Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Važnost rane dijagnoze kod poremećaja iz spektra autizma za adekvatan tretman i rehabilitaciju u Makedoniji
Get PDFIntroduction. Autism spectrum disorder (ASD) has unclear etiology and no known universal treatment, making it difficult to obtain an accurate and timely diagnosis. The evidence that highlights the importance of early diagnosis and treatment is growing. Objective: The research was done to evaluate the impact of early diagnosis and its significance, as well as the effectiveness in obtaining the diagnosis in the past years and decades in Macedonia. Methods. We carried out a comparative analysis of the collected data from 95 subjects divided into three groups: 30 parents, 35 special educators and rehabilitators, and 30 members of the professional team that participated in diagnosing autism, using an original research tool in the form of three questionnaires. The data from the study refers to a research study conducted in Macedonia. Results. Many prenatal, perinatal, and postnatal factors can lead to ASD. The most common symptoms include: lack of speech, delayed speech for a specific age, not responding to their name, no eye contact, weak social skills, hyper/hyposensitivity, and isolation. Autism more frequently occurs isolated than accompanied by other conditions. The mean age of diagnosis used to be 5.6, while, in recent years, it has been 4.2. Children wait around 2.1 years from the first symptoms to obtain a diagnosis. Parents visit fewer institutions in the process of obtaining an ASD diagnosis. There is still a significant number of misdiagnoses. Conclusions. Many factors play a role in the occurrence of autism. There are a number of symptoms that appear in most cases. In the last decade, autism has been diagnosed earlier than before. The approach and process of diagnosing autism in Macedonia have improved.Uvod: Poremećaj iz spektra autizma (PSA) ima nejasnu etiologiju i nije poznat univerzalni tretman, što otežava dobijanje tačne i blagovremene dijagnoze. Broj dokaza koji ukazuju na važnost rane dijagnoze i tretmana raste. Cilj: Istraživanje je urađeno da bi se procenio uticaj rane dijagnoze i njen značaj, kao i efikasnost u postavljanju dijagnoze u proteklim godinama i decenijama u Makedoniji. Metodologija: Izvršili smo uporednu analizu prikupljenih podataka od 95 ispitanika podeljenih u tri grupe, od kojih su 30 roditelji, 35 su specijalni edukatori i rehabilitori, a 30 članovi profesionalnog tima koji učestvuju u dijagnostikovanju autizma. Korišćen je originalni istraživački instrument u obliku tri upitnika. Rezultati: Mnogi prenatalni, perinatalni i postnatalni faktori mogu dovesti do PSA. Najčešći simptomi su: nedostatak govora, kašnjenje u razvoju govora, neodazivanje na ime, izostanak kontakta očima, nedovoljno razvijene socijalne veštine, hiper/hiposenzibilnost, izolacija. Autizam se češće javlja kao primarni, nego sekundarni. Srednja vrednost uzrasta na kome se postavlja dijagnoza ranije je bila 5.6 godina a u poslednje vreme je 4.2 godine. Na postavljanje dijagnoze čeka se oko 2.1 godinu od prvih primećenih simptoma. Roditelji posećuju manje institucija u procesu dobijanja dijagnoze. Još uvek postoji značajan broj pogrešno uspostavljenih dijagnoza. Zaključak: Mnogi faktori igraju ulogu u pojavi autizma. Postoje određeni simptomi koji se pojavljuju u većini slučajeva. U poslednjoj deceniji dijagnoza autizma se uspostavlja na ranijem uzrastu. Poboljšan je pristup i proces dijagnostikovanja autizma
Digital Inclusion of Individuals with Autism Spectrum Disorder
No full textA long time ago, in a galaxy far, far away, Star Wars premiered on May 25, 1977, accidentally on the same day when the former Socialist Federal Republic of Yugoslavia celebrated the 85th birthday of its communist leader Tito. Ten years earlier, a James Bond movie was not officially approved for cinema release since it showed a British agent who walked around Yugoslavia freely without anyone arresting him. Fortunately, for the first author of this book, Star Wars had a different fate. Sitting in a dark cinema that no longer exists, in a country that also no longer exists, a 7-year-old boy dreamed of getting a toy resembling the cute R2-D2 robot. At the time, he didn’t know that it was actually a British musician and actor, Kenny Baker, dressed in a not very comfortable costume.
