REPFF - Repository of Faculty of Philology, University of Belgrade
Not a member yet
1887 research outputs found
Sort by
Средњовековно шаљиво песништво у контексту схватања о етичким вредностима
No full textУ средњем веку схватања о етичким вредностима формирају се како под утицајем духовне тако и световне друштвене сфере. На примеру Штрикера, песника из средњовисоконемачког периода, рад покушава да покаже улогу песништва приликом формирања свести о етичким вредностима. Тумачења Штрикеровог песништва крећу се између налаза да је видљив с једне стране утицај разборитости као доминиканског појма врлине али и с друге стране народне мудрости. Допринос песништва процесима социјализације истражиће се поређењем етичких представа важећих у контексту владајућих друштвених структура, са идејама које се формирају самостално у широко распрострањеним нижим сталежима. Утицаји грчке античке филозофије, пре свега Аристотелове, и учење о врлинама које су у средњем веку ширили монаси, нпр. Тома Аквински, данас су основа филозофског система католичке цркве. Бољи увид и реалистичан поглед на друштвене односе у средњем веку, међутим, могуће је постићи разумевањем стварности која је приказана кроз етичко и морално схватање широких народних слојева. Културноисторијски детаљи описани у шаљивом песништву средњег века подржавају непосредно стицање сазнања о цивилизацијском напретку и социјализацији друштва. Развој градова и трговине утицао је на начин формирања насеља, али и на формирање естетских појмова који наговештавају развој грађанске културе.Im Mittelalter steht die Ausbildung eines ethischen Werteverständnisses im Spannungsfeld geistlichen und weltlichen Einflussbereichs. Am Beispiel Strickers wird der Beitrag der Dichtung für die Ausbildung eines Werteverständnisses dargelegt. Die Interpretationen von Strickers Dichtungen reichen von der Ansicht, dass einerseits ein Einfluss der dominikanischen Prudentia erkennbar ist, andererseits aber auch von traditionellen Volksweisheiten. Im Vergleich ethischer Vorstellungen, die gültig sind im Kontext herrschender Gesellschaftsstrukturen, und sich frei herausbildender Ideen, die in niederen Schichten anzutreffen sind, wird jener Beitrag untersucht, den die Dichtung zu Sozialisierungsprozessen geleistet hat. Einflüsse der antik griechischen Philosophie, allen voran Aristoteles und die Tugendlehren, die im Mittelalter von dominikanischen Mönchen verbreitet wurde, Thomas von Aquin u. a., bilden heute die Grundlage für das philosophische System der katholischen Kirche. Ein besseres Verständnis und wirklichkeitsgetreues Bild der sozialen Verhältnisse im MA kann über das Verstehen der Realität erreicht werden, wie sie sich durch die ethisch-moralischen Begriffe der breiten Volksschichten präsentiert. Kulturhistorische Details, die in der mittelalterlichen Mährendichtung beschrieben werden, tragen unmittelbar zur Erkenntnisbereicherung über einen Zivilisationsfortschritt und die Sozialisierung bei. Die Entwicklung von Städten und des Handels wirkte sich auf die Siedlungsausbildung von Ortschaften aus aber auch auf die Ausbildung von ästhetischen Begriffen, welche die Entstehung einer bürgerlichen Kultur ankündigen
О обележавању управног говора
No full textУ раду се разматра обележавање управног говора наводницима и цртом. Детаљно се приказују различита решења која прописују досадашњи правописи (било да су она експлицитна или се само очитују у наведеним примерима) и нуде се аргументи у прилог и против њих. На основу тих разматрања, али и савремене издавачке праксе, на крају рада ауторка препоручује решења која сматра најприкладнијим
Aleksandra Korda-Petrović: Kroz istoriju češke književnosti, Beograd: autorsko izdanje, 2012
No full textTema smerti v proizvedenijah Mihajla Kocjubinskogo
No full textKrajem HK veka bila je popularna tema smrti, pretežno u vezi sa filozofijom i estetikom dekadansa. Sa razvojem filozofske misli, pojavom egzistencijalizma i burnim događajima HH veka odnos prema smrti donekle se menja. Smrt se doživljava kao jedna od mogućnosti postojanja, prelazak iz jednog stanja u drugo, kao nerazdvojivi deo postojanja. U ukrajinskoj književnosti 20-30-ih godina HH veka zajedno sa patosom afirmacije života veća pažnja posvećuje se temi smrti, samoubistva, težnji ka uništenju. Tema psihološke razdvojenosti čoveka nije bila nova, ali je treba posmatrati kroz široku generalizaciju pravaca, ne samo u književnosti, već i u nauci, posebno u filozofiji, fiziologiji i psihologiji. Krajem HK veka u nauci i književnosti mnogo se pisalo o shvatanju života i njegove svrhe, o smrti i besmrtnosti. Ovim pitanjima bavio se i