Congregation for the Doctrine of the Faith (CDF): Observations on ARCIC II’s “Salvation and the Church” dated November 18, 1988, “Dominus Iesus”: Declaration on the Unicity and Salvific Universality of Jesus Christ and the Church, dated August 6, 2000, and Letter “Placuit Deo” on Certain Aspects of Christian Salvation, published on February 22, 2018. In the conclusion, the author states that the insights of comparative theology are almost always related to the Orthodox Church, not only ad extra since they also apply to its inner being and manner of existence
The Status of Hinсmar of Reims (806-882) on the Court of Charlemagnes Successors and in Frankish Church. Biographical Sketches and Theological Contribution
No full textОвај рад ће – кроз анализу биографских цртица из живота
Хинкмара из Ремса (806-882) – понудити неколико равни приликом анализе историјско-
богословских тема из 9. века. На првом месту биће анализиран однос наследника Карла
Великог међу собом и са свим релевантним факторима на Западу у истом периоду,
затим ће богословске теме бити сагледане кроз призму дела Хинкмара из Ремса, са
посебним освртом на однос са римским епископом и на развој римског примата на
Западу у средњем веку. Поред историјских догађаја Хинкмар је живо учествовао у
црквеном животу у Франачкој империји кроз саборско деловање, писање списâ и
утицајем на нижи клир, тако да ће богословско-канонска анализа Хинкмаровог деловања
очитати духовно стање на франачком двору и у селима и градовима, као и однос Рима и
Ахена у контексту јурисдикције на Западу Европе у 9. веку. Закључак овог истраживања
треба да помогне у сагледавању односа Рима и Франачке државе у том периоду, али и
развоја германског менталитета у хришћанском етосу Западне Европе у средњем веку.The aim of the study is to reevaluate status of Hincmar of Reims in the Frankish Empire and in relationship between Achen and Rome. Hincmar’s life is threefold analyzed. In the first place, the attitude of the successor of Carlo is great among themselves and with all relevant factors in the Western Europe, then the semicolons will be seen through the prism of the work of Hincmar, with a special reference to the Roman bishop and the development of Roman primacy in the West Europe in the Middle Ages. In addition to the historical events, Hincmar participated in Church life in Frankish Empire through the council’s actions, writing, so that the human-canon analysis of Hincmar's action will read the spiritual situation on the Frankish court and in the villages and cities throughout Frankish State. The conclusion of this research should help to analyze the relationship between Rome and Frankish Empire, but also the development of the German mentality in the Christian Ethos of Western Europe in the Middle Ages. Although there was a problem, during thirty years, in the life of Hincmar as the archbishop of Reims, he spent a very important Church generosity and an influential man. Hincmar was also an inspirer of many reforms and contributed to the rulers approve many church benefits. As a connoisseur of the court ceremony and a decisive fighter for Church interests, Hincmar actively participated in the great political and Church events of his time, and was in realizing the widest Church privileges and the Metropolitan rights of the Archbishoporic of Reims. In his struggle, Hincmar was forced to rule out Church and canonically so that he could respond to all the demands of the then ruling elite. On the other hand, it can be emphasized that Hincmar influenced the manner in the kingdom of Western Frankia during the 9th century
Liturgical-Historical Analysis of Cults of Serbian Saints in the Metropolitanate of Karlovci in 18th Century
No full textКулт сваког светитеља чини његова литургијска основа која је дубоко прожета и обележена конкретним историјским околностима у различитим епохама. Стога светитељски култ представља сложен феномен чија анализа не само да захтева истраживање и рашчитавање богослужбених књига, него подразумева и директан увид у црквено-политичку стварност у којој култ настаје и развија се. Изучавање култова српских светитеља на територији Карловачке митрополије почиње анализом историјских и богослужбених околности које су везане за Велику сеобу 1690. године. Ти догађаји пресудно су утицали на популаризацију култова, њихову ревитализацију и њихово постављање у нову богослужбену и идентитетску позицију. Литургијско празновање Срба светитеља и њихова историјска улога ће у новонасталим околностима бити предмет интересовања не само римокатоличких историчара и конфесионалних полемичара, него и националне историографије XVIII столећа где ће, зависно од позиције аутора, бити приказан значај српских светих. У општем контексту епохе врло важну улогу заузима и друштвено-политичка рецепција светитељских култова, где су култови препознати не само као носиоци славне прошлости него и као нови стубови око којих ће се формирати верско и политичко саморазумевање нашег народа, али и његово препознавање од стране Хабзбуршког двора. Управљање култовима националних светитеља Двор је видео као важан део државничког програма. Контролом култа контролисао се идентитетски простор који је потенцијално угрожавао хабзбуршки концепт империје као наднационалног царства. Самим тим, култови српских светих представљали су препреку за идентитетску асимилацију Срба у Хабзбуршкој монархији. Присуство моштију српских светитеља на блиском простору, најпре у Сентандреји а потом и на Фрушкој Гори, формирало је нову сакралну топографију која је