REPFF - Repository of Faculty of Philology, University of Belgrade
Not a member yet
1887 research outputs found
Sort by
Boško Suvajdžić: Pevač i tradicija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010
No full textModels of literary truth
No full textU ovom radu razlikujemo pet modela istine u književnosti: mimetički, epistemološki, etički, model autentičnosti i figurativni model. Prva tri modela istine u književnosti - mimetički, epistemološki i etički model - suštinski odgovaraju teoriji korespondencije, i svoje osnovne teorijske postavke zasnivaju na antičkom razumevanju odnosa književnosti i istine. Ostala dva modela - model autentičnosti i figurativni model - predstavljaju pokušaj savremenijih odgovora na problem istine književnosti. Figurativni model književne istine moramo razlikovati od shvatanja književnosti kao figure, koje vodi do savremene neutralizacije književne istine. Zastupnici strukturalizma i poststrukturalizma tvrde da od trenutka kada postoji značenje postoje jedino znaci, pokušavajući da izjednače književnost sa znakom. Međutim, figurativni model polazi od pretpostavke kako književna dela mogu da sadrže figurativnu istinu na isti način na koji je istina sadržana u metaforama. Možemo zaključiti kako se istina književnosti razlikuje od direktne i neposredne naučne istine, koja teži otkrivanju činjenica. Književna istina je figurativna i zaobilazna i može voditi do posebnih vrsta saznanja. Prema tome, figurativni model književne istine sadrži elemente epistemološkog modela književne istine.In this paper, we distinguish five models of truth in literature: mimetic model, epistemological model, ethical model, a model of authenticity and figurative model. The first three models of truth in literature: mimetic, epistemological and ethical model, essentially belong to the theory of correspondence, and its fundamental theoretical assumptions are based on an antique understanding of the relations between literature and truth. The other two models, a model of authenticity and figurative model, present the modern answers to the problem of the truth of literature. Figurative model of literary truth is different from the understanding of literature as a figure, which leads to contemporary neutralization of literary truth. Representatives of Structuralism and Post-structuralism state that from the moment there is meaning there are only signs, trying to equate literature with a sign. However, figurative model assumes that literary works may include figurative truth in the same way that the truth is contained in the metaphors. Therefore, we conclude that the truth of literature is different from the direct and immediate scientific truth, which try to discover facts. Truth of literature is figurative and indirect and could lead to some types of knowledge. Therefore, figurative model of literary truth includes elements of the epistemological model of literary truth
Категория эвиденциальности в сербском и украинском языках
No full textЕвиденцијалност као лексичко-семантичка категорија није описана у српском и украјинском језику — ни у сваком од језика појединачно, нити контрастивно. Циљ овог рада састоји се у указивању на основне теоријске претпоставке које могу да послуже као основа модела описа маркера евиденцијалности у сваком од језика. На теоријском плану посебна пажња у раду је скренута на питање удела показатеља епистемичке процене пропозиције у семантичкој структури маркера евиденцијалности. У оквиру дескрипције евиденцијалности на конкретној језичкој грађи српског и украјинског језика посебно су обрађени поједини прилози, као и глаголи перцепције који у субординативној реченици могу да буду маркери инференцијалне или рапортивне евиденцијалности — у зависности од њихове синтаксичке спојивости. За разлику од мишљења које је устаљено
међу истраживачима евиденцијалности да одређени маркери указују на већу или
мању говорникову епистемичку дистанцу према саопштаваном, показано је да
модални напон истих маркера варира од неутралног до изразите негативне процене степена истинитости пропозиције, у зависности од извора информације
