Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Application of child centered play therapy
Get PDFIgra ima nezamenljiv značaj u celokupnom dečijem razvoju. Deca teško
izražavaju svoje emocije stoga je igra najbolji način njihovog proživljavanja i
izražavanja. Ona omogućava da dete na prirodan način samostalno rešava
svoje probleme. Nedirektivna terapija igrom usmerena na dete predstavlja
proces u kom dete samostalno bira igračke i tip igre kako bi izrazio različita
emocionalna stanja. Cilj ovog rada je da se pregledom i analizom dostupne literature ukaže na značaj primene terapije igrom usmerene na dete. Pretraga
literature realizovana je kroz Google Scholar i servis Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku – KOBSON. Na osnovu analize dostupne
literature može da se zaključi da terapija igrom usmerena na dete ima široku
upotrebu. Pozitivan uticaj ima kod dece koja pokazuju probleme ponašanju,
probleme pri usvajanju školskih znanja, teškoće u uspostavljanju socijalnih
odnosa, probleme afektivnog vezivanja. Efikasna je i kod dece s poremećajem
iz spektra autizma.Play has irreplaceable significance in the overall development of children.
Children find it difficult to express their emotions, so play is the best way to
experience and express them. It allows the child to solve its problem in natural
way on its own. Non-directive child-centered play therapy is a process in
which child independently chooses toys and type of game to express different
emotional states. The aim of this paper is to review and analyze available
literature to point out importance of the applications of child-centered play
therapy. The literature search was realized through Google Scholar and service
of Consortium of libraries of Serbia for unified procurement – KOBSON.
Based on the analysis of the available literature, it can be concluded that
child-centered play therapy is widely used. It has a positive effect on children
who show behavioral problems, problems in acquisition school knowledge,
difficulties in establishing social relations, problems of affective attachment. It
is effective in children with autism spectrum disorder
Uloga univerzitetskih nastavnika U pružanju podrške studentima sa teškoćama
Get PDFUniversity academic teachers have the responsibility to ensure the inclusion of
students with intellectual disabilities in their classrooms. To this end, as has
been confirmed in several studies, it is necessary to incorporate competences
in the teaching CVs; specific training on disability, social, communicative
and pedagogical skills among others... Also, university teaching staff must
be supported by their institutions and be predisposed to be trained in such
competences. The Universal Design for Learning (UDL) is responsible for
facilitating flexible and inclusive educational practice; it aims to respond to
the training needs of both students and teaching staff in all their diversity.Univerzitetski nastavnici imaju odgovornost da obezbede uključivanje
studenata sa intelektualnim teškoćama u učionice. U tom cilju, kao što je
i potvrđeno u nekoliko studija, neophodno je, između ostalog, u biografije
nastavnika dodati određene kompetencije; specifične obuke o invalidnosti,
socijalnim, komunikativnim i pedagoškim veštinama... Takođe, univerzitetsko
nastavno osoblje mora imati podršku svojih institucija i biti sklono sticanju
ovih kompetencija. Univerzalni dizajn za učenje (UDU) je odgovoran za
omogućavanje fleksibilne i inkluzivne obrazovne prakse; ima za cilj da odgovori
na potrebe obuke kako studenata tako i nastavnog osoblja u svoj njihovoj
različitosti
Legal status of juveniles as offenders in misdemeanor proceedings in Serbia
Get PDFIako su prekršaji delikti koji se odlikuju nižim stepenom društvene opasnosti u odnosu na krivična dela, ipak je u slučaju maloletnika prema kojima se vodi prekršajni postupak izuzetno važno blagovremeno i adekvatno reagovanje, koje nužno podrazumeva podršku i pomoć kako bi se razvoj maloletnika nadalje odvijao neometano. Imajući u vidu navedeno, autor je izlaganja u radu posvetio analizi specifičnog položaja maloletnika shodno Zakonu o prekršajima Republike Srbije, uočavajući da se taj položaj u određenim segmentima značajno razlikuje od položaja maloletnih učnilaca krivičnih dela. Tako se čini da Zakon o prekršajima nedovoljno uvažava edukativne potrebe maloletnika pri izricanju i implementaciji prekršajnih sankcija. Sa druge strane, za razliku od zakona koji se odnosi na maloletne učinioce krivičnih dela, Zakon o prekršajima akcentuje moguću odgovornost roditelja i drugih lica dužnih da se staraju o maloletnicima. Autor takođe analizira odredbe koje se odnose na maloletnički zatvor, a shodno Zakonu o prekršajima, uočavajući da trideset dana, koliko maksimalno može trajati lišenje slobode, ne može biti dovoljno za bilo kakav edukativno-vaspitni rad. U radu je primenjen normativno-dogmatski i komparativni metod, dok cilj rada predstavlja formulisanje preporuka za buduća unapređenja zakonskih rešenja
Recidivism Risk Assessment within Prison System – Accomplishments and Challenges
Get PDFКао један од главних сегмената пеналног трет мана, процена ризика од рецидивизма прошла је кроз бројне моди фикације од настанка до данас. Посматрајући процену ризика од
рецидивизма као кључан сегмент, на коме се заснивају све одлуке
о врсти и интензитету третмана који треба применити према
осуђеном, јасно је зашто је пажња научне и стручне јавности у
области третмана преступника доминантно усмерена на ову про блематику. Досадашња достигнућа недвосмислено указују да је
процена преступника која се врши инструментима знатно боља
од процене засноване на професионалном, личном искуству и ин туицији стручњака. Ипак, и даље су присутне одређене дилеме и
изазови. На основу њих се упућују критике, које доприносе и стал ном преиспитивању и усавршавању инструмената процене ризика.