потом утицајно обликовала и јеротопију манастирских храмова и утицала на ново разумевање богослужбеног простора. Поред већ потврђених култова српских светитеља, анализирана су и два локална култа, култ Светог Рафаила Банатског Хиландарца и култ патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића. С обзиром на то да су досадашњи истраживачки резултати указали на тезу о могућој канонизацији патријарха Арсенија 1721. године, ово питање је још једном детаљно размотрено у светлу сачуваних извора и постојеће литературе, да би се дошло дошло до одговора који се могу проверити чињеницама. Поред бурних историјских дешавања, прва половина XVIII столећа обележена је и умножавањем помена српских светитеља у богослужбеним књигама. Стога смо анализирали и међусобно упоредили малобројне литургичке изворе из тог периода, придружујући им важне дисциплинарне одредбе и државна и црквена указања која се тичу правилног разумевања и светковања празника. За разлику од Цркве, Хабзбуршка монархија је празнике посматрала искључиво у распореду радних и нерадних дана. Сматрала их је саставним делом програма своје конфесионалне политике, те је на томе темељила своје право да интервенише по питању њиховог броја и статуса током друге половине XVIII века. Празници српских светих заузимали су истакнуто место у верско-националном програму нашег народа, те су самим тим били предмет државних реформи које су својим исходима обликовале садржај православног месецослова. Њихово присуство у месецословима разматрано је у више државних одлука, што је напослетку утицало и на промену њиховог празничног статуса. Све промене у статусу и разумевању празника приказане су кроз анализу спроведену у раду. 2 За празнике српских светих у XVIII столећу везује се и појава Опште стихире српским светитељима митрополита Јована Георгијевића, али и питање појаве заједничког празника Сабора српских светитеља. С потоњим је у вези и питање заветног или провинцијалног прослављања ових светих. Све ове теме у појединачном сагледавању и међусобном пресеку дају сложену слику међусобних односа Карловачке митрополије и државничког програма Хабзбуршке монархије. Централну тему везану за култове српских светих у XVIII столећу чини појава првог штампаног србљака под насловом 1761. године. Да би се анализирао феномен србљака, његов настанак и развој, истражен је шири богослужбени контекст празника српских светитеља и њихова присутност и позиционирање у литургијској години према рукописним и старим штампаним богослужбеним књигама. Настанак и уобличавање србљака као посебног богослужбеног зборника најпре су приказани кроз анализу појединачних рукописа од XV до XVIII века. Њиховим међусобним поређењем сагледан је и описан је феномен рукописних србљака, реконструисан је њихов континуитет и приказан њихов садржај. Поређење рукописних србљака и штампаних издања XVIII столећа подразумевало је и разматрање евентуалних рукописних предложака или узора на основу којих је настао први штампани србљак. Релевантност наших истраживања огледа се у целовитијем изучавању и анализирању сложених богословско-историјских околности које су на непосредан начин уобличавале прослављања српских светитеља у XVIII веку.The cult of every saint is consisted by his liturgical basic that is deeply rooted and marked with concrete historical circumstances in different epoch. Consequently, the Saints cult represents a complex phenomenon whose analysis demands not just a research and rereading of liturgical books but also implies direct insight in church-political reality where cult originates and develops from. Researching cults of Serbian Saints on the teritory of Metropolitanate of Karlovci begins with the analysis of historical and liturgical circumstances that are connected with The Great Migration 1690. These events are crucial for popularisation of the cults, their revitalisation and their placement in new liturgical and identity position. Liturgical celebration of Serbian Saints and their historical role in newly-formed circumstances will be the area of interest not only for Roman Catholic historians and confessional polemists, but also for national historiography of the 18th century. There lies, regarding the author's position, the importance of Serbian Saints. In general context of epoch a very important role is taken social-political reception of Saint cults where cults are recognized not just as bearers of the glory past, but also a new pillars around which would be formed religious and political self -understanding of our nation and its recognition by the Habsburg court. The court saw managing the cults of national saints as a significant part of the state program. Controling the cult meant that was controlled the identity space that was potentially threatening the Habsburg concept of realm as overnational empire. The cults of Serbian Saints represented the obstacle for identity assimilation of Serbs in Habsburg monarchy. Presence of the Holy relics of the Serbian Saints in close territory, first in Szentendre and then Fruska Gora, formed a new sacral topography that later shaped hirotopic of the monastery temples and influenced new understanding of liturgical space. Apart from already confirmed cults of Serbian Saints we also analysed two local cults, the cult of Saint Rafail of Banat and the cult of patriarch Arsenije III Carnojevic. Considering that the results of the conducted research so far indicated the thesis of possible canonization of patriarch Arsenije 1721, this question was once again considered in light of the