Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
The advantages of learning sign language
No full textOsnovni cilj rada je da se pregledom dostupne literature ukaže na prednosti učenja i usvajanja
znakovnog jezika. Znakovni jezik je oblik neverbalne komunikacije u kojem se reči – prikazuju
znacima ili gestovima ruku, koji mogu nositi značenje pojedinih misli, reči, pojma ili čitave
rečenice. Znakovni jezik ima svoju strukturu i vokabular i može obavljati sve funkcije kao i bilo
koji drugi prirodan ljudski jezik. Znakovni jezici su se razvili u drugačijem biološkom medijumu
od govornih jezika. Uprkos evidentnim razlikama u modalitetu, oni su struktuirani kao govorni
jezici na fonološkom nivou, morfološkom, leksičkom i sintaksičkom nivou. Gluvom detetu treba
omogućiti da usvoji i uči dva jezika, znakovni jezik sveta gluvih i govorni jezik većine koja čuje.
Znakovni jezik je prirodan i primaran jezički izraz gluvih, dok je govorni jezik njihov sekundarni
jezik. Gluva i nagluva deca izložena znakovnom i govornom jeziku, imaju bolje razumevanje i
jezičku produkciju nego deca koja su izložena samo govornom jeziku. Za onu decu sa oštećenjem
sluha, koja nemaju kapaciteta za usvajanje jezika i razvoj govora putem slušanja, potreban je
drugačiji pristup u vaspitanju i obrazovanju, koji će maksimalno koristiti njihove kapacitete za
vizuelnu obradu i koji će im omogućiti usvajanje jezika, znanja i veština primerenih njihovim
individualnim sposobnostima i mogućnostima. To se može postići, korišćenjem znakovnog jezika
u njihovom vaspitanju i obrazovanju. Usvojenost znakovnog jezika, od najranijeg uzrasta,
pomaže gluvom detetu, da upozna svet, da razvija svoje kognitivne sposobnosti, komunicira sa
svojim roditeljima i okolinomThe main aim of this paper is to point to the role of advantages of learning and adopting sign
language by reviewing the available literature. Sign language is a form of non-verbal
communication in which words are represented by hand signs or hand gestures which can carry
the meaning of certain thoughts, words, notions or a whole sentence. Sign language has its own
structure and vocabulary, and it can perform all the functions just like any other natural human
language. Sign languages have evolved in different biological media from that of vocal languages.
In spite of evident differences in modality, they are structured like spoken languages at the
phonological, morphological, lexical and syntactic levels. A deaf child should be provided with
an opportunity to adopt and learn two languages, the sign language of the world of the deaf, and
the spoken language of the hearing majority. Sign language is a natural and primary linguistic
expression of the deaf, while spoken language is their secondary language. Deaf and hard of
hearing children are exposed to the sign and spoken language, they have better understanding and
linguistic production than the children who are only exposed to the spoken language. For those
hearing impaired children who don't have the capacity for language acquisition and speech
development through listening, a different approach in education is needed, which will use their
visual processing capabilities to the maximum and enable them to adopt the language, knowledge
and skills appropriate for their individual abilities and possibilities. This can be achieved by using sign language in their education and training. The knowledge of sign language from the earliest
age helps deaf children acquaint with the world, develop their cognitive abilities, communicate
with their parents and the surroundings
Elektronske baze programa zasnovanih na dokazima u oblasti prevencije problema ponašanja dece i mladih
No full textPrateći trend razvoja drugih nauka, krajem 20. veka u oblast prevencije problema ponašanja uvodi
se pristup prakse zasnovane na dokazima. Ubrzo dolazi do formiranja prvih elektronskih baza
efektivnih programa namenjenih radu s decom, adolescentima i njihovim okruženjem. Cilj ovog
rada bio je prikaz i analiza najpoznatijih elektronskih baza efektivnih programa prevencije
problema ponašanja dece i mladih: „Programi za zdrav razvoj mladih“ (Blueprints for Healthy
Youth Development), „Vodič za model programe“ (Model Programs Guide) i „Socijalni
programi koji deluju“ (Social Programs That Work). Analizirani su podaci o razvoju baza,
kriterijumi za evaluaciju programa, klasifikacija programa, sadržaj baze i načini pretraživanja.
