Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Creating and applying social stories in working with young people with high-functioning autism from the perspective of students
Get PDFApstrakt: Visokofunkcionalni autizam pripada grupi poremećaja iz spektra autizma i ne predstavlja zasebnu nozološku kategoriju u zvaničnim dijagnostičkim pri- ručnicima, mada se vrlo često koristi u stručnom žargonu i istraživačkim člancima. Socijalne priče predstavljaju jednu od mnogih intervencija koje se preporučuju u radu sa osobama sa autizmom. Priče se izrađuju kombinovanjem različitih tipova rečenica. Cilj ovog istraživanja je utvrditi u kojoj meri socijalne priče koje su studenti primenjivali u radu sa mladim osobama sa visokofunkcionalnim autizmom zadovoljava- ju postavljene kriterijume, kao i ispitati njihovu socijalnu validnost. U ovo istraži- vanje bile su uključene dve grupe učesnika – šest ispitanika sa visokofunkcionalnim autizmom i 46 studenata završne godine osnovnih studija. Analizom je utvrđeno da sve priče zadovoljavaju kriterijume koji se odnose na sledeća dva pitanja: Da li priča daje odgovore na pitanja šta, kada, kako, zašto? Da li sadrži ilustracije koje odgovaraju značenju teksta? U većini priča bile su zastupljene pozitivne jezičke formulacije i obraćanje u prvom ili trećem licu jednine. Na osnovu prikazanih rezultata primećujemo da su studentska iskustva sa ovom intervencijom u najvećoj meri pozitivna. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da priče u najvećoj meri zadovoljavaju pre- poručene kriterijume i da je njihova struktura u skladu sa onima koje su prikazane u inostranim istraživanjima. Takođe, šalju i ohrabrujuću poruku profesionalcima da se oprobaju u izradi i primeni socijalnih priča. Narednim istraživanjima bi trebalo planirati detaljniju procenu targetiranih ponašanja, merenje efekata, njihove trajno- sti, kao i mogućnosti generalizacije stečenih veština. Ključne reči: autizam, studenti, socijalne priče.Summary: High-functioning autism belongs to the group of disorders from the autism
spectrum and does not represent a separate nosological category in official diagnostic manuals,
although it is very often used informally in research articles. Social stories are one of the many
interventions that are recommended in working with people with autism, which contribute to the
improvement of their social skills. Stories are created by combining different types of sentences.
The aim of this research is to determine the extent to which social stories that students
have applied in their work with young people with high-functioning autism meet the set criteria,
as well as to examine their social validity. The research included two groups of participants – six
subjects with high-functioning autism and 46 final-year undergraduate students of the Faculty
of Special Education and Rehabilitation, study program Special Education and Rehabilitation
of Persons with Mental Disabilities.
The analysis has shown that all stories met the criteria related to the following two
questions: Does the story provide answers to the questions what, when, how, and why? Does
it contain illustrations that correspond to the meaning of the text? In most stories, positive language
formulations and first- or third-person singular addresses were used. Based on the results,
it can be concluded that students’ experiences with this type of intervention are mostly positive.
The results of this research show that the stories mostly meet the recommended criteria
and that their structure is in line with those presented in foreign research. Additionally, the
research results send an encouraging message to professionals to try their hand at creating and
applying social stories. Future research should plan a more detailed assessment of targeted behaviors,
measuring effects, their duration, as well as the possibility of generalizing acquired skills
Uticaj terapeutske hortikulture na psihosocijalno funkcionisanje odraslih osoba sa intelektualnom ometenošću
Get PDFTherapeutic horticulture (TH) is a non-invasive support treatment in which participants
enhance their well-being through active or passive involvement in plant and plant-related
activities. Positive effects of TH are mainly noticed in children and youth with intellectual
disability (ID), while the effects of TH on adults with ID have not been extensively studied.
