Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Sleep disorders in children with intellectual disabilities: mental hygiene and sleep
Get PDFSufficient hours of sleep during childhood and
adolescence are crucial for adequate brain
development. Individuals with intellectual
disabilities of all ages often experience sleep
disorders that significantly negatively impact
their daily routines, cognitive achievements,
functionality, and quality of life. Research
Objective: We aimed to review contemporary
literature on sleep disorders in children
with intellectual disabilities. Methodology:
Relevant literature was found by searching
electronic databases available through the
Consortium of Libraries of Serbia for Unified
Procurement and Google Scholar. Results:
Sleep disturbances are more common in
children with intellectual disability compared
to neurotypical pediatric populations. Sleep
disorders are part of the clinical picture of all entities with intellectual disabilities, with
specificities related to individual syndromes.
In children with intellectual disabilities,
inadequate sleep, whether in terms of
duration or quality, leads to worsened
clinical presentation, with the development
of learning disorders and the development
or worsening of existing behavioral changes
during wakefulness. Conclusion: Sleep
disorders in children with intellectual
disabilities represent an additional challenge
for their families and caregivers and should
be the focus of mental hygiene interventions
and further research into these entities.Адекватан сан у дечјем и адолесцентском узрасту се сматра круцијалним за
оптимални развој мозга. Особе са интелектуалном ометеношћу свих узраста
често имају поремећаје сна који значајно негативно утичу на њихове дневне
рутине, когнитивна постугнућа и функционалност, као и квалитет живота.
Циљ истраживања: Циљ рада је да се начини преглед савремене литературе о
поремећајима спавања код деце са интелектуалном ометеношћу. Метод рада:
Релевантна литература пронађена је претраживањем електронских база података, доступних преко Конзорцијума библиотеке Србије за обједињену набавку и преко базе Google Scholar. Резултати: Премећаји сна су чешћи у популацији
деце са интелектуалном ометеношћу у односу на неуротипичну педијатријску
популацију. Поремећај спавања је део клиничке слике свих ентитета са интелектуалном ометеношћу, са специфичностима везаним за поједине синдроме. Код
деце са интелектуалном ометеношћу, неадeкватан сан, било по трајању или по
квалитету, доводи до погоршања клиничке презентације, са развојем поремећаја
учења и настанком или погоршањем већ постојећих измена понашања током будности. Закључак: Поремећаји спавања код деце са интелектуалном
ометеношћу представљају додатни изазов за њихове породице и неговатеље,
па су важан циљ ментално хигијенских интервенција и треба да буду у фокусу
даљих истраживања ових ентитета
Minimum age of criminal responsibility and international legal standards
Get PDFUvod: Minimalni uzrast krivične odgovornosti kao institut krivičnog prava
podrazumeva definisanje donje starosne granice počev od koje dolazi u obzir
vođenje krivičnog postupka protiv konkretnog učinioca krivičnog dela. Iako
se poslednjih godina maloletnički kriminalitet u svetskim razmerama odlikuje
stabilnim ili blago opadajućim stopama, slučajevi u kojima su veoma mlada
lica učinioci najtežih krivičnih dela aktuelizuju raspravu o potrebi snižavanja
uzrasta krivične odgovornosti.
Cilj: Cilj rada jeste da se izdvoje dominantni međunarodnopravni standardi u
domenu definisanja minimalnog uzrasta krivične odgovornosti, kao i ključni
argumenti koji podupiru navedene standarde, a kako bi se potom ustanovilo
da li su rešenja prisutna u srpskom pozitivnom pravu usklađena sa datim načelima,
ili
su
pak
nužna
specifična
usaglašavanja.
Metode:
U
radu
su
pri
obradi
pravnih
dokumenata
primenjeni
normativno-logički
i
komparativno-pravni
metod,
odnosno
analiza
sadržaja
u
domenu
interpretiranja
relevantne
naučne i
stručne
literature.
Rezultati: Univerzalni međunarodni dokumenti plediraju za što viši uzrast mi-
nimalne krivične odgovornosti, ali i za uvažavanje opštih interesa i posebno
interesa oštećenih pri reagovanju na maloletnički kriminalitet. U značajnom
broju evropskih i svetskih zemalja deca podležu krivičnoj odgovornosti počev
od navršenih 14 godina.
