Repository of Institute of Comparative Law
Not a member yet
2147 research outputs found
Sort by
Neuhvatljive posledice dejstva EU direktiva
Get PDFNedavna presuda Suda pravde Evropske unije, od 18. januara 2022. godine, doneta u predmetu Thelen Technopark Berlin već i time što je doneta od strane Velikog veća „obećavala je da će biti važna“ u razvoju prava EU, posebno u tumačenju EU direktiva. Presuda je značajna i po tome što je Sud odbio sugestiju opšteg pravobranioca da se pojedinim odredbama Direktive o uslugama prizna direktno dejstvo i da se obavežu nacionalni sudovi da ne primenjuju nacionalni propis koji je u koliziji sa Direktivom. Sud je potvrdio raniji stav da se na Direktivu o uslugama (Direktiva 2006/123/EZ) ne mogu pozivati pojedinci u sporovima sa drugim pojedincima – privatnim lica, tj. da se odnosna direktiva ne može primeniti „horizontalno“. Ovakav stav Suda je oživeo diskusije o „nedokučivoj“ prirodi direktiva1 kao izvora prava EU i o brojnim i raznovrsnim posledicama koje nastaju njenom povredom. Da bi i oni kojima ova materija nije tako bliska razumeli problem, u radu su prvo objašnjeni pojam i priroda EU direktiva, a onda mogućnost njihovog direktnog dejstva, posebno horizontalnog direktnog dejstva. Na kraju, koautori kritikuju stav Suda koji svojom „pitijskom“ formulacijom neće doprineti „uhvatljivosti“ u razumevanju direktnog horizontalnog dejstva direktiva
Accession of Montenegro to the European Union - Relevant Aspects
Get PDFThe study analyzes the general (European) and regional,
as well as national context of the process of accession of
Montenegro to the European Union. The EU is in a negative
stage of its development, after Brexit, but even more since the
Pandemic has seriously hampered global economy and the
economy of the EU. Consequently, the general context of the EU
enlargement process is to be taken into consideration when
analyzing the accession of each candidate country from the
Western Balkans region. Next relevant context is the regional
one. Within those frameworks, national context - the case of
Montenegro as candidate country is considered. Montenegro is
the regional frontrunner in the accession to the EU, since thirty
three screened chapters have been opened and three are
provisionally closed. Тhe question of the EU absorption capacity
remains open, together with enlargement dynamic and
deadlines. Enlargement process is not a priority for the Union,
but it will not be abandoned. It will be performed in a longer
period than it had been previously scheduled, at Thessaloniki
Agenda (2003), when European future was promised to all
countries in the region. Montenegro, as candidate country, has
special geostrategic importance for the Unio
РАЗВОЈ ЗАШТИТЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У ПРАВНОМ ПОРЕТКУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
No full textЗаштита људских права у правном поретку Европске уније
(комунитарни правни поредак) превасходно је резултат судске праксе
Суда правде. Суд је установио корпус основних права која гарантује
позивајући се на општа начела права и међународне уговоре у области
људска права (којима су приступиле државе чланице ЕУ), као изворе
инспирације. Овакав концепт заштите ојачан је усвајањем Повеље о
основним правима у ЕУ. У раду је најпре анализирана судска пракса Суда
правде у вези са заштитм људских права у ЕУ. Након тога представљено
је мишљење Суда правде о приступању Европске заједнице Европској
конвенцији за заштиту људских права и основнох слобода. Затим је
размотрено на који начин су измене и допуне Оснивачких уговора
допринеле заштити људских права у правном поретку ЕУ. Напослетку су
испитане одредбе Уговора из Лисабона којим се успостављају тзв. „три
стуба европског система заштите основних права”. У питању су Повеља о
основним правима у ЕУ чија је правна снага изједначена са Оснивачким
уговорима, општа начела права Уније, заснована на пракси Суда правде и
механизам приступања Европске уније Европској конвенцији о људским
правима и основним слободама
(Ne)ugovornice arbitražnog sporazuma kao stranke arbitražnog postupka: teorija grupe kompanija