ukrajinski pisac, Mihajlo Kocjubinski (1864-1913), koga mnogi smatraju jedinim pravim impresionistom u ukrajinskoj književnosti, a njegova dela odišu i realizmom, i modernizmom.V konce H1H st. populjarnoj byla tema smerti, preimuščestvenno v svjazi s filosofiej i ëstetikoj dekadansa. S razvitiem filosofskoj mysli, s pojavleniem ëkzistencializma i burnyh sobytij HH st. otnošenie k smerti do nekotoroj stepeni menjaetsja. Smert' sčitaetsja odnoj iz vozmožnostej suščestvovanija, perehoda iz odnogo sostojanija v drugoe, kak neotdelimaja čast' suščestvovanija. V ukrainskoj literature 20-30-ih let HH st. vmeste s pafosom utverždenija žizni bol'še vnimanija udeljaetsja teme smerti, samobijstva, tendencii k razrušeniju. Tema psihologičeskogo otdelenija čeloveka ne byla novoj, no na nee nado smotret' čerez širokuju generalizaciju napravlenij, ne tol'ko v literature, no i v nauke, osobenno v filosofii, fiziologii i psihologii. V konce H1H veka v nauke i literature mnogo pisali o ponimanii žizni i ee celi, o smerti i bessmertii. Dannymi voprosami zanimalsja i ukrainskij pisatel' Mihajlo Kocjubinskij (18641913), kotorogo mnogie sčitajut edinstvennym nastojaščim impresionistom v ukrainskoj literature, a ego proizvedenija prinadležat i k realizmu, i k modernizmu
O nekotoryh specifikah peredači serbskoj frazeologii na sovremennyj grečeskij jazyk i grečeskoj frazeologii na serbskij
No full textU ovom radu ukazuju se na neke od razlika u frazeologiji između srpskog i grčkog jezika, odnosno na moguće načine kako se frazeologizmi kontrastivno prenose sa jednog jezika na drugi i obratno. Komparativno savlađivanje frazeologije je važan segment u usvajanju stranog (L2) jezika, posebno ukoliko imamo na umu da se frazeologizmi, kao deo usvojenog vokabulara u maternjem jeziku, ne mogu izbeći. Zbog toga je veoma važno da se postepeno razvija frazeološka kompetencija kako u maternjem jeziku tako i u stranom. Znatnu teškoću pri usvajanju frazeologizama na stranom jeziku predstavljaju interferencije iz maternjeg jezika, što je neminovna posledica dominacije jednog ovladanog načina apstraktnog mišljenja. Usvajanje frazeologizama na stranom jeziku znači, između ostalog, i ovladavanje drukčijim oblikom apstrakcije.Odnim iz važnejših segmentov v izučenii inostrannyh jazykov javljaetsja bez somnenija pravil'noe usvoenie i ponimanie frazeologičeskih edinic, takže kak i ih adekvatnaja peredača na drugoj/drugie jazyki i naoborot. Frazeologija odnogo jazyka uže sama po sebe očen' kompleksna, a problema tem bolee osložnjaetsja v uslovijah perepletenija i vzaimodejstvija na otnositel'no nebol'šom geografičeskom prostranstve, kakim javljaetsja Balkanskij poluostrov, množestva jazykov i kul'tur. Frazeologičeskaja kompetencija, razvivajuščajasja pervonačal'no v rodnom jazyke, pri izučenii inostrannogo oformljaetsja medlennee po toj ponjatnoj pričine, čto neobhodimo ovladet' novymi, kak pravilo, suščestvenno otličajuščimisja ot rodnyh formami abstrakcii. Poëtomu peredača frazeologizmov na drugoj jazyk trebuet bol'šogo umenija, opyta i proniknovenija v duh jazyka. Imeja v vidu skazannoe, sopostavitel'noe izučenie frazeologizmov v dvuh ili neskol'kih jazykah - vklad v izučenie diahronnyh mežkul'turnyh i mež''jazykovyh vzaimodejstvij, v osobennosti, esli ëti jazyki prinadležat k raznym v genetičeskom i/ili tipologičeskom otnošenii jazykovym gruppam
Libraries in the Ottoman empire
No full textTurci Osmanlije nastavili su sa tradicijom negovanja knjige i pismenosti koja je postojala u čitavom islamskom svetu. Osmanski sultani, visoki državni činovnici i verski dostojanstvenici posedovali su bogate lične biblioteke. Biblioteke za potrebe nastavnika i učenika verskih škola i verskih lica najčešće su osnivane kao zadužbine (vakuf) i radile su u sastavu džamija, medresa, tekija i drugih institucija u kojima su negovane islamske nauke i duhovnost. U posebnim poveljama zadužbinara (vakfijama ili vakufnamama) precizirani su svrha osnivanja biblioteke, personal, prihodi i uslovi za korišćenje knjiga. Prva biblioteka koja je imala posebnu zgradu u Osmanskoj imperiji nastala je 1678. godine. U Doba lala (1718-1730) počinje osnivanje biblioteka otvorenih na dobrobit širih slojeva stanovništva. Prve moderne biblioteke nastaju sa osnivanjem Vojne akademije i Pomorsko-tehničke akademije u Istanbulu krajem XVIII veka. Munif-paša, osnivač Osmanskog učenog društva 1861, ujedno je i osnivač prve moderne biblioteke za naučno-istraživački rad u Imperiji. Prva državna biblioteka otvorena je 1884. godine u Istanbulu.The paper brings a short survey of history of the library culture developed in the Ottoman Empire. There