Циљ преиспитивања и усавршавања је прављење квалитетнијих
инструмената процене, чија би примена допринела смањењу ри зика од рецидивизма и заштити јавне безбедности уз оптимално
коришћење већ ограничених ресурса који су улажу у корективни
систем. Имајући у виду наведено, предмет рада је процена ризика
од рецидивизма осуђених у затворском систему. Циљ је анализом
релевантних истраживачких радова указати на достигнућа, али
и проблеме у пракси процене осуђених, те дати смернице за даљи
развој и усавршавање овог процеса.As one of the fundamental segments of penal treatment,
recidivism risk assessment has been through numerous modifications
since its beginning. When taking recidivism risk assessment as a
key segment which serves as a base for all decisions on the type and
intensity of the treatment a convict should forego, it is clear why the
attention of scientists and experts in the field of criminal treatment is
predominately focused on the matter at hand. The achievements so far
undeniably indicate that recidivism risk assessment which is conducted
using relevant instruments is significantly better than the one that is
based on professional and personal experience of experts or their
intuition. Nonetheless, there are still certain dilemmas and challenges
that are targets of criticism but that are also the drivers of constant
recidivism risk assessment instrument reevaluation and improvement.
The reevaluation and improvement is done with the aim of designing a
quality risk assessment instrument the use of which would contribute
to the reduction of the risk of recidivism and enhance public safety
with optimum utilization of limited resources which are invested in
the correction system. Bearing the aforementioned in mind, the aim of
the paper is recidivism risk assessment in convicts within the prison
system. The goal is to analyze relevant research papers analyzing the
achievements as well as the issues related to assessment and to provide
the guidelines for further development and improvement of the process
Efekat mentorskog rada na samoefikasnost nastavnika redovnih škola u implementaciji inkluzivne edukacije na nivou osnovnog obrazovanja
Get PDFIntroduction. Impaired teachers’ self-efficacy has contributed to delays in the
implementation of inclusive education in Nigeria. Unfortunately, several efforts
established towards ensuring the actualization of the Salamanca Declaration in Nigeria
are yet to produce desired results. Although some past studies identified a mentor-mentee
approach as a model that promotes the efficient implementation of established policies,
paucity of research evidence exists on the implication of mentor-mentee approaches on
the construction of teachers’ self-efficacy for inclusive education, particularly at the
basic level of education. Objectives. This study was conducted to investigate the effect
of mentorship on in-service regular teachers’ self-efficacy towards the implementation
of inclusive education at the basic education level in Gombe State, Nigeria. Methods. A
quasi-experimental research design was adopted for the study, while a purposive sampling
technique was used to select 42 participants aged between 20 and 45 (M = 33.90, SD = 6.35)
from two local government areas of the Gombe South Senatorial District. Participants
were assigned to treatment and control groups, with 21 participants in each group. The
Teachers’ Sense of Efficacy Scale (α = .81) was used for data collection. Data collected
was analysed with an independent sample t-test. Results. Findings showed the efficacy of
a mentoring training program on the self-efficacy of in-service regular teachers towards
effective implementation of inclusive education at the basic level of education. Also, male
and older teachers had higher self-efficacy for the implementation of Inclusive education
at the basic education level. Conclusion. Mentorship programs significantly facilitate the
achievement of inclusive education, particularly at the basic level of education. Welldesigned mentorship programs for early career in-service regular teachers would equip
them with an orientation that would guide them towards effective implementation of inclusive education at the basic level of education. Based on the outcome of the study
appropriate mentorship strategy for novice teachers was recommendedUvod: Nedovoljna samoefikasnost nastavnika doprinela je kašnjenju u primenu
inkluzivne edukacije u Nigeriji. Nažalost, napori uloženi u obezbeđivanje aktuelizacije
Deklaracije iz Salamanke u Nigeriji još uvek nisu dali očekivane rezultate. Iako su neke
prethodne studije identifikovale mentorski pristup kao model koji promoviše efikasnu
implementaciju utvrđenih politika, mali broj istraživanja pruža dokaze o implikacijama
mentorskih pristupa na učvršćivanju samoefikasnosti nastavnika u oblasti inkluzivne
edukacije, naročito na nivou osnovnog obrazovanja. Cilj: Ovo istraživanje je sprovedeno
kako bi se ispitao uticaj mentorskog rada na samoefikasnost nastavnika redovnih škola u
primeni inkluzivne edukacije na nivou osnovnog obrazovanja u državi Gombe u Nigeriji.