Rezultati pretrage i komparativne analize pokazali su da navedene baze, bez obzira na određene
razlike, klasifikuju programe u jedan od tri nivoa efektivnosti i da kao najefektivnije ocenjuju one
programe koji ispunjavaju sledeće kriterijume: pozitivni ishodi potvrđeni u visokokvalitetnim
randomizirano kontrolisanim studijama; postojanje dokaza o visokom stepenu održivosti
promena šest do 12 meseci nakon primene; uspešnost intervencije potvrđena u jednoj ili više
nezavisnih replikacionih studija. Dosadašnja istraživanja ukazala su na značajan raskorak između
naučnih postignuća i primene delotvornih intervencija u radu s decom i mladima, na osnovu čega
zaključujemo da praktičari nisu u dovoljnoj meri usvojili princip prakse zasnovane na dokazima.
Elektronske baze, kao korisno sredstvo u promociji ovog principa, mogu doprineti boljim
ishodima kroz kontinuirano pružanje novih saznanja stručnjacima zaposlenim u praksi
Engagement of Preschool-Aged Children in Daily Routines
Get PDFAbstract: Child engagement refers to the time spent interacting with physical and social environ- ments according to age, abilities, and a situation. The aim of this study is to assess the functioning of children in early childhood routines using engagement assessment instruments relative to the presence of developmental disabilities, age, gender, and parental characteristics within the contexts of preschool and family routines. The sample comprised 150 children aged 3–5 (AS = 4.02, D = 0.78), including typically developing children (N = 49) and children with developmental disabilities (N = 101). To assess the children’s engagement in preschool classrooms, we used the Classroom Measure of Engagement, Independence, and Social Relationships (ClaMEISR), and the Child Engagement in Daily Life Measure was used to assess the children’s engagement in family routines. The results obtained indicate a significantly higher rate of engagement in routines and activities among girls and older children. Parental characteristics associated with children’s engagement included em- ployment and marital status. Children with developmental disabilities, compared to their typically developing peers, had lower levels of engagement in social relationships and functional independ- ence in daily routines. The results indicate that both instruments have a high internal consistency and are thus suitable for future use in the Republic of Serbia
International documents and reintegration of convicted persons after execution of criminal sanctions
Get PDFObrazovanje i rehabilitacija odraslih osuđenih, te pružanja adekvatne pod- rške ovim licima u periodu nakon izvršenja krivičnih sankcija zaokupljaju značajnu pažnju naučne i stručne javnosti. Osim što specifična zaštita ovih lica predstavlja nužni preduslov za ostvarivanje njihovih ljudskih pra- va, period nakon izvršenja krivične sankcije posebno je bitan i za zaštitu op- štih društvenih interesa posredstvom sprečavanja kriminalnog povrata i angažovanja osuđenih lica u društveno-korisnim aktivnostima. Iako razli- čiti penalni sistemi u različitim zemljama podrazumevaju neujednačenosti u oblasti pružanja postpenalne podrške, ipak su na internacionalnom nivou koncipirani osnovni postulati na kojima se bazira pružanje zaštite i pomoći osuđenim licima pri povratku u svakodnevni život na slobodi. Izlaganja u radu su posvećena izdvajanju ključnih pravila koja potiču iz međunarodnih doku- menata u oblasti izvršenja krivičnih sancija. Cilj rada jeste da se na koncizan način izdvoje ključni segmenti zaštite osuđenih lica u postpenalnom periodu, a kako bi se stručnjacima izvan pravosudnog i penalnog sistema olakšao rad sa osuđeničkom populacijom.The education and rehabilitation of convicted adults, as well as the provision of adequate support to these persons in the period after the execution of criminal sanctions, attract considerable attention from the scientific and professional public. Apart from the fact that the specific protection of these persons conditions the realization of their human rights, the period after the execution of the criminal sanction is particularly important for the protection of general social interests by preventing criminal recidivism and engaging convicted persons in socially useful activities. Although different penal systems in different countries cause unevenness in the field of providing post-penal support, the basic postulates on which protection and assistance to convicted persons are based have been conceived at the international level.
