Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Cognitive disтraction as one of the main factors of risk behavior in drivers
Get PDFЉудски фактор представља статистички најзначајнији узрок саобраћајних
незгода због тога је сложени феномен ризичног понашања возача од посебног интереса за
безбедност у саобраћају. Когнитивно ометање је везано за ризично понашање возача које
представља свако посвећивање менталне и психичке пажње другим унутрашњим и
спољашњим стимулусима који нису од значаја за управљање возилом и прилогођавању
променљивим условима кретања. У овом раду презентовани су најчешћи узрочници
когнитивног ометања, ефекти који они имају на способност возача, као и мере које се
могу предузети како би се превенирао њихов утицај на безбедност саобраћаја. Тешко је
замисливо да ће узрочници когнитивног ометања икада у потпуности бити отклоњени.
Ипак, с обзиром на њихов велики утицај на изазивање саобраћајних незгода они заслужују
више простора у едукацији возача, подизању свести о њиховом постојању и ефектима на
безбедност вожње и превентивним мерама које се могу предузети на њиховом
отклањању.Ljudski faktor predstavlja statistički najznačajniji uzrok saobraćajnih
nezgoda zbog toga je složeni fenomen rizičnog ponašanja vozača od posebnog interesa za
bezbednost u saobraćaju. Kognitivno ometanje je vezano za rizično ponašanje vozača koje
predstavlja svako posvećivanje mentalne i psihičke pažnje drugim unutrašnjim i
spoljašnjim stimulusima koji nisu od značaja za upravljanje vozilom i prilogođavanju
promenljivim uslovima kretanja. U ovom radu prezentovani su najčešći uzročnici
kognitivnog ometanja, efekti koji oni imaju na sposobnost vozača, kao i mere koje se
mogu preduzeti kako bi se prevenirao njihov uticaj na bezbednost saobraćaja. Teško je
zamislivo da će uzročnici kognitivnog ometanja ikada u potpunosti biti otklonjeni.
Ipak, s obzirom na njihov veliki uticaj na izazivanje saobraćajnih nezgoda oni zaslužuju
više prostora u edukaciji vozača, podizanju svesti o njihovom postojanju i efektima na
bezbednost vožnje i preventivnim merama koje se mogu preduzeti na njihovom
otklanjanju.The human factor is statistically the most significant cause of traffic accidents, which is
why the complex phenomenon of risky behavior of drivers is of special interest for traffic safety.
Cognitive distraction is related to the risky behavior of the driver, which is any devotion of mental
and psychological attention to other internal and external stimuli that are not important for driving
and adapting to changing driving conditions. This paper presents the most common causes of
cognitive impairment, the effects they have on the ability of drivers, as well as measures that can be
taken to prevent their impact on traffic safety. It is hard to imagine that the causes of cognitive
distraction will ever be completely eliminated. However, given their great impact on causing
accidents, they deserve more space in educating drivers, raising awareness of their existence and
the effects on driving safety and the preventive measures that can be taken for their elimination
Narativna kompetentnost: preliminarna studija pripovedanja priče kod dece predškolskog uzrasta
Get PDFThe aim of this research is to determine the characteristics of storytelling in preschool children. The study included 60 children, aged four, five and six years. The characteristics of the narration of a story on the macrolinguistic and microlinguistic plane were assessed by applying the Comic story task (Kostić, Vladisavljević & Popović, 1983).
The results of the macrolinguistic structure of storytelling showed that focus in four and five-year-olds is in describing the introductory event and the activities leading to a goal. In contrast, with six-year-old children story patterns exist at a cognitive level, since the elements of the comic story are consistently described in just slightly less than half of the them.