Metode: U ovom istraživanju primenjen je kvazieksperimentalni dizajn, dok je prigodni
uzorak sačinjen od 42 ispitanika uzrasta između 20 i 45 godina (AS = 33.90, SD = 6.35)
iz dve oblasti lokalne samouprave u Južnom senatorskom okrugu u Gombeu. Ispitanici
su bili podeljeni u grupu u kojoj je sproveden tretman i u kontrolnu grupu, sa po 21
ispitanikom u svakom poduzorku. U prikupljanju podataka korišćena je Skala za procenu
doživljaja samoefikasnosti nastavnika (Teachers’ Sense of Efficacy Scale) (α = .81).
Prikupljeni podaci analizirani su pomoću t-testa za nezavisne uzorke. Rezultati: Dobijeni
nalazi ukazuju na efikasnost programa mentorske obuke u postizanju samoefikasnosti
nastavnika redovnih škola u implementaciji inkluzivne edukacije na nivou osnovnog obrazovanja. Takođe je nađeno da su nastavnici muškog pola i stariji nastavnici postigli
viši nivo samoefikasnoti. Zaključak: Mentorski programi u značajnoj meri olakšavaju
ostvarivanje inkluzivne edukacije, naročito na nivou osnovnog obrazovanja. Dobro
osmišljeni mentorski programi na početku karijere nastavnika redovnih škola usmerili bi
ih ka efektivnoj implementaciji inkluzivne edukacije u osnovnom obrazovanju. Na osnovu
dobijenih rezultata ovog istraživanja predložene su prikladne strategije mentorskog rada
za nastavnike koji su početnic
Cohort differences in trait emotional intelligence – a possible effect of the covid-19 pandemic?
Get PDFAlthough personality traits are by definition relatively stable, there is evidence that they can change
in response to major life events, especially when it comes to so-called affective traits and younger individuals. Given that the COVID-19 pandemic has dramatically altered students’ life circumstances, we examined whether these changes are reflected in the average levels of trait EI of several student cohorts. To this end, we compared the data on trait EI obtained with the TEIQue in four generations of university students: two cohorts were tested in “normal” circumstances before the pandemic, in 2015 (N1 = 288) and 2016 (N2 = 183); the other two were tested during the first and third wave of the pandemic in Serbia, in April 2020 (N3 = 222) and in December 2020 (N4 = 222). All participants were female and students of Special Education at the University of Belgrade. Two separate MANOVAs were conducted, with either TEIQue factor or facet-level scores as independents. Results of the factor-level MANOVA were significant (Wilk’s Λ = .97, F(12, 2402.643) = 2.48, p<.01), with univariate effects for Self-Control (F(3, 911) = 2.79, p<.05) on which N3 scored higher than N4. The facet-level MANOVA also produced significant results (Wilk’s Λ = .88, F(45, 2665.539) = 2.54, p<.001), with univariate effects for Empathy (F(3, 911) = 5.16, p<.001), Impulse control (F(3, 911) = 5.92, p<.001), Emotion perception (F(3, 911) = 2.20, p<.05), and Emotion management (F(3, 911) = 1.78, p<.05). Post-hoc analyses using Tukey’s test revealed the following differences: higher Empathy for N3 and N4 compared to N1; higher Impulse control for N3 than for N1 and N4; and higher Emotion perception for N3 than for N4. While indicating considerable stability of trait EI scores across generations (at least over a five-year period), the current results suggest that particular aspects of students’ trait EI might
vary according to the prevalent demands and challenges in their social environment, though this remains to be confirmed in more rigorous research
Stavovi zdravstvenog osoblja prema vakcinaciji i njihova verovanja o etiologiji autizma
No full textВакцинација представља уношење у организам човека мртвих или живих ослабљених узрочника болести или њихових продуката – токсина којим подстичемо организам на стварање имуних супстанци.