The aim of this study was to determine the impacts of TH on psycho-social aspects of
functioning in adults with moderate ID in institutional settings. The sample included 68
adults with moderate ID of both genders. The participants were divided into an
experimental group (N=33), that participated in a designed ten-week program TH, and a
control group (N=35). The Social Skills Rating System – SSRS (Gresham & Eliot, 1990)
was used to assess social skills and behavioral problems and Self-Efficacy for Gardening
Scale was designed for assessing self-efficacy. We compared the results before and after
the intervention. The obtained results showed a significant decrease in different forms of
problem behaviors, and an improvement of social skills and self-efficacy in experimental
group. Results of this study provide the empirical proof for positive effects of TH on the
improvement of the psychosocial well-being of adults with moderate ID in institutional
settings. However, further research is necessary.Terapeutska hortikultura (TH) je neinvanzivni suportivni tretman putem kojeg se učesnici aktivno ili pasivno uključuju u različite aktivnosti sa biljkama radi unapređenja svog blagostanja. Ovo istraživanje ima za cilj da utvrdi uticaj TH na psihosocijalne aspekte funkcionisanja odraslih osoba sa intelektualnom ometenošću u institucionalnom smeštaju. S obzirom da je TH relativno nova empirijska oblast, kao i činjenice da u Republici Srbiji ne postoji registrovani hortikulturni terapeut, primenjeni program TH su zajedno kreirali autori studije, dva pejzažna arhitekta i tri defektologa. Program TH obuhvata sedam oblasti, od kojih se svaka sastoji od četiri vrsta hortikulturnih aktivnosti. Realizovan je tokom 10 kontinuiranih nedelja (3 puta nedeljno u trajanju od 90 minuta). Uzorkom je obuhvaćeno 68 ispitanika sa umerenom intelektualnom ometenošću, starosti od 21 do 47 godina, podeljenih u dve grupe. Prva, eksperimentalna grupa uključuje 33 učesnika (17 muških i 16 ženskih), dok kontrolna grupa ima 35 učesnika (20 muških i 15 ženskih). Za procenu socijalnih veština i bihevioralnih problema korišćen je Sistem za procenu socijalnih veština (The Social Skills Rating System – SSRS, Gresham & Elliot, 1990), dok je procena samoefikasnosti izvršena putem dizajnirane Skale za procenu samoefikasnosti u hortikulturi. Pre početka intervencije izvršene su procene ispitanika i nisu utvrđene statistički značajne razlike između eksperimentalne i kontrolne grupe. Nakon primene programa TH, kod ispitanika eksperimentalne grupe utvrđeno je značajno smanjenje različitih oblika internalizovanih i eksternalizovanih problema u ponašanju, kao i unapređenje socijalnih veština i samoefikasnosti. Pozitivan uticaj terapeutske horikulture ima veći uticaj na ispitanike muškog pola. Dobijeni rezultati pružaju inicijalnu empirijsku podršku u primeni ovog komplementarnog tretmana kod osoba sa umerenom IO u cilju poboljšanja njihovog psihosocijalnog funkcionisanja u institucionalnim okruženjima, posebno u zemljama u kojima je ovo najčešći tip stanovanja
Povezanost internalizovanih problema u ponašanju i kvaliteta života kod adolescenata sa intelektualnom ometenošću
No full textИнтернализовани проблеми у понашању представљају претерано контролишуће понашање, усмерено ка појединцу и обухватају поремећаје расположења и анксиозности.
Субјективни доживљај квалитета живота се односи na лично задовољство појединца у различитим доменима живљења (лични развој, самоодређење, интерперсоналне везе, социјална укљученост, права, емоционално, физичко и материјално благостање).
Циљ овог истраживања је утврђивање значајности везе између интернализованих проблема у понашању и субјективног доживљаја квалитета живота код адолесцената са интелектуалном ометеношћу, као и односа ових зависних варијабли и социо-демографских карактеристика испитаника у узорку.
Узорак чини 31 адолесцент са лаком интелелектуалном ометеношћу, оба пола, узраста од 15 до 23 година. Подаци су прикупљени самоизвештавањем испитаника. За процену интернализованих проблема у понашању коришћена је Скала депресивности, анксиозности и стреса- DASS-21 (Depression Anxiety Stress Scales-DASS), док је за процену субјективног доживљаја квалитета живота коришћена Интегрална скала за процену субјективног квалитета живота (Intregral Scale).
Резултати истраживања указују на то да пол, узраст, као ни тип смештаја нису у статистички значајном односу са присутним интернализованим проблемима у понашању, као ни са субјективним доживљајем квалитета живота. Испитаници из узорка имају статистички значајно ниско присуство интернализованих проблема у понашању, као и статистички значајно висок субјективни доживљај квалитета живота у односу на теоријске просеке на примењеним скалама. Такође, није утврђена статистички значајна корелација између присуства интернализованих проблема у понашању и субјективног доживљаја квалитета живота.Internalized behavior problems are overly controlling, self-directed behavior and include mood and anxiety disorders. Subjective quality of life refers to the individual's personal satisfaction in different domains (personal development, self-determination, interpersonal relationships, social inclusion, rights, emotional, physical and material well-being).