Only two decades later, the world experienced a digital revolution that, at least in some aspects, surpassed the boldest predictions of science fiction movie makers. It initially seemed that the expansive development of digital technologies would help overcome numerous inequalities of the modern world. However, it was not long before even the most ardent cyber-optimists realized that digital technologies maintain and sometimes even deepen the existing inequalities. Availability and accessibility of devices are only one issue in the complex picture of digital inclusion of certain social groups.
It was believed that certain groups of people could greatly benefit from modern information and communication technologies. A predictable environment, the possibility to limit and delay communication, and a lot of visual content and reinforcers make cyberspace almost an ideal environment for people with autism. And indeed, some people with autism spectrum disorder overcome numerous difficulties with the help of digital technologies. It can often be heard that the Internet is for people with autism what sign language is for the deaf. However, we should always bear in mind that not all people with autism are computer experts, nor is the use of digital technologies alone enough to ensure their social participation.
Thus, we started writing this book with a desire to show the great potential of using information and communication technologies in education, employment, leisure, self-advocacy, treatment, preparation for medical interventions, and all other life aspects of people with autism. At the same time, it was very important for us to.......
Guidelines for working with deaf athletes
No full textРад је настао са жељом да се стручњаци из света спорта упознају са феноменом глувоће и културом која се у оквиру истог развила.
Спорт заузима посебно место у заједници и култури глувих особа. Из тог разлога, истакнут је значај спортских активности
за глуве и усмерена је пажња на допринос глувих у свету спорта, који се развио у оквиру феномена, каква је глувоћа. Посебно
је наглашена друштвена улога спорта и њен значај у имплементацији социјалне инклузије. Циљ рада је да анализом доступне
литературе из периода од 2000-2022. године утврди колико је разрађена инклузивна перспектива спорта у контексту друштвене
промене, каква је акултурација и да се понуде конкретне смернице које би олакшале упознавање, а самим тим и прихватање
особености и вредности културе глувих. За претраживање литературе, коришћени су следећи претраживачи: Ebscohost,
ScienceDirect, Wiley Inter Science i SpringerLink, KoBSON, Google Scholar. Резултати настали прегледом литературе указују на
значај улоге спортских тренера у креирању подстицајне климе, као и да спорт пружа велике могућности у нивелисању разлика
које глувоћу и културу глувих смештају у контекст хендикепа. Наведене су и описане конкретне смернице које не само да служе
да се спортски стручњаци упознају са глувима, већ и да се обогати рад у свету спорта који уједно и води ка суштинском остварењу
социјалне инклузије.The work was created with the desire to familiarize experts
from the world of sports with the phenomenon of deafness and
the culture that has developed within it. Sports occupy a special
place in the Deaf community and culture. For this reason, the
importance of sports activities for the deaf was emphasized and
attention was focused on the contribution of the deaf in the world
of sports, which developed within the phenomenon of deafness.
The social role of sport and its importance in the implementation
of social inclusion were especially emphasized. The aim of the
work is to analyze the available literature in the period from 2000-
2022 to determine how developed the inclusive perspective of
sports is in the context of social change, such as acculturation,
and to offer concrete guidelines that would facilitate familiarity
and, therefore, acceptance of the peculiarities and values of Deaf
culture. The following search engines were used for the literature
search: Ebscohost, ScienceDirect, Wiley Inter Science and
SpringerLink, KoBSON, Google Scholar. The results obtained
from the review of the literature indicate the importance of the
role of sports coaches in creating a stimulating climate, as well as
that sports provide great opportunities in leveling the differences
that place deafness and Deaf culture in the context of handicaps.