У време пандемије корона вируса (COVID- 19) од великог је значаја да особе за које јавност сматра да су најпоузданије у давању информација везаних за пандемију и вакцинацију, а то су свакако медицински радници, имају позитивне ставове према вакцинацији. Дуги низ година се као нежељено дејство вакцинације вакцином против морбила, заушка и рубеле (ММР) наводио аутизам. Веома је битно да медицински радници буду упознати са етиологијом аутизма и да разувере популацију да вакцина има везе са појавом овог стања.
Циљеви истраживања су: утврђивање ставова медицинских радника према вакцинацији, повезаности социодемографских варијабли са ставовима према вакцинацији и ставова према узроку настанка аутизма, као и утврђивање постојања везе између познавања ризико фактора за аутизам и ставова према вакцинацији.
У истраживању је учествовало 100 медицинских радника Опште болнице и Дома здравља у Вршцу.
За сврхе истраживања користила се скала Public Аttitude Тoward Vaccination Scale –
Health Belief Model, која се састоји од пет субскала: подложност, интезитет, бенефити, баријере и здравствена мотивација. За процену ставова према етиологији аутизма коришћена
је Скала за процену ставова о узроку аутизма.
Резултати истраживања показују да медицински радници имају позитивне ставове према вакцинацији и солидна знања о узроку настанка аутизма. Социодемографски чиниоци не утичу на ставове медицинских радника према вакцинацији. Утврђена је корелација између ставова медицинских радника према вакцинацији и њихових знања о ризицима фактора за настанак аутизма.
Мали број истраживања је одрађен на тему ставова медицинских радника према узроку аутизма и потребна је детаљнија обрада ове теме.Vaccination represents the importation of dead or living weakened pathogens or their products – toxins that stimulate the body to produce immune substances.
During COVID-19 pandemic it is of great importance that people who are considered to be the most reliable in providing information related to the pandemic and the vaccine, and those are certainly medical workers, have positive attitudes towards vaccination. For many years, autism was cited as a side effect of MMR vaccine. It is very important that medical workers are familiar with the etiology of autism in order to assure the population that the vaccine has nothing to do with the appearance of autism.
The aims of the research are to determine the attitudes of medical workers towards vaccination, the relation of sociodemographic variables with attitudes towards vaccination and attitudes towards the cause of autism, as well as to determine the relationship between knowledge of autism risk factors and attitudes towards vaccination.
Hundred medical workers from the General Hospital and the Health Center in Vrsac participated in the research.
For the purposes of the research, the scale Public Attitude Towards Vaccination Scale-Health
Belief Model was used, which consists of five subscales: susceptibility, intensity, benefits, barriers and health motivation. The Attitudes Assessment Scale on the cause of autism was used to assess attitudes towards the etiology of autism.
The results of the research show that medical workers have positive attitudes towards vaccination and good knowledge about the cause of autism. Socio-demographic factors do not influence the attitudes of medical workers towards vaccination. A correlation was established between medical workers' attitudes towards vaccination and their knowledge of risk factors for autism.
A small amount of research has been done on the topic of attitudes of medical workers towards the cause of autism and more detailed consideration of this topic is needed
Procena sposobnosti verbalnog učenja i pamćenja kod starijih osoba
No full textПроучавање способности учења и памћења вербалног материјала у популацији старих, као и сметње у тим процесима, још увек представљају недовољно истражено подручје. Стога је основни циљ овог истраживања утврдити да ли постоје резлике у постигнућима на Рејовом тесту вербалног памћења и учења између две старосне групе.
Рејов тест вербалног памћења представља ефикасан неуропсихолошки инструмент за процену декларативног памћења и учења.