Presentations in the paper are dedicated to highlighting the key rules that originate from international documents in the area of enforcement of criminal sanctions. The aim of the work is to concisely highlight the key segments of guaranteed protection of convicted persons in the post-penal period, in order to facilitate the work with the convict population, especially for experts outside the judicial and penal system
Žrtva ili počinitelj: viktimizacija obiteljskim nasiljem kao prediktor nasilnoga ponašanja maloljetnika prema članovima obitelji
Get PDFDomestic violence (DV) manifests itself in different forms, given
the specific dynamics of the relationship between the perpetrator
and the victim. In addition to partner violence, child abuse and
violence against the elderly, in recent years scientists have
focused on the violent behaviour of juveniles towards other
family members. The results of the research unequivocally point
out the victimisation of juveniles as a risk factor for their violent
behaviour towards parents and siblings. The paper aims to
present a part of the research findings on juvenile domestic
violence in Serbia on the connection between the victimisation of
juveniles and their violent behaviour towards family members.
The research was conducted on a sample of 1335 students of
elementary (7th and 8th grade) and high (all grades) schools in
Belgrade and Novi Sad. The results show a high prevalence of
domestic violence committed by juveniles and a high prevalence
of their victimisation by domestic violence. Additionally, the
findings indicate a possibility of prediction of juvenile domestic
violence, with the experience of victimisation as the most
significant predictor of all risk factors that were tested.Nasilje u obitelji iskazuje se na razne načine, s obzirom na specifičnu
dinamiku odnosa između počinitelja i žrtve. Uz partnersko
nasilje i nasilje nad djecom i starijima, u zadnje vrijeme
znanstvenici su pažnju upravili na nasilničko ponašanje maloljetnih
članova obitelji prema drugim članovima obitelji. Rezultati
istraživanja ovog oblika nasilja u obitelji nedvojbeno izdvajaju
viktimizaciju maloljetnika kao faktor rizika za njihovo nasilničko
ponašanje prema roditeljima i braći i sestrama. Cilj je ovog
rada prikazati dio rezultata kvantitativnog istraživanja obiteljskoga
nasilja nad maloljetnicima u Srbiji, koji se odnose na odnos
viktimizacije maloljetnika i njihova nasilnog ponašanja prema
članovima obitelji. Istraživanje je provedeno na uzorku od 1335
učenika osnovnih i srednjih škola u Beogradu i Novom Sadu.
Rezultati govore u prilog visokoj prevalenciji obiteljskoga nasilja
nad maloljetnicima i visokoj prevalenciji viktimizacije maloljetnika
obiteljskim nasiljem. Istraživanje je dalo važne podatke o
mogućnosti predikcije obiteljskoga nasilja maloljetnika – od svih
ispitanih etioloških čimbenika, kao čimbenik s najjačim
prediktorskim utjecajem izdvojeno je iskustvo viktimizacije
Placement instability factors in children without parental care
No full textПроцес деинституционализације, која у нашој земљи увелико траје, допринео је повећању хранитељских породица и смештању деце без родитељског старања првенствено у породичне облике смештаја. Ипак, за одређени број деце, проналазак одговарајуће хранитељске породице може да буде отежан, а боравак у хранитељској породици краткотрајан. Предмет овог мастер рада јесте (не)стабилност смештаја деце без родитељског старања. Стабилност дефинишемо као непромењеност дугорочног облика смештаја докле год дете има законско право да га користи.
Циљ овог истраживања је утврђивање фактора који доводе до нестабилности смештаја деце без родитељског старања.