Specific guidelines are listed and described, which not only serve
to introduce sports experts to the deaf, but also to enrich the work
in the world of sports, which also leads to the essential realization
of social inclusion
Porodični faktori digitalnog vršnjačkog nasilja
No full textNapredak savremene tehnologije i digitalnih sredstava komunikacije, postavio je digitalne medije
u ulogu važnog faktora socijalizacije dece. Pored niza pogodnosti koje digitalni mediji pružaju
deci u različitim aspektima ispoljavanja, povezivanja i učenja, kreirali su i novi prostor za
mnoštvo rizika po njihovu bezbednost, mentalno zdravlje, razvoj zavisnosti, ponašanje i
međusobne odnose, među kojima je i digitalno vršnjačko nasilje (engl. cyberbullying). Danas,
digitalno vršnjačko nasilje predstavlja rasprostranjen socijalni problem u razvijenim društvima i
sa svojim višestrukim posledicama i specifičnim karakteristikama, poput potencijalne
anonimnosti izvršioca, dvadesetčetvoročasovnog pristupa mreži-internetu i širokog spektra
kanala putem kojeg može biti izvršeno, žrtvi u kontinuitetu onemogućava osećaj sigurnosti i
bezbednosti, a pred roditelje stavlja kompleksne izazove. Uloga porodice naročito je važna iz
razloga što je digitalno vršnjačko nasilje pretežno individualna aktivnost koja se odvija kod kuće,
što ograničava mogućnosti drugih aktera da preventivno deluju. Stoga, cilj rada je da se, kroz
preglede empirijskih studija koje su se bavile porodičnim korelatima i faktorima digitalnog
vršnjačkog nasilja, izdvoje oni za koje se pokazalo da imaju ključnu ulogu u okolnosti da je dete
i izvršilac i žrtva digitalnog vršnjačkog nasilja. U radu će najpre biti analizirane tri šire grupe
porodičnih faktora koje su u vezi sa digitalnim vršnjačkim nasiljem: odnosi u porodici, sa
varijablama poput kohezivnosti, komunikacionih obrazaca i kvaliteta emocionalne razmene,
stilovi roditeljstva i varijable roditeljskog nadzora detetovih aktivnosti na internetu – roditeljska
medijacija. Na temelju iznetih nalaza, u zaključnim razmatranjima je diskutovano o
potencijalnom preventivnom delovanju u pravcu edukacije roditelja o relevantnim faktorima
digitalnog vršnjačkog nasilja
Family and friends’ expected support to parents of children with disabilities
Get PDFUvod: Neformalna i formalna podrška roditeljima dece sa smetnjama u razvoju ima
višestruk uticaj na porodično funkcionisanje i zadovoljstvo životom članova porodice.
Cilj: Cilj istraživanja je utvrđivanje u kojoj meri roditelji dece sa smetnjama u razvoju
očekuju podršku od porodice i prijatelja. Metod: Uzorak u istraživanju činilo je 65
roditelja dece sa smetnjama u razvoju, većina su bile majke (f = 62, P = 95.4%). Ispitivanje
očekivane podrške članova porodice i prijatelja izvršeno je korišćenjem skale Socijalna
podrška – ponašanje (The Social Support Behaviors – SS-B; Vaux et al., 1987). Rezultati:
Primenom deskriptivne statistike utvrđeno je da roditelji manje računaju na podršku
prijatelja, podrška porodice je u prvom planu. Roditelji dece sa višestrukom ometenošću,
nezaposleni i roditelji koji žive u seoskoj sredini imaju niža očekivanja od ostalih grupa
da će ih podržati porodica i prijatelji. Najniža očekivanja imaju u segmentu finansijske i
fizičke podrške. Zaključak: Na svih pet dimenzija podrške (emotivna, socijalna, fizička,
finansijska isavetodavna) od članova šire porodice očekuje se većistepen pomoći. Analiza
pojedinačnih ajtema u okviru navedenih dimenzija ukazuje na postojanje različitog
stepena očekivanja u okviru iste dimenzije, što je posledica specifičnosti zahteva.Introduction. Informal and formal support to parents of children with disabilities affects
family functioning and life satisfaction of family members in many ways. Objective.
The aim of this research was to determine the extent to which parents of children with
disabilities expected support of their family and friends. Methods. The sample included
65 parents of children with disabilities, most of whom were mothers (N = 62, P = 95.4%).
The Social Support Behaviors – SS-B scale (Vaux et al., 1987) was used to examine
the expected support of family and friends. Results. Descriptive statistics showed that
parents counted on family members’ support much more than on their friends’ support.
