Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Отношение старшеклассников Белграда к гендерному равенству
Get PDFThe paper presents the results of a survey on attitudes towards gender equality among students from 11 Belgrade high schools. The obtained findings were discussed in accordance with current knowledge, and served as a basis for drafting recommendations in a practical and research context.В статье представлены результаты исследования отношения к гендерному равенству среди учащихся 11 средних школ Белграда. Полученные данные были обсуждены в соответствии с актуельным сазнанжима и послужили основой для разработки рекомендаций в практическом и исследовательском контексте.This research was funded by the Council of Europe and the European Union within the project Promotion of Diversity and Equality in Serbia, Horizontal Facility for the Western Balkans and Turkey (Horizontal Facility II, 2019-2022), BH4674/2021/7, and by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia (Contract No. 451-03-68/2022-14/200018)
Adaptive behaviour in children with developmental disorders
Get PDFAdaptivno ponašanje definiše se kao skup konceptualnih, socijal- nih i praktičnih veština koje ljudi uče i koriste u svakodnevnom životu. Procena adaptivnog ponašanja neizostavan je deo u identifikaciji i klasifikaciji inte- lektualne ometenosti, ali i važan pokazatelj razvoja dece sa drugim razvojnim po- remećajima i dece tipičnog razvoja. U ovoj studiji ukupan uzorak činilo je 153 dece oba pola, uzrasta od četiri do 14 godina. Uzorak je podeljen u tri grupe: deca sa spe- cifičnim jezičkim poremećajem (SJP), deca sa lakom intelektualnom ometenošću (LIO) i deca tipičnog razvoja (TR). Za procenu adaptivnih veština korišćena je Dijagnostička skala za procenu adaptivnog ponašanja (Adaptive Behaviour Diagnostic Scale – ABDS; Pearson, Patton, Mruzek 2016). Ciljevi istraživanja bili su poređe- nje nivoa ovladanosti adaptivnim veštinama kod dece sa SJP, LIO i TR dece, kao i ispitivanje uticaja svakog od pojedinačnih domena (konceptualnog, socijalnog i praktičnog) na ukupan skor adaptivnog ponašanja. Rezultati istraživanja pokazali su da deca sa SJP i LIO imaju značajno lošija postignuća u poređenju sa TR decom. Međutim, iako deca sa SJP imaju loša postignuća, rezultati su pokazali da su adap- tivne veštine ove dece značajno bolje u odnosu na decu sa LIO. Analiza predikcije je pokazala da su konceptualne veštine najbolji prediktor adaptivog ponašanja kod TR dece, dok su socijalne veštine najbolji prediktor adaptivnog ponašanja i dece sa SJP i dece sa LIO.Adaptive behaviour is defined as a set of conceptual, social and practical skills that are learned and used in everyday life. Assessment of adaptive behaviour is an indispensable part in the identification and classification of intellectual disabilities, but also an important indicator of the development of children with other developmental disorders and children of typical development. The sample was divided into three groups: children with specific language impairment (SLI), children with mild intellectual disability (MID) and children with typical development (TD). The Adaptive Behaviour Diagnostic Scale (ABDS; Pearson, Patton, Mruzek 2016) was used to assess adaptive skills. The objectives of the study were to compare the levels of mastery of adaptive skills in children with SLI, MID and TD children, as well as to examine the impact of each of the individual domains (conceptual, social and practical) on the overall score of adaptive behaviour. The research results showed that children with SLI and MID have significantly poorer achievements compared to TD children. However, although children with SLI have poor performance, the results showed that adaptive skills of these children are significantly better compared to children with MID. Regresion analysis showed that conceptual skills are the best predictor of adaptive behaviour in TD children, while social skills are the best predictor of adaptive behaviour in both children with SLI and children with MID
Objektivni indikatori kvaliteta života kod osoba s različitim vidnim statusom
Get PDFIntroduction. Quality of life is a broad and complex construct. World Health Organization
refers to it as an “individual’s perception of their position in life (…) in relation to their
goals, expectations, standards, and concerns”. Reduced visual functions have a negative
impact on the overall individual’s functioning. Difficulties in accessing visual information
and problems in orientation and mobility create significant limitations in performing
daily activities and lead to diminished opportunities for education, work, social
participation, and leisure. Limited participation in the aforementioned areas with lower
social interactions have a negative impact on the individual’s quality of life. However, it
is unclear whether this construct of people with visual impairment is compromised due
to reduced ability to perform daily activities or due to difficulties in establishing social
interactions. Objectives. In an effort to indicate the consequences of visual impairment
on quality of life, the goal of this research was to determine the objective quality of life in
adults with different visual status when controlling the age. Methods. The Comprehensive
Quality of Life Scale was used to evaluate the quality of life. The sample consisted of 175
people – 92 participants with visual impairment and 83 participants without structural or
functional problems in the visual system. Results. Results of eight one-way ANCOVAs
indicated a significant effect of visual status on Objective quality of life in total (p < .001)
and on its four domains: Material well-being, Health, Productivity, Place in Community.
