Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Dugovremene kazne i disciplinski prestupi
No full textВршење дисциплинских преступа условљено је великим бројем различитих фактора. Овим истраживањем проверили смо да ли се осуђени на дуговремене казне који врше и који не врше дисциплинске преступе значајно разликују у погледу социо- демографских, криминолошких и пенолошких карактеристика. У истраживању је учествовао 131 осуђени који је извршавао казну затвора у Казнено-поправном заводу у Београду. Коришћен је метод анализе документације, при чему су узети у обзир Лични лист, досије осуђених и документација правне службе у затвору о извршеним дисциплинским преступима и изреченим дисциплинским мерама на годишњем нивоу.
Добијени подаци указују да се у Казнено-поправном заводу у Београду годишње просечно изврши око двеста дисциплинских преступа, при чему се доминантније врше тежи дисциплински преступи. Даље, резултати су показали да постоје статистички значајне разлике између осуђених који врше и који не врше дисциплинске преступе у погледу година старости (χ2=31,61, df=3, , rC=0,00, p0,05) и радионица (χ2=1,88, df=1, rC=0,17, p>0,05) нису статистички значајно повезани са вршењем дисциплинских преступа. На основу добијених резултата увидели смо које су то карактеристике које су статистички значајно повезане са вршењем дисциплинских преступа, тако да би на њих требало усмерити најинтензивнији третман.Disciplinary offenses are determined by large number of different factors. Based on available data in the literature, we aimed to check are disciplinary offenses associated with socio-demographic, criminological and penological characteristics. The sample consisted of 131 convicts serving their sentences in KPZ in Belgrade, Serbia. We used the documentation analysis method. The data indicated that an average of two hundred disciplinary offenses are committed per year. Furthermore, the results showed there is a statistically significant difference between offenders who commit and those who do not commit disciplinary offenses in terms of age (χ2=31.61, df=3, , rC=0.00, p<0.01), education level (χ2=14.56, df=4, rC=0.01, p<0.05), type of commited crime (χ2=25.31, df=4, rC=0.00, p<0, 01), length of the sentence (χ2=43.00, df=4, rC=0.00, p<0.01) and the determined level of risk (χ2=46.25, df=2, rC=0.00, p<0.01).
Regarding participation in treatment, statistically significant differences were observed in relation to participation in individual treatment (χ2=40.83, df=1, rC=0.00, p0.05) and workshops (χ2=1.88, df=1, rC=0.17, p>0.05) are not statistically significant related to disciplinary offences. Based on the results, we conclude that the characteristics which are statistically significant associated with the commission of disciplinary offenses are their potential predictors, so the most intensive treatment should be focused on them
Informisanost o vokalnoj higijeni kod osoba starije životne dobi
No full textГлас јесте средство које свакодневно користимо за комуникацију, исказивање ставова, мисли и идеја. Ако не водимо рачуна о свом гласу и злоупотребљавамо га коришћењем неправилне технике говора, као и другим чиниоцима који су штетни за глас, доћи ће до поремећаја гласа. Зато је од велике важности знати шта је вокална хигијена и како да је спроводимо.
Главни циљ овог рада јесте утврђивање информисаности о вокалној хигијени код особа старије популације. У истраживању је коришћен „Упитник о вокалној хигијени“. Резултати истраживања су показали да је информисаоност о гласу на задовољавајућем нивоу.Voice is a tool we use every day for communication, expressing attitudes, thoughts and ideas. If we do not take care of our voice and abuse it with incorrect speaking tehniques, as wellas other factors that are harmful to the voice, we can cause voice disorder. That is why it is very important to know what vocal hygiene is and how to implement it.