Иако су учење и памћење два сродна и међусобно веома повезана когнитивна процеса, они се ипак разликују и стога и дефинишу другачије. У најопштијем смислу учење је процес постепеног стицања нових знања, вештина и облика понашања. Док с друге стране, памћење представља саставни део учења и оно се дефинише као процес складиштења и евоцирања менталних продуката и акција за употребу после различитог периода ретенције. Такође, памћење следи промене настале учењем и омогућава им релативну трајност.
Истраживање је спроведено у Београду 2022. године. Узорак истраживања чини 30 испитаника који су подељени у две групе на основу година старости. Прву групу је чинило 15 испитаника старости од 65 до 75 година, а другу групу је чинило 15 испитаника старости од 76 до 85 година.
Aнализом добијених резултата закључено је да испитаници из старије групе постижу лошије резултате на свим задацима Рејовог теста вербалног учења и памћења у односу на испитанике из млађе старосне групе. Такође, уочено је да старији испитаници обично немају специфичну стратегију учења и понављања речи, него речи репродукују насумичним редоследом, док млађи испитаници обично речи репродукују униформним редоследом.The study of the ability to learn and remember verbal material in the elderly population, as well as disorders in these processes, is still an under-researched area. Therefore, the main goal of this research is to determine if there are differences in achievement on the Ray test of verbal memory and learning between two age groups. The Rey’s Auditory Verbal Learning Test is an effective neuropsychological instrument for assessing declarative memory and learning.
Although learning and memory are two related and highly interconnected cognitive processes, they are nevertheless different and therefore defined differently. In the most general sense, learning is the process of gradually acquiring new knowledge, skills and forms of behavior. While on the other hand, memory is an integral part of learning and it is defined as the process of storing and evoking mental products and actions for use after a different period of retention. Also, memory follows the changes created by learning and allows them relative permanence.
Research was conducted in Belgrade in 2022. and involved 30 people divided into two groups based on age. The first group included 15 respondents aged 65 to 75, and the second group consisted of 15 respondents aged 76 to 85.
The analysis of the obtained results concluded that respondents from the older age group achieve worse results on all tasks of Ray's test of verbal learning and memory compared to respondents from the younger age group. Also, it was observed that older respondents usually do not have a specific strategy for learning and repeating words, but reproduce words in a random order, while younger respondents usually reproduce words in a uniform order
Prioriteti u tretmanu dece sa poremećajem iz spektra autizma – perspektiva roditelja
No full textПриоритети родитеља важан су критеријум приликом конципирања и имплементације плана третмана за децу са поремећајем из спектра аутизма (ПСА). Циљеви овог истраживања јесу да се утврде родитељски приоритети у третману деце са ПСА, али и постојање везе између њих и нивоа функционисања детета и третмана у који се дете укључује, као и утврђивање разлике у приоритетима родитеља у односу на узраст детета.
Узорак је чинило 100 родитеља, 85 мајки и 15 очева, старости од 21 до 65 година.
Коришћен је општи упитник за прикупљање социо-демографских података испитаника и детета
са ПСА и Инструмент за испитивање родитељских приоритета (Parent Priorities Survey, Pituch
et al., 2011).
Као највише приоритете родитељи перципирају следеће вештине: Иницира и тражи интеракцију са другима (област Социјализација), Сналази се у саобраћају као пешак (област Активности живота у заједници), Прикладно комуницира са непознатим особама (област Социјализација), Именује објекте и Изражава жеље и потребе (област Комуникација), Лична безбедност (област Активности живота у заједници), Цртање и бојење (област Академске вештине), Ствара пријатељства (област Социјализација), Прати инструкције (област Академске вештине), Игра се са вршњацима (област Слободно време и рекреација), Пита за информације и Започиње конверзацију (област Комуникација), Читање, Писање и Рачунање (област Академске вештине), Уме да описује догађаје и осећања и Прикладно реагује на постављена питања (област Комуникација), Слуша наставника (област Академске вештине).