The results of the microlinguistic structure of storytelling showed that the four- year-olds stories predominantly contain simple sentences, while simple-extended and dependent-complex syntactic constructions dominate in the stories of five-year-olds. In contrast, there is a tendency in six-year-olds to use complex (consecutive, dependent) sentences. Storytelling in children develops gradually over the preschool period, so instructions for storytelling is important for all children, especially for those at risk for or with language learning impairments.Cilj ovog istraživanja je utvrđivanje karakteristika pripovedanja priče kod dece predškolskog uzrasta. Istraživanjem je obuhvaćeno 60 dece, uzrasta od četiri, pet i šest godina. Karakteristike pripovedanja priče kod dece na makrolingvističkom i mikrolingvističkom planu procenjene su primenom zadatka Strip priča (Kostić, Vladisavljević & Popović, 1983). Rezultati istraživanja makrolingvističke strukture priče su pokazali, da se kod četvorogodišnjaka i petogodišnjaka fokus pripovedanja priče nalazi u opisivanju uvodnog događaja i aktivnosti kojima se dolazi do cilja. Za razliku od njih, kod šestogodišnjaka šema priče postoji na saznajnom nivou, budući da su elementi strip priče konzistentno opisivani u nešto manje od polovine dece. Analizom rezultata mikrolingvističke strukture priče utvrđeno je da priče četvorogodišnjaka predominantno sadrže proste rečenice, dok prosto-proširene i zavisno-složene sintaksičke konstrukcije dominiraju u narativnom diskursu petogodišnjaka. Za razliku od njih, u grupi šestogodišnjaka je prisutna tendencija korišćenja složenih (naporednih, zavisnih) rečenica. Pripovedanje priče kod dece postepeno se razvija tokom predškolskog perioda, a saveti o podsticaju razvoja ove sposobnosti su važni za svu decu, posebno za decu sa prisustvom riziko faktora na rođenju ili decu sa deficitima u razvoju govora i jezika
Speech and language deficits in children with selective mutism ‒ cause, comorbidity, or consequences?
Get PDFUvod: Selektivni mutizam (SM) je poremećaj koji se opisuje u okviru dve dimenzije – psihološke i logopedske. Najveći broj istraživačkih radova posvećen je psihološkoj dimenziji SM. Međutim, u novije vreme sve veći broj istraživanja ukazuje na značajno oštećenje govorno-jezičkih sposobnosti kod dece sa SM, kao i na moguću povezanost teškoća u razvoju jezičkih sposobnosti i pojave SM na školskom uzrastu. Cilj: Cilj ovog rada je pregled literature o govorno-jezičkim deficitima kod dece sa SM u svrhu razjašnjenja uzročno-posledičnih veza između jezičkih i anksioznih poremećaja. Metode: Za pretragu literature korišćene su baze Konzorcijuma biblioteka Srbiji i relevantni internet pretraživači. Rezultati: U literaturi je dostupno devet istraživačkih studija govorno-jezičkih sposobnosti kod dece sa SM. Najčešći potvrđeni poremećaji govorno- jezičkog razvoja su razvojni jezički poremećaj mešovitog i ekspresivnog tipa, razvojni fonološki poremećaj i deficiti jezičkog procesiranja, koji se značajno češće javljaju kod dece sa SM u odnosu na decu sa anksioznim poremećajima bez prisustva SM i decu tipičnog razvoja. Ovi deficiti povezani su sa teškoćama u ovladavanju akademskim veštinama, ali i sa teškoćama u socijalnim veštinama i rizikom pojave bihevioralnih problema na školskom uzrastu. Zaključak: Iako su postojeće studije pružile dragocen uvid u neke aspekte govorno-jezičkog razvoja dece sa SM, još uvek nije razjašnjen odnos jezičkih deficita i simptoma anksioznosti kod ove dece tokom različitih razvojnih perioda. Posebno nedostaju istraživanja o ranom govorno-jezičkom razvoju, koja bi mogla rasvetliti kompleksnu uzročno-posledičnu dinamiku jezičkih i anksioznih poremećaja koje ispoljavaju deca sa SM.Introduction. Selective mutism (SM) is a disorder described from two aspects, psychological and language disorders. Researchers mainly focused on the psychological dimension of SM. However, there is an increasing number of studies indicating a significant speech and language (SL) impairment in children with SM and the