were various types of libraries in the Ottoman times - sultans' libraries, private libraries, libraries in mosque and medrese complexes (medrese - traditional İslamic school), independent libraries. There were no public libraries until the end of the 19th century. Both medreses and libraries were supported by pious foundations (vakıfs). Libraries were not dedicated only to the teachers and pupils of medreses but to the other scholars as well. Their foundation deeds are particularly important specifying number of books, the necessary qualifications of the librarians and other staff, their working hours, salaries etc. Sultans of the Ottoman Empire traditionally set up their private libraries within the imperial palace. The most famous are the library of Mehmed II the Conqueror, the library of Süleyman the Magnificient, the library of Enderun founded by Ahmed III. Hamidiye Library founded by Abdülhamid I in İstanbul outside the imperial palace was the only one open to foreign researchers. The first independent library named Köprülü Library was opened in İstanbul in 1678. A number of libraries for public use were founded during the Tulip Age (1718-1730). After the foundation of the Ottoman Scientific Society in 1861. Münif Pasha founded the first modern scientific library. The first public library was established in İstanbul in 1884
Bogdan Popovic and Serbian literature
No full textДокторска дисертација Богдан Пожовжћ ж рпжрка књждгвноре прецизира вредности и значај Поповићевог доприноса српској науци о књижевности. Циљ постављен пред истраживање подразумевао је објективно сагледавање свих поставки Поповићевог приступа проучавању књижевности, његовог конкретног критичког рада везаног за српску књижевност, као и одређивање вредности његовог укупног рада на проучавању српске књижевности. У раду је указано на важност Поповићевог књижевнотеоријског система, као и на традицију из које се он развија. Велика пажња посвећена је анализи Поповићевог естетичког система, као и његовој тежњи за достизањем прецизно дефинисаног мерила за одређивање вредности књижевних дела. Ограничења у пољу истраживања била су везанасамо за књижевнокритички део Поповићевог опуса, будући да његове анализе нису биле ограничене само на српску књижевности, већ су обухватале много шири опсег, а у исто време, Поповићева критичарска пракса није била ограничена само на књижевност, већ је обухватала и друге уметности. Поповићеве улоге, посредно важне за српску књижевност – уреднички рад у Спжрком књждгвном гларнжкс, као и антологичарски рад, односно стварање Анеологжјг новжјг рпжркг лжпжкг, биле су предмет анализе у посебним поглављима. Резултати истраживања успостављају целовит поглед на рад Богдана Поповића и прецизирају његове заслуге и допринос развитку српске науке о књижевности. Поповићево место у оквирима српске науке о књижевности, као проучаваоца који је заокружио прелазак на унутрашњи приступ у проучавању књижевности и тиме означио нову фазу у развоју српске науке о књижевности, након овог истраживања, прецизније је одређено.Важност рада Богдана Поповића на проучавању српске књижевности превазилази питање заслуга за српску науку о књижевности, будући да је својим практичним деловањем, као уредник књижевног часописа и антологичар, оставио неизбрисив траг у српској књижевности.Doctoral dissertation Bogdan Popovic and Serbian literature specifies the value and importance of Popovic`s contribution to Serbian literary scholarship. The goal set before the study involved a fair consideration of all details of Popovic's approach to the study of literature, his particular critical work in the field of Serbian literature, as well as determining the overall value of his contribution to the research of Serbian literature. The paper points to the importance of Popovic's literary-theoretical system, as well as the tradition from which it was developed. Great attention was paid to the analysis of Popovic's aesthetic system, and his efforts to attain precisely defined criteria for determining the value of literary works. Limitation on the scope of the study was only related to Popovic's works of literary criticism, since his analysis was not limited to the Serbian literature, but included a much wider range, and at the same time, Popovic critic's practice was not limited to literature, but also included other arts. Popovic's contribution, indirectly relevant to the Serbian literature, his editorial work in the Serbian Literary Herald, and work on Anthology of Modern Serbian Lyric, were analysed in separate sections. Research results establish a comprehensive view of the work of Bogdan Popovic and identify his merits and contribution to the development of Serbian literary scholarship. Popovic's place within the tradition of Serbian literary scholarship, as scholar who completed transitionfrom the extrinsic approach to the study of literature to the intrinsic study of literature and thus marked a new stage in the development of the Serbian literary scholarship, is more precisely defined after this study. The importance of Bogdan Popovic`s study of Serbian literature goes beyond the question of merit for Serbian literary scholarship, since his practical work, as the editor of the literary magazine and anthologist, has left an indelible mark in Serbian literature