Узорак истраживања чини 50 деце која су примљена на смештај у Дом за децу и омладину „Јефимија“ у претходних десет година, односно од 1. јануара 2012. године. Ово обухвата и сву децу која су примљена актуелне, 2022. године до тренутка када је започето истраживање. Подаци су прикупљени анализом садржаја документације у досијеу корисника.
Резултати истраживања указују да постоји статистички значајна повезаност између постојања нестабилности смештаја и пола (χ2 = 3.40, df = 1, rφ = .29, p = .04), затим грубог занемаривања ( χ2 = 5.53, df = 1, rφ = .33, p = .02) и на крају постојања проблема у понашању током претходних смештаја деце (χ2 = 5.86, df = 1, rφ = .34, p = .01). Такође је утврђено више промена смештаја код деце млађег узраста и (r = -.11, p > .05), са вишим нивоом проблема у понашању (r = .64, p < .01). Додатно, повезаност је утврђена и у односу на сиблинге (t = 2.68, df = 48, p < .01, d = 0.85) и постојање дијагнозе менталног поремећаја (t = 3.93, df = 48, p < .001, d = 1.13).
Нестабилност смештаја је мултифактоски проблем, који дефинитивно заслужује већу пажњу научне јавности. Резултати овог истраживања указују на то да су карактеристике попут пола, узраста при измештању из примарне породице, постојања проблема у понашању, облика занемаривања и/или злостављања у породици фактори који повећавају вероватноћу нестабилности смештаја. Такође, што је више присутних проблема у понашању, то је више промена смештаја, као и што је дете на млађем узрасту измештено, то је већи број промена.
Идентификовањем фактора који доводе до нестабилности отварају се могућности развоја превентивних програма и побољшања услуге породичног смештаја.The process of deinstitutionalization, which is ongoing in our country, has contributed to the increase of foster families and the placement of children without parental care primarily in family forms of accommodation. However, for a certain number of children, finding suitable foster families will be difficult, or the stay in foster families will be short-lived. The subject of this master thesis is the (in)stability of housing children without parental care. We define stability as the unchanged long-term form of placement as long as the child has the legal right to use it.
The aim of this research is to determine the factors that lead to the placement instability of children without parental care.
The research sample consists of 50 children who have been placed in the "Jefimija" Home for Children and Youth in the previous ten years, i.e. since January 1, 2012. This includes all children who are currently enrolled, in 2022, until the time when the research begins. The data was collected by analyzing the documentation in their files.
The research results show that there is a statistically significant relationship between the existence of housing instability and gender (χ2 = 3.40, df = 1, rφ = .29, p = .04), and the existence of problems occurring during previous placements of children (χ2 = 5.86, df = 1, rφ = .34, p = .01). A correlation was also established in relation to age (r = -.11, p > .05), i.e. the lower the age in which the child was moved from home, the greater the number of changes in placement is. Also, the greater the number of behavioral problems, the greater the number of changes in placement (r = 64, p < .01). Additionally, the connection was established in relation to siblings (t = 2.68, df = 48, p < .01, d = 0.85), and the existence of a diagnosis of mental disorder (t = 3.93, df = 48, p < .001, d = 1.13).
Placement instability is a multidimensional problem, which definitely deserves more attention from the scientific public. The results of this research indicate that characteristics such as gender, growth when moving from the primary family, the occurrence of problems in the appearance, forms of neglect and/or abuse in childbirth are factors related to the appearance of factors of change of condition. Also, the more behavioral problems present, the more changes in placement, and the younger the child was when moved, the more changes there are. By identifying the factors that lead to instability, opportunities for developing preventive programs and improving family accommodation services are opened
Socijalna distanca prema gluvim i nagluvim učenicima
No full textЦиљ овог рада био је да се утврди степен изражености социјалне дистанце од стране ученика типичне популације и њихових родитеља према глувим и наглувим ученицима у редовном систему образовања. Овде се хтело испитати да ли неке опште карактеристике попут пола, школског успеха, степена стручне спреме и узраста имају утицај на ниво социјалне дистанце према испитиваној групи. У оквиру рада дате су дефиниције и објашњења основних појмова који су тема рада попут социјалне дистанце, ставова, предрасуда као и образовне инклузије деце са сметњама у развоју.