possible connection between difficulties in language development and the occurrence of SM at school age. Objective. The aim of this paper was to review available research on SL deficits in children with SM, in order to clarify the cause-and-effect relationships between language and anxiety disorders in these children. Methods. Databases of the Library Consortium of Serbia and relevant Internet search engines were used for the literature search. Results. Nine research studies on SL abilities in children with SM are available in the literature. Mixed and expressive types of developmental language disorder, developmental phonological disorder, and language processing deficits are the most common SL impairments in children with SM. They occur significantly more frequently in children with SM than in children with anxiety disorders without SM and typically developing children. These deficits are often associated with learning disorders, social skills difficulties, and the risk of behavioral problems at school age. Conclusion. Existing studies have provided valuable insights into some aspects of the SL development in children with SM. However, the relationship between language deficits and anxiety symptoms is still not clear. Research on the early SL development in these children, which could shed light on the complex cause-and-effect dynamics of language and anxiety disorders seen in children with SM, is particularly scarce
Autism and digital detox
Get PDFEkscesivna upotreba ekrana u ranom detinjstvu može da ima negativne posledice na kognitivni,
socijalni i emocionalni razvoj. Brojne studije ukazuju na vezu između dugotrajne upotrebe
ekrana i gojaznosti, problema u spavanju, poremećaja pažnje, poteškoća u razvoju govora i
jezika, kao i problema u ponašanju, kod ispitanika iz opšte populacije. Neka, nedavno
sprovedena istraživanja, sugerišu da postoji veza između rane izloženosti ekranima i ponašanja
nalik na autizam. Što su deca mlađa kada prvi put počnu da koriste ekrane to je i verovatnoća da
će imati simptome slične autizmu veća. Smatra se da su prve tri godine života posebno senzitivan
period za pojavu negativnih posledica aktivnosti baziranih na upotrebi ekrana. Duža prosečna
izloženost ekranima na dnevnom nivou i kumulativni efekti izloženosti takođe povećavaju rizik
od pojave ponašanja sličnih autizmu. Deca sa autizmom, gotovo po pravilu, vole da koriste
digitalne tehnologije. Neka istraživanja pokazuju da deca sa autizmom više vremena provode
pred ekranima u odnosu na njihove neurotipične vršnjake. Ekscesivna upotreba ekrana kod dece
kojoj je već ranije dijagnostikovan autizam njihovu kliničku sliku čini težom i negativno utiče na
njihov ekspresivni i receptivni govor. Dobijeni rezultati logično nameću potrebu za digitalnim
detoksom. Digitalni detoks se određuje kao prekid u korišćenju elektronskih uređaja, bilo u
celini, bilo u određenoj oblasti moguće upotrebe. Inicijalni rezultati su ohrabrujući, s obzirom
na to da uklanjanje ekrana može da poboljša socijalne interakcije kod dece s ponašanjima
sličnim autizmu. Potrebna su dodatna longitudinalna istraživanja kako bi se ustanovile kauzalne
veze između izloženosti ekranima i autizma i kako bi se utvrdili stvarni efekti digitalnog detoksaExcessive screen time in the early childhood may have harmful effects on cognitive, social and emotional
development. Numerous studies revealed an association between long screen time and obesity, sleep
problems, attention deficits, speech and language difficulties, and behavioral problems in general
population. Some recently published studies suggest a link between extensive early screen exposure and
autistic-like behavior. The younger the children were when they started using screens, the more likely
they were to have autism-like symptoms. It is considered that the first three years of life are the most
sensitive period for the development of negative consequences of screen-based activities. Longer daily
screen time and cumulative effects of screen exposure also elevate the risk of autism-like behavior.