Zaključak: Opredeljivanje minimalnog uzrasta krivične odgovornosti uslovljeno
je
zaštitom
najboljeg
interesa
deteta,
te
naglašavanjem
posebne
odgovornosti
države
i
društva
prema
deci
i
zadovoljavanju
njihovih
razvojnih
potreba.
S
druge
strane,
zaštita
interesa
maloletnika
ne
sme biti u koliziji sa zaštitom
oštećenih i zaštitom društva od kriminaliteta. Definisanju minimalnog uzrasta
krivične odgovornosti ne sme se pristupati bez uvažavanja ukupnih socijalnih,
ekonomskih, političkih i kulturnih prilika u datom nacionalnom okviru.Introduction: The minimum age of criminal responsibility as an institute of criminal
law implies the definition of the age limit starting from which the conduct of criminal
proceedings against a specific perpetrator of a criminal offense comes into consideration.
Although in recent years, juvenile crime on a global scale has been characterized by stable
or slightly decreasing rates, the most serious crimes committed by children actualize the
discussion about the need to lower the age of criminal responsibility.
Aim: The objective of the paper is to highlight the dominant international legal
standards in the domain of defining the minimum age of criminal responsibility, as well as the
key arguments that support the stated standards, and then to establish whether the norms in
Serbian positive law are in line with the given principles.
Methods: Normative-logical and comparative-legal methods, as well as content
analysis, were applied in the paper.
Results: Universal international documents plead for the highest possible age of
minimum criminal responsibility, but also for the respect of general interests and especially
the interests of the victims. In a significant number of European and world countries, children
are subject to criminal responsibility starting at the age of 14.
Conclusion: Defining the minimum age of criminal responsibility is conditional on
protecting the best interests of the child. It also emphasizes the special responsibility of the
state and society towards children and meeting their developmental needs. On the other
hand, the protection of the interests of minors must not conflict with the protection of the
victim and the protection of society from crime. The issue of the minimum age of criminal
responsibility must not be approached without taking into account the overall social,
economic, political, and cultural conditions in the given national framework
Vestibular dysfunction in deaf and hearing-impaired children
Get PDFВестибуаларна дисфункција код глуве или наглуве деце, може коегзистирати
са примарним стањем и додатно допринети инвалидитету. У поређењу са
оштећењем слуха о вестибуларним дисфункцијама у дечијој популацији се далеко
мање зна. Преваленција вестибуларне дисфунцкије код глуве и наглуве деце креће
се између 20% и 70%. Када је присутна, вестибуларна дисфункција представља
важан удружени сензорни дефицит који може угрозити развој моторичних способности и
може
имати
значајан
негативан
утицај
на
квалитет
живота
слушно
оштећене
деце.
С
обзиром
на
анатомску
близину
чула
слуха
и
чула
за
равнотежу
и развоја технолошких могућности испитивања вестибуларног чула, уз
дијагностику и третирање оштећења слуха као примарног сензорног дефицита
клинички циљ постаје и процена и третирање вестибуалрнe дисфункцијe. Циљ
овога рада је да се прегледом доступне литературе укаже на етиологију, клиничке
карактеристике и дијагностичке протоколе вестибуларних дискункција
код глуве и наглуве деце. Претрагом електронске базе података Конзорцијума
библиотека Србије за обједињену набавку- КоБСОН, као и претрагама преко претраживача
Google
Scholar,
прикупљени
су
и
анализирани
радови
који
се
односе
на
вестибулану
дисфункцију
код
деце
са
оштећењем
слуха.
Свест
о
постојању
удруженог
вестибуларног
дефицита
код
глуве
и
наглуве
деце
може
допринети
раној
дијагнози,
интервенцији и
бољим
исходима
лечења.Vestibular dysfunction in deaf or hearing
impairment children can coexist with
the primary condition and additionally
contribute to disability. Compared to
hearing loss, vestibular dysfunctions in the pediatric population are far less well known.