The meaning of prepositions in Albanian and Serbian
No full textRad je posvećen proučavanju značenja predloga u albanskom i srpskom jeziku, konkretnije proučavanju značenja koje imaju u okviru predloško-padežnih konstrukcija. Glavni fokus je na pronalaženju ekvivalentnosti, ali i razlika u značenju koje pojedine predloško-padežne konstrukcije mogu imati u ova dva jezika. Prilikom davanja prikaza predloga, njihovog značenja i klasifikacije na osnovu morfološkog i semantičko-sintaksičkog kriterijuma u albanskom i srpskom jeziku, pokušali da ukažemo i na razlike koje se prvenstveno odnose na značenje samih padeža u ova dva jezika a koje se svakako reflektuju i na predloško-padežne konstrukcije. Predlozi kao pomoćne reči imaju ograničeno leksičko značenje i ne mogu da se upotrebljavaju samostalno, ali u okviru padežne sintagme dobijaju svoje konkretno i puno značenje. U albanskom jeziku predlozi imaju važnu ulogu u realizaciji padeža, pored padežnih nastavaka. Kada se upotrebljavaju sa predlozima, gramatičko značenje padeža biva izraženo istovremeno i oblikom i predlogom. Albanski jezik odlikuje pet padeža (ne računajući vokativ) među kojima je i ablativ koji u srpskom jeziku ne postoji kao poseban padež, već se javlja kao vrsta genitiva, konkretnije kao ablativni genitiv. Srpski jezik karakteriše sedam padeža u koji je uključen i vokativ. U albanskom jeziku ne postoje instrumental i lokativ kao posebni padeži, njihovu funkciju u albanskom ima akuzativ, a sam albanski je jedan od retkih indoevropskih jezika koji ima predloge za nominativ. Prilikom poređenja značenja predloga u ova dva jezika uočili smo ekvivalentnost u značenju pojedinih predloško-padežnih konstrukcija u albanskom i srpskom jeziku. Vrlo retko možemo govoriti o potpunom poklapanju predloško-padežnih konstrukcija koje bi se odnosilo i na padežni oblik imenice i predlog koji joj prethodi. Nakon uvida u pregled najznačajnijih predloga u albanskom i srpskom uočili smo da je u albanskom ablativ padež koji se semantičko-sintaksički slaže sa najvećim brojem predloga...This work deals with studying the meanings of prepositions in Albanian and Serbian language, more specifically the meanings which they have in prepositional-case phrases. The main thing was to find equivalences as well as differences in meanings which some constructions can have in those languages. We have tried to point out the differences primarily in the meanings of the case itself in both languages which definitely reflect upon the prepositional-case phrases by presenting various prepositions, their meanings and classifications according to morphological and semantic-syntax criteria in Albanian and Serbian language. Prepositions as auxiliary words have limited lexical meanings and cannot stand on their own, but they attain their real and full meanings within a case phrase. In Albanian language prepositions have important part, beside suffixes, in defining cases. When used with a certain preposition the grammatical meaning of the case is defined both with the form and the preposition. There are five cases in Albanian language (leaving out the vocative), among which is the ablative. This case doesn’t exist in Serbian language as a separate case, but it appears as a form of genitive, more specifically as the ablative genitive. In Serbian language there are seven cases including the vocative. In Albanian language there aren’t the instrumental and locative cases as the separate ones, but the accusative case shows their meanings and there are prepositions in the nominative case which is very rare in other Indo-European languages. Having compared the meanings of prepositions in these two languages we noticed the equivalences in the meanings of some prepositional-case phrases. But, we can very rarely find the total match of prepositional-case phrases which would mean to have the same case form of the noun as well as the preposition which precedes it..