Children with autism, as a rule, like to use digital technologies. Some studies indicate that children with
autism have longer screen time, compared with their neorotypical peers. Excessive screen use in children
who have previously been diagnosed with autism makes the clinical picture more severe and negatively
affects their expressive and receptive speech. The obtained findings logically imposed the need for digital
detox. Digital detox is defined as a timeouts in the use of electronic devices, either in full or in particular
areas of use. The initial results are encouraging, given that screen removal could increase social
interactions in children with autistic-like behavior. Additional longitudinal studies are needed to establish
the causal relationship between screen exposure and autism, as well as the real effects of digital detox
Adaptive skills in children with communication disorders
No full textКонструкт адаптивног понашања укључује вештине које су појединцу неопходне како би задовољио своје личне потребе и могао да одговори на социјалне и културолошке захтеве средине. Током времена, способност да се примерено и адекватно делује у различитим ситуацијама проширила се на скупове вештина који укључују не само социјалну компетенцију (социјалне адаптивне вештине) већ и вештине које су дио свакодневног живота, као што су рецептивно-експресивни речник и функционална акдемска знања (концептуалне адаптивне вештине) и способност бриге о себи у свом дому и у оквиру заједнице (практичне адаптивне вештине). Процена адаптивног понашања неизоставан је део у идентификацији и класификацији интелектуалне ометености, али и важан показатељ развоја деце са другим развојним поремећајима и деце типичног развоја (ТР).Основни циљ овог истраживања је био да се утврди ниво овладаности адаптивним вештинама (концептуалним, социјалним, практичним) код деце са специфичним језичким поремећајем (СЈП), деце са поремећајем из спектра аутизма (ПСА), деце са лаком интелектуалном ометеношћу (ЛИО) и ТР деце. Такође, циљ је био и да се утврди однос између профила адаптивног понашања код деце са СЈП, ПСА, ЛИО и ТР деце. Поред тога, циљ истраживања је био и да се утврди однос између адаптивног понашања и индикатора социо-економског статуса (СЕС) (образовање родитеља, радни статус родитеља, приходи породице, брачни статус родитеља, број браће и сестара) код испитиваних група.Истраживање је спроведено на узорку од 183 испитаника, оба пола, узраста од 4 до 14 година (9,22±2,79). Укупан узорак подељен је у четири групе, три клиничке и једну контролну. Прву клиничку групу чинило је 31 дете са СЈП; другу групу 30 деце са ПСА; трећу групу 33 деце са ЛИО. Контролна група је обухватила 89 ТР деце, без неуролошких, сензорних и тешких телесних оштећења, просечне или натпросечне интелигенције.За процену адаптивних вештина (концептуалних, социјалних, практичних) коришћена је Дијагностичка скала за процену адаптивног понашања (Adaptive Behaviour Diagnostic Scale − ABDS; Pearson et al., 2016). Истраживање је реализовано током 2020/2021. године у удружењима за децу и омладину са потребом за посебном подршком, предшколском установама, редовним и специјалним школама у Републици Српској.Резултати истраживања су показали да деца са СЈП, ПСА и ЛИО имају значајно лошија постигнућа у поређењу са ТР децом, како на нивоу укупног адаптивног скора, тако и на нивоу појединачних адаптивних домена, концептуалном, социјалном и практичном. Деца са СЈП имају значајно боља постигнућа од деце са ЛИО и ПСА на свим испитиваним адаптивним доменима и укупном адаптивном скору. Деца са ЛИО имају значајно боља постигнућа на социјалном и практичном домену и укупном адаптивном скору у односу на децу са ПСА. Значајна разлика у постигнућима деце са ПСА у односу на децу са ЛИО није утврђена само у резултатима на концептуалном домену.Даље, резултати показују да деца са СЈП и ЛИО имају сличан профил адаптивног функционисања, то јест, имају највише вредности скорова у оквиру практичног домена, затим у оквиру социјалног домена, док су најнижи скорови уочени у домену концептуалних вештина (концептуални ˂ социјални ˂ практични домен). Са друге стране, деца са ПСА и ТР деца су најбоља у практичном домену, затим у концептуалном, док у домену социјалних вештина имају најнижа постигнућа (социјални ˂ концептуални ˂ практични домен).Сумирањем резултата и постигнућа деце испитиваних група на концептуалном, социјалном и практичном домену и укупном адаптивном скору, у односу на индикаторе СЕС-а, утврђено је да образовање мајке и оца и радни статус мајке остварују значајан утицај на постигнућа деце на свим испитиваним адаптивним доменима и укупном адаптивном скору. Брачни статус родитеља има значајан утицај на постигнућа деце на концептуалном ипрактичном домену и укупном адаптивном скору. Приходи породице остварују значајан утицај на постигнућа деце у практичном домену, док број браће и сестара има значајан утицај на постигнућа деце у концептуалном домену.Добијени резултати могу дати допринос у идентификацији тешкоћа и капацитета деце са СЈП, ПСА и ЛИО у подручју адаптивних вештина (концептуалних, социјалних, практичних). На основу добијених налаза могуће је дефинисати смернице за креирање едукативних и рехабилитационих програма подршке овој деци, што има посебан значај за стручњаке (логопеде, специјалне едукаторе и рехабилитаторе) који раде у пракси са овом децом.The construct of adaptive behavior includes skills that individuals need to meet their personal needs and be able to respond to the social and cultural demands of the environment. Over time, the ability to act appropriately and adequately in a variety of situations has expanded to skill sets that include not only social competence (social adaptive skills), but also skills that are part of everyday living, such as receptive-expressive vocabulary, functional academic knowledge (conceptual adaptive skills) as well as the ability to take care of oneself in one's home and within the community (practical adaptive skills). Assessment of adaptive behavior is an indispensable part in the identification and classification of intellectual disabilities, but also an important indicator of the development of children with other developmental disorders and children with typical development.The aim of this research was to determine the level of mastery of adaptive skills (conceptual, social, practical) in children with specific language impairment (SLI), children with autism spectrum disorder (ASD) and childrens with mild intelectaul disabilities (MID), as well as children with typical development (TD). Also, the goal was to determine the relationship between the profile of adaptive behavior in children with SLI, ASD, MID and TD children. In addition, the aim of the research was to determine the relationship between adaptive behavior and SES indicators (parental education, parents 'employment status, family income, parents' marital status, number of siblings) at the examined groups.The study was conducted on a sample of 183 subjects, both sexes, aged 4 to 14 years (9.22 ± 2.79). The total sample was divided into four groups, three clinical and one control. The first clinical group consisted of 31 children with SLI; another group of 30 children with ASD; the third group of 33 children with MID. The control group included 89 TD children, without neurological, sensory and physical impairments, average or above average intelligence. The Adaptive Behavior Diagnostic Scale (ABDS; Pearson et al., 2016) was used to assess adaptive skills (conceptual, social, practical). The research was realized during 2020/2021. years in Associations for children and youth with the need for special support, preschools, regular and special schools in the Republic of Srpska.The results of the research showed that children with SLI, ASD and MID have significantly worse achievements compared to TD children in overall score of ABDS scale, as well as on individual domains. Children with SLI have significantly better score than children with MID and ASD in all adaptive test domains and overall adaptive score. Children with MID have significantly better social and practical domain score and overall adaptive score compared to children with ASD. A significant difference in the achievements of children with ASD compared to children with MID was not determined only in the results in the conceptual domain. Furthermore, the results show that children with SLI and MID have a similar profile of adaptive functioning, actually, they have the highest score values within the practical domain, then within the social domain, while the lowest scores were observed in the domain of conceptual skills (conceptual ˂ social ˂ practical domain). On the other hand, children with ASD and TD children are the best in the practical domain, then in the conceptual domain, while in the domain of social skills they have the lowest achievements (social ˂ conceptual ˂ practical domain).Summarizing the results and achievements of children in the study groups in the conceptual, social and practical domain and the overall adaptive score, in relation to SES indicators, it was found that education of mother and father and working status of mothers have a significant impact on children's achievements in all individual domains, as well as in overall adaptive score. Marital status of parents has a significant impact on children's achievements in the conceptual and practical domain and the overall adaptive score. Family income has a significant impact on children's achievements in the practical domain, while the number of siblings has a significant impact on children's achievements in the conceptual domain.The obtained results can contribute to the identification of difficulties and capacities of children with SLI, ASD and MID in the field of adaptive skills (conceptual, social, practical). Based on the findings, it is possible to define guidelines for creating educational and rehabilitation programs to support these children, which is of particular importance for professionals (speech therapists, special educators and rehabilitators) who work in practice with these children
Towards gender-sensitive and victim-centered approach to sexual violence at the faculties in Serbia
No full textThe paper aims at presenting example of evidence-based capacity building for gender-sensitive and victim-centred approach to sexual violence (SV) at faculties in Serbia. In order to strengthen capacities of university staff and students for adequate and responsive approach to and treatment of SV victims, Victimology Society of Serbia designed and piloted ‘first response’ training at six faculties. Training design and its delivery were informed by the results of the online victimisation survey on SV against students at faculties in Serbia, conducted in 2021. Survey results and training evaluation set a basis for influencing changes to policies and care pathways at selected faculties in order to ensure recognition, support and protection of SV victims. The paper starts with a brief presentation of the key survey findings, proceeds with experiences and lessons learnt in training creating and delivery and concludes with main results of development of innovative mechanisms of victim support at faculties
Stavovi nastavnog osoblja o upotrebi asistivne tehnologije u edukaciji učenika sa poremećajima komunikacije
No full textStav predstavlja određenu vrstu dispozicije za reagovanje, odnosno tendenciju da
se misli, oseća i postupa na određeni način (za ili protiv) u odnosu na neki objekat. Stavovi
nastavnog osoblja o upotrebi asistivne tehnologije u edukaciji učenika sa poremećajima
komunikacije su od primarne važnosti za njenu efikasnu primenu u učionici. Ukoliko
nastavno osoblje ima pozitivan stav prema asistivnoj tehnologiji, postoji veća
verovatnoća da će uložiti napore da je integriše u nastavni proces. S druge strane,
negativni stavovi nastavnog osoblja zbog stigmatizacije ili tehnofobije su suštinski izazovi
za upotrebu asistivne tehnologije.
Cilj ovog istraživanja je bio da se procene stavovi nastavnog osoblja o upotrebi
asistivne tehnologije, kao i da se međusobno uporedi direkcija stavova ispitanika
različitog zanimanja. Pored toga, ispitan je uticaj nekih sociodemografskih varijabli na
formiranje stava. Uzorak je činilo 110 ispitanika oba pola, među kojima je bilo 39,1%
učitelja i 33,6% nastavnika koji su zaposleni u redovnim osnovnim školama, kao i 19,1%
defektologa i 8,2% nastavnika koji su zaposleni u specijalnim osnovnim školama koje se
nalaze na teritoriji grada Beograda. Primenjen je upitnik koji je posebno konstruisan za
svrhu ovog istraživanja.
Analiza rezultata je pokazala da ispitanici imaju pozitivan stav o upotrebi asistivne
tehnologije u edukaciji učenika sa poremećajima komunikacije (AS=3,47, SD=0,32). Nije
pronađena statistička značajnost u pogledu razlika između ispitanika različitog pola,
zanimanja i godina radnog staža u odnosu na stav o upotrebi asistivne tehnologije.
Direkcija stavova nastavnog osoblja o asistivnoj tehnologiji može delom da bude
odgovor na proces koji se koristi u upoznavanju različitih vrsta uređaja i informisanju o
načinima njihove primene. Ispitanici su pokazali spremnost da usavršavaju svoja znanja
i kompetencije u skladu sa napretkom asistivne tehnologije. Nastavno osoblje bi trebalo
da ima priliku da razvija znanja i iskustva, koja se odnose na odabir i implementaciju
asistivne tehnologije, koja je prilagođena potrebama, sposobnostima i ograničenjima
učenika sa poremećajima komunikacije
Pretpostavke uvažavanja različitosti u školskom okruženju: identifikacija ključnih konstrukata
Get PDFUvažavanje različitosti, kao jedne od ključnih vrednosti savremenih društava,
aktuelizovano je poslednjih godina u okvirima formalnog sistema obrazovanja i
vaspitanja, primarno pod uticajem koncepta interkulturalnog obrazovanja i procesa
usmerenih na unapređivanje demokratske kulture u školama. Za potrebe identifikovanja
bazičnih konstrukata značajnih za inkorporiranje različitosti u korpus vrednosti koje se
praktikuju u uslovima školskog okruženja, sprovedena je kritička analiza relevantne
nacionalne legislative, izvršen je temeljni pregled niza teorijskih koncepata u kojima se
uvažavanje različitosti pojavljuje kao konstitutivni element, te su selektovani elementi i
primeri dobre prakse u ovom domenu. Nalazi, dobijeni ovako koncipiranim
istraživanjem, ukazuju da nivo poštovanja i negovanja različitosti u školskom setingu
primarno zavisi od međudejstva faktora koji deluju na tri nivoa – kontekstualnom,
relacionom i individualnom. Na nivou organizacionog konteksta u kome se negovanje
različitosti praktikuje, ključnim konstruktom ocenjuje se školska kultura, definisana kao
sistem vrednosti, normi, ciljeva i prakse koji dele svi akteri školskog života. Zajednička
vizija, organizaciona posvećenost, orijentisanost ka ciljevima i inovacijama, kvalitet
formalnih i neformalnih odnosa, podržavajuće i strukturirano liderstvo, te učešće u
donošenju odluka, smatraju se elementima školske kulture koji su u direktnoj funkciji
promocije različitosti. Na relacionom nivou najuticajnijim se pokazuje kvalitet školske
klime, izražen kroz negovanje skladnih interpersonalnih odnosa između svih učesnika
obrazovnovaspitnog procesa, definisanje jasnih očekivanja i pravednih pravila koja se
dosledno primenjuju, korišćenje tehnika pozitivnog disciplinovanja i socioemocionalnog
učenja, te prakse koja direktno promoviše uvažavanje različitosti. Kada je u pitanju
individualni nivo, ključnim se pokazuju kulturalne kompetencije nastavnika izražene kroz
kulturalnu svesnost, znanje i veštine, te posledičnu primenu kulturalno kompetentne
prakse – u formi kulturalno kompetentnog rukovođenja odeljenjem, primene kulturalno
responzivnih programa nastave i učenja, kao i aktivne saradnje sa roditeljima različitih
kulturnih identiteta. Posmatrano iz ugla učenika, važnom pretpostavkom kulturalno
kompetentnog ponašanja smatra se razvijanje kulturalne senzitivnosti kao otvorene
spremnosti da se ostvare interakcije sa pripadnicima drugih kultura, uz istovremeno
poštovanje i uvažavanje kulturalnih razlika. Sumarno gledano, može se zaključiti da
napori ka promociji različitosti u školskom okruženju, ukoliko pretenduju da budu
efektivni, nužno zahtevaju holistički pristup konstruktima školske kulture, pozitivne
školske klime i kulturalnih kompetencija, koji svojim međuzavisnim delovanjem kreiraju
prostor za negovanje interkulturalnog obrazovanja i razvijanje demokratske kulture
Primena tehnike odgovora uslovljenih stimulusima (response contingent stimuli) u tretmanu mucanja.
Get PDFMucanje se, prema petoj reviziji Dijagnostičkog i statističkog priručnika za
mentalne poremećaje Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5), definiše kao
poremećaj tečnosti govora koji se uglavnom javlja u detinjstvu. To je multifaktorijalan
poremećaj koji se najčešće ispoljava produžavanjem, ponavljanjem ili blokadama tokom
produkcije glasova, slogova i reči. Povezuje se sa atipičnim govornim obrascem, ali
uključuje i druge razvojne oblasti kao što su emocije, kognicija i socijalni aspekt.
Kritičan period za pojavu mucanja je između druge i pete godine kada se usled
nesklada između nedovoljno zrelih govorno-jezičkih sposobnosti i povećanih
komunikacionih potreba deteta javljaju repeticije glasova, slogova i reči, ali i drugi znakovi
govorne disfluentnosti. Logopedski tretman je najznačajniji deo kompleksne terapije
mucanja, a naročito je izazovan kod dece predškolskog uzrasta, jer zahteva pažljiv odabir
tehnika u skladu sa njihovim individualnim karakteristikama i potrebama.
Cilj ovog rada je prikaz tehnike odgovora uslovljenih stimulusima kao jedne od
strategija za korekciju mucanja, kod dece predškolskog uzrasta.
Tehnika odgovora uslovljenih stimulusima zasniva se na principu prilagođavanja
terapeutovih reakcija detetovom govoru. Kada ono formuliše fluentan govorni iskaz,
terapeut ga nagrađuje pohvalom dok na disfluentne sekvence reaguje adekvatnom
mimikom i suptilnim imenovanjem greške dajući mu do znanja da govor nije bio
zadovoljavajućeg kvaliteta. Na početku terapije, logoped podstiče izgovor najkraće
govorne jedinice koju dete može fluentno da produkuje, kako bi pohvalom uticao na
učvršćivanje poželjnih odgovora. Kraća trajanja stimulusa nad kojima može češće da se
vrši kontrola biće efikasnija od dugotrajnijih stimulusa, a čak se sugeriše da bi stimulans
u produženom trajanju mogao da bude frustrirajući. Krajnji cilj predstavlja produžavanje
fluentnog izgovora do optimalnog nivoa, neophodnog za ostvarivanje efikasne
komunikacije.