The main goal of this work is to determine information about the vocal hygiene in persons older age of life. In this research it was used „Questionnaire on vocal hygiene“. The results of the research showed that information about the voice is at satisfactory level
Karakteristike primarne progresivne afazije
No full textУ овом раду, на основу доступне литературе jе приказан теориjски преглед типова и карактеристика примарне прогресивне афазиjу (ППА). Акценат у раду ће бити на приказ симптома различитих облика примарне прогресивне афазиjе (ППА), и диференцирање примарне прогресивне афазиjе од деменциjе код Алцхаjмерове болести (АБ). Посебан део рада биће посвећен третману примарне прогресивне афазиjе (ППА) са фокусом на рехабилитационе методе. На самом краjу биће понуђени конструктивни савети за комуникациjу са особама коjе имаjу ППА и биће истакнута важност и укљученост породице и приjатеља у лечењу особа са ППА.In this study, based on the available literature, a theoretical overview of tipes na characteristics of primary progressive aphasia (PPA). The emphasis in the essay will be on the symptoms of different types primary progressive aphasia (PPA), and the difference between primary progressive aphasia and dementia in Alzheimer’s disease (AD). A special part of the essay will be devoted to the treatment of primary progressive aphasia (PPA) with a focus on rehabilitation methods and exercises. At the very end, constructive tips for communicating with people with PPA will be offered and the importance and involment of family and friends in the treatment of people with PPA will be highlighted
Tranzicija kao komponenta rane intervencije
No full textСврха овог рада је да прикаже процесе транзиције у раној интервенцији, како су се родитељи снашли у процесу ране интервенције, каква им је била сарадња са стручњацима, да ли су постојале неке препреке, ниво укључености стручњака који се баве раном интервенцијом у транзициону праксу, и на који начин стручњаци посматрају транзиционе процесе.
11 научних радова теоријске и истраживачке природе чини узорак овог рада.
Након свеобухватне анализе литературе дошли смо да закључка да не постоји успешна комуникација између родитеља и пружаоца транзиционих пракси. Породице повољнијег материјалног статуса су имала више шанси да примене транзиционе праксе у односу на породице нижег материјалног статуса. Стручњаци транзицију посматрају као формалност и папирологију.The top of this paper is to show the process of transition in early intervention, how parents found themselves in the process of early intervention, what cooperation they had with professional services, whether there were professional practices and levels of practice, traditional practice and level of obstacles. how experts view transition processes. 11 scientific papers of theoretical and research nature are a sample of this paper.
After a comprehensive analysis of the literature, we came to the conclusion that there is no successful communication between parents and providers of transition practices. Families of more favorable material status were more likely to adopt transitional practices compared to families of lower material status. Experts view the transition as a formality and paperwork
Theory of mind training in people with autism spectrum disorder
No full textЈедна од главних теорија аутизма јесте Теорија ума. Још од почетка 20. века спроведена су многобројна истраживања са циљем да се испита способност теорије ума код особа са поремећајем из спектра аутизма (ПСА). У данашње време фокус истраживања се померио на различите методе тренинга теорије ума код деце са ПСА и ефикасност различитих облика интервенција. Циљ овог рада је да прикаже студије које се баве испитивањем ефикасности различитих облика интервенција усмерених на способност теорије ума код деце са ПСА. Релевантна литература прикупљена је путем претраживача
GoogleScholar и Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку (КоБСОН).
Анализирани радови објављени су у периоду од 2011. до 2021. године, а фокус истраживања ефикасности усмерен је на шест различитих интервенција.
Резултати ових студија потврђују мању или већу ефикасност сваког од ових тренинга с тим да се ефикасност различитих интервенција уочава у различитим доменима развоја.
Тренинг теорије ума има позитиван ефекат на концептуалне и социјалне способности деце са ПСА. Мини тренинг теорије ума показао се ефикасним у унапређењу социјалне и емоционалне респонзивности. Ефикасност тренинга перспективе на могућност одређивања перспективе друге особе је потврђена, али је већа приликом коришћења реалних особа наспрам стимулусних картица. Тренинг „облачић за размишљање“ значајно доприности могућности разумевања перцепције друге особе код испитаника са ПСА. Ефикасност коришћења курикулума теорије ума код деце са ПСА огледа се у напретку у читању социјалних знакова, дељењу пажње, социјалног расуђивања, препознавања емоција и прагматике. Коришћење компјутерске технологије, нарочито виртуелне реалности, на основу резултата истраживања, чини се као најефикасније средство за ублажавање бихевиоралних проблема и унапређења социјалне компетенције деце са ПСА. Иако ове студије поред предности имају и одређене методолошке недостатке, њихови резултати су добар путоказ даљим истраживањима ка циљу утврђивања најефикасније методе тренинга теорије ума у овој популацији.One of the main theories of autism is the Theory of Mind. Since the beginning of the 20th century, numerous studies have been conducted with the aim of examining the ability of theory of mind in individuals with autism spectrum disorder (ASD). Nowadays, the focus of research has shifted to different methods of training theory of mind in children with ASD and the effectiveness of different forms of interventions. The aim of this paper is to present studies that examine the effectiveness of different forms of interventions aimed at theory of mind ability in children with ASD. Relevant literature was collected through the search engines GoogleScholar and Consortium of Serbian Libraries for Unified Procurement (KoBSON). The analyzed papers were published in the period from 2011 to 2021, and the focus of the effectiveness research is on six different interventions.