Parents of children with multiple disabilities, unemployed parents, and those who lived
in rural areas had lower expectations regarding family and friends’ support compared to
other groups. Their expectations were the lowest in the segments of financial and physical
support. Conclusion. Extended family members were expected to provide greater help in
all five support dimensions (emotional, social, physical, financial, and counselling). The
analysis of individual items within these dimensions indicates the existence of various
expectation levels within the same dimension, which isthe result ofspecific requirement
Фонемска свесност као индикатор претчитачких способности код деце са српског говорног подручја без специфичног поремећаја језика и са њим
Get PDFAbstract:This study is based on theoretical and empirical understanding of phonemic awareness
in Serbian speaking children with and without specific language impairment (SLI). The aim of this
paper is to compare the phonemic awareness in children with SLI and children with typical language
development (TLD) who are between 5.11 and 7 years of age. This study included 40 participants
with SLI and 80 participants with TLD. The subtest for evaluation of phonemic awareness from The
Test for Evaluating Reading and Writing Pre-Skills – PredČiP (Kuvač Kraljević & Lenček, 2012)
was used. Statistically significant differences were confirmed on both tasks of phonemic awareness
(p < .001). The half of children of the SLI group had borderline or poor achievement, generally lower
than children with TLD. Bearing in mind that Serbian language has a regular orthography and clear
morphological specificities, compared to most world languages, it is expected that Serbian-speaking
children would master phonological awareness tasks more easily. Consequently, we believe that an
early detection of phonological disorders is particularly important for the Serbian-speaking children.
Having in mind that literature data indicate that children who, prior to starting school, are diagnosed
with SLI, later encounter interference with reading and writing, we suggest the implementation of aУ овом раду сагледавамо фонолошке способности у контексту Вагнер–Торгесеновог
модела фонолошке обраде, који фонолошку обраду посматра као вишедимензионалну спо-
собност. Према овом моделу, фонолошка способност обухвата три независне, али коре-
лативне компоненте: фонолошку свест, фонолошко памћење и брзо именовање (брзо пре-
познавање речи). Стога, ова студија се заснива на теоријском и емпиријском разумевању
фонемске свести код деце која говоре српски језик са и без специфичног језичког поремећаја
(СЈП).
Фонемска свест представља основу фонолошког, а индиректно и ортографског де-
кодирања, односно формирања фонолошких репрезентација, због чега снажно утиче на
почетне фазе стицања вештине читања. У језицима са регуларном ортографијом фоно-
лошка структура штампане речи је лако доступна, коришћењем једноставног обрасца
претварања графеме у фонему. Насупрот томе, у језицима са нерегуларном ортографијом,
као што су енглески или хебрејски, читаоци су приморани да обрађују штампану реч ко-
ристећи веће фонолошке јединице. Стога, постоје и радови који указују како ортографска
сложеност утиче на везу између читања и фонолошке свести. За разлику од нетранспа-
рентне или дубоке ортографије енглеског језика, српски језик има директна и недвосмис-
лена подударања графема и фонема, где сваком слову одговара само један глас (укупно 30
знакова и исто толико фонема, од којих је пет самогласника). Даље, фонологија не варира у
зависности од контекста и морфологије, што српски језик сврстава међу језике са транс-
парентним правописом.
Имајући у виду да ова врста истраживања на српском језику досад није рађена, сма-
трамо да ће резултати овог истраживања допринети нашим сазнањима о дефицитима
фонемске свести, односно фонемској анализи и фонемској синтези код деце са СЈП на срп-
ском језику. Полазимо од претпоставке да ће деца која говоре српски језик са СЈП имати
нижу фонемску свест у поређењу са децом типичног језичког развоја (ТЈР). Друга претпо-
ставка је да ће боља постигнућа на задацима фонемске анализе бити повезана са бољим
постигнућима на задацима фонемске синтезе у обе групе.
Циљ овог рада је да се упореди фонемска свест код деце са СЈП и деце са типичним
језичким развојем (ТЈР) узраста од пет година и једанаест месеци до седам година.
Методе и процедуре. Ова студија обухватила је 120 учесника, оба пола, узраста од
пет година и једанаест месеци до седам година. Узорак је подељен у две групе: СЈП групу и ТЈР
групу. Група СЈП обухватала је 40 учесника са СЈП (осам девојчица и 32 дечака), просечне
старости од седам година и девет месеци (SD=4.47 месеци). Деца са СЈП била су корисници
Завода за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Проф. др Цветко Брајовић“
у Београду, Република Србија. Од мерних инструмената коришћен је суптест за процену
фонемске свести из Теста за процену предвештина читања и писања – ПредЧиП (Kuvač
Kraljević & Lenček, 2012).