Primena ove tehnike pomaže deci da razumeju prirodu mucanja, steknu uvid u
kvalitet svog govora i pozitivnim potkrepljenjem prevaziđu disfluentne sekvence. Ovo je
indirektna tehnika i kao takva je prihvatljiva za mlađu decu sa kojom se realizuje terapija
kroz igru
Early intervention - focus on family support
Get PDFInteresovanje za teoriju i praksu rane intervencije u Srbiji je intenzivirano
poslednjih desetak godina. U praksi su odavno zastupljeni različiti oblici rada sa decom
sa smetnjama u razvoju ranog uzrasta, dok su teorijsko uobličavanje znanja i sistemski
pristup ranoj intervenciji, sagledani kroz donošenje državnih odluka, uključivanje sadržaja
iz ove oblasti u studijske programe fakulteta koji školuju defektologa, novijeg datuma.
Cilj ovog rada je da ukaže na ključne promene i aktivnosti usmerene na razvoj
nacionalnih sistema rane intervencije, s posebnim osvrtom na Srbiju.
Od šest priotiteta sadržanih u dokumentu Poziv na akciju: Podrška razvoju dece u
ranom detinjstvu koji je Vlada Srbije sačinila u saradnji sa UNICEFOM, a koji je zasnovan
na Konvenciji o pravima deteta, Ciljevima održivog razvoja i najboljim interesima za svako dete
posebno je značajan prvi podrška roditeljstvu. Izdvajanje ovog prioriteta bazirano je na
činjenici da je podrška dobrobiti deteta jedan od najvažnijih ciljeva predškolskog
vaspitanja i obrazovanja i da je ostvariv samo onda kada porodica može na adekvatan
način da oblikuje sopstvene životne okolnosti. Osim toga takozvani model F-reči,
utemeljen na odrednicama Međunarodne klasifikacije funkcionisanja, invalidnosti i
zdravlja, vidi porodicu kao centralni “kontekstualni” činilac razvoja, koji ima najbolji
potencijal za pružanje fizičke i emocionalne bezbednosti deteta i čija dobrobit treba da
bude primarni cilj uključivanja u programe rane intervencije i obezbeđivanja usluga.
Iako je rad sa porodicom, ključni činilic pozitivnih ishoda rane intervencije,
dosadašnja praksa u ovom segmentu rada može da se opiše kao dugo putovanje od
pristupa usmerenog na stručnjake koji donose odluke i sprovodi tretman, do pristupa u
čijem fokusu je porodica
Veštine uspostavljanja saradničkog odnosa su za stručnjake, koji prihvataju
model usmeren na porodicu još uvek velik izazov, jer je neophodno da se uloga
donosioca odluka, “prepisivača saveta”, zameni ulogom partnera, slušaoca, pomagača i
konsultanta.Interest in the theory and practice of early intervention in Serbia, has intensified
in the last ten years. In practice, various forms of work with children with disabilities at
an early age have long been represented, whereas theoretical shaping of knowledge and
systematic approach to early intervention seen through state-decision making, inclusion
of contents from this area in university programmes for educating defectologist, are of
the more recent date.
The aim of this paper is to point out the key changes and activities directed to
development of national early intervention systems, with special reference to Serbia.
Considering the six priorities contained in the document Call to Action: Support
to children development in early childhood, created by Government of Serbia in
cooperation with UNICEF, based on Convention on the rights of the child, Sustainable
development goals and best interest for each child individually, the first one is especially
important, parenting support. The selection of this priority is based on the fact that
supporting the welfare of the child is one of the most important goals of preschool
education and that it is achievable only in case when the family can adquately shape their
own life circumstances. Besides, the so-called F-word model based on the International
Classification of Functioning Disability and Health, recognizes the family as the central
„contextual“ factor, with best potential for providing physical and emotional security to
the child, whose welfare should be the primary goal of inclusion in early intervention and
service providing programmes.
Although, the work with family is the key factor in positive outcomes of early
intervention, current practice in this segment of work can be described as a long journey
from and approach focused on decision-making and treatment professionals, to the
family-oriented approach.
Collaborative skills are still the great challenge for professionals who accept
family-oriented model, as it is necessary to replace the role of decision-maker, „advice
transcriber“ with the role of partner, listener, assistant and consultant