No full textU radu se polazi od odnosa stranaka arbitražnog postupka i strana potpisnica arbitražnog sporazuma, potom se isputuje da li je istovetnost strana potpisnica i stranaka u postupku isključiva ili je reč o pravilu koje dozvoljava određene izuzetke. Stranke arbitražnog postupka su najčešće, ali ne i isključivo, strane arbitražnog sporazuma. Praksa je pokazala da učesnici arbitražnog postupka mogu biti i lica koja se nisu eksplicitno saglasila sa arbitražnim sporazumom, kao što je to slučaj kod višestranačkih arbitraža u kojima učestvuje grupa kompanija (grupa društava). Kod multistranačkih arbitraža u kojima na jednoj od strana postoji množina subjekata u formi grupe kompanija postavljaju se brojna pitanja koja su predmet ovog istraživanja. Kao osnovno postavlja se pitanje da li lica koja nisu potpisala arbitražni sporazum mogu biti učesnici arbitražnog postupka. Odgovor na ovo pitanje traženo je u komparativnoj analizi normativnih pravila kojima se uređuje punovažnost arbitražnog sporazuma, kao i kritičkim tumačenjem arbitražnih sporova vođenih pred arbitražnim i sudskim većima. Rezultati do kojih smo induktivnom metodom došli ukazuju da potpis lica nije uslov za učestvovanje u arbitražnom postupku te da je moguće subjektivno proširenje dejstva arbitražnog sporazuma. Analiza novije arbitražne prakse i pretežnog dela teorije je pokazala da je u slučaju grupa kompanija rešenje diktirano praktičnim potrebama da se uvaže realni odnosi koji postoje u pravnom prometu nastali posebnom prirodom grupe kompanija koje se tretiraju kao „ekonomsko jedinstvo”. Rad je podeljen na četiri dela. Prvi deo posvećen je arbitražnom sporazumu kao osnovu konstituisanja nadležnosti arbitražnog tribunala; drugi analizira subjektivni domašaj arbitražnog sporazuma, dok je treći deo posvećen učešću „grupe kompanija” na strani jedne od stranaka u brojnim arbitražnim i sudskim postupcima. Poslednji deo se bavi zaključnim razmatranjima obrađene teme. U radu se polazi od odnosa stranaka arbitražnog postupka i strana potpisnica arbitražnog sporazuma, potom se isputuje da li je istovetnost strana potpisnica i stranaka u postupku isključiva ili je reč o pravilu koje dozvoljava određene izuzetke. Stranke arbitražnog postupka su najčešće, ali ne i isključivo, strane arbitražnog sporazuma. Praksa je pokazala da učesnici arbitražnog postupka mogu biti i lica koja se nisu eksplicitno saglasila sa arbitražnim sporazumom, kao što je to slučaj kod višestranačkih arbitraža u kojima učestvuje grupa kompanija (grupa društava). Kod multistranačkih arbitraža u kojima na jednoj od strana postoji množina subjekata u formi grupe kompanija postavljaju se brojna pitanja koja su predmet ovog istraživanja. Kao osnovno postavlja se pitanje da li lica koja nisu potpisala arbitražni sporazum mogu biti učesnici arbitražnog postupka. Odgovor na ovo pitanje traženo je u komparativnoj analizi normativnih pravila kojima se uređuje punovažnost arbitražnog sporazuma, kao i kritičkim tumačenjem arbitražnih sporova vođenih pred arbitražnim i sudskim većima. Rezultati do kojih smo induktivnom metodom došli ukazuju da potpis lica nije uslov za učestvovanje u arbitražnom postupku te da je moguće subjektivno proširenje dejstva arbitražnog sporazuma. Analiza novije arbitražne prakse i pretežnog dela teorije je pokazala da je u slučaju grupa kompanija rešenje diktirano praktičnim potrebama da se uvaže realni odnosi koji postoje u pravnom prometu nastali posebnom prirodom grupe kompanija koje se tretiraju kao „ekonomsko jedinstvo”. Rad je podeljen na četiri dela. Prvi deo posvećen je arbitražnom sporazumu kao osnovu konstituisanja nadležnosti arbitražnog tribunala; drugi analizira subjektivni domašaj arbitražnog sporazuma, dok je treći deo posvećen učešću „grupe kompanija” na strani jedne od stranaka u brojnim arbitražnim i sudskim postupcima. Poslednji deo se bavi zaključnim razmatranjima obrađene teme
Koncept seksualnog nasilja (silovanјa) prema Istanbulskoj konvenciji