The aim of this research is to determine the significance of the relationship between internalized behavioral problems and the subjective quality of life in adolescents with intellectual disability , as well as the relationship between dependent variables and the socio-demographic characteristics of respondents in the sample..
The sample consists of 31 adolescents with mild intellectual disabilities, both sexes, aged 15 to 23 years. Data was collected through self-reporting by respondents. The Depression, Anxiety and Stress Scale-DASS-21 (Depression Anxiety Stress Scales-DASS) was used to assess internalized behavioral problems, while the Integral Scale was used to assess the subjective experience of quality of life.
The research results indicate that gender, age, and type of housing are not significant predictors of the presence of internalized behavioral problems, as well as the subjective experience of quality of life. Respondents from the sample have a statistically significantly low presence of internalized behavioral problems, as well as a statistically significantly high subjective experience of quality of life in relation to the theoretical averages on the applied scales. Also, no statistically significant correlation was found between the presence of internalized behavioral problems and the subjective experience of quality of life
Trening socijalnih veština kod osoba s intelektualnom ometenošću
No full textОсобе с интелектуалном ометеношћу испољавају успорен и ограничен развој социјалних вештина који умногоме нарушава свакодневно функционисање и сам концепт квалитета живота. Циљ овог рада је да се прегледом доступне литературе стекне увид у специфичности развоја социјалних вештина код особа с интелектуалном ометеношћу, као и да се размотри ефикасност могућих начина тренига у овом домену. За претрагу литературе коришћен је Google Scholar и сервис Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку – KOBSON. Претраживана је литература на српском, хрватском и енглеском језику. Анализом чланака били су обухваћени радови објављени у целости. У раду је указано на примену различитих интервенција социјалних вештина код особа с интелектуалном ометеношћу, а разматране су и њихове ефикасности у датим околностима. Будуће студије свакако треба да буду ослоњене на приказ ефикасности ових интервенција и јасну назнаку о научној заснованости сваке од њих.People with intellectual disabilities exhibit a slow and limited development of social skills, which greatly impairs daily functioning and the very concept of quality of life. The aim of this work is to review the available literature to gain insight into the specifics of the development of social skills in people with intellectual disabilities, as well as to consider the effectiveness of possible training methods in this domain. For the literature search, Google Scholar and the service of the Consortium of Serbian Libraries for unified acquisition - KOBSON were used.
Literature in Serbian, Croatian and English was searched. Articles published in their entirety were included in the analysis of articles. The paper pointed out the application of various social skills interventions for people with intellectual disabilities, and their effectiveness in the given circumstances was discussed. Future studies should certainly be based on the demonstration of the effectiveness of these interventions and a clear indication of the scientific dependence of each of them
Karakteristike porodica dece sa oštećenjem vida
No full textПородица представља сложени друштвени феномен којим се, са различитих аспеката, баве многобројне научне дисциплине. Главни је посредник између друштва и појединца, али и један од важних чинилаца који одређује правилан и потпун развој сваког појединца.
Рођење детета са сметњама у развоју представља неочекиван догађај који захтева велика одрицања и нагле промене тока живота целе породице. Прво суочавање са дететовим тешкоћама води до низа психолошких, емотивних и практичних промена, који могу знатно нарушити породични склад.
У тренутку сазнања да дете има оштећење вида, јављају се прве промене у функционалности породице. Родитељи су суочени са ситуацијом губитка „савршеног детета“, што код њих узрокује хроничну тугу коју никада у потпуности не превазилазе.
Свака породица која има дете са оштећењем вида се међусобно разликује, па самим тим и реакције на само оштећење неће бити исте. Неке од најчешћих емоционалних реакција и стања код родитеља јесу шок, туга, неверица, фрустрација, осећај кривице, изолације и пораза.
Истраживања показују да свакодневно старање о детету са оштећењем вида у великој мери утиче на живот породице. Промене у квалитету живота, хронична исцрпљеност, немогућност радног ангажовања, само су неке од тешкоћа са којима се породице свакодневно суочавају.