која се преноси — одређеног, уопштеног или неодређеног
Aspects of metonymy in language and thought
No full textU radu se na teorijskoj podlozi kognitivne lingvistike osvetljavaju pojedini aspekti metonimije kao jednog od osnovnih mehanizama pojmovno-značenjske organizacije. Razmatraju se mogućnosti tumačenja metonimije pomoću prototipskog modela kategorizacije, antropocentričnost kao jedno od bitnih svojstava metonimijske konceptualizacije i načini na koje metonimija učestvuje u stvaranju značenja, uključujući proširivanje, konstruisanje i nametanje značenja. Ukazuje se na neophodnost i značaj interdisciplinarnog proučavanja metonimije u jeziku i mišljenju za sveobuhvatnije razumevanje prirode značenja.Based on the theoretical insights from cognitive linguistics, this paper aims to shed fresh light on certain aspects of metonymy as one of the basic mechanisms of conceptualsemantic organization. It is argued that the prototype model of categorization can provide substantial explanatory potential in the linguistic treatment of metonymy, that anthropocentricity is an important aspect of metonymic conceptualization, and that metonymy has multiple roles in the creation of meaning, including meaning extension, meaning construction and meaning imposition. The significance of investigating the multifaceted character of metonymic conceptualization (as well as of figurative language and thought in general) from an interdisciplinary perspective is highlighted as fundamental for a more comprehensive insight into the nature of meaning
Неколико речи о заменицама у српском језику: предлог класификације и одговарајуће терминологије
No full textУ раду се анализира семантичка структура главних врста заменица и предлаже класификација нешто другачија него она која се досад сретала у литератури. Затим се даје и терминолошко решење за такву класификацију
The rebellion of a Chinese Nora: Guo Moruo's Zhuo Wenjun
No full textU povoljnom periodu razvoja moderne kineske književnosti važan segment dramskog stvaralaštva činile su 'drame o Nori' pisane po uzoru na Ibzenovu Lutkinu kuću. Guo Možuova drama Džuo Venđun jeste istorijska drama koja predstavlja izazovan primer za proučavanje spleta zapadnih i tradicionalnih kineskih tematskih motiva i načina njihovog prezentovanja. U ovom radu na prvom mestu ćemo ispitati kako Guo Možuo shvata istoriju i istorijsku dramu. Tu ćemo govoriti o teorijskim uporištima na osnovu kojih taj pisac vrši revalorizaciju istorije i klasičnih tumačenja istorijsko-legendarnih ličnosti kao što je Džuo Venđun. Na drugom mestu, razmotrićemo način na koji je on pod uticajem Ibzena i ibzenističkih ideja u taj istorijski lik utkao moderne ideje svoga doba. Cilj naše analize sastoji se u tome da pokažemo u kolikoj meri su Guo Možuove drame uverljive kako u istorijskom, tako i u dramaturškom smislu.In the early period of the development of modern Chinese literature, 'Nora Plays' which were modelled on Ibsen's A Doll's House represent an important part of the spoken drama. Guo Moruo's play Zhuo Wenjun is a historical play displaying a challenging example to analyse the interweaving of the Western and traditional Chinese themes and the way of their presentation. This paper firstly scrutinizes Guo Moruo's views on history and historical drama as well as the way the author reevaluates history and classic understandings of a historical and legendary personality such as Zhuo Wenjun. Secondly, we will try to demonstrate how the author under the influence of Ibsen and ibsenism incorporated modern ideas into the image of a historical person. Our aim is to determine the degree of persuasiveness in Guo Moruo's drama in both historical and dramatic sense
The dragonslayer tale
No full textU radu se sa komparativnog stanovišta razmatra način na koji se jedna od najstarijih indoevropskih shema sa motivom zmajeborstva uklapa u žanrovske kanone usmenih proznih oblika, srednjovekovne literature i usmene epske poezije. U tom kontekstu, u radu se sagledavaju aspekti žanrovske geneze i transformacije priče o zmajeubici.The paper discusses the need, even the necessity of intergenre study of Serbian oral tradition. The relations of folk literature, folklore, myth and mediaeval hagiographic literature are best revealed on the example of the interdisciplinary analysis of the ancient mythological substrate scheme, which tradition names the dragonslayer tale