The prevalence of vestibular dysfunction
in deaf and hearing-impaired children
ranges between 0.4 and 8%. When present,
vestibular dysfunction represents an
important associated sensory deficit that can
compromise the development of motor skills
and can have a significant negative impact on
the quality of life of hearing-impaired children.
Given the anatomical proximity of the sense
of hearing and the sense of balance and the
development of technological possibilities
for examining the vestibular sense along
with the diagnosis and treatment of hearing
loss as a primary sensory deficit, the clinical
goal becomes the assessment and treatment
of any other form of reduced sensory input,
including vestibular dysfunction. The aim of
this paper was to point out etiology, clinical
characteristics and diagnostic protocols of
vestibular dysfunction in deaf and hearingimpaired
children based on the available
literature review. By searching the electronic
database of the Serbian Library Consortium
for Coordinated Aquisition-KoBSON, as well as,
searching through the Google Scholar search
engine, papers wew gathered and analyzed,
which are related to vestibular dysfunction
in children with hearing los. Awareness of the
existence of combined vestibular deficit in deaf
and hearing-impaired children can contribute
to early diagnosis, early intervention and
better treatment outcomes
Процена оралне праксије код деце предшколског и школског узраста
No full textГоворна комуникација је поред осталог, условљена и добрим развојем
орофацијалног система који у потпуности мора задовољити анатомско- физиолошке
потребе говора као функције. Ако се детету без анатомских аномалија, по рођењу пруже
природни услови исхране и добра говорна стимулација- постоји велика вероватноћа да
ће се развој орофацијалне регије одвити без испада, што је предуслов за добар развој
говора.
Циљ истраживања је процена оралне праксије код деце предшколског и школског
узраста типичног развоја, као и испитивање присуства статистички значајних разлика у
оралној праксији код деце у односу на контролне варијабле (пол; узраст; образовање
мајке и образовање оца). Увид у стање оралне праксије код деце предшколског и
школског узраста добијен је испитивањем 60 деце типичног развоја српског говорног
подручја, оба пола (37 дечака и 23 девојчице), узраста од 6 до 7 година. У истраживању
је коришћен Тест оралне праксије (Радичевић и Стеванковић, 1994). За утврђивање
расподеле по категоријама варијабли коришћене су мере дескриптивне статистике –
аритметичка средина, стандардна девијација, грешка стандардне девијације, фреквенце
и проценти. За испитивање значајности разлика коришћена је мера инференцијалне
статистике: t-тест за независне узорке. Сва деца су успешно извела 11 од 31 задатака на
Тесту оралне праксије, а највећи број деце, њих 6, делимично изводи задатак Лепеза.
Код задатка Палатолингвални жлеб је утврђен највећи број деце, њих 25, који
неуспешно изводе задатак. Добијени резултати показују да нема статистички значајне
разлике између дечака и девојчица у оралној праксији, нити између деце предшколског
и деце школског узраста. Истраживање сугерише да је неопходно спровести даља
истраживања, повећати број испитаника и укључити децу из различитих градова како би
се добили подаци који би били веродостојнији и како би се могли генерализовати на
општу популацију деце предшколског и школског узраста. Превентивни логопедски
прегледи имају велику важност јер пружају континуирано праћење и благовремено
организовање третмана, уколико је то неопходно.Speech communication, among other things, is conditioned by the good development
of the orofacial system, which must fully satisfy the anatomical and physiological needs of
speech as a function. If a child without anatomical anomalies is provided with natural
conditions of nutrition and good speech stimulation after birth, there is a high probability that
the development of the orofacial region will take place without outbursts, which is a
prerequisite for good speech development.