Резултати. Статистички значајне разлике потврђене су на оба задатка фонемске
свести (p<.001). Половина деце из СЈП групе је имала гранична или лоша постигнућа, гене-
рално нижа од деце са ТЈР. Однос између фонемске анализе и фонемске синтезе истражен
је коришћењем Спирманове корелације ранга у свакој групи посебно. Постојала је јака, по-
зитивна корелација између две варијабле у СЈП групи (ρ=0,719, p<.001), као и у ТЈР групи
(ρ=0,514, p<.001), што показује да су висока постигнућа на задатку фонемске анализе пове-
зана са високим постигнућима на задацима фонемске синтезе.
Закључци и импликације. Имајући у виду да српски језик има транспарентну ор-
тографију и јасну морфолошку специфичност, у поређењу са већином светских језика, оче-
кује се да ће деца која говоре српски језик лакше савладавати задатке фонолошке свести.
Сходно томе, сматрамо да је рано откривање фонолошких поремећаја посебно важно за
децу која говоре српски језик. Имајући у виду да подаци из литературе указују да деца код
којих је пре поласка у школу дијагностикован СЈП, касније се сусрећу са сметњама у учењу
читања и писања, стога предлажемо спровођење посебног превентивног програма за развој
фонолошких вештина, односно тренинг фонемске свести код све деце
Stavovi roditelja prema okluziji
No full textСтав за разлику од других диспозиција није урођен већ стечен током развоја појединца и увек је везан за неки објекат. О ставу говоримо тек када је формирана диспозиција - начин реаговања стабилизован. - Ставови су сложени јер представљају јединство три компоненте: 1) Когнитивну - укључује различита знања и уверење о објекту става; 2) Емоционалну - релативно трајна позитивна или негативна осећања према објекту става; - Когнитивна и емоционална компонента је често испреплетана - због особина објекта формирају одређени емоционални однос или понекад наша сазнања представљају рационализацију раније формираног емоционалног односа; 3) Конативна компонента - спремност на одређено понашање у односу на објекат става - динамичко дејство става; Циљ овог рада је утврђивање ставова родитеља деце са страбизмом према оклузији.
Истраживањем је обухваћено 100 родитеља деце која носе оклузију и то 60 испитаника женског пола и 40 испитаника мушког пола старости од 18 до 45 година и више.
Резултати истраживања указују да родитељи имају позитивне ставове према оклузији. Утврђено је да не постоје статистички значајне разлике у ставовима родитеља према оклузији на основу пола, на основу родитељске укључености у третман оклузијом током њиховог детињста, да не постоји значајна разлика између испитаника према оклузији и узраста укључивања детета у третман. Утврђено је да постоји статистички значајна разлика између испитаника са завршеном средњом школом и вишом/факултетом они су били више заинтересовани за информисање о оклузивној терапији у односу на особе са основном и средњом школом. Статистички значајне разлике постоје код повезаности између ставова испитаника према оклузији и дужини њеног трајања, родитељи деце који су више од два сата спроводили оклузију имали су негативни став према оклузији у односу на оне родитеље који су до два сата спроводили оклузију.Attitude, unlike other dispositions, is not innate but acquired during the development of the individual and is always linked to some object. We talk about the attitude only when the disposition is formed - the way of reacting is stabilized. - Attitudes are complex because they represent the unity of three components: 1) Cognitive - includes various knowledge and beliefs about the object of attitude; 2) Emotional - relatively permanent positive or negative feelings towards the object of attitude;
- Cognitive and emotional components are often intertwined - due to the properties of the object, they form a certain emotional relationship or sometimes our knowledge represents a rationalization of an emotional relationship formed earlier; 3) Conative component - readiness for certain behavior in relation to the object of the attitude - dynamic effect of the attitude; The aim of this paper is to determine the attitudes of parents of children with strabismus towards occlusion.
The research included 100 parents of children who wear occlusion, 60 female respondents and 40 male respondents aged 18 to 45 years and older.
Research results indicate that parents have positive attitudes towards occlusion. It was determined that there are no statistically significant differences in parents' attitudes towards occlusion based on gender, based on parental involvement in occlusion treatment during their childhood, that there is no significant difference between respondents towards occlusion and the age at which the child was included in treatment. It was found that there is a statistically significant difference between the respondents with completed high school and university/faculty, they were more interested in information about occlusive therapy compared to people with elementary and high school. Statistically significant differences exist in the connection between the respondents' attitudes towards occlusion and its duration, parents of children who practiced occlusion for more than two hours had a negative attitude towards occlusion compared to those parents who practiced occlusion for up to two hours
Samoodređenje kod osoba sa intelektualnom ometenošću
No full textСамоодређење се сагледава као најшири, мултидимензионални концепт који обухвата вештине: самозаступања, саморегулације, самоефикасности и селф- концепт. Дефинише се као потенцијал особе да самостално, у складу са својим знањима, вештинама и уверењима, усмерава своје активности ка одабраном циљу.