Metodika nastave pravopisa kod studenata slovačkog jezika kao stranog
No full textU radu smo se trudili da prikažemo neke metode koje primenjujemo u nastavi pravopisa slovačkog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Najviše pažnje posvetili smo usvajanju pravilne upotrebe zareza. Kako pravopisne vežbe u izvesnom smislu prate i program predavanja, od studenata različitih godina studija očekuje se da usvoje različita pravopisna pravila. Sintaksa se izučava na trećoj godini studija, te se upravo tada upotreba zareza na pravopisnim vežbama posebno sistematično obrađuje. U radu se predstavljaju i tipovi vežbanja koji se koriste u nastavnoj praksi, ukazuje se na korisnost takvih vežbanja i na njihove eventualne nedostatke.V praci sme sa snažili ukazať na niektore metody, ktore uplatňujeme vo vyuke pravopisu slovenskeho jazyka na Filologickej fakulte v Belehrade. Najviac pozornosti sme predovšetkym venovali spravnemu použivaniu čiarky. Keďže pravopisne cvičenia v určitom zmysle nadvazuju na prednašky od študentov rozličnych ročnikov sa očakava, aby zvladli rozlične pravopisne pravidla. Syntax sa najčastejšie vyučuje v treťom ročniku študia a prave vtedy sa študenti najviac učia o pisani čiarok. V praci sa prezentuju typy cvičeni, ktore sa uplatňuju vo vyučovacej praxi a poukazuje sa na užitočnosť takychto cvičeni a na ich pripadne nedostatky
Preosmišljavanje Kine - rani prevodi Ezre Paunda
No full textThe research represents an attempt to make a critical evaluation of Ezra Pound's translations of classical Chinese poets, collected in his anthology Cathay (1915). The first part gives a short review of the position of Chinese poetry in the West before the publishing of Ezra Pound's Cathay. The emphasis is on the role of a translator in introduction of the classical works to the modernist and contemporary reader. The central part of the research focuses on the assessment of Pound's renditions and recreations of Chinese original texts in Cathay, including the comparative analysis, and concluding with the identification of the most illustrative translational procedures employed by Pound in the anthology.Pre Ezre Paunda, prevođenjem kineske poezije na Zapadu, s retkim izuzecima, uglavnom su se bavili izvrsni poznavaoci kineskog jezika i književnosti, bez vidnog pesničkog dara. Ezra Paund je, po svemu sudeći, zazuzeo prazno mesto izvanredno nadarenog pesnika koji će na idiosinkratičan način zapadnom čitaocu otkriti vrednosti klasične kineske poezije. U epohi modernizma i u kontekstu anglo-saksonske književnosti, Paund je svojim ranim prevodima kineske klasične poezije sabranim u zbirci Kitaj ostvario izvanredno veliki uticaj. Taj uticaj bio je dvostruk: s jedne strane, on je zapadnog čitaoca upoznao s vrednim delima klasičnog kineskog pesništva, ali je istovremeno pokrenuo i čitav niz pitanja u vezi sa ulogom, slobodom i strategijama prevodioca kao književnog i kulturološkog tumača. Cilj ovog rada je da istraži Paundove prevodne postupke prilikom prepevavanja klasičnih kineskih pesnika, kao i da, sa sinološkog stanovišta, utvrdi opravdanost i validnost tih postupaka
Les expériences et les principes des premiers traducteurs d'Homère chez les Français et chez les Serbes