Циљ рада је представљање карактеристика живота и специфичности функционисања породица деце са оштећењем вида. Прегледом литературе и релевантних истраживања утврђене су карактеристике живота и функционисања, као и типичне ситуације и проблеми са којима се суочава породица детета са оштећењем вида.The family is a complex social phenomenon, which is dealt with from various aspects by numerous scientific disciplines. It is the main mediator between society and the individual, but also one of the important factors that determines the normal development of each individual. The birth of a child with developmental disabilities is an unexpected event that requires great sacrifices and sudden changes in the life course of the whole family. The first encounter with a child's difficulties leads to a series of psychological, emotional and practical changes, which can significantly disrupt family harmony.
At the moment of learning that the child has visual impairment, the first changes in the family funcionality appear. Parents are facing with situation of losing the „perfect child“, which causes chronic sadness that can never be completely overcome. Every family that has a child with visual impairment differs from each other, so the reactions to the impairment itself will not be the same. Some of the most common emotional reactions and conditions in parents are shock, sadness, disbelief, frustration, guilt, isolation and defeat.
Research shows that daily care for a child with visual impairment greatly affects the life of the family. Changes in the quality of life, chronic exhaustion, inability to work, are just one of the difficulties that families face every day.
The aim of this paper is to present the characteristics of life and the specifics of the functioning of families of children with visual impairment. A review of the literature and relevant research identified the characteristics of life and functioning, as well as typical situations and problems faced by the child's family with visual impairment
Uloga teorije samolečenja u razumevanju povezanosti negativnih iskustava u detinjstvu i razvoja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci
Get PDFRasprostranjenost i posledice koje negativna iskustva u detinjstvu i zavisnost od
psihoaktivnih supstanci ostavljaju na individualnom, porodičnom i socijalnom planu,
pozicioniraju ove društvene probleme na sam vrh društvenih zabrinutosti. Određena
istraživanja pokazuju da je prekomerno konzumiranje alkohola odgovorno za preko 200
različitih bolesti i zdravstvenih stanja i 2,8 miliona preranih smrti godišnje, dok je
upotreba ilegalnih psihoaktivnih supstanci povezana sa 11,8 miliona smrti na godišnjem
nivou, globalno posmatrano. Višedecenijska empirijska građa ukazuje na visoku
rasprostranjenost negativnih iskustava u detinjstvu u populaciji osoba koje su zavisne.
Cilj rada je analiza Teorije samolečenja kao korisnog okvira za tumačenje odnosa
negativnih iskustava u detinjstvu i zavisnosti od PAS, kroz povezivanje sa aktuelnim
empirijskim nalazima o odnosu ova dva prevalentna problema.
U radu su kao opšte metode korišćene analiza i sinteza empirijskih i teorijskih
nalaza pomoću pretraživanja radova kroz različite naučne baze.
Težeći humanizaciji etiološkog promatranja razvoja zavisnosti, Teorija
samolečenja ide u pravcu dekonceptualizacije pogleda na zavisnost u okviru kog je
dominiralo shvatanje zavisnosti kao ličnog izbora, slabe volje i hedonističkih težnji
pojedinca. Negativna iskustva u detinjstvu, naročito kroz kumulativni efekat su prediktori
rane upotrebe, zloupotrebe i zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, te su povezana i sa
rizičnijim načinom upotrebe i težim problemima koji proizlaze iz zavisničkog ponašanja.
Kroz upotrebu psihoaktivnih supstanci pojedinci teže da prevaziđu različita negativna ili
konfuzna afektivna stanja kao rezultat traume, da kontrolišu ili da osete emocije koje se
ne mogu doživeti bez efekata konkretne supstance. Zavisničko ponašanje se posmatra
kroz prizmu neadekvatne strategije prevazilaženja unutrašnjih stanja i problema koja je
generator dalje emocionalne patnje.