The aim of the research is to evaluate oral practice in children of preschool and school
age with typical development, as well as to examine the presence of statistically significant
differences in oral practice in children in relation to control variables (gender, age, mother's
education and father's education). An insight into the state of oral practice in children of
preschool and school age was obtained by examining 60 children of typical Serbian-speaking
development, both sexes (37 boys and 23 girls), aged 6 to 7 years. The Oral Practice Test
(Radičević and Stevanković, 1994) was used in the research. Descriptive statistics measures
were used to determine the distribution by category of variables - arithmetic mean, standard
deviation, standard deviation error, frequencies and percentages. To examine the significance
of the differences, a measure of inferential statistics was used: the t-test for independent
samples. All children successfully performed 11 out of 31 tasks on the Oral Practice Test, and
the largest number of children, 6 of them, partially performed the Lepez task. In the
Palatolingual groove task, the largest number of children, 25 of them, failed to complete the
task. The obtained results show that there is no statistically significant difference between boys
and girls in oral practice, nor between preschool and school-aged children. The research
suggests that it is necessary to conduct further research, increase the number of respondents
and include children from different cities in order to obtain data that would be more reliable
and generalizable to the general population of preschool and school-aged children. Preventive
speech therapy examinations are of great importance because they provide continuous
monitoring and timely organization of treatment, if necessary
Социо - културолошке карактеристике коцкања
No full textУ савременом добу коцка постаје доминантан облик бихејвиоралне
зависности.Коцкање или коцка представља заједнички назив за скуп разноврсних игара
,понашања и активности које укључују улагање новца уз ризик и наду у очекивању
позитивног исхода. Основна тема овог рада биће приказ социо културолошких
карактеристика коцкања,као и доказивање неколико хипотеза које повезују различите
социјалне аспекте и зависност од коцкања.Осим ове области у раду ће бити описан и
појам,историјски развој,типови коцкања,последице,третман као и различите
психолошке и социолошке теорије коцкања.
Циљ рада јесте анализа и експланација социо- културолошких карактеристика
коцкања ,као и анализа теоријских перспектива коцкања.Сходно циљу, у раду ће бити
доказиване различите повезаности, односно утицај различитих социјалних аспеката на
развој одређених типова зависности од коцкања. С обзиром на то да је рад појмовнотеоријског
концепта, биће наведени и објашњени теоријски налази у постојећој
релевантној литератури, које прати и емпиријска верификација. У закључним
разматрањима ћемо се водити практичним импликацијама које су проистекле из
централног дијела. Наиме, биће дате препоруке у циљу побољшања друштвене
реакције
Značaj finih motoričkih sposobnosti za učenje matematike kod dece sa cerebralnom paralizom
No full textUvod: Cerebralna paraliza kao multiplo oštećenje sa dominantnim
telesnim oštećenjem i brojnim pridruženim smetnjama u kontekstu
matematike, koja predstavlja naučno-logički sistem koji obuhvata
promenljive veličine, apstraktne strukture i prostorne odnose, ističe
činjenicu da se matematičke sposobnosti ne razvijaju kod svih istom
brzinom niti do istog nivoa, pa deca koja polaze u školu imaju različit obim
znanja koje je neophodno za učenje matematike.
Cilj: Cilj ovog rada je prikaz značaja finih motoričkih sposobnosti za učenje
matematike kod dece sa cerebralnom paralizom.
Metode: Analiza literature izvršena je pretragom elektronskih baza
Kobson i Google Scholar, a tom prilikom korišćene su sledeće ključne reči i
njihove kombinacije: fina motorika, matematičke sposobnosti, cerebralna
paraliza.
Rezultati: Pokazalo se da deca motoričko iskustvo brojanja stiču uz pomoć
prstiju, a potom i da fina motorika utiče na brojanje, numeričke veštine,
uspešnost prilikom rešavanja matematičkih zadataka, i, generalno, na
razvoj matematičkih sposobnosti. Takođe, ne treba zanemariti ni sam
školski kontekst u okviru kog rešavanje matematičkih zadataka neretko
zahteva pisanje ili manipulisanje nastavnim materijalom.