Conclusion. The effects of different visual status on the observed construct revealed
when age as a variable is controlledUvod: Kvalitet života je širok i složen konstrukt. Svetska zdravstvena organizacija ga
definiše kao „percepciju pojedinca o sopstvenom položaju u životu (...) u odnosu na
njegove ciljeve, očekivanja, standarde i interesovanja“. Snižene vidne funkcije imaju
negativan uticaj na celokupno funkcionisanje osobe. Teškoće u pristupu vizuelnim
informacijama i problemi u orijentaciji i kretanju stvaraju značajna ograničenja u
obavljanju svakodnevnih aktivnosti i dovode do smanjenih mogućnosti za obrazovanje,
rad, učešće u društvu i aktivnostima slobodnog vremena. Ograničeno učešće u
navedenim oblastima zajedno s nižim socijalnim interakcijama ima negativan uticaj
na kvalitet života pojedinca. Međutim, nejasno je da li je ovaj konstrukt kod osoba sa
oštećenjem vida kompromitovan zbog smanjene sposobnosti obavljanja svakodnevnih
aktivnosti ili zbog poteškoća u uspostavljanju socijalnih interakcija. Cilj: U nastojanju
da se ukaže na posledice oštećenja vida na kvalitet života, cilj ovog istraživanja je bio
utvrditi objektivan kvalitet života odraslih osoba s različitim vizuelnim statusom, kada
se kontroliše starost. Metode: Za procenu objektivnog kvaliteta života korišćena je
Sveobuhvatna skala kvaliteta života. Uzorak je činilo 175 odraslih osoba, od toga 92
ispitanika sa oštećenjem vida i 83 ispitanika bez strukturalnih ili funkcionalnih problema
u vizuelnom sistemu. Rezultati: Rezultati osam ANCOVA analiza ukazali su na značajan
uticaj vizuelnog statusa na objektivni kvalitet života u celini (p < .001) i na njegova četiri
domena: materijalno blagostanje, zdravlje, produktivnost i mesto u zajednici. Zaključak:
Prisutni su efekti različitog vizuelnog statusa na posmatrani konstrukt kada se kontroliše
starost kao varijabla
Relationship between parenting styles and family communication with adolescent marijuana use
No full textМарихуана је најчешће коришћена нелегална психоактивна супстанца, а адолесценти су популација која је најчешће укључена у конзумирање марихуане. У тим годинама се налазе у највећем ризику од започињања са конзумирањем марихуане што даље може довести до бројних озбиљних последица. Породица и пре свега родитељи представљају примарно социјално окружење за децу и адолесценте и од великог су утицаја на развој адолесцента. Васпитни стил родитеља, надзор, показивање емоција и време које се проводи са адолесцентом су од кључног значаја за његов позитиван развој и смањивање ризика од започињања са конзумирањем марихуане.