The results of these studies confirm the lesser or greater effectiveness of each of these trainings, with the fact that the effectiveness of different interventions is observed in different developmental domains. Theory of mind training has a positive effect on the conceptual and social abilities of children with ASD. Mini theory of mind training has been shown to be effective in improving social and emotional responsiveness. The effectiveness of perspective training on the ability to determine the perspective of another person has been confirmed, but is greater when using real persons versus stimulus cards. "Thinking bubble" training significantly contributes to the ability to understand the perception of another person in subjects with ASD. The effectiveness of using the theory of mind curriculum in children with ASD is reflected in improvements in reading social cues, sharing attention, social reasoning, emotion recognition, and pragmatics. Based on research results, the use of computer technology, especially virtual reality, appears to be the most effective tool for alleviating behavioral problems and improving the social competence of children with ASD. Although these studies, in addition to their advantages, also have certain methodological shortcomings, their results are a good guide for further research towards the goal of determining the most effective theory of mind training method in this population
Socijalni razvoj dece sa oštećenjem vida
No full textРазвијене социјалне компетенције и социјалне вештине позитивно делују на многе аспекте личности међу којима су и социјални развој и самопоштовање. Деца са оштећењем вида се од најранијег узраста сусрећу са потешкоћама у развоју ових вештина. Социјалне компетенције и вештине су кључне за социјалну адаптацију, формирање позитивних односа, стварање пријатељстава, асертивно понашање. Неразвијање ових вештина онемогућава успостављање позитивних социјалних односа од најранијег узраста са члановима породице, вршњацима и другима. Социјалне вештине и компетенције се стичу и развијају током целог живота. Највећи утицај на њихов развој имају родитељи, а затим вршњаци коз предшколски, основношколски и адолесцентни период. Кроз социјалне интеракције, разговор или игру код деце, успостављају се позитивни односи са другима што позитивно утиче на социјални развој. У предшколском и основношколском узрасту деца са оштећењем вида ређе иницирају и тешко одржавају вршњачке интеракције јер се оне најчешће остварују кроз игру и током слободних активности. Адолесценти са оштећењем вида суочавају се са различитим проблемима у социјалним односима. Они проводе више времена сами, испољавају потешкоће у успостављању интеракција, блиских односа и у задржавању пријатељстава.
Неразвијене социјалне вештине деце са оштећењем вида доводе до њиховог изопштавања и одбацивања из вршњачке групе што негативно утиче на њихов ниво самопоштовања. Поред социјалних вештина, на ниво самопоштовања утиче и успостављена афективна веза и стил васпитања родитеља.Developed social competencies and social skills have a positive effect on many aspects of personality, including social development and self-esteem. Visually impaired children face difficulties in developing these skills from an early age. Social competencies and social skills are crucial for social adaptation, forming positive relationships, creating friendships, assertive behavior. Failure to develop these skills makes it impossible to establish positive social relations from an early age with family members, peers and others. Social skills and competencies are acquired and developed throughout life. Parents have the greatest influence on their development, followed by peers during preschool, primary school and adolescent periods. Through social interactions, conversation or play with children, positive relationships with others are established, which positively affects social development. Peer interactions, in the preschool and elementary school period, are less often initiated and difficult to maintain by children with visual impairment, because they are most often realized through play and during free activities. Adolescents with visual impairment face various problems in social relations. They spend more time alone, show difficulties in establishing interactions, close relationships and maintaining friendships.