Teorija samolečenja počiva na pitanju koje se interesuje za to šta konkretna
supstanca pruža korisniku, te upravo od ovog odgovora treba krenuti u koncipiranju
idejnih pravaca prevencije i tretmana zavisnosti. Istraživanja u populaciji osoba koje su
zavisne od PASa i imaju negativna iskustva u detinjstvu, generalno pružaju podršku
postulatima Teoriji samolečenja kao korisnom okviru u analizi odnosa negativnih
iskustva u detinjstvu i razvoju zavisnosti
Auditory perception in people with autism spectrum disorders
Get PDFUvod: Pojava atipičnih reakcija na auditivne senzorne draži kod osoba sa poremećajima
iz spektra autizma (PSA) zapaža se na ranom uzrastu. Cilj: Ovaj pregled literature imao
je za cilj analizu bihevioralnih i elektrofizioloških istraživanja auditivne percepcije kod
osoba sa PSA. Metode: Nalazi su organizovani u odnosu na primenjenu metodologiju
i stimuluse korišćene u ispitivanju auditivne percepcije. Rezultati: Identifikacija i
diskriminacija izolovanih akustičkih karakteristika uglavnom je očuvana ili bolja kod
osoba sa PSA, kako za čiste, tako i za složene tonove i govorne stimuluse u odnosu
na tipičnu populaciju. Vodeće teorije auditivnog funkcionisanja osoba sa PSA ukazuju
na to da je periferna (lokalna) obrada detalja zvuka očuvana ili napredna u odnosu na
tipičnu populaciju, a da se teškoće kod osoba sa PSA pojavljuju u integraciji lokalno
analiziranih informacija u smislenu celinu (globalna obrada). Razlika između ovih teorija
je u tome što Teorija slabe centralne koherencije (Weak Central Coherence ‒ WCC)
insistira na sigurnom prisustvu nedostataka u globalnoj obradi, dok Teorija perceptivnog
funkcionisanja (Perceptual Functioning theory ‒ EPF) nije toliko isključiva i ukazuje na
to da poremećaj u globalnoj obradi može da bude prisutan, ali ne obavezno. Zaključak:
Može se zaključiti da je auditivna percepcija i obrada visine tona očuvana ili pojačana
kod osoba sa PSA bez obzira na vrstu zvučnog stimulusa, što se objašnjava povećanjem
auditivnog kapaciteta za obradu informacija. To je u nekim slučajevima korisno, dok u
drugim taj dodatni kapIntroduction. The occurrence of atypical reactions to auditory sensory stimuli is observed
in people with autism spectrum disorders (ASD) at an early age. Objective. The goal of
this review was to analyze behavioural and electrophysiological examinations of auditory
perception in people with ASD. Methods. The findings are organized according to the applied
methodology and stimuli used in assessing auditory perception. Results. When compared to
the typical population, identification and discrimination of isolated acoustic characteristics
are mostly preserved or advanced in people with ASD, both for complex tones and spoken
stimuli. The leading theories regarding auditory functioning of people with ASD indicate
that peripheral (local) processing of sound details is preserved or advanced compared to
the typical population and that difficulties arise in integrating locally analyzed information
into a meaningful whole (global processing). The difference between these theories is that
the Weak Central Coherence theory insists on a definite presence of deficiencies in global
processing, whereas the Perceptual Functioning theory is not as exclusionary and indicates
that the inconsistency in global processing can be present but is not requisite. Conclusion. It
may be concluded that auditory perception and the processing of tone height are preserved
or enhanced in people with ADS regardless of the type of the auditory stimulus. This may
be explained by the increase of the auditory capacity for information processing, which
is useful in some cases. However, in other cases, the same increased capacity resul
Articulation abilities preschool children
No full textУвод: Вербална артикулација је покрет говорних органа који регулише проток ваздушне струје за сваки глас понаособ, и на тај начин даје специфичан акустички утисак сваком гласу. Измењен проток ваздушне струје је последица промењене функције говорних органа, а што за последицу има артикулациони поремећај. Патолошка артикулација даје измењену акустичку слику гласа, као и говора. У којој мери је присутан патолошки говор зависи од функције артикулационих органа.
Циљ рада: Циљ овог рада је приказ артикулационих способности деце предшколског узраста на територији општине Пећинци.
Метод рада: У истраживању је учествовало 100 испитаника. У сврху анализе артикулационих способности деце предшколског узраста примењен је метод неексперименталног истраживања на основу узорка-анкетирање испитаника. У истраживању је коришћен Тријажни артикулациони тест. Испитаници су имали задатак да понове за испитивачем сваки од 30 гласова како би се утврдило да ли постоје нека артикулациона одступања. Осим Тријажног артикулационог теста, коришћен је и Тест оралне праксије који се састоји од 21 задатка.
Резултати: Резултатима су утврђене артикулационе способности деце предшколског узраста ,са посебним освртом на то да ли постоје статистички значајне разлике у артикулационим способностима деце предшколског узраста у односу на контролне варијабле (пол, превентивни преглед логопеда, развијеност анализе и синтезе, начин држања оловке, ниво развијености оралне праксије ). За приказивање резултата коришћене су мере дескриптивне статистике. На основу приказаних резлтата и применом одговарајућих статистичких метода постављене хипотезе су или прихваћене или одбачене. Резултати нашег истраживања су показали да сва испитана деца предшколског узраста правилно изговарају 18 од 30 гласова матерњег језика.