Циљ рада је да се прикаже постојање и степен утицаја који васпитни стил родитеља и комуникација унутар породице имају на употребу марихуане код адолесцената. Комуникација, разговор на тему супстанци, конфликти унутар породице и начин њиховог разрешавања обликују ставове и понашања адолесцента. Атмосфера у којој живи унутар своје породице може обликовати његово понашање ван породице.
Тај утицај се огледа посредно кроз удруживање са девијантним вршњацима и упуштање у ризична понашања, међу којима је и употреба марихуане. У раду су приказане теорије породичног утицаја на употребу марихуане код адолесцената са чијим се компонентама може повезати васпитни стил и начин комуникације, најчешће кроз породичну кохезију, флексибилност и избегавање конфликата.
Метода прикупљања података и приказивање података обједињених из различитих иностраних и домаћих истраживања, показује резултате да је утицај родитеља и директан и индиректан на употребу марихуане код адолесцената.
Закључује се да протективни фактори са најснажнијим деловањем су ауторитативни васпитни стил, близак однос између родитеља и адолесцента, константан родитељски надзор и самоповеравање адолесцената својим родитељима. Отворена комуникације на све теме па тако и на тему супстанци и конструктивни начини решавања конфликата су такође од великог протективног утицаја. Упоредбом утицаја мајке и оца, дошло се до закључка да је однос са мајком јачег утицаја. Индиректан утицај се огледа преко удруживања са вршњацима који имају проблеме понашања, што је само по себи фактор ризика.Marijuana is the most commonly used illegal psychoactive substance, and adolescents are the population most often involved in the consumption of marijuana. At that age, they are at the greatest risk of starting to use marijuana, which can further lead to numerous serious consequences. The family and above all the parents represent the primary social environment for children and adolescents and have a great influence on the development of adolescents.
Parents' educational style, supervision, showing emotions and time spent with the adolescent are of key importance for his positive development and reducing the risk of starting to consume marijuana.
The paper aims to show the existence and degree of influence that parents' educational style and communication within the family have on the use of marijuana among adolescents. Communication, conversation on the topic of PAS, conflicts within the family and the way they are resolved shape the attitudes and behaviors of adolescents. The atmosphere in which he lives within his family can shape his behavior outside the family.
This influence is reflected indirectly through associating with deviant peers and engaging in risky behaviors, among which is the use of marijuana. The paper presents the theories of family influence on the use of marijuana among adolescents, the components of which can be connected with the educational style and communication, most often through family cohesion, flexibility, and conflict avoidance.
The collection and presentation of data combined from various foreign and domestic research show the results that the influence of parents is both direct and indirect on the use of marijuana among adolescents. It is concluded that the protective factors with the strongest effect are the authoritative educational style, a close relationship between parents and adolescents, constant parental supervision, and self-confidence of adolescents in their parents.
Open communication on all topics, including PAS, and constructive ways of resolving conflicts are also of great protective influence. By comparing the influence of the mother and father, it was concluded that the relationship with the mother has a stronger influence. An indirect influence is reflected through association with peers who have behavioral problems, which in itself is a risk factor
Neformalna podrška osobama sa intelektualnom ometenošću
No full textНеформална подршка представља подршку која се пружа од стране родитеља, браће/сестара, комшија, рођака, пријатеља, партнера и осталих особа које су у свакодневном окружењу особе са интелектуалном ометеношћу.
Други назив за неформалну подршку јесте и “природна подршка” баш због тога што долази од особа које се налазе у природном окружењу особе. Неформална подршка сама по себи подразумева емоционалну, практичну или материјалну помоћ. Кроз прегледе истраживања, као најзначајнија, наводи се емоционална подршка која се остварује укључивањем особе са интелектуалном ометешћу у пријатељске односе и целокупно друштвено окружење. Особа са интелектуалном ометеношћу се сусреће са различитим ставовима друштвене заједнице, па та искуства могу бити пријатна али и непријатна. Социјална средина треба да се мења, омогућавајући особама са интелектуалном ометеношћу партиципацију у друштвеним активностима, како би показале своје потенцијале и унапредиле своје функционисање али и биле задовољне сопственим друштвеним животом што се одражава и на свакодневном функционисање ових особа.
Циљ рада јесте приказовање научних радова који су се бавили неформалном подршком која се пружа особама са интелектуалном ометеношћу као и њеним утицајем на свакодневно функционисање ових особа.
За прикупљање података коришћени су претраживачи Google Scholar и Kobson, а прегледана је литература на српском, енглеском и хрватском језику.
На основу прегледаних радова, може се закључити да неформална подршка коју добијају особе са интелектуалном ометеношћу помаже и доприноси бољем самопоштовању и самозаступању ових особа. Она позитивно утиче на различите аспекте фнцкионисања као што су смањење стреса, побољшање адаптивних способности, побољшање комуникације и као кључно, задовољство животом
Tretman patološkog kockanja primenom sistemske porodične psihoterapije
No full textPatološko kockanje pojedinca utiče na ceo sistem, počevši od države kao najšireg sistema, porodice kao užeg i na kraju utiče i na samog pojedinca. Negativne posledice kockanja uključuju kako zdravstvene tako i socijalne posledice, finansijske gubitke, narušavanje opšteg funkcionisanja osoba i njihovih odnosa. Iako podaci upućuju na porast broja patoloških kockara u svetu i Srbiji, porodica kockara je tema kojoj se posvećuje malo pažnje u istraživanju problema kockanja. Kako je porodica jedna od najvažnijih društvenih grupa i kako interakcija i dešavanja u porodici imaju veliki uticaj na život pojedinca veoma je važno probleme koji narušavaju porodične odnose organizovano i tretmanski rešavati.
Predmet rada je tretman patološkog kockanja primenom sistemske porodične psihoterapije.
Cilj je prikaz fenomena patološkog kockanja, njegove etiologije, epidemiologije, postavljanje dijagnoze, kao i mogućih oblika tretmana.Pathological gambling of one person affects the entire system, starting with the state as the broadest system, the family as the narrowest, and finally affects the individual himself. The negative consequences of gambling include both health and social consequences, financial losses, disruption of the general functioning of the persons and their relationships. Although the data indicate an increased the number of pathological gamblers in the world and as well as in Serbia, the family of the gamblers receives little attention in research on gambling problems. As the family is one of the most important social groups and as interaction and events that occur in the family have a great impact on the life of an individual, it is very important to solve problems that disrupt family relationships in an organized and therapeutic manner.
The subject of this paper is the treatment of pathological gambling using systemic family
psychotherapy. The goal is to present the phenomenon of pathological gambling, its etiology, epidemiology, diagnosis, and possible forms of treatment
Informisanost o poremećajima glasa kod ispitanika osnovnih i srednjih škola
No full textУвод: Поремећаји гласа су један од могућих проблема код успостављања и развоја говорне функције појединца. Поремећаји гласа, који могу бити органског и функционалног порекла, умањују учинак комуникације човека и због тога је нарочито важно обратити пажњу на њихове симптоме како би се на време препознали и на њих реаговали на прави начин. Многа ризична понашања попут пушења, алергија, примене различитих лекова за алергије, лоших навика у исхрани, разговора у буци и другог напрезања, коришћења гласа за време болести и друго, могу да доведу до поремећаја гласа и оштећења вокалног апарата различите тежине.
Циљ: Имајући у виду да се са поремећајима гласа и оштећењем гласовног апарата сусрећемо релативно често, како код вокалних професионалаца тако и код особа које свој глас не користе као професионалци, потребно је ширу јавност што више едуковати о узроцима поремећаја гласа, али и о проблематичним понашањима и начинима превенције ових поремећаја.
Метод: Метод коришћен у истраживању је Упитник о вокалној хигијени гласа.
Резултати: Добијени резултати истаживања показују да је информисаност о вокалној хигијени ученика основних и средњих школа на изразито ниском нивоу без обзира на пол, пушачки статус и запосленост родитеља.
Закључак: Упознавање са овом темом млађих генерација, нарочито ученика, би омогућило њихово упознавање са околностима које могу да доведу до патолошких стања, а тиме их едуковало за правилна понашања и тиме правилан однос према свом гласу, као и благовремено реаговање на све промене гласа које могу да настану током живота.Introduction: Voice disorders are one of the possible problems in establishing and developing an individual speech function. Voice disorders, which can be of organic and functional origin, reduce the effect of human communication, and that is why it is especially important to pay attention to their symptoms in order to recognize them in time and react to them in the right way. Many risky causes such as smoking, allergies, use of various allergy medications, bad eating habits, talking in noise and others stress, use of voice during illness et cetera, can lead to voice disorders and damage to the vocal apparatus of vary ingseverity.
Goal: Bearing in mind that we encounter voice disorders and damage to the vocal apparatus relatively often, both among vocal professionals and people who do not use their voice as professionals, it is necessary to educate the general public as much as possible about the causes of voice disorders, but also about problematic behaviors and ways to prevent these disorders.
Method: Method used in this research is Questionnaire about vocal hygiene.
Results: Results obtained in this research shows that pupils in primary and secondary school are not very well informed about vocal hygiene, regardless of the gender, smoking status and parental employment.
Conclusion: Acquaintance with this topic of younger generations, especially students, would enable them to get acquainted with the circumstances that can lead to pathological conditions, and thus educate them for proper behavior and the right attitude towards their voice, as well as timely response to all voice changes wich can occur during life
Analiza primenjenosti principa ocenjivanja u redovnim i školama za učenike sa teškoćama u razvoju i invaliditetom
No full textОцењивање је процес мерења постигнућа ученика и доношења педагошких одлука, и представља саставни део наставе и учења. Оцењивање утиче на учење и мотивацију код ученика. Како би изразили меру остварености и усвојености задатака код ученика, користимо оцену. Оцењивање представља тежак задатак за наставника, од кога се очекује да поштује и примењује основне принципе оцењивања.
Циљ овог рада и спроведеног истраживања је анализа примењености принципа оцењивања код наставника редовне и наставника специјалне наставе. Посебан акценат је стављен на то да ли постоје разлике у примењености принципа оцењивања између наставника који наставу реализују у редовном одељењу и наставника који раде у специјалном одељењу – дефектолози.
За потребе истраживања конструисан је посебан упитник, који се састоји од општег и посебног дела. У истраживању су учествовали наставници из две Основне школе. Узорак је чинио 41 испитаник.
Резултати показују да наставници који раде у редовном одељењу најдоминантније користе принцип објективности, наставници који раде у специјалном одељењу при редовној школи најдоминантније користе принцип јавности оцене, док наставници који раде у школама за ученике са тешкоћама у развоју и инвалидитетом најдоминантније користе принцип индивидуализације. Утврђено је и да постоје значајне разлике у погледу учесталости коришћења одређених принципа оцењивања између ове три групе наставника.Assessment is the process of measuring student achievement and making pedagogical decisions and is an integral part of teaching and learning. Assessment affects student learning and motivation. In order to express the measure of achievement and adoption of the tasks by the students, we use the grade. Assessment is a difficult task for the teacher, who is expected to respect and apply the basic principles of assessment.
The aim of this paper and the conducted research is to analyze the application of the principles of assessment in regular and special education teachers. Special emphasis is placed on whether there are differences in the application of the assessment principle between teachers who teach in regular classes and teachers who work in special education classes - special education teachers.
For the purposes of the research, a special questionnaire was constructed, which consists of a general and a specific part. The research involved the participation of teachers from two elementary schools, and the sample consisted of 41 respondents.
The results show that teachers who work in a regular class most dominantly use the principle of objectivity, teachers who work in a special class at a regular school most dominantly use the principle of public assessment, while teachers who work in schools for students with developmental difficulties and disabilities most dominantly use the principle of individualization. It was also determined that there are significant differences in the frequency of use of certain assessment principles between these three groups of teachers
Prevencija i suzbijanje diskriminacije u školama u Srbiji
Get PDFKvalitetan obrazovno-vaspitni proces iziskuje školu koja ne toleriše
diskriminaciju. Kako bi škola zaista razvijala kulturu i klimu u kojima se podstiču
ravnopravnost, tolerancija i uvažavanje svakog pojedinca, potrebno je da postoji
adekvatan pravni okvir koji se odnosi na pitanja u vezi sa suzbijanjem i preveniranjem
diskriminacije. Pri tome treba imati u vidu da diskriminacija podrazumeva i određene
posebne i teške oblike diskriminacije poput govora mržnje – to jest korišćenja
ksenofobičnih, rasističkih, antisemtiskih, seksističkih i drugih nedozvoljenih simbola i
poruka u školi i njenom okruženju; homofobije – pozivanja na nasilje pema licima
specifičnih seksualnih opredeljenja i segregacije - izdvajanja učenika u školi i tokom
vanškolskih aktivnosti na osnovu njihovih ličnih svojstava.
Izlaganja u radu su stoga posvećena primarno analizi odredaba Pravilnika o
bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta,
učenika ili trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja i Pravilnika o postupanju
ustanove u slučaju diskriminacije ili diskriminatorskog ponašanja, kao i sistematizovanju
preventivnih i interventnih mera koje se mogu primeniti u kontekstu preveniranja i
suzbijanja diskriminacije. Pri navedenom poseban fokus je stavljen na ulogu i nadležnosti
školskog Tima za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.
Educational process of high value requires a school that does not tolerate
discrimination. In order for the school to truly develop a culture and climate in which
equality, tolerance and respect for each individual are encouraged, there needs to be an
adequate legal framework addressing issues related to the combating and preventing
discrimination. It should be borne in mind that discrimination includes certain special
and severe forms of discrimination such as hate speech-the use of xenophobic, racist,
anti-semitic, sexist and other inappropriate symbols and messages in the school and in
the school environment; homophobia-violence against persons of specific sexual
orientations and segregation-separation of students in the school and during
extracurricular activities based on their personal characteristics.
The paper is therefore primarily devoted to the analysis of the provisions of the
Bylaw on closer criteria for recognizing forms of discrimination by employees, children,
students or third parties in educational institutions and the Bylaw on the institution's
actions in cases of discrimination or discriminatory behavior, as well as to the
systematization of preventive and interventional measures that can be applied in the
context of preventing and combating discrimination. In doing so, special focus was
placed on the role and tasks of the School Team for Protection against Discrimination,
Violence, Abuse and Neglect
Treatment of anomia in patients with wernicke's aphasia
Get PDFClinic for rehabilitation ''dr Miroslav Zotović'',
Department of neurorehabilitation, Belgrade, Serbia;
University of Belgrade, Faculty of Special Education and
Rehabilitation, Belgrade, Serbia.
Introduction/Objectives: Wernicke's aphasia is a very
common type of aphasia in the population of people with
aphasia. The basic characteristics of this aphasia are a
disorder of understanding and naming. Due to pronounced
naming disorders, the speech of these patients is often
semantically empty, ie. meaningless. Various therapeutic
methods are used in the treatment of naming disorders. The
aim of this paper is to present current methods in the
treatment of anomie in persons with Wernicke's aphasia.
Participants, Materials/Methods: We used the PubMed
and COBSON database search, for the period from 2000 to
2022, key words: aphasia treatment, Wernicke's aphasia
treatment, naming treatment.
Results: Among the most commonly used methods for
treating Wernicke's aphasia are: Phonological Component
Analysis, Semantic Component Analysis, Gesture
Promotion, Constraint Induced Therapy- CIAT, Verb Grid
Strengthening Treatment, Tactus Therapy Programs, and
Communicative Partner Training.
Conclusions: A review of the literature shows that most
studies on the treatment of anomie have been performed on
a small number of patients, and that there is still insufficient
evidence of the actual effectiveness of these methods of
treating anomie. Further research in this area, conducted on
a larger number of subjects, could provide a more complete
insight into the impact of specific therapeutic methods on
the recovery of naming function in patients with Wernicke's
aphasia