Undeveloped social skills of visually impaired children leads to their exclusion and rejection from the peer group, which negatively affects their level of self-esteem. In addition to social skills, the level of self-esteem is also influenced by the established affective relationship and parenting style
Povezanost neuropsiholoških indikatora razvoja dece i govora: empirijsko istraživanje kao osnova pripreme nacionalnog preventivnog programa dečije zaštite
Get PDFBackground/Aim. Psychophysiological disorders and speech pathology is one of the priority public health problems in the Republic of Serbia. A child’s growth and development proceed in a particular sequence and course, depending on individual physiological capacities, quality of neuromuscular structures, and stimuli, which can be significantly affected by the environment. The development of speech from birth to the adult age is a result of the interaction of neurocognitive factors that contribute to the gradual attainment of phonological presentation and motor control abilities. The aim of the study was to examine the connection between manipulative manual dexterity, oral praxis, and lateralization with the development and speech in children and their potential for the development of prevention programs. Methods. The sample included 60 children from Belgrade of both sexes, aged between 5.5 and 7 years. Of these, 30 made up the experimental group – children with deviations in speech development (articulation disorders), and 30 made up the control group – typically developing children from the general population. The instruments used were the Manipulative Manual Dexterity Test (Lafayette), Oral Praxis Test, and part of the Test for assessing lateralization (auditory, visual, and functional). Results. The hand grip development level was statistically significantly different between the experimental and the control group (χ2 = 21.40, df = 3, p < 0.01). The presence of associated involuntary movements statistically significantly differed between the experimental and the control group examinees (χ2 = 10.58, df = 1, p < 0.01). Oral praxis statistically significantly differed between the experimental and the control group (t = 2.01, p < 0.05). Visual laterality statistically significantly differed (χ2 = 7.56, p < 0.05) between the observed groups. When all predictors were taken into account, significant contribution to the explanation of the existence of speech pathology (articulation disorders) was given by the variables: Visual lateralization [odd ratio (OR) = 0.38; 95% confidence interval (CI) = 0.179–0.832; p = 0.015] and the level of hand grip development (OR = 0.23; 95% CI = 0.082–0.699; p = 0.009). Conclusion. The hand grip development level and visual laterality are worse in children with speech (articulation) impairment and developmental deviations. These indicators of child development should be used as a guide in designing the national programs for developmental assessment and prevention in the child healthcare system.Uvod/Cilj. Psihofiziološki poremećaji i patologija govora su jedan od prioritetnih problema javnog zdravlja u Republici Srbiji. Rast i razvoj deteta odvijaju se određenim tokom i redosledom, zavisno od individualnih fizioloških kapaciteta, kvaliteta nervno-mišićnih struktura i podsticaja, na koje sredina može značajno da utiče. Razvoj govora od rođenja do odraslog doba rezultat je interakcije neurokognitivnih faktora pomoću kojih se postepeno stiču sposobnosti fonološke prezentacije i motorne kontrole. Cilj istraživanja bio je da se ispita povezanost manipulativne manuelne spretnosti, oralne praksije i lateralizovanosti sa razvojem i govorom kod dece i njihov potencijal za izradu preventivnih programa. Metode. Uzorkom je obuhvaćeno 60 dece iz Beograda, oba pola, uzrasta od 5,5 do 7 godina. Njih 30 činilo je eksperimentalnu grupu – deca sa odstupanjima u razvoju govora (artikulacioni poremećaji) i 30 kontrolnu grupu – deca urednog razvoja, iz opšte populacije. Od „instrumenata“ ispitivanja koriščeni su: test manipulativne manuelne spretnost (Lafayette), test oralne praksije i deo testa za procenu lateralizovanosti (auditivna, vizuelna i upotrebna). Rezultati. Nivo razvijenosti hvata je bio statistički značajno različit kod eksperimentalne i kontrolne grupe (χ2 = 21,40, df = 3, p < 0,01). Prisustvo nevoljnih kretnji bilo je statistički značajno različito kod ispitanika eksperimentalne i kontrolne grupe (χ2 = 10,58, df = 1, p < 0,01). Oralna praksija je bila statistički značajno različita kod eksperimentalne i kontrolne grupe (t = 2,01, p < 0,05). Vizuelna lateralizovanost je bila statistički značajno različita (χ2 = 7,56, p < 0,05) među posmatranim grupama. Kada se uzmu u obzir svi prediktori, u višestrukom regresionom modelu statistički značajan doprinos u objašnjenju postojanja patologije govora (poremećaji artikulacije) dali su vizuelna lateralizovanost [odd ratio (OR) = 0,38; 95% confidence interval (CI) = 0,179–0,832; p = 0,015) i nivo razvijenosti hvata (OR = 0,23; 95% CI = 0,082–0,699; p = 0,009). Zaključak. Nivo razvijenosti hvata i vizuelna lateralizovanost je lošija kod dece sa oštećenjem govora (artikulacije) i odstupanjima u razvoju. Ove indikatore razvoja deteta trebalo bi iskoristiti u kreiranju nacionalnih programa procene i prevencije razvoja u sistemu zdravstvene zaštite dece
Metalinguistic awareness in children with developmental language disorder
Get PDFDeca sa razvojnim jezičkim poremećajem ispoljavaju širok spektar simptoma jezičkih
deficita. Cilj istraživanja je bio utvrđivanje učestalosti razvojnog jezičkog poremećaja kod
dece predškolskog uzrasta, kao i karakteristika metalingvističke svesnosti i drugih
sposobnosti kod dece sa razvojnim jezičkim poremećajem.