No full textU radu se uporedno analiziraju praktična iskustva i teorijska načela ranih prevodilaca Homera kod Francuza i kod Srba. Ispostavlja se da se teorija prevođenja Homera u obe sredine uobličavala empirijski, iz prevodilačke prakse i recepcije, prvenstveno kroz rasprave i polemike koje su često imale načelni karakter. Mišljenja su se najviše sukobljavala oko pitanja vernosti originalu, pri čemu su Francuzi s početka 18. veka više raspravljali o sadržinskoj, a Srbi sredinom 19. veka o versifikacijskoj vernosti. Zalažući se za autentičnog Homera, An Dasije zalagala se za proznu, dok je Udar de la Mot bio pristalica uglađene adaptacije u aleksandrincu. Afirmišući 'načelo narodnosti', Laza Kostić je odbacivao i prozu i heksametar, držeći se epskog deseterca, kao i Jovan Hadžić i Njegoš, dok se Petar Demelić, pre svih njih, sa dosta uspeha okušao u heksametru, nagovestivši kasniju pobedu 'načela stvarnosti'.Bien que les premiers traducteurs d'Homère chez les Serbes du XIXème siècle ne se soient directement inspirés des travaux de leurs prédécesseurs français du siècle précédent, il est possible d'indiquer certaines coïncidences entre les expériences pratiques et les principes théoriques des uns et des autres. On en peut même déduire une théorie de la traduction d'Homère qui s'est formée à travers la pratique et la réception des traducteurs, français comme les serbes, et nottament à travers leurs fervents traités polémiques qui ne manquaient pas à toucher des questions générales de la traduction. Dans le deux milieux les débats ont été focalisés sur le problème de la fidélité des traductions au texte original, les Français se concentrant plutôt sur le traitement du sujet des épopées homeriques et les Serbes sur la versification. En effet, les polémiques des uns et des autres suivaient les chemins tracés d'abord par des écrivains romaines et puis par leurs successeur français à l'époque de la Renaissance. Habitués aux normes de la doctrine classique, les traducteurs français ont été prêts non seulement à adapter mais à remanier considérablement l'original afin de le conformer aux principes de la vraisemblance et de la bienséance. Anne Dacier (1654-1720) y fit un renversement, mais son admiration pour Homère a eu deux côtés, un progressif et un conservatoire: alors que son insistance sur la transposition exacte du texte grec a introduit un affranchissement du moralisme classiciste, son méfiance vis-à-vis de la langue française et surtout de sa versification exprimait autant des scrupules en traduction que d'une absence de la conscience historique en littérature. Aussi les idées de son adversaire Houdar de la Motte (1672-1731) s'avèrent inversement ambigües: rétrogrades à l'égard du sujet, mais modernes à l'égard de la langue et de la versification. Proche par son éthique à la poésie épique serbe, l'Illiade n'a pas causé de soucis moralisants chez les traducteurs serbes qui se sont fixés sur l'aspect formel du problème de fidélité. Étant d'accord sur l'intention d'exactitude, qui excluait la traduction en prose, ils hésitaient sur le choix de vers. Dans ce sens-ci, l'opinion de Petar Demelić (?-1848), bien qu'antèrieure aux autres nous semble être plus moderne. Non seulement parce que sa préférence de l'hexamètre a triomphé à long terme, mais aussi parce que le choix du décasyllabe portait de nombreuses difficultés, comme l'avaient montré les exemples des trois poètes romantiques: Jovan Hadžić (1799-1869), le fondateur de Matica srpska, Petar II Petrović Njegoš (1813-1851), le prince-évêque de Monténégro et l'auteur du poème dramatique Les lauriers de la montagne et Laza Kostić (1841-1910), l'érudite créateur du célèbre poème Santa Maria della Salute. Il s'agît d'un côté de la disproportion quantitative entre deux vers, et de l'autre d'un piège dans lequel avait tombé Kostić à son jeune âge. Magrè qu'il n'ait jamais cessé d'opter pour le 'principe populaire' - l'appropriation de l'original à la tradition de la langue-cible - ses premières épreuves ont bel et bien témoigné comme il est aisé à s'éloigner de l'esprit et du style d'Homère si on persiste sur une adaptation libre. C'est pourquoi ses corrections ultérieures sont d'une grande importance - elles ont montré que son principe favori avait de limites et que l'on est obligé de s'en tenir compte. Appliqué d'une telle manière, ce principe s'est avéré prometteur, pour autant trop tard que la promesse ne soit accompli. Grâce aux traductions en hexamètres de Miloš Đurić le 'principe de la réalité' - l'appropriation du traduction à la langue-source - a l'emporté et il est peu probable que les Serbes verront jamais un Homère intégral en décasyllabes