preserved sources and existing literature so that we could find answers that could he verified with facts. Apart from the tumultuous historical events the first half of the 18th century was marked with multiplication feast of Serbian Saints of liturgical books. We also researched and mutually compared a few liturgical sources from that period joining them important disciplinary regulations and state and ecclesiastical laws that are regarded of correct understanding and celebrating feast days. Unlike Church, Habsburg Monarchy observed feast days entirely in the schedule of work days and holidays. Monarchy considered them a constituent part of the program of their confessional politics on which they grounded its right to intervene regarding their number and status during second part of 18th century. Feasts of Serbian Saints occupied prominent place in religiously-national program of our people and they were a part of national reforms which, with their outcomes, shaped content of liturgical calendar of the Orthodox Church. Their presence in the calendar was considered in more national resolutions that was after influenced on changing their festive status. All changes in the status and understanding of the feasts are presented in the results which are found in our work. Serbian Saints feasts in 18th century are linked with occurrence of General sticheron of Serbian Saint by metropolitan Jovan Georgijevic and also with a question of their testimonial or particular celebrating. All these subjects in individual consideration and mutual section gives a 4 complex picture of mutual relations between Metropolitanate of Karlovci and the national program of Habsburg Monarchy. The central theme dedicated to cults of Serbian Saints in 18th century appears in the first printed Srbljak with a title (Rules of prayer of Serbian Saints) in 1761. In order to analyse the phenomenon of Srbljak its occurrence and development, the following was researched wider liturgical context of the feasts of Serbian Saints and their presence and positioning in liturgical year according to manuscripts and old printed liturgical books. The occurrence and shaping of srbljaks as especial liturgical book wеre firstly presented through individual manuscript examples from 15th to 18th century. Through their comparison was perceived and was explored phenomenon of manuscripts srbljaks and was reconstructed their continuity and their content was shown. Comparing manuscripts of srbljaks and the printed editions of the 18th century were considered researching of eventual manuscripted templates or models which influenced the first printed Srbljak. The relevance of our research was based on more complete researched and the analysis of the complex liturgical-historical circumstances which, in a direct way, shaped celebrating Serbian Saints in 18th century
Recensions of the Septuagint
No full textОва студија показује да су античке рецензије библијских текстова биле, пре свега, мотивисане теолошким разлозима. Методолошки гледано, приказ рецензија урађен је хронолошки, са намером да се стекне боља слика дијахроније текста. На почетку се обрађује претхришћанска καίγε˗рецензија, занимљива из разлога што није на стала у озрачју теолошких спорова између хришћанства и јудаизма. У наставку су предочене основне одлике јеврејских рецензија, које су наста ле као реакција на текст Септуагинте. Јеврејске рецензије су корекција грчког текста на основу тадашњег јеврејског, а често пред стављају превођење изнова, посебно делова и стихова који су има ли специфичну богословску тежину. Хришћанске рецензије су има ле за циљ исправке текста Септуагинте, који се услед преписивања временом кварио. Посебно место заузима Оригенова Хексапла. На примеру Хексапле најбоље се могу видети амбиције тадашњих при ређивача текста. Основни мотив таквих рецензија није било научна реконструкција првобитног текста, него опредељење за неку од текстуалних верзија која се више уклапала у теолошка уверења приређивача.The paper shows that antique recensions of biblical text were first and foremost the ologically motivated. The contemporary scholarly logic and textual criticism diverge from the original ambition of the editor (translator) of the Biblical text. When it comes to the method used, the recension’s overviews are given chronologically in order to create a better sense of the diachronical dimension of the text. At the same time cor rections and im provements of biblical texts were taken into consideration. The Prechristian recension, so called καίγε–recension is shown at the begin ning. It is interesting because it emerged in the climate of the dispute between Christianity and Judaism. Following this recension are shown the basic features of Jewish recensions (Aquila, Symmachus, Theodotion). They emerged as reactions to the text of the Sep tuagint. Jewish recensions are cor rections of the Greek text on the ba sis of contemporary Jewish text. They of ten re present a new translation, especi ally when it comes to the theologically impor tant passages and verses. Christian recensions (the Hexapla, Hesychius, Lucian) had the aim of improving the text of the Septuagint which gradually changed due to copying and tran scribing. Origen’s He xapla is of the great importance for understanding the aim of the contemporary editors. The key motive for such an endeavour was not the critical scholarly reconstruction of the text, but the selection of some of the textual version which were more fitting with the theological scope of the editor