Uzorak je činilo 240 dece oba pola, uzrasta od pet do sedam i po godina. Istraživanje je
sprovedeno u Predškolskoj ustanovi ”Zvezdara” u Beogradu. U istraživanju je korišćena
opsežna baterija testova za procenu jezičkih i artikulacionih sposobnosti.
Analizom rezultata procene jezičkih sposobnosti, uz primenu kriterijuma odstupanja
za više od dve standardne devijacije na zadacima procene receptivnog i ekspresivnog jezika
utvrđena je ukupna učestalost razvojnog jezičkog poremećaja kod 6,70% dece. Deca sa razvojnim
jezičkim poremećajem ostvaruju statistički značajno niže postignuće u odnosu na decu
tipičnog razvoja na zadacima razumevanja jezika i jezičke produkcije. Deficiti u razvijenosti
jezičkih sposobnosti kod ove grupe dece su utvrđeni na svim nivoima fonoloških,
sintaksičkih, leksičko-semantičkih i pragmatskih sposobnosti. Pored ovoga, utvrđeno je da
deca sa razvojnim jezičkim poremećajem ispoljavaju deficite na zadacima verbalne radne
memorije, brzog automatskog imenovanja i produkcije automatizovanih verbalnih sekvenci,
pri čemu je postignuće na ovim zadacima povezano sa uspehom na zadacima procene jezičkih
sposobnosti.
Rezultati našeg istraživanja u cilju dijagnostičke procene i karakterizacije jezičkih
deficita pokazuju da je primena definisanih kriterijuma odgovarajući način za procenu
jezičkih sposobnosti kod dece na srpskom govornom području. Deci sa razvojnim jezičkim
poremećajem je neophodno posvetiti punu pažnju pre polaska u školu, kako bi se što
preciznije identifikovali i eliminisali čak i suptilni deficiti koji mogu zaostati i
nakon uspešno sprovedenog logopedskog tretmana.Children with developmental language disorder show a wide range of language deficits. The
aim of the research is to determine the frequency of developmental language disorder in preschool
children, as well as the characteristics of metalinguistic awareness and other abilities of children with
developmental language disorder.
The sample consisted of 240 children of both sexes, aged five to seven and a half. The research
has been conducted in the preschool institution "Zvezdara" in Belgrade. In order to assess linguistic
and articulation abilities, an extensive battery of tests has been used in this research.
The analysis of the results of the linguistic ability assessment, by using the deviation criterion
of more than two standard deviations in relation to receptive and expressive language tasks, has shown
the total frequency of developmental language disorder in 6.70% of children. In terms of statistics,
children with developmental language disorder showed significantly lower achievement compared to
children with typical development in relation to language comprehension and language production
tasks. Deficits in development of linguistic abilities in this group of children have been identified at
all levels of phonological, syntactic, lexical-semantic and pragmatic abilities. In addition, it has been
found that children with developmental language disorder show deficits in verbal working memory,
rapid automatized naming and production of automatized verbal sequences tasks, while achievement
herein is related to success in linguistic ability assessment.
