REPFF - Repository of Faculty of Philology, University of Belgrade
Not a member yet
1887 research outputs found
Sort by
Хришћанска и претхришћанска концептуализација света у фразеологизмима савременог српског језика
У раду се на корпусу одабраних фразеологизама испитује интеракција језика и (хришћанске) културе. Фразеологизмима се прилази као извору за проучавање хришћанске и претхришћанске концептуализације света. Богатство лингвокултуролошког потенцијала фразеологизама омогућило је стицање увида у хришћанску концептуализацију света, али и боље разумевање сложених односа између старе српске религије и хришћанства. Као један од базичних закључака намеће се чињеница да су у фразеологизмима српског језика одраз и израз нашли различити обичаји и веровања, стереотипи и националне реминисценције српског народа. Анализа је показала и да духовну културу Срба одликује симбиоза хришћанске и паганске традиције. Након спроведене лингвокултуролошке анализе, даје се типологија фразеологизама заснована на очуваности генетског прототипа, као и разлози услед којих долази до идиоматизације значења
Implementation of blended learning at the PhD level of study on the example of the Faculty of Philology (University of Belgrade)
The rapid development of information and communications technology has brought many changes and influenced greatly the way we live, work, but particularly the way we acquire new knowledge. The increasing use of digital tools in education accelerated and significantly advanced the process of teaching and learning at all levels of study. Blended learning represents perhaps one of the most effective ways to reconcile the traditional, formal face-to-face model of education and modern, informal, multi-media type of education. Realizing the advantages of blended learning and becoming fully aware of the necessity of modernization and internationalization of their curricula, universities around the world have devoted considerable time to designing and developing courses in blended format via e-learning platforms (usually free e-learning solutions, such as Moodle). Thus created multimedia digital environment is, we believe, particularly suitable for teaching and learning foreign languages. The Faculty of Philology embraced the concept of blended learning and introduced it at all levels of study by installing and customizing the Moodle learning management system. This open source platform is used by our faculty in order to make news and announcements available, upload study material, give assignments and tests to our students, as well as to grade them. What we wanted to achieve throughout our blended type of courses is to give philology students autonomy in learning foreign languages, as they can adjust the content available via Moodle platform to the objectives they want to attain before completing their studies. Hence, we offer various contents that we believe relevant, and provide the freedom of choice to our students to deal with subject matter that is most appealing to them in the context of courses they are attending during a particular semester. Taking into account different needs of our students, we believe that we have created blended type of learning that will enable them to use the time they intended to devote to learning foreign languages in the most optimal way. We will pay particular attention to the courses offered in blended format within our PhD study programme Language, Literature, Culture. Our intention is to analyze the way they were created and developed, study materials and topics offered as additional and optional, as well as to explain the process of students' assessment. We will emphasize a number of advantages of blended learning within the university framework and offer some of the best practices for teaching in multimedia environment. Also, as we are now witnessing the emergence of digital (smart) classrooms in Serbia, and therefore the introduction of electronic boards and textbooks, we strive to train future teachers of foreign languages to use digital tools as much as possible in classrooms, by showing them, on the example of our blended type of courses, how exactly they can be applied in the process of teaching
Симболичко посредовање женског доживљаја света и женског стваралаштва у поезији Марије Кнежевић
У поезији савремене српске песникиње Марије Кнежевић (1963) лирски глас се јавља и у мушком и у женском роду, баш као што се поистовећује са свим граматичким лицима, у једнини и у множини, нарочито негујући однос између првог и другог лица једнине, као у књизи под насловом Моје друго ти (2001). Песникиња тематски дотиче садржаје које су време, простор, историја, политика и свакодневица доносили: политичке, државне и економске транзиције, ратове, емиграцију, економску кризу, (не)културу, свакодневни живот у приватној и у јавној сфери, као и његов одраз у медијима. Марија Кнежевић је будна, хиперсензибилна хроничарка времена, чијим широм отвореним чулима, проницљивом духу и песничкој вештини полази за руком да симболички посредује бројне доживљаје света, међу којима се највећма истиче управо – женски. У оквиру женског доживљаја света посебно су симболички, метафорички, метонимијски, неретко и посредством антифразе, парадокса и ироније, наглашени видови песничког и сваког другог женског стварања. У димензији песничког одржава се родна амбиваленција, док су други видови женског стварања јасно родно одређени. Овај рад у видокругу има целокупни поетски опус Марије Кнежевић (Елегијски савети Јулији, 1994; Ствари за личну употребу, 1994; Доба Саломе, 1996; Моје друго ти, 2001; Двадесет песама о љубави и једна љубавна, 2003; Intactum, 2005; Уличарке, 2007; Шен, 2011, Техника дисања, 2015)