Пронађене су статистички значајне корелације између процењеног нивоа способности и приоритета родитеља, изузев корелација које се односе на област Академске вештине. Наиме, уколико су родитељи перципирали да су деца мање способна за самостално обављање одређених вештина, уједно су процењивали да је одређена вештина за њих приоритетнија. Поред тога, пронађена је и статистички значајна позитивна корелација између већине третмана и приоритета родитеља. Уколико су од стране родитеља одређена понашања процењена као приоритетнија, постојала је велика вероватноћа да су она и третирана. Добар део третмана деце са ПСА није усмерен на процењене приоритетне вештине, па је неопходно разумевање чинилаца који утичу на одлуку о избору третмана, како би се, од стране стручњака, пружиле потребне информације, помоћ и подршка родитељима, не само у одабиру, већ и у истрајности у спровођењу временски захтевних интервенција. Резултати би омогућили унапређење положаја родитеља деце са ПСА, побољшање квалитета подршке која им се пружа и могућност осмишљавања третмана и програма у складу са њиховим потребама.Parents’ priorities are an important criterion when designing and implementing a treatment plan for children with autism spectrum disorder (ASD). The goals of this research are not only to determine parental priorities in the treatment of children with ASD, but also the existence of a relation between them and the level of functioning of the child and the treatment that the child is currently relation, as well as determining the difference in parents’ priorities in relation to the child's age.
The sample consisted of 100 parents, 85 mothers and 15 fathers, aged 21 to 65 years. A general questionnaire was used to collect socio-demographic data of the respondents and the child with ASD and the Parent Priorities Survey (Pituch et al., 2011).
Parents perceive the following skills as the highest priorities: Initiates and seeks interaction with others (Socialization area), Participates in traffic as a pedestrian (Community life activities area), Communicates appropriately with strangers (Socialization area), Names objects and Expresses wants and needs (Communication area), Personal safety (Community living activities area), Drawing and coloring (Academic skills area), Forms friendships (Socialization area), Follows instructions (Academic skills area), Plays with peers (Leisure and recreation area), Asks for information and Starts a conversation (Communication area), Reading, Writing and Numeracy (Academic skills area), Can describe events and feelings and Responds appropriately to questions (Communication area), Listens to the teacher (Academic skills area).
Statistically significant correlations were found between the estimated level of ability and parents’ priorities, except for correlations related to the area of Academic Skills. Namely, if the parents perceived that the children were less capable of performing certain skills independently, they also estimated that a certain skill was a higher priority for them. In addition, a statistically significant positive correlation was found between most treatments and parents' priorities. If the parents rated certain behaviors as a higher priority, there was a high probability that they were treated.
A good part of the treatment of children with ASD is not aimed at the assessed priority skills, so it is necessary to understand the factors that influence the decision to choose certain treatment, so that the experts can provide the necessary information, help and support to parents, not only in the selection, but also in persistence in implementing time-consuming interventions. The results would enable the improvement of the position of parents of children with ASD, the improvement of the quality of support provided to them and the possibility of designing treatments and programs in accordance with their needs
Fonološka svesnost kod dece prvog razreda osnovne škole
No full textФонолошка свесност је способност препознавања и манипулисања фонолошким сегментима различите величине (глас, слог, реч) и сложености. Фонолошка свесност овухвата познавање односа слово - глас и чини основу функционисања једног језика. Она представља свест о гласовима неке речи. Она се развија од пете године живота и током предшколског узраста, тј. пре него што се започне системска обука читања и писања. Развој фонолошке свесности је важан предуслов за способности читања и писања. Циљ овог мастер рада је утврђивање фонолошке свесности код деце првог разреда основне школе, тј.код деце узраста шест и седам година, типичног развоја.
Очекује се да ниво фонолошке свесности зависи од узраста, да нема значајних разлика у ниову развијености између дечака и девојчица.
Узорак је чинило 74 испитаника. Као инструмент за процену коришћен је ФОНТ тест (Суботић, 2011) који обухвата осам задатака. Резултати истраживања показују да су деца на овом узрасту овладала вештинама фонолошке свесности и да не постоје статистички значајне разлике између дечака и девојчица у погледу нивоа развијености фонолошке свести.Phonological awareness is the ability to recognize and manipulate phonological segments of different sizes (the voice/phoneme, syllable, word) and complexity. Phonological awareness includes the knowledge of the relation between the character and phoneme and forms the basis of the functioning of a language. It develops from the age of five and during the preshool period, i.e. before the systematic reading and writing training begins. The development of the phonological awareness is an important prerequisite for the ability reading and writing. The purpose of this master thesis is to determine phonological awareness in children in the firs grade of primary shool, i.e. in tipically developing children aged six and seven. It is expected that the level of phonological awareness depends on the age, that there are no significant differences in the level of the development between boys and girls. The tested sample consisted of 74 subjects. The assessment instrument use during the testing was the FONT test (Subotić, 2011) which contains eight tasks. The results of the research show that children at this age have mastered their phonological awareness and that there are no statistically significant differences between boys and girls in terms of the level of development phonological awareness