Такође су спомеути и бројни радови и истраживања чије је подручје интересовања било, све претходно наведено. Анализом резултата добијених анкетирањем 222 ученика и родитеља утврђено је постојање значајних разлика када се ради о ступању у интимније односе са популацијом глувих и наглувих у односу на неке од испитиваних варијабли. Без обзира на те разлике и родитељи и ученици су показали генерално позитиван став према овој популацији и самим тим мању социјалну дистанцу.The aim of this study was to determine the degree of display of social distancing by students of the typical population and their parents towards deaf and hard of hearing students in the regular education system. Here, we wanted to examine whether some general characteristics such as gender, academic performance, level of professional education and age have an impact on the level of social distance towards the examined group. Within the study are given definitions and explanations of basic terms that are the subject of this work, such as social distance, attitudes, prejudices, as well as educational inclusion of children with developmental disabilities. Also, numerous studies are mentioned in this paper which area of interest was social distance, attitudes, prejudices, as well as educational inclusion of children with developmental disabilities. The analysis of the results obtained by surveying 222 students and parents established the existence of significant differences when it comes to entering into more intimate relationships with the deaf and hard of hearing population in relation to some variables. Regardless of these differences, both parents and students showed a generally positive attitude towards this population and therefore a smaller social distance
Empathy in children with autism spectrum disorder
No full textЕмпатија као способност увида и дељења унутрашњег стања другог може се сматрати виталном компонентом за свеукупно функционисање у свакодневном животу. Деца с поремећајем из спектра аутизма могу имати тешкоће и испољити кашњење у различитим аспектима емпатије у односу на типичну популацију. Циљ овог рада је да стекнемо бољи увид у способност емпатије, као и у однос њених различитих аспеката у популацији деце с поремећајем из спектра аутизма. Значај разумевања односа постаје још већи када у обзир узмемо ефекте дефицита емпатије и начин на који утичу на остварење интеракције и разумевања непосредног окружења. Претраживањем релевантне литературе и приказом радова пружа се преглед истраживања која су се бавила поменутом тематиком. Емпатија ће најпре бити одређена приказом њене когнитивне и афективне компоненте, са аспекта који се односе на теорију ума и емоције. Проблем имитације, заједничке пажње и симболичке игре, присутан код деце с поремећајем из спектра аутизма, биће сагледан кроз призму емпатије, као и у контексту емпатичких способности и мирор неурона. Такође, биће приказана веза између способноси систематизовања и емпатије из перспективе полних разлика и типова мозга, све у циљу бољег разумевања корелације ових способности у популацији деце с поремећајем из спектра аутизма.Empathy, the ability to have insight into and share the condition of anothers inner state, can be viewed as a vital component of all-around functioning in everyday life. Children with autism spectrum disorder can have difficulties and exhibit delays in different aspects of empathy in relation to the typical population. The goal of this article is to gain better insight into the ability of empathy, as well as the relations between its different aspects, in children with autism spectrum disorder. The significance of understanding this relation becomes even greater when we take into consideration the effects of the deficit of empathy and the way in which they influence the realization of interaction and understanding of the social setting. By researching the relevant literature and showcasing the articles we gain a better insight into the aforementioned topic. We will primarily define empathy by showing its cognitive and affective components, from the aspects of the theory of mind and emotions. The problem of imitation, joint attention and symbolic play present in children with autism spectrum disorder will be viewed through the prism of empathy, as well as in the context of empathic abilities and mirror neurons. Also, a connection between the ability of systemizing and empathy from the perspective of gender differences and different brain types will be showcased, all for the goal of better understanding the correlation of these abilities in the population of children with autism spectrum disorder
Development of sign and spoken language in deaf and hard of hearing children
No full textЗбог оштећења слуха и измењеног начина комуницирања са околином, глува и наглува деца развијају се под неповољнијим условима него деца која чују. Велики број глуве и наглуве деце има специфичне проблеме на плану комуникације и интеракције.Дететова немогућност да комуницира са родитељима и другом децом га временом изолују и воде ка дубљим тешкоћама на емоционалном, социјалном и плану укупног развоја.