The motif of madness of the characters in four great tragedies by William Shakespeare - Hamlet, Macbeth, Othello and King Lear
No full textMotiv ludila veoma je čest u Šekspirovim tragedijama. Razigrano i šaljivo u komedijama, bolno i smrtonosno u tragedijama, ludilo uvek donosi neki uvid i spoznaju. Nekada je ludilo tretirano kao opsednutost, bolest ili pravedna kazna. U renesansi je posmatrano kroz teoriju o ćudima, uglavnom pripisujući melanholiju obrazovanim mladićima, a histeriju mladim ženama. Uzrok je, pored razočaranja, patnje i sagrešenja, često i ljubav. Zločin se često vezuje za ludilo, bilo kao uzrok ili kao posledica. Ovaj rad bavi se motivom ludila u četiri veliki tragedije Viljema Šekspira: Hamlet, Makbet, Kralj Lir i Otelo. Analizira ludilo glavnih junaka koji su, uglavnom, predisponirani za ludilo, što ekskalira u nepovoljnim okolnostima. Muški likovi obično povrate razum, dok žene obično završe svoj život tragično, nikada se ne oporavivši. Ali, tajne ljudske duše su univerzalne i nisu rodno ograničene, što nam i Šekspir potvrđuje. Ova disertacija pokušaj je da se ovim složenim pitanjima pozabavi multidisciplinarno – pre svega kao književno istraživanje, ali obimno potpomognuto psihologijom i psihoanalizom. Počinje pregledom motiva ludila u starogrčkim dramama, kao i antičkim stavovima o ludilu uopste. Zatim, tu su shvatanja i tumačenja srednjeg veka, renesanse, klasicizma i modernog doba, od religije do nauke. Neki Šekspirovi tragični junaci bili su prave studije slučaja i materijal za dokazivanje teorija u dvadesetom veku. Psihologija i, posebno, psihoanaliza...The motif of madness is very common in Shakespeare’s plays. Playful and light in comedies, painful and deadly in tragedies, it is always enlightening and strikingly clairvoyant. It used to be treated as possession, disease or legitimate punishment throughout history. In Renaissance, it was observed through the theory of humours, mainly ascribing melancholy to young, educated men and hysteria to young ladies or widows. Love is often the cause, besides disappointment, suffering and sin. Crime is also associated with it, be it as cause or consequence, as something that drives the perpetrator into madness or as the outcome of perturbed mind. This paper deals with characters from the four great tragedies: Hamlet, Macbeth, King Lear and Othello. They all have a certain predisposition to madness, exacerbated by the adverse circumstances. Male characters usually regain sanity, having gone through painful recognition and self-examination. Female characters, once insane, never recover, so their common end is death – suicide. But the secrets of human soul are universal and not gender-limited, that is what Shakespeare reveals to us and that is what makes him timeless. Some Shakespearean characters have been case studies and material for proving theories in the twentieth century. Psychology and, especially psychoanalysis, on the other hand, can help Shakespeare scholars with a holostic approach, in a comprehensive analysis and deconstruction of many aspects and aparts that the bard built, seemingly at random, but probably very meticulously..