Теорија самоодређења се темељи на анализи широког спектра сложених процеса као што су механизми саморегулације, одабир животних циљева, опредељења и усмерења.
Ниво и квалитет мотивације за самоодређено понашање зависи од личних одлика и утицаја социјалног окружења особе и утиче на њено понашање и животно благостање. Појава социјалног модела ометености, који је пратио процес деинституционализације, означио је прекретницу у односу друштвене заједнице према особама са интелектуалном ометеношћу као и у борби за људска права ове популације.
Циљ овог рада је анализирање различитих аспеката Теорије самоодређења: мотивације и основних психолошких потреба (потреба за аутономијом, повезаношћу и компетенцијама) и њихове примене на популацију особа са интелектуалном ометеношћу (ИО). Прегледом литературе обухваћени су радови домаћих и иностраних аутора који се баве темом самоодређења код особа типичне популације (ТП) и особа са ИО.
На основу резултата већине анализираних радова може да се закључи да већина особа са ИО има низак ниво самоодређења што се доводи у везу са сниженим когнитивним капацитетима и ограничењима у адаптивном понашању. Захваљујући променама у законодавству и усвајању трендова развијених земаља у домену пружања подршке особама са ИО, у нашој средини све већи број особа које припадају овој популацији почиње да живи у заједници. Живот у заједници увећава могућности особама са ИО за развој и увежбавање вештина самоодређеног понашања.Self-determination is seen as the broadest, multidimensional concept that includes skills: self-advocacy, self-regulation, self-efficacy and self-concept. It is defined as the potential of a person to independently, in accordance with his knowledge, skills and beliefs, direct his activities towards the chosen goal. The theory of self-determination is based on the analysis of a wide range of complex processes such as the mechanisms of self-regulation and the choice of life goals, determinations and orientations. The level and quality of motivation for self-determined behavior depends on the personal characteristics and influence of the immediate social environment of the person, and affects his behavior and well-being. The emergence of the social model of disability, which accompanied the process of deinstitutionalization, marked a turning point in the attitude of the social community towards people with intellectual disabilities as well as in the fight for human rights of this population.
The aim of this paper is to analyze motivation and basic psychological needs (needs for autonomy, connectivity and competencies) аs aspects of the Theory of Self-Determinationand its application to the population of people with intellectual disabilities (ID). The literature review includes works by domestic and foreign authors dealing with the topic of self- determination in people with a typical population (TP) and people with ID.
The criterion for the selection of papers involved the use of the concepts of the Theory of Self-Determination. Based on the results of most of the analyzed works, it can be concluded that most people with ID have a low level of self-determination, which is associated with reduced cognitive capacity and limitations in adaptive behavior. Thanks to changes in legislation and the adoption of trends in developed countries in the field of providing support to people with ID, in our environment, an increasing number of people belonging to this population are beginning to live in the community. Living in a community increases the opportunities for people with ID to develop and practice self-determined behavior skills
An update on neurobiology of attention deficit hyperactivity disorder
Get PDFPoremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (eng. attention deficit/hyperactivity disorder ADHD) je multifaktorski poremećaj čija učestalost iznosi 5–7% kod dece i oko 2,5% kod odraslih. Smatra se da je moguće postojanje tri slična ali po- sebna tipa poremećaja. Posebno se izdvaja ADHD sa početkom u odraslom dobu.