Основни циљ рада је да се прегледом доступне литературе укаже на развој и усвајање знаковног и говорног језика. Знаковни језик је природан и примаран језички израз глувих, док је говорни језик њихов секундарни језик. Знаковни језик има своју структуру и вокабулар и може обављати све функције као и било који други природан људски језик. Знаковни језици су се развили у другачијем биолошком медијуму од говорних језика.Упркос евидентним разликама у модалитету,они су структуирани као говорни језици на фонолошком нивоу, морфолошком, лексичком и синтаксичком нивоу.
Знаковни језик је облик невербалне комуникације у којем се речи – приказују знацима или гестовима руку, који могу носити значење појединих мисли, речи, појма или читаве реченице. За ону децу са оштећењем слуха,која немају капацитета за усвајање језика и развој говора путем слушања, потребан је другачији приступ у васпитању и образовању, који ће максимално користити њихове капацитете за визуелну обраду и који ће им омогућити усвајање језика, знања и вештина примерених њиховим индивидуалним способностима и могућностима. То се може постићи, коришћењем знаковног језика у њиховом васпитању и образовању. Усвојеност знаковног језика, од најранијег узраста, помаже глувом детету, да упозна свет, да развија своје когнитивне способности, комуницира са својим родитељима и околином.
Језик утиче на друштвени развој и афективне односе, блискост породице и њених чланова. Родитељи и глува и наглува деца која су двојезична у говорном и знаковном језику, граде квалитетније односе у својим породицама. Комуникација глуве и наглуве деце може бити вербална (усмена и писана) и невербална (која обухвата знаковни језик, употребу прстне азбуке-дактилологије, мимику и читање говора са уста и лица саговорника). Који облик комуникације ће глува и наглува деца користити и развити у великој мери зависи од тога да ли потичу из породице глувих или родитеља који чују.
Примерена и ефикасна рана комуникација без обзира у оквиру ког језичког модалитета се одвија (знаковни или говорни), заједно са прихватањем детета и његовог оштећења је основа успешног когнитивног развоја и развоја личности детета, што представља основу комуникације и изградње језичких вештина.
Билингвизам глуве и наглуве деце подразумева познавање и редовну употребу знаковног језика, који користи заједница глувих и говорног језика који користи чујућа већина. На предшколском и школском узрасту, потребно је омогућити деци да наставе да усвајају језик која су почела да усвајају у породици (знаковни или говорни). Деца ће најбоље усвојити оба језичка модалитета кроз интеракције са другим флуентним говорницима. Резултати многобројних истраживања указују да је најбољи приступ у процесу развоја говора и језика и образовању глуве и наглуве деце, билингвални приступ.
Циљ овог приступа је развити комуникацијске вештине код деце, омогућити им виши ниво образовања и укључити их у живот друштвене заједнице. Неопходно је усавршавање постојећег образовног система у правцу развијања таквог модела који ће да одговори на њихове специфичности и ограничења узрокована њиховим примарним оштећењем.Due to hearing impairments and a changed way of communicating with the environment, deaf and hard of hearing children develop under more unfavorable conditions than normal hearing children. A large number of deaf and hard of hearing children have specific problems in the fields of communication and interaction. The child's inability to communicate with family and other children isolates it, with the passage of time, and leads to deeper difficulties in the social and emotional plan and overall development.
The main aim of this paper is to point to the role of development and adopting sign and spoken language by reviewing the available literature.Sign language is a natural and primary linguistic expression of the deaf, while the spoken language is their secondary language. Sign language has its own structure and vocabulary, and it can perform all the functions just like any other natural human language. Sign languages have evolved in different biological media from that of vocal languages. In spite of evident differences in modality, they are structured like spoken languages at the phonological, morphological, lexical and syntactic levels.
Sign language is a form of non-verbal communication in which words are represented by hand signs or hand gestures which can carry the meaning of certain thoughts, words, notions or a whole sentence. For those hearing impaired children who don't have the capacity for language acquisition and speech development through listening, a different approach in education is needed, which will use their visual processing capabilities to the maximum and enable them to adopt the language, knowledge and skills appropriate for their individual abilities and possibilities. This can be achieved by using sign language in their education and training.The knowledge of sign language from the earliest age helps deaf children acquaint with the world, develop their cognitive abilities, communicate with their parents and the surroundings.
The language affects social development and affective relations, closeness to family and their members. Parents and deaf and hard of hearing children who are bilingual in spoken and sign language build better quality relationships in their families. Communication of the deaf and hard of hearing children can be verbal (oral and written) and non-verbal (which involves sign language as well as the use of manual alphabet – dactylology, mime and lip-reading). Which form of communication the deaf and hard of hearing children will use and develop depends, to a large degree, on whether they come from a family of deaf parents or of hearing ones.
Appropriate and efficient early communication, regardless of the language modality (sign or speech) within which it takes place, together with accepting the child and its impairment, is the basis for successful cognitive development and the development of the child’s personality, which represents the basis of communication and the development of language skills.
The bilingualism of deaf and hard of hearing children implies the knowledge and regular use of sign language, which is used by the deaf people’s community, and of spoken language which is used by the hearing majority. At preschool and school age, it is necessary to allow children to continue adopting the language that they started to adopt in the family (either sign language or spoken language). Children will adopt both language modalities best through interactions with other fluent speakers. Results of numerous studies indicate that the best approach in the process of development of speech and language and the education of the deaf and hard of hearing children is the bilingual approach.The aim of this approach is to develop communication skills in children, to provide a higher level of education for them and to include them in the life of the community.It is necessary to improve the existing education system in the direction of developing a kind of a model that will respond to their specificities and limitations caused by their primary impairment
Searching for Best Predictors of Paralinguistic Comprehension and Production of Emotions in Communication in Adults With Moderate Intellectual Disability
Get PDFParalinguistic comprehension and production of emotions in communication include the skills of recognizing and interpreting emotional states with the help of facial expressions, prosody and intonation. In the relevant scientific literature, the skills of paralinguistic comprehension and production of emotions in communication are related primarily to receptive language abilities, although some authors found also their correlations with intellectual abilities and acoustic features of the voice. Therefore, the aim of this study was to investigate which of the mentioned variables (receptive language ability, acoustic features of voice, intellectual ability, social-demographic), presents the most relevant predictor of paralinguistic comprehension and paralinguistic production of emotions in communication in adults with moderate intellectual disabilities (MID). The sample included 41 adults with MID, 20–49 years of age (M = 34.34, SD = 7.809), 29 of whom had MID of unknown etiology, while 12 had Down syndrome. All participants are native speakers of Serbian. Two subscales from The Assessment Battery for Communication – Paralinguistic comprehension of emotions in communication and Paralinguistic production of emotions in communication, were used to assess the examinees from the aspect of paralinguistic comprehension and production skills. For the graduation of examinees from the aspect of assumed predictor variables, the following instruments were used: Peabody Picture Vocabulary Test was used to assess receptive language abilities, Computerized Speech Lab (“Kay Elemetrics” Corp., model 4300) was used to assess acoustic features of voice, and Raven’s Progressive Matrices were used to assess intellectual ability. Hierarchical regression analysis was applied to investigate to which extent the proposed variables present an actual predictor variables for paralinguistic comprehension and production of emotions in communication as dependent variables. The results of this analysis showed that only receptive language skills had statistically significant predictive value for paralinguistic comprehension of emotions (β = 0.468, t = 2.236, p < 0.05), while the factor related to voice frequency and interruptions, form the domain of acoustic voice characteristics, displays predictive value for paralinguistic production of emotions (β = 0.280, t = 2.076, p < 0.05). Consequently, this study, in the adult population with MID, evidenced a greater importance of voice and language in relation to intellectual abilities in understanding and producing emotions