Zaključak: Korišćenje prstiju na ranom uzrastu tokom brojanja objekata
predstavlja prvi vid aritmetičkih zadataka za decu, a deca sa cerebralnom
paralizom jesu populacija kod koje sticanje primarnog matematičkog
iskustva ometa njihovo motoričko funkcionisanje
Стратегије за редуковање проблема у понашању код деце с интелектуалном ометеношћу и/или поремећајем из спектра аутизма
No full textДеца са интелектуалном ометеношћу и/или поремећајем из спектра аутизма могу испољити проблематичне или непожељне облике понашања, при чему резултати бројних истраживања указују на то да је присутност ове појаве знатно учесталија у популацији деце са поремећајем из спектра аутизма у односу на популацију деце са интелектуалном ометеношћу. Анализом резултата истраживањa утврђено је да деца обе популације често испољавају проблематично понашање у виду стереотипија, агресије и аутоагресије и моторног немира. Циљ овог рада је да се, на основу увида у доступну литературу, прикажу стратегије које се могу примењивати у раду са децом са ИО и/или ПСА, а које имају позитиван ефекат на превенцију и сузбијање проблематичног понашања. Подаци су прикупљени прегледом доступне литературе у штампаној и електронској форми. У раду су приказани кратки описи стратегија за редуковање проблема у понашању (бихевиоралне и когнитивно-бихевиоралне интервенције, тренинг социјалних вештина и вршњачки посредоване интервенције). Истраживања у којима су испитивани ефекти ових стратегија указују на њихове позитивне ефекте, који се углавном огледају у смањеној учесталости испољавања различитих облика проблематичног понашања, попут агресивног и аутоагресивног понашања, стереотипног и изазивајућег понашања. Практичарима и родитељима заинтересованим за примену ових стратегија препоручује се даље проучавање релевантне литературе, а препорука за даља истраживања на ову тему јесте усмеравање фокуса на испитивање ефеката описаних стратегија на широј популацији деце и младих са ИО и/или ПСА како би се утврдило за коју децу и под којим условима ове стратегије могу бити ефикасне.Children with an intellectual disability and/or autism spectrum disorder may exhibit problematic or undesirable forms of behavior, while the results of numerous studies indicate that the presence of this phenomenon is significantly more frequent in the population of children with an autism spectrum disorder compared to the population of children with an intellectual disability. The analysis of the research results found that children of both populations often exhibit problematic behavior in the form of stereotypies, aggression and autoaggression, and motor restlessness. The aim of this paper is to present, based on an insight into the available literature, strategies that can be applied in working with children with ID and/or ASD, and which have a positive effect on the prevention and suppression of problematic behavior. The data was collected by reviewing the available literature in printed and electronic form. The paper presents brief descriptions of strategies for reducing behavior problems (behavioral and cognitive-behavioral interventions, social skills training and peer-mediated interventions). Research examining the effects of these strategies indicates their positive effects, which are mainly reflected in the reduced frequency of various forms of problematic behavior, such as aggressive and auto-aggressive behavior, stereotypical and provocative behavior. Practitioners and parents interested in the application of these strategies are recommended to further study the relevant literature, and the recommendation for further research on this topic is to focus on examining the effects of the described strategies on a wider population of children and young people with intellectual disability and/or autism spectrum disorders in order to determined for which children and under what conditions these strategies can be effective
Victimization of students with intellectual disabilities
No full textДосадашња истраживања упућују на то да је виктимизација значајно учесталија код деце и адолесцената са развојним сметњама, при чему присуство интелектуалне ометености (ИО) повећава ризик виктимизације. Циљ овог рада је да се прикажу резултати истраживања која су усмерена на утврђивање преваленције, фактора ризика и ефеката виктимизације код деце и адолесцената са ИО, са освртом на разлике у виктимизацији у односу на образовни систем. Методологија је укључивала претраживање литературе у оквиту електронских база података доступних преко Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку и претраживача Google Scholar, са фокусом на истраживачким радовима објављеним у периоду од 2003. до 2023. године. Резултати приказаних истраживања указују на то да је преваленција виктимизације значајно већа код ученика са ИО у односу на ученике типичног развоја. Виктимизација ученика са ИО присутна је независно од модела школовања при чему су утврђене извесне полне разлике – девојчице са ИО које се школују у инклузивним разредима и дечаци са ИО који похађају специјалне школе чешће су жртве булинга. Мишљења аутора су подељена по питању повезаности узраста и типа булинга и захтевају додатна испитивања. Као потенцијални предиктори виктимизације код деце са ИО издвајају се екстернализовани и интернализовани проблеми у понашању, социо-комуникацијске тешкоће, изолованост или одбаченост од стране вршњачких група у школи и емоционална (не)зрелост. Ученици са ИО који су жртве вршњачког насиља испољавају више интернализованих и екстернализованих проблема у понашању, имају смањено самопоуздање које је ниже код ученика који похађају инклузивне разреде, висок ниво социо-емоционалних тешкоћа и висок ризик развоја психопатолошких механизама у будућности. С обзиром на то да се политика инклузивног образовања шири целим светом, утврђивање протективних и ризико фактора виктимизације ученика са ИО у различитим системима школовања може указати на ефикасне стратегије превенције и интервенције у домену вршњачког насиља, што може имати позитиван допринос процесу инклузије.Previous research suggests that victimization is significantly more frequent among children and adolescents with developmental disabilities, with the presence of intellectual disability (ID) increasing the risk of victimization. The aim of this paper is to present the results of research aimed at examining the prevalence, risk factors and effects of victimization in children and adolescents with ID, with reference to the differences in victimization in relation to the educational system. The methodology included a literature search in electronic databases available through the Consortium of Serbian Libraries for Unified Acquisition and the Google Scholar search engine, with a focus on research papers published in the period from 2003 to 2023. The results of the presented research indicate that the prevalence of victimization is significantly higher among students with ID compared to students with typical development. The victimization of students with ID is present regardless of the schooling model, whereby certain gender differences have been established - girls with ID who study in inclusive classes and boys with ID who attend special schools are more often victims of bullying. Authors' opinions are divided on the issue of the relationship between age and type of bullying and require further investigation. Externalized and internalized behavior problems, socio-communication difficulties, isolation or rejection by peer groups at school, and emotional (i)maturity are identified as potential predictors of victimization in children with ID. Students with ID who are victims of peer violence exhibit more internalized and externalized behavior problems, reduced self-confidence that is lower in students who attend inclusive classes, a high level of socio-emotional difficulties and a high risk of developing psychopathological mechanisms in the future. Considering that the policy of inclusive education is spreading all over the world, determining the protective and risk factors of victimization of students with ID in different education systems can indicate effective prevention and intervention strategies in the domain of peer violence, which can have a positive contribution to the inclusion process
Single-trial task of facial emotion recognition: What the data say?
No full textAims: The performance on a simple facial emotion recognition task was analysed in a group of adolescents against their IQ and self-assessed competence of emotional perception and understanding.
Method: Ability to recognize a total of eight emotional expressions was assessed by ad hoc devised 8-item photo-based instrument in three groups of higher secondary school students: typically developing (TD), n=95; borderline IQ (B), n=44; mildly intellectually disturbed (MID), n=60.
Results: Reliability was observed to be α=.68 based on the overall sample. The instrument discriminated between groups (F(2,196)=23.06, p<.001, η2=.19) and emotions; recognition accuracy rates were higher for happiness (TD, 98.9%; B, 86.4%; MID, 73.3%) compared to other emotions and for six basic emotions (M=0.64, SD=0.26) compared to additional two (M=0.30, SD=0.38). Apart from moderate correlation with IQm in MID group (r(58)=.32, p=.01), no other correlations to IQ scores were established. Regression model consisting of both IQ scores explained 11.3% of the variation in basic emotion recognition in combined sample of B+MID groups (F(2,101)=7.54, p=.001, adjusted R2=.113), but only IQm proved to be significant predictor (β=.27, p=.008). There was no congruence of ability to recognize emotions from facial expressions with self-assessed competence to perceive and understand emotions measured by cross-culturally validated scale (1).
Discussion: However scarce, our data fit well into evidence on basic emotion recognition in intellectually disturbed and typical population (2,3). Despite the issue of reliability of such a plain measure, discriminative efficacy of facial emotions as single-stimuli objects appeared to be decent. The lack of agreement with the selfassessed ability of emotional perception speaks once more against breezy mixing of self-assessment and performance measures of joined constructs.
Conclusions: Facial emotion recognition continues to be clear and sound cue to emotional processing even when assessed with the simplest of possible tasks