No full textKonvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilјa nad ženama i nasilјa u porodici (CETS210; Istanbulska konvencija) iz 2011.godine predviđa obavezu države potpisnice da kao radnju krivičnog dela seksualnog nasilјa – uklјučivši i silovanje – predvidi svaki seksualni odnos ili drugu polnu radnju na koje žena ne pristaje, kao i navođenje žene da nedobrovolјno učestvuje u polnim radnjama sa trećim licem. Cilј rada jeste da objasni prednosti i nedostatke novog koncepta seksualnog nasilјa (model pristanka) u odnosu na tradicionalni model prinude koji je zadržan u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Kritička analiza pokazuje da je model pristanka moderniji i psihološki adekvatniji od tradicionalnog modela prinude, ali da je teško primenjiv u praksi zato što se usmerava na ispitivanje dobrovolјnosti odlučivanja žrtve u vezi sa seksualnom aktivnošću. Može se očekivati da će biti uvećane teškoće koje inače prate dokazivanje seksualnih krivičnih dela. Primerima iz stranih zakonodavstava autor ilustruje moguće pristupe implementaciji Konvencije i promene prakse. Radi primene Konvencije i direktive EU koja će se odnositi na nasilјe nad ženama, a čije se usvajanje očekuje, biće neophodno dosledno primeniti koncept pristanka prilikom propisivanja radnji izvršenja krivičnih dela silovanja, imajući u vidu da je promena zakonodavstva samo jedan od niza obaveza države usmerenih na pobolјšanje položaja žena u društvu
СЕКУНДАРНИ СТЕЧАЈНИ ПОСТУПАК У ПРАВУ ЕУ И ПОТРЕБА ЊЕГОВОГ СПРОВОЂЕЊА У МЕЂУНАРОДНОМ СТЕЧАЈУ
Get PDFСекундарнистечајнипоступак покреће се у земљиу којој стечајни
дужник има сталну пословну јединицу и имовину. Овај поступак зависан је у
односу на главни стечајни поступак који се води у земљи у којој дужник има
средиште својих пословних интереса, односно где има седиште. Циљ
истовременог вођења више стечајних поступака против истог дужника јесте
испуњење начела јединства стечајне масе. Уредбом ЕУ 848/2015 којом се
регулишу стечајни поступци, предвиђена је могућност непокретања
секундарног стечајног поступка. У случају када се не покреће секундарни
стечајни поступак, стечајни управник који је именован у главном стечајном
поступкумора да пружи гаранцију повериоцима из те земље да ће се њихова
потраживања намирити. Стечајни управник из главног стечајног поступка
одлучује о покретању секундарног поступка.Исто тако, управник одлучује и
о могућности да се, уместо секундарног, покрене неки други поступак који
неће довестидо гашења дужника, већ донаставкањеговог пословања.Ураду
се испитује нужност покретања секундарног стечајног поступка у
међународном стечају. Анализирају се ситуације кад неће доћи до његовог
покретања, односно кад ће се покренути неки други поступак уместо
секундарног.Анализирају се недостаци и предности покретања секундарног
стечајногпоступка, каоињеговаправнаприрода.На крају,посвећује сепажња
и регулисању ове материје у стечајном законодавству Републике Србије
Naknada štete u slučaju upravnog utvrđivanja zajedničkog korišćenja u oblasti elektronskih komunikacija
Get PDFZajedničko korišćenje u oblasti elektronskih komunikacija
podrazumevaju da dva ili više operatora koriste iste resurse i sredstva
(najčešće infrastrukturu i povezanu opremu) u cilju pružanja usluga
krajnjim korisnicima. Ovaj rad posebno analizira rešenje koje je uvedeno
u pravni sistem Republike Srbije Zakonom o elektronskim komunikacijama
2010. u kontekstu naknade štete koja može biti prouzrokovana nezakonitim
ili nepravilnim upravnim utvrdjivanjem zajedničkog korišćenja i raspodele
troškova. Zaključak je da rešenja o odgovornosti i postupku u kojem bi se
utvrdjivala visina i naknada štete nemaju sistemski kvalitet
Sigurnost zaposlenja kao indikator dostojanstvenog rada – normativna rešenja država u regionu
No full textSigurnost zaposlenja predstavlja jednu od osnovnih dimenzija dostojanstvenog rada prema nomenklaturi Međunarodne organizacije rada. Naznačena kao „stabilnost i sigurnost zaposlenja”, ova dimenzija ukazuje da za postizanje standarda dostojanstvenog rada nije dovoljno postaviti odgovarajuće uslove rada već i da je jedan od glavnih parametara koji dostojanstven rad razlikuje od prekarnih oblika rada upravo njegovo trajanje, koje omogućava da izvesnost trajanja i (ne)mogućnost da se radni odnos olako okonča sprečava da radnik bude izložen finansijskoj nestabilnosti, odnosno socijalnoj nesigurnosti. Imajući u vidu sve veću rasprostranjenost fleksibilnih oblika rada, koji neretko vode ka umanjenju obima sigurnosti zaposlenja, istraživanje je usmereno na izučavanje postojećih problema u državama u regionu u pogledu normiranja sigurnosti zaposlenja. Prvenstveni cilj kritičkog pregleda zakonskih rešenja jeste da se prepoznaju određeni trendovi u uređenju radnog odnosa, analiziraju postojeći odnosi između poslodavaca i radnika u pogledu forme ugovaranja rada i prava radnika u pogledu prestanka