Концептуализација традиције у српском језику
Сагледавајући однос мишљења, језика и културе, на примерима из Корпуса савременог српског језика Математичког факултета Универзитета у Београду, у раду истражујемо семантичку и аксиолошку потку уписану у појмовне метафоре на које се ослања разумевање традиције и традиционалног у српском језику. Однос изворних говорника српског језика према традицији важан је јер су њиме условљени обликовање ставова према темељним вредностима претходних генерација, пројекција и стварање културних образаца будућих поколења; зато се у раду бавимо и концептом традиционалне наставе српског језика и књижевности
У потрази за Матрицом Ајвазове прозе
Пажљивим изучавањем поетике Михала Ајваза, препознајемо постојећи модел по коме се образује садржај његове прозе, која се сваким новим делом поново разрађује, допуњује, преображава, али која у себи увек садржи трагове истих корена давно формираних у стиховима сабраним у збирци песама Vražda v hotelu intercontinental (Убиство у хотелу Интерконтинентал, 1989). Да бисмо препознали матрицу по којој су настала сва каснија Ајвазова прозна остварења, у овом раду ћемо пажњу посветити карактеристичним мотивима који се појављују у песмама уврштеним у ову збирку
Semantics and pragmatics of copulative and adversative coordinative conjunctions i, pa, te, a, ali, nego
Циљ овог истраживања јесте да опише семантику и прагматику саставних одн. супротних напоредних везника и, па, те, а, али и него. Тај опис заснивамо на (1) когнитивном приступу И. Свитсер (1990), који претпоставља да се употреба везника проширује, пресликава из основног, домена садржаја (ДС), у епистемички домен (ЕД) и домен говорних чинова (ДГЧ); и на (2) структури појмовних простора саставности и супротности које је установила К. Маури (2008). Притом, ослањамо смо се на темељне претпоставке когнитивне лингвистике (Лабов 1973; Рош 1978; Лејкоф/Џонсон 1980; Ланакер 1987). Корпус за истраживање чине примери из Електронског корпуса српског језика (ЕКСЈ) (http://korpus.matf.bg.ac.rs). Ексцерпирали смо између 2600 и 2700 примера везничке и конекторске употребе, водећи рачуна о томе да у корпус укључимо примере из различитих регистара, да они не буду архаични нити дијалекатски обележени и да представљају и ређе типове односа. Кад је реч о саставним везницима, наша анализа показала је да се различити типови односа могу објединити појмом континуитета у дискурсу (Гивон 1983; 1990), који се остварује као предметни континуитет (конјункти су обједињени тиме што се односе на исти предмет дискурса), тематски континуитет (имају исту тему на плану информативне структуре) или континуитет радње (сукцесивност, каузалност итд.). У ДС се употреба саставних везника концентрише око односâ неутралног додавања, сукцесивности и каузалности, који, заједно са прелазним типовима односа између сукцесивности и каузалности чине континуум дуж ког се употреба ових везника проширује од семантички најнеутралније ка семантички специфичнијима. ДС представља основни домен употребе за све саставне везнике, који своју употребу проширују не само од неспецифичних у семантички специфичне односе, него и из ДС у ЕД и ДГЧ. Наша анализа показала је, такође, да је оправдано претпоставити и постојање четвртог домена, домена дискурса (ДД) (у ком се остварују односи који се тичу информативне структуре, сигнализира сегментација дискурса и сл.), на шта је у литератури у вези са теоријом домена И. Свитсер већ указивано (Ланг 2000)...The aim of this research is to describe semantics and pragmatics of coordinative conjunctions i, pa, te, a, ali, nego. The description is based on the cognitive approach developed by E. Sweetser (1990) (which assumes that conjuctions expand their use from the basic content domain (CD) to epistemic domain (ED) and speech-act domain (SAD)), as well as on the structure of conceptual spaces of combination and contrast, as identified in Mauri (2008). Theoretically speaking, we also relied on the basic assumptions of cognitive linguistics (Labov 1973; Rosch 1978; Lakoff/Johnson 1980; Langacker 1987). This research is conducted on the examples from Electronic corpus of Serbian language (ЕКSJ) (http://korpus.matf.bg.ac.rs). Between 2600 and 2700 examples were analyzed (including cases in which the conjunctions were used as discourse markers, not only as coordinators), taking into account examples from different registers as well as the ones representing infrequent types of relations, but excluding the archaic or dialect ones.. As for copulative conjunctions (i, pa, te), we show that different types of relations they mark can be accounted for in terms of conitnuity in discourse (thematic continuity, topic continuity or continuity of action, cf. Givón 1983; 1990). In CD, the use of conjunctions i, pa, te concentrates around three main relations: neutral addition, temporal sequentiality and causality, which thus form a cline along which these conjunctions extend their use from marking semantically neutral to more specific relations. They also extend their use from CD to ED and SAD. In addition show that another, discourse domain (DD) should be postulated (in which relations concerning information structure and discourse segmentation are realized), which is, at least generally, in accordance with suggestions already made in regard to Sweetser’s domain theory (cf. Lang 2000)..