Procenjuje se da su nasledni faktori prisutni kod otprilike 77% slučajeva ADHD-a, pri čemu je identifikovano 18 različitih gena, međutim, spoljašni faktori igraju značajnu ulogu u ekspresiji simptoma. Postoji više modela moždane disfunkcije u ADHD kao što su prefrontalno-egzekutivni model, model pažnje, model nagrade, poremećaj neuronske mreže mirovanja, model kognicije i energije i neurorazvojni model. Biohemijske promene su višestruke i uključuju dopaminergički, adrenergički, serotonergički i holinergički si- stem. Ispitivanja strukture mozga su pokazala smanjenu zapreminu mozga kod dece sa ADHD, a posebno prefrontalne kore, prednje cingularne kore, bazalnih ganglija i malog mozga, a donekle i temporalnog i parijetalnog režnja. Postoje individualne varijacije u međusobnom odnosu kortikalne i supkortikalne disfunkcije što dovodi do heterogenog kliničkog ispoljavanja. S obzirom na nedovoljnu efikasnost i značajne neželjene efekte upotrebe psihostimulan- sa u lečenju ADHD, primena mikronutrijenata je moguća terapija bez značajnih neželjenih pojava i to pre svega cinka, omega-3 masnih kiselina i vitamina D, kao i multivitamina-multiminerala.Attention deficit/hyperactivity disorder (ADHD) is a multifactorial disorder diagnosed in 5-7% children and 2,5% of adults in general population. Three similar but distinct subtypes of ADHD has been identified. A separate form is ADHD with adult onset. Hereditary factors are explaining 77% of cases with at least 18 different susceptibility genes identified, each one with small effect size. However, the inlfuence of several envorinmental factors have been recognized. There are several models of brain dysfunction in ADHD, comprising prefrontal-executive model, attention model, reward model, disruption of neuronal default-mode network, cognition and energy model and neurodevelopmental model.
There are multiple biochemical alterations in ADHD, including dopaminergic, adrenergic, serotonergic and cholinergic system.
Current research indicate reduced brain volume in children with ADHD, particularly in prefrontal cortex, anterior cingulate cortex, basal ganglia and cerebellum, but also in temporal and parietal lobe to a certain extent. The extent of cortical and subcortical brain involvement varies between individuals which leads to wide variety of clinical presentation. Considering reduced efficacy and significant side effects of psychostimulants in ADHD treatment, the use of micronutrients is a potential therapeutical approach without significant side effects. Most o evidence is available to the use of zinc, omega-3 fat acids and vitamin D, as well as for multivitamins and minerals
Lipreading with deaf and hard of hearing adults
Get PDFPosmatranjem lica i usana, naročito kada nastupe nepovoljni sredinski čini- oci, naglašava se potreba svake osobe da dodatno razjasni poruku koju joj šalje sagovornik. Čitanje govora sa usana je složena aktivnost, zavisi od percepcije, ali i puno različitih mentalnih operacija. Gluve i nagluve osobe se u svojoj komunikaciji izuzetno oslanjaju na ovaj proces.
Osnovni cilj rada je da se pregledom dostupne literature ukaže na značaj čitanja govora sa usana sagovornika kod odraslih gluvih i nagluvih osoba.
Primenjene su metode analize i evaluacije relevantne dostupne literature.
Dolazi se do brojnih podataka o specifičnostima, karakteristikama i činio- cima koji utiču na čitanje govora sa usana. Ističu se razlike u primeni, načinu učenja i savladavanja ovog procesa kod osoba koje su rođene gluve, kod kasnije oglu- velih, ali i kod nagluvih.
Čitanje govora sa usana je za gluve i nagluve put za obrazovanje, komunikaciju sa okolinom, kao i način da se lakše „čuje” i savladava govor. Kod gluvih osoba (sa urođenom gluvoćom i onih koje su izgubile sluh na najranijem uzrastu) čitanje govora sa usana je znatno zahtevnije i složenije, nego kod kasnije ogluvelih ili kod nagluvih osoba. Ističe se i značaj savladavanja ove veštine kod odraslih osoba sa prezbiakuzijom.In observing the face and lips, especially when unfavourable environmental factors ensue, the need of each person to have the message sent by an interlocutor additionally clarified is emphasised. Lipreading is a complex activity, which depends on perception, but also on different mental operations. Deaf and hard of hearing persons rely on this process in their communication to a great extent.
The main goal of the study is to point to the significance of lipreading from the lips of interlocutors with deaf and hard of hearing adults through the review of the available literature. The methods of analysis and evaluation of relevant available literature were applied. Numerous datа on the specific features, characteristics and factors which affect lipreading are obtained. The differences in application and ways of learning and mastering this process with persons who were born deaf, who became deaf at a later stage, but also with the hard of hearing are emphasised.
For the deaf and hard of hearing, lipreading is the path for education, communication with the surroundings as well as the way to “hear” and learn speech more easily. Lipreading is much more demanding and complex with deaf persons (with congenital deafness and those who lost hearing at the earliest age) than with those became deaf at a later age and with heard of hearing persons. The significance of mastering this skill with adults with presbyacusis is emphasised