The results of our research for the purpose of diagnostic assessment and characterization of
linguistic deficits have shown that application of defined criteria is an appropriate way to assess
linguistic abilities in children in Serbian speaking area. It is necessary to pay full attention to children
with developmental language disorders before they enrol in school, so that even subtle deficits that
may persist even after successful speech therapy treatment can be identified and eliminated
Problematic social media use in the Covid-19 era: The role of personality and trait emotional intelligence
Get PDFAccording to previous research, social media use among students has increased during the COVID-19 pandemic due to lockdown and transition to distance learning. Many studies have demonstrated a link between personality traits and problematic social media use (PSMU). In addition to basic personality traits, trait emotional intelligence (EI) has shown to be a protective factor against various behavioral problems: higher trait EI is likely to be related to decreased PSMU. The present study explored the role of basic personality traits and trait EI in predicting PSMU during the pandemic. Subjects in this online research were female students (N=259) from the University of Belgrade who completed: (1) Bergen Social Media Scale (BSMAS), measuring problematic social media use according to the core components of addiction (salience, mood modification, tolerance, withdraw symptoms, conflict, and relapse), (2) HEXACO Personality Inventory Revised comprising traits Honesty-Humility, Emotionality, Extraversion, Agreeableness, Conscientiousness and Openness to experience, and (3) the TEIQue, examining trait EI factors - Well-Being, Self-control, Emotionality, and Sociability. Hierarchical regression model comprised of the HEXACO personality traits (entered 1st) and trait EI factors (entered 2nd) as predictors, and PSMU as a criterion variable was tested. HEXACO personality traits explained 23% of variance (F(6, 252)=13.682, Adj.R2=.228, p<.001) with Honesty-Humility (β=-.289, p<.001), Emotionality (β=.190, p<.001), Extraversion (β=-.116, p<.05), Conscientiousness (β=-.275, p<.001) and Openness to experience (β=-.116, p<.05) as significant predictors. In the second step, PSMU was predicted (F(10, 248)=8.990, Adj.R2=.236, p<.001) negatively by HEXACO Honesty-Humility (β=-.287, p<.001), Conscientiousness (β=-.171, p<.05) and by trait EI factor Self-control (β=-.202, p<.05). Trait EI factors offered no incremental increase in predicting PSMU. The current data confirmed relations between PSMU and most of HEXACO personality traits. The results also indicate significant role of Self-control as a trait EI factor in predicting PSMU in the COVID era
The concept of systemic resilience: Implications for preventive practice
Get PDFSavremena prevencijska praksa zasniva se na dizajniranju i implementaciji programa
izvedenih na postavkama komplementarnih pristupa prevencijske nauke, pozitivnog razvoja mladih i
rezilijentnosti. Ne umanjujući značaj preventivnog delovanja baziranog na redukovanju rizičnih i
jačanju protektivnih faktora različitih problema ponašanja, te unapreĎivanja individualnih i
sredinskih snaga, resursa, potencijala i prednosti koje su u direktnoj funkciji promocije pozitivnog
razvoja mladih, u radu će biti prezentovane konceptualne osnove sistemske rezilijentnosti i implikacije
koje primena ovog pristupa moţe imati u domenu prevencijske prakse. Nakon pojmovnog odreĎenja
rezilijentnosti i predstavljanja modela multisistemske rezilijentnosti, u centralnom delu rada će, u cilju
razumevanja načina funkcionisanja rezilijentnosti u situacijama ugroţenosti sistema, posebna paţnja
biti posvećena analizi ključnih karakteristika koje se pokazuju zajedničkim za rezilijentnost različitih
sistema, te deskripciji procesa perzistencije, rezistencije, oporavka, adaptacije i transformacije kao
mehanizama za koje je utvrĎeno da stoje u vezi sa rezilijentnošću. Uvaţavanjem naučnih potvrda da je
rezilijentnost proces koji se manifestuje isključivo u kontekstima nedaća, da su rezilijentni sistemi
otvoreni, dinamični i kompleksni, te da uključuju diverzitet, redundantnost i participaciju, promovišu
povezanost i demonstriraju eksperimentisanje i učenje, u završnom delu rada, za potrebe
unapreĎivanja prevencijske prakse, biće izvedene preporuke značajne za dizajniranje efektivnih
programa izgradnje rezilijentnostiContemporary prevention practice is based on the design and implementation of programs
derived from complementary approaches of prevention science, positive youth development and
resilience. Without diminishing the importance of preventive action based on reducing risk and
strengthening protective factors of various behavior problems, and improving individual and
environmental strengths, resources, potentials and advantages that are in the direct function of
promoting positive development of young people, the conceptual basis of systemic resilience and its
implications will be presented in the paper including the implications that the application of this
approach may have in the field of prevention practice. After the conceptual determination of resilience
and the presentation of the model of multisystem resilience, in the central part of the paper, with the
aim of understanding how resilience functions in situations of system threat, special attention will be
devoted to the analysis of the key characteristics that are shown to be common to the resilience of
different systems, and to the description of the process of persistence, resistance, recovery, adaptation
and transformation as mechanisms that have been found to be related to resilience. Appreciating the
scientific confirmations that resilience is a process that manifests itself only in the contexts of
adversity, that resilient systems are open, dynamic and complex, and that they include diversity,
redundancy and participation, promote connectivity and demonstrate experimentation and learning, in
the final part of the work, for the purposes of improvement of prevention practices, recommendations
significant for designing effective resilience building programs will be made