Communicative culture theory in linguodidactic application: On a corpus of Russian and Serbian languages
U radu se razmatraju metodološka pitanja primene paradigme deskripcije nacionalnog komunikacionog ponašanja razrađene od strane J. A. Sternjina i Voronješke škole komunikacione lingvistike u obučavanju ruskom jeziku u inoslovenskoj (srpskoj) govornoj i sociokulturnoj sredini, kao što su određivanje metodičke relevantnosti istovetnosti, sličnosti i razlika između konfrontiranih komunikacionih kultura i izdvajanje principa i metodičkih postupaka prezentiranja informacija o ruskom nacionalnom komunikacionom ponašanju u poređenju sa srpskim (ili bilo kojim inoslovenskim).The paper explores methodological issues concerning the application of the paradigm of the description of national communicative behaviour developed by I.A. Sternin and the Voronezh school of communicative linguistics in the teaching of the Russian language in another Slavic (Serbian) speech and sociocultural environment, such as defining methodological relevance of identities, similarities and differences between the confronted communicative cultures and singling out principles and methodological procedures of presenting information about Russian national communicative behaviour in comparison with Serbian (or any other Slavic language)
Појмовне метафоре као ослонци припрема студената за држање часа из матерњег језика
Слобода и креативност у обликовању методичких приступа огледају се у
метафоричкој концептуализацији наставног процеса, а делатне метафоре наставника имају
значајан утицај на праксу и исходе наставе. Анализа наставних припрема студената
Филолошког факултета у Београду показала је да различити метафорички сценарији утичу на
осмишљавање и обликовање тока часа, избор наставних садржаја, редослед методичких
корака, а такође и на ваљану реализацију наставне припреме. Оспособљавање будућих
наставника за успешно укључивање у васпитнообразовни процес треба да обухвати и умеће
сагледавања и процењивања ефикасности методичких модела заснованих на активним
метафорама. Зато је у овом раду1 посебна пажња посвећена: (а) идентификацији и испитивању
доминантних метафора студената, (б) импликацијама које појмовне метафоре имају на
наставни процес, (в) запажању слабости појединих концепата, а потом и упућивању на
могућности њиховог превладавања ради побољшања квалитета наставе и трајности стечених
знањ
World Heritage. From the Manuscript to the Digital Form
Nowadays it seems that the notion of cultures as petrified monoliths has largely become outdated. The boundaries between cultures are blurred and vague, due to migration, transnational communities and diaspora, education and socialization. Folk culture is often declared to be archaic, whereas high culture is declared to be universal in terms of its meanings and values; mass culture and postmodern life are based on the media and electronic communications as vectors of meaning, notions, beliefs. This paper focuses on the issues of relations between cultures that retain their uniqueness, the mutual permeation of cultures that constitute the world's cultural heritage. It also deals with the interpretation of the widely accepted phrase 'mythology of the open road', which is linked to mastering information and its transformation from the manuscript through the printed to the digital format. It is an expression of recognition of broad and diverse possibilities of providing information on cultural heritage. At the same time, it represents an ironic statement, since access to knowledge is conditioned by technological, economic, ethnic, political, legal, geographical and linguistic barriers