rada, kao i da se pokaže da li je u datim okolnostima moguće očuvati pravo na sigurnost zaposlenja u skladu sa njegovim tradicionalnim elementima. U radu se analiziraju postojeća rešenja u četiri države iz okruženja, od kojih su dve članice Evropske unije (Mađarska i Hrvatska) a dve nisu (Bosna i Hercegovina i Crna Gora). Rešenja predviđena u pomenutim zakonodavstvima poređena su sa rešenjima iz Zakona o radu Srbije u cilju formiranja zaključaka o mogućnostima unapređenja normativnog okvira u periodu usaglašavanja sa pravnim tekovinama Međunarodne organizacije rada i Evropske unije, kao i moguće primene uporednih rešenja koja su povoljnija po radnike. Početna hipoteza od koje se polazi u radu, primenom normativnog i uporednopravnog metoda, jeste da u posmatranim državama oblici fleksibilizacije rada aktivno utiču na odustajanje od koncepta sigurnosti rada, kao i da obim i kvalitet prava povodom prestanka radnog odnosa u državama regiona nije usaglašen, ali i da je povoljniji u državama koje su članice Evropske unije i koje ne prepoznaju rad van radnog odnosa, koji podrazumeva lišenje radnika osnovnih prava u slučaju otkaza ugovora o radu od strane poslodavca
Pravo na dostojanstvenu smrt u italijanskom pravu – život u mreži
No full textTema je važna, teška, zamorna, opterećujuća… Ovde se ništa ne menja, nikada. Umiranje, strah, bol, patnja, teskoba, bezvolјnost… Niko nije izuzet iz te „priče“. Smrt je nužna. Život se uvek okončava smrću. To je putovanje u nepoznato koje sa stanovišta dugog i srećnog života proizvodi veliki nered i žestoke frustracije. Niz krupnih stavova se prosto nameće. Mišlјenja su preterana u jednom ili drugom pravcu. Crno-belo!? Zapravo, glupe krajnosti, pa makar i „načini“ upotreblјeni pri tom bili za mnoge dostojni „milosrdnog“ okončanja života. Sam život nas, ističe autor, upućuje na odbijanje svih teorijskih ekstrema. Međutim, čini nam se da na ovom terenu ne bi smo i pod umerenijim, mnogo povolјnijim uslovima prošli bolјe. U toj prevelikoj zbrci važno je samo zadržati nešto više racionalnosti!? „Pravo rešenje“, ili ako hoćemo „zadovolјavajuće“ će već iskrsnuti!? U tom kontekstu, sa rizikom da ponovimo nešto od onoga što je rečeno, našu pažnju je konkretno privuklo kažnjavanje učinioca odnosnog dela u pravu Italije. Sa napomenom – slika koju nam je proučavanje ove kompleksne i provokativne problematike pružila, u stvari je ogledalo specifičnog odnosa između zakonodavnih rešenja, osobenih najizrazitije na području odgovornosti i kažnjivosti glavnih aktera „eutanazije“ i „pružanja pomoći u samoubistvu“, i komplikovanih životnih situacija u kojima se oni, videćemo, značajno razilaze. Najzad, kako ističe autor, čini se da ovde razmatrani stavovi daju mogućnost da se otvore neki novi vidici, možda osvetli problem iz druge perspektive i ponude drugačije mogućnosti rešavanja pomenutih, veoma složenih i teških pitanja koja iskrsavaju u vezi sa njim
NACIONALNI PROGRAM NAKNADE ŠTETNIH POSLEDICA IZAZVANIH VAKCINACIJOM U SJEDINJENIM AMERIČKIM DRŽAVAMA I COVID 19
Get PDFSSjedinjene Americke Države su jedna od retkih zemalja koja poznaje alternativne
nacine naknade štetnih posledica izazvanih narušenjem zdravlja od posledica vakcinacije.
U ovom radu cemo obraditi Nacionalni program naknade štetnih posledica izazvanih
vakcinacijom (National Vaccine Injury Compensation Program (VICP or NVICP))
kao najstariji i osnovni nacin alternativne naknade štetnih posledica izazvanih vakcinacijom,
ali i Program za kompenzaciju povreda u slucaju protivmera (Countermeasures
Injury Compensation Program (CICP)) kao zvanicni program naknade štete od vakcina
protiv COVID 19 u SAD. Amerika je država koja ima veoma razvijen vakcinacioni sistem,
a kao posledicu toga i veliko iskustvo u pogledu drugih pitanja koja nastaju vezano za
vakcinaciju. Cilj nam je da kroz pregled odre%enih pitanja ova dva programa približimo
sam koncept alternativnog rešenja naknade, razmotrimo mogucnost primene Nacionalnog
programa naknade štetnih posledica izazvanih vakcinacijom i na štetu nastalu vakcinama
protiv COVID 19, kao i prednosti i nedostatke jednog i drugog programa i eventualno
damo ideju za donošenje i primenu takvog programa i u zemljama koje ovakav koncept
ne poznaju, narocito u trenutnoj situaciji gde je pitanje obavezne vakcinacije i strah
od neželjenih efkata iste veoma zastupljen