Закључак: Сва испитана деца предшколског узраста правилно изговарају 10 од 30 гласова матерњег језика. По типу дисторзије деца из узорка неправилно изговарају 11 гласова док 1 глас погрешно изговарају у комбинацији дисторзије и супституције. Није утврђена ни једна одмисија. Добијени резултати у нашем истраживању се не могу генерализовати на целу популацију деце предшколског узраста у Републици Србији јер је овим истраживањем обухваћен мали број испитаника из само једне општине- Општина Пећинци.Introduction: Verbal articulation is the movement of the speech organs that regulates the flow of the air current for each voice individually, and thus gives a specific acoustic impression to each voice. The changed airflow is a consequence of the changed function speech organs, which results in an articulation disorder. Pathological articulation gives an altered acoustic image of the voice, as well as speech. The extent to which pathological speech is present depends on the function of the articulatory organs.
Aim of the paper: The aim of this paper is to present the articulation abilities of preschool children in the territory of the municipality of Pećinci.
Method of work: 100 respondents participated in the research. In order to analyze the articulatory abilities of preschool children, a non-experimental research method was applied based on a sample survey of respondents. The Triage Articulation Test was used in the research. The subjects had the task of repeating each of the 30 sounds to the examiner in order to determine if there were any articulatory deviations. Apart from the Triage Articulation Test, the Oral Practice Test consisting of 21 tasks was also used.
Results: The results determined the articulation abilities of preschool children, with special reference to whether there are statistically significant differences in the articulation abilities of preschool children in relation to control variables (gender, preventive examination by a speech therapist, development of analysis and synthesis, way of holding a pencil, level of development of oral practices). Descriptive statistics measures were used to present the results. Based on the presented results and the application of appropriate statistical methods, the hypotheses were either accepted or rejected. The results of our research showed that all examined children of preschool age correctly pronounce 18 out of 30 sounds of their mother tongue.
Conclusion: All preschool children examined correctly pronounce 10 out of 30 sounds of their mother tongue. According to the type of distortion, the children from the sample pronounce 11 sounds incorrectly, while they pronounce 1 sound incorrectly in a combination of distortion and substitution. Not a single omission has been identified. The results obtained in our research cannot be generalized to the entire population of children of preschool age in the Republic of Serbia because this research included a small number of respondents from only one municipality - the Municipality Pećinci
Primena radioničarskog načina rada kod dece sa intelektualnom ometenošću
No full textОсобе са интелектуалном ометеношћу често показују велики број тешкоћа у различитим областима функционисања, која непосредно или посредно, отежавају свакодневно успешно извршавање обавеза и задатака. Данас, постоји велики број радионица којe су управо дизајниранe да подрже потребе деце са интелектуалном ометеношћу и потребе њихових породица, како би се смањио јаз између потребе за подршком и саме подршке која се пружа особама са ометеношћу и њиховим породицама. Учесници радионице заједничким снагама раде на развијању тачно одређене вештине.
Циљ овог рада је да се прегледом доступне литературе прикаже значај и начин примене радионичарског начина рада код деце са интелектуалном ометеношћу. Током претраге литературе користио се Google Scholar и преглед радова националних и међународних скупова на сајту Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду. Претраживана је литература на српском и енглеском језику, а радови који су анализирани бавили су се искључиво особама са интелектуалном ометеношћу, различитог нивоа.
Анализом доступних истраживања указано је на значај примене радионичарског начина рада, како у општој популацији, тако и код деце са интелектуалном ометеношћу. Описан је детаљан начин креирања радионице, шта она садржи, како треба да изгледа и колико је битна припрема свих учесника и водитеља радионице. Прегледом истраживања се може видети да радионице дају позитивне исходе у раду са децом типичне популације, али и са децом која имају одређени облик тешкоћа. Особе са интелектуалном ометеношћу имају тешкоће у свакодневном фунционисању, а примена радионичарског начина рада може у великој мери да им олакша у бројним активностима. Већина аутора је у својим истраживањима потврдила позитивне ефекте примене радионица код особа са интелектуалном ометеношћу, а само мали број учесника је сматрао да радионице не утичу позитивно на целокупно функционисање.People with intellectual disability often show a large number of difficulties in various areas of functioning, which directly or indirectly, make it difficult to successfully carry out daily obligations and tasks. Today, there are a number of workshops that are precisely designed to support the needs of children with intellectual disabilities and the needs of their families, in order to reduce the gap between the need for support and the actual support provided to people with disabilities and their families. Workshop participants work together to develop a specific skill.
The aim of this paper is to review the available literature to show the importance and way of applying the workshop method of working with children with intellectual disabilities.
During the literature search, Google Scholar was used and a review of the papers of national and international meetings on the website of the Faculty of Special Education and Rehabilitation in Belgrade. Literature in Serbian and English was searched, and the papers that were analyzed dealt exclusively with people with intellectual disabilities, of different levels.
The analysis of available research indicated the importance of applying the workshop method of work, both in the general population and in children with intellectual disabilities.
The detailed way of creating the workshop is described, what it contains, how it should look and how important is the preparation of all participants and workshop leaders. By reviewing the research, it can be seen that the workshops give positive results in working with children of the typical population, but also with children who have a certain form of difficulties.
People with intellectual disabilities have difficulties in their daily functioning, and the application of the workshop method of work can greatly facilitate them in numerous activities. In their research, most of the authors confirmed the positive effects of applying the workshops to people with intellectual disabilities, and only a small number of participants believed that the workshops did not have a positive effect on the overall functioning
Povezanost autonomije, samopoštovanja i zadovoljstva životom kod adolescenata sa lakom intelektualnom ometenošću
No full textЦиљ овог истраживања је био утврђивање корелација између аутономије, самопоштовања и задовољства животом код адолесцената са лаком интелектуалном ометеношћу као и идентификовање статистичке значајности односа ове три зависне варијабле са демографским чиниоцима (пол, узрасна група и стручно усмерење).
Узорак је чинило 39 испитаника узраста од 16 до 21 годину (AS = 17,90, SD = 1,10), оба пола, који су на основу стручног усмерења подељени у шест категорија.
За процену нивоа развијености аутономије коришћена је Аркова скала
самоодређења (The Arc's Self-Determination Scale-Adult Version, Wehmeyer, 1995), за
процену самопоштовања Розенбергова Скала самопоштовања (Rosenberg Self-Esteem Scale – SES, Rosenberg, 1965), док је за процену задовољства животом коришћена адаптирана верија Скале Индекс личног благостања за особе са интелектуалном
ометеношћу (Personal Wellbeing Index – Intellectual Disability – PWI-ID, Cummins &
Lau, 2005).
Резултати су показали да старији испитаници овог узорка, мушког пола, имају статистички значајно виши ниво аутономног понашања, као и да су избор стручног усмерења испитаника и ниво њиховог задовољства животом у статистички значајном односу. Испитаници из нашег узорка су остварили просечан ниво аутономије, нижи ниво самопоштовања и виши ниво задовољства животом у односу на теоријски очекивани просек. Присутна је статистички значајна корелација између укупног скора скале аутономије и задовољства животом, док између аутономије и самопоштовања и самопоштовања и задовољства животом није регистрована статистички значајна повезаност.The aim od this research was to determine the correlations between autonomy, self- esteem and life satisfaction in adolescents with mild intellectual disability (MID), as well as to identify the statistical significance of the relationship between these three dependent variables and demographic factors (gender, age group and prоfessional direction. The sample consisted of 39 respondents with MID, both sexes, aged 16 to 21 (AS = 17.90, SD = 1.10), who were devided into six categories based on their professional orientation.
The Arc’s Self-Determination Scale-Adult Version (The Arc's Self-Determination Scale-Adult Version, Wehmeyer, 1995) was used to assess the level of autonomy development, and the Rosenberg Self-Esteem Scale (SES, Rosenberg, 1965), while an adapted version of the Personal Wellbeing Index Scale for people with intellectual disabilities (PWI-ID, Cummins & Lau, 2005) was used to assess life satisfaction.
The results showed that the older male respondents of this sample, have a statistically significant higher level of autonomous behavior, as well as that the choice of respondents professional orientation and the level of their life satisfaction are in a significant relationship.
Respondents from our sample achieved an average level of autonomy, a lower level of self- esteem and a higher level of life satisfaction compared to the theoretically expected average.
There is a statistically significant correlation between the total score of the autonomy scale and life satisfaction, while no statistically significant correlation was registered between autonomy and self-esteem and self-esteem and life satisfaction