Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Утицај типа и тежине језичког поремећаја на квалитет комуникативног живота особа са нефлуентним афазијама
No full textU poslednje vrijeme, zbog činjenice da je afazija najkompleksniji i najteži oblik poremećaja jezičkih i kognitivnih funkcija koji ograničava komunikaciju i ostavlja brojne posledice na psihosocijalnom planu osobe, sve više istraživanja je posvećeno proučavanju kvaliteta života osoba sa afazijom. U ovom istraživanju je pokušano da se iz ugla osobe sa afazijom procijeni kvalitet njenog komunikativnog života. U ovom istraživanju je učestvovalo 20 ispitanika sa nefluentnim afazijama, tačnije ispitanici sa Brokinom i transkortikalnom motornom afazijom. Cilj ovog istraživanja je bio utvđivanje uticaja tipa i težine jezičkog poremećaja na kvalitet komunikativnog života osobe. Za dobijanje ovih rezultata korišćena je Skala kvaliteta komunikativnog života (Quality of Communication Life Scale QCL) (Paul et al., 2004) koja je prevedena i adaptirana za srpsko govorno područje (Vuković, 2019). Rezultati ovog istraživanja pokazuju da kvalitet komunikativnog života značajno varira u zavistnosti od tipa i težine jezičkog poremećaja. Kada govorimo o tipu afazije, ispitanici sa Brokinom afazijom imaju značajno lošiji kvalitet komunikativnog života u odnosu na ispitanike sa transkortikalnom motornom afazijom. Takođe, potvrđen je značajan uticaj težine jezičkog poremećaja na kvalitet komunikativnog života osobe sa afazijom. Prema rezultatima ovog istraživanja, osobe sa težim oblikom afazije imaju lošiji kvalitet komunikativnog života u odnosu na osobe sa lakšim oblikom ovog poremećaja. Osim uticaja tipa i težine jezičkog poremećaja na kvalitet komunikativnog života, ispitan je i uticaj vremena početka logopedskog tretmana na kvalitet komunikativnog života. Rezultati pokazuju da je kod osoba kod kojih je logopedski tretman započet odmah nakon nastanka insulta, kvalitet komunikativnog života bolji u odnosu na osobe kod kojih je logopedski tretman započet nakon nekog vremena od nastanka insulta.Lately, due to the fact that aphasia is the most complex and severe form of disorder of linguistic and cognitive functions that limits communication and leaves numerous consequences on the psychosocial plane of a person, more and more research is devoted to studying the quality of life of people with aphasia. In this study, an attempt was made to assess the quality of a person with aphasia from the perspective of their communicative life. In this study, 20 subjects with non-fluent aphasia participated, more precisely subjects with Broxin and transcortical motor aphasia. The aim of this study was to determine the influence of type and severity of language disorder on the quality of communicative life of a person. The Quality of Communication Life Scale (QCL) (Paul et al. , 2004) was used to obtain these results, which was translated and adapted for the Serbian-speaking area (Vuković, 2019). The results of this research show that the quality of communicative life varies significantly in dependence on the type and severity of language disorder. When we talk about the type of aphasia, subjects with Broca's aphasia have a significantly lower quality of communicative life compared to subjects with transcortical motor aphasia. Also, the significant impact of the severity of language disorder on the quality of communicative life of a person with aphasia has been confirmed. According to the results of this study, people with a more severe form of aphasia have a lower quality of communicative life compared to people with a lighter form of this disorder. In addition to the influence of the type and severity of language disorder on the quality of communicative life, the influence of the time of the beginning of speech therapy on the quality of communicative life was also examined. The results show that in people in whom speech therapy is started immediately after the onset of insult, the quality of communicative life is better compared to people in whom speech therapy was started after some time from the onset of insult
Academic and social outcomes of inclusive education in students with typical development
No full textЦиљ овог рада био је да утврди академске и социјалне исходе инклузивног образовања ученика типичног развоја на простору Републике Српске, као и да утврди однос тих исхода с карактеристикама школе, наставника, али и директора и педагошко-психолошке службе.Узорком истраживања обухваћен је 331 ученик, од трећег до петог разреда из 18 одјељења у оквиру редовних основних школа. Узорак је подијељен на два подузорка ‒ испитанике који похађају одјељења у којима има ученика с интелектуалном ометеношћу и испитанике који похађају одјељења у којима нема ученика с ометеношћу.За процјену зависних варијабли кориштени су сљедећи инструменти: Пибоди тест индивидуалних постигнућа, Чедок Мекмастер скалa за процјену ставова према дјеци с хендикепом, Скала за процјену контакта с особама с ометеношћу, Скала социјалног понашања у школи, Скала за процјену ставова вршњака према особама с ометеношћу, Упутник о булингу код ученика и Инвентар мога одјељења. Независне варијабле процјењиване су: Скалом за процјену процеса инклузије, скалом Моје мишљење о инклузији, Скалом ставова према особама с ометеношћу, Бендеровим упитником структуре разреда и скалом Ефикасности наставника за инклузивну праксу.Резултати су показали да нема значајне разлике у академским постигнућима ученика типичног развоја који похађају инклузивна или неинклузивна одјељења. Насупрот томе, ученици инклузивних одјељења имају позитивније ставове према укључивању вршњака с ометеношћу у редован васпитно-образовни систем и значајно чешће контакте с том популацијом.У инклузивним одјељењима, ставови наставника према особама с ометеношћу и инклузивном образовању, самоефикасност наставника за извођење наставе, као и стратегије које примјењују у настави повезани су с разликама у академским и социјалним исходима ученика. Поред тога, инклузивност школе у погледу наставе има значајан ефекат на постигнућа из математике, ставове према инклузивном образовању, преузимање улоге браниоца, али и испољавање проблема у понашању. Исто тако, инклузивна организација школе предиктор је постигнућа из математике, социјалних вјештина, али и ставова према вршњацима с ометеношћу. Такође, на неке од испитаних исхода, ставови директора и педагошко-психолошке службе имали су значајан ефекат.Можемо закључити да испитиване варијабле, које дjелују на нивоу школе и одјељења, имају ефекта на академске и социјалне исходе ученика, без обзира на то да ли у њиховим одјељењима има ученика с интелектуалном ометеношћу, што свједочи да инклузивно образовање, као приступ развоју школе и настави, дјелује наThe aim of this paper was to determine the academic and social outcomes of inclusive education of students with typical development in the territory of the Republic of Srpska, as well as to determine the relationship of these outcomes with the characteristics of a school, teachers, but also the school principals and the pedagogical-psychological service.The research sample included 331 students, from 3rd to 5th grade, from 18 classes within regular elementary schools. The sample was divided into two subsamples ‒ respondents who attend classes in which there are students with intellectual disabilities, and respondents who attend classes in which there are not any students with disabilities.The following instruments were used to assess the independent variables: Peabody Individual Achievement Test ‒ revised, Chedoke-McMaster Attitudes Towards Children with Handicaps scale, The Contact with Disabled Persons Scale, School Social Behavior Scale, Second Edition, Peer Attitudes Toward the Handicapped Scale, Bullying Participant Behaviors Questionnaire and My class inventory. Independent variables were evaluated: Scala di Valutazione dei Processi Inclusivi, My Thinking About Inclusion Scale, Тhe Scale of Attitudes Toward Disabled Persons, Bender Classroom Structure Questionnaire and Teacher Efficacy for Inclusive Practices).The results showed that there is no significant difference in the academic achievements of students with typical development who attend inclusive or non-inclusive classes. In contrast, students in inclusive classes have more positive attitudes towards the inclusion of peers with disabilities in the regular educational system and significantly more frequent contacts with this population.In inclusive classes, teachers' attitudes towards people with disabilities and inclusive education, teachers' self-efficacy for teaching, as well as the strategies they use in teaching are related to differences in the academic and social outcomes of students. In addition, the inclusiveness of the school in terms of teaching has a significant effect on mathematics achievements and attitudes towards inclusive education, assuming the role of a defender, but also the manifestation of behavioral problems. In the same way, the inclusive organization of the school is a predictor of achievements in mathematics and social skills, but also attitudes towards peers with disabilities. Furthermore, the attitudes of principals and the pedagogical-psychological service had a significant effect on some of the examined outcomes.We can conclude that the studied variables which operate at the school and class level have an effect on the academic and social outcomes of students, regardless of whether there are students with intellectual disabilities in their classes, which proves that inclusive education, as an approach to school development and teaching, works on the educational outcomes of all students, which is in line with the philosophy of this approach to education.Keywords: inclusive education, students with typical development, academic outcomes, social outcomes, inclusive classes, non-inclusive classes, teachers, schoo
Photo-based task for measuring affective empathy: development and psychometric properties
No full textAims: Subjective empathetic response to a set of photorealistic stimuli was tested in a group of healthy responders with an aim to create simple unidimensional tool for assessment of affective empathy intended to complement other, composite measures.
Method: Twenty photos of people in distress (target scale) and 20 of people in neutral states (non-target) were selected from Wikimedia Commons (all under free-to-use license). B/W stimuli showed clearly visible facial expressions and situational context and were balanced by age, gender and ethnicity. An online, photo-based instrument was administered to convenient sample of adults (N=118; 50% female; 19-69 years old), with the instruction to answer ‘How touching is this photo to you?’ using five-point Likert scale.
Results: High internal consistency of the target (α=.89) and non-target scale (α=.94) was observed. In order to obtain reliable measure with fewer items, the scale was shortened using principal component analyses. Both 10-item target scale (α=.85) and 5-item non-target scale (α=.90) showed good reliability. The factor analyses of the short-form scale yielded two-factor solution. In comparison to males (M=3.70, SD=0.69), female participants (M=4.23, SD=0.59) had higher scores on the short-form target scale (t(116)=4.45, p<.001, d=0.83).
Discussion: A simple measure of empathy can be a useful complement to compound measures that often carry additional/unwanted load (i.e., by relying on high-level verbal skills). Besides the fact that plain non-verbal empathy measures are scarce in the literature, even the power of the photograph to generate strong affective response has been challenged due to its overuse in contemporary media (1). Our results suggest the opposite, while the data agree with another similar endeavor recently shared (2,3).
Conclusions: Using photographic stimuli that represent people in vulnerable states seems to be reliable supplement to commonly used measures of affective empathy
Parents' priorities in choosing treatment options for children with autism -perspectives from Serbia
No full textParents are essential members of the multidisciplinary teams supporting children with autism. Examining parents’ priorities in the field of treatment options for children with autism can be very helpful to educators and therapists in the selection of appropriate treatments. The goal of the present study was to explore the treatment priorities which parents may have for their children with autism in Serbia. Another goal was to examine the relationship between parents’ priorities and children’s current level of functioning. The sample for this study consisted of 141 parents who completed The survey of treatment priorities. The results showed that parents ranked as their highest priorities the areas of Communication Skills, Community Living, and Social Relationships. These findings can help educators and therapists create treatment plans for children with autism that are aligned with parents’ priorities
Parents` attitudes of children with typical development towards the inclusion of children with disabilities in regular schools
No full textУкључивање ученика са сметњама у развоју у редовне школе је процес који
подразумева синхронизовано деловањe низа фактора, док њихова успешност зависи од
различитих актера. Један од њих су родитељи, па су њихови ставови значајни како због
улоге коју они имају у самом процесу инклузије, тако и због улоге коју имају у формирању
ставова властите деце. Циљ овог рада је био испитати ставове родитеља деце типичног развоја према укључивању деце са сметњама у развоју у редовне школе, као и њихове ставове у односу на пол, ниво образовања и разред њихове деце.
Истраживање је обављено у основној школи „Драгомир Марковић“ у Крушевцу. Узорак
истраживања чинило је 80 родитеља деце типичног развоја узраста од првог до осмог разреда.
Као инструмент за испитивање ставова родитеља коришћен је Инвентар ставова родитеља
према инклузији ученика у редовне школе (Мешалић, Ибралић и Имшировић, 2002).
На основу резултата истраживања закључено је да родитељи деце типичног развоја
испољавају позитивне ставове према укључивању деце са сметњама у развоју у редовне школе. Нису уочене значајне разлике између ставова родитеља у односу на пол, ниво образовања или разред који њихово дете похађа.The inclusion of students with disabilities in regular schools is a process that involves the
synchronized actions of a number factors, while its success depends on various actors. One of them is the parents, so their attitudes are significant because of the role they play in the inclusion process itself, the role they play in forming the attitudes of their own children as well.
The aim of this work is to examine the attitudes of parents of children with typical development towards the inclusion of children with disabilities in regular schools, as well as their
attitudes in relation to the gender, level of education and class of their children.
The research was carried out in the primary school „Dragomir Marković" in Kruševac. The
research sample consisted of 80 parents of typically developing children aged from the first to the
eighth grade. The inventory of parents attitudes towards the inclusion of students in regular schools was used as an instrument for examining parents attitudes (Mešalić, Ibralić and Imširović, 2002). Based on the results of the research, it was concluded that parents of children with typical
development have positive attitudes towards the inclusion of children with developmental disabilities in regular schools. No significant differences were observed between the attitudes of parents in relation to gender, level of education or the class their child attends
Oднос лексичко-семантичких способности, вербалног памћења и радне меморије код деце са развојним језичким поремећајем
No full textРазвојни језички поремећај (РЈП) представља поремећај језичке продукције и
разумевања, без присуства других сметњи које би могле бити одговорне за успорен развој
језика. Циљ овог истраживања је био да се утврде карактеристике лексичко-семантичких
способности, вербалног памћења и радне меморије код деце са развојним језичким
поремећајем, узраста од шест до осам година, на српском говорном подручју. Узорак
истраживања чинило је 35 деце узраста од шест до осам година, подељених у две групе,
експерименталну и контролну. Експерименталну групу је чинило 15 деце (42,85%) код којих
је утврђено присуство развојног језичког поремећаја, док је контролну групу чинило 20 деце
(57,15%) типичног језичког развоја. Истраживање је спроведено у Београду у логопедској
ординацији „Самогласници“, предшколској установи „Чили Вили“ и основној школи „Плави
круг“. У истраживању су коришћени Тест вербалног резоновања, субтест Распон бројева
уназад из Протокола за процену когнитивних спососбности и Тест памћења речи.
Резултати добијени у овом истраживању показују да постигнућа на задацима обима и
дубине вокабулара, вербалног памћења и радне меморије статистички значајно корелирају код
деце са развојним језичким поремећајем. Наведена група деце остварује статистички значајно
нижи успех на задацима обима, дубине вокабулара и вербалног памћења у поређењу са децом
типичног развоја, док на задацима радне меморије не постоје статистички значајне разлике
између две групе деце. Када су у питању разлике у постигнућима на појединачним
суптестовима код деце са развојним језичким поремећајем у односу на пол и узраст, оне су
утврђене само на задацима радне меморије, где су деца узраста од 7-8 година била успешнија
у односу на децу узраста од 6-7 година.Developmental language disorder (DLD) is a disorder of language production and
comprehension, without the presence of other disorders that could be responsible for delayed
language development. The aim of this research was to determine the characteristics of lexicalsemantic
abilities, verbal memory and working memory in children with developmental language
disorder aged six to eight, in the Serbian-speaking area. The research sample consisted of 35 children
aged six to eight, divided into two groups, experimental and control. The experimental group
consisted of 15 children (42.85%) who were diagnosed with a developmental language disorder,
while the control group consisted of 20 children (57.15%) with typical language development. The
research was carried out in Belgrade in the speech therapy clinic "Samoglasnici", preschool institution
"Čili Vili" and elementary school "Plavi krug". The Verbal Reasoning Test, the Backward Number
Range subtest from the Protocol for the Assessment of Cognitive Abilities and the Word Memory
Test were used in the research.
The results obtained in this research show that achievements on breadth and depth of
vocabulary, verbal memory and working memory correlate statistically significantly in children with
developmental language disorder. This group of children achieves statistically significantly lower
success on tasks of breadth, depth of vocabulary and verbal memory compared to children with
typical development, while there are no statistically significant differences between these two groups
on tasks of working memory. When it comes to the differences in achievements on these subtests in
children with developmental language disorder in relation to gender and age, they were determined
only on working memory tasks, where children aged 7-8 were more successful than children aged 67
years
Информисаност вокалних професионалаца о поремећајима гласа и вокалној хигијени
No full textГласом се сви служимо свакодневно, међутим постоје нека занимања у којима је
добар и здрав глас неопходан за обављање посла. У та занимања највише спадају учитељи,
професори, телевизијски водитељи, радијски спикери, глумци, певачи, политичари,
гласноговорници… Њих називамо гласовним или вокалним професионалцима јер се гласом
користе пуно чешће, дуже и интензивније од просечне особе.
Узроци поремећаја гласа, како код деце тако и код одраслих, су многобројни. Тачну
учесталост гласовних поремећаја тешко је одредити због различитости у методолошким
приступима и критеријумима. Резултати појединих истраживања показују да се гласовни
поремећаји јављају код 6-9% деце предшколског узраста, затим да су вокални симптоми
присутни од 6 до 23% популације.
Предмет истраживања је информисаност опште популације о хигијени гласа са
фокусом на информисаности вокалних професионалаца о поремећајима гласа и вокалној
хигијени.
Циљ истраживања мастер рада је да утврдимо у којој мери постоји информисаност
популације о поремећајима гласа, вокалној хигијени гласа и утицају исте на здравље.
Учесници у истраживању су 90 одраслих особа старости од 20 до 30 година које раде у
зони одбране (30 из војске, 30 морнарице и 30 ваздухопловних снага).
Резултат је показао да се мора обезбедити свест о вокалној хигијени људи одбране
који морају да управљају својом професијом користећи резултате ове студије.We all use our voice every day, but there are some professions in which a good and healthy
voice is necessary to perform the job. These professions mostly include teachers, professors,
television presenters, radio announcers, actors, singers, politicians, spokespersons... We call them
voice or vocal professionals because they use their voice much more often, longer and more
intensively than the average person.
The causes of voice disorders, both in children and in adults, are numerous. The exact
frequency of voice disorders is difficult to determine due to differences in methodological
approaches and criteria. The results of individual studies show that voice disorders occur in 6-9%
of preschool children, and that vocal symptoms are present from 6 to 23% of the population.
The subject of the research is the awareness of the general population about voice hygiene
with a focus on the awareness of vocal professionals about voice disorders and vocal hygiene.
The goal of the research of the master's thesis is to determine the extent to which the
population is informed about voice disorders, vocal hygiene of the voice and its impact on health.
Participants in the study are 90 adults aged 20 to 30 years working in the defense sector
(30 from the Army, 30 from the Navy and 30 from the Air Force).
The result showed that awareness of vocal hygiene must be ensured for defense personnel
who have to manage their profession using the results of this study
Утицај информисаности на квалитет гласа kод наставника
No full textВокални професионалци, као особе које свој глас користе као основно средство своје
професионалне активности, представљају ризичну групу за настанак поремећаја гласа услед
многобројних фактора. Вокални професионалци су стручњаци као што су певачи, глумци,
предавачи, васпитачи, логопеди, тренери, свештеници, водитељи и др. За све ове професије
неопходна је обавезна вокална едукација о правилној употреби гласа. Овај рад се фокусира на
подгрупу вокалних професионалаца- наставнике. У оквиру овог рада спроведено је
истраживање које је имало за циљ да процени информисаност наставника о хигијени гласа у
односу на различите факторе, који подразумевају опште демографске и образовне
карактеристике као и професионално бављење гласом. Узорком је обухваћено 70 испитаника,
од тога 35 наставника и 35 невокалних професионалаца, односно просечних говорника.
Процена информисаноти о хигијени гласа извршена је уз помоћ Упитника о вокалној хигијени
гласа који је преузет из ,,Показатеља квалитета живота у вези са гласом” развијеног у Центру
за здравље гласа на Универзитету здравственог система у Мичигену. Резултати истраживања
указују на релативно високу информисаност о хигијени гласа у целокупном узорку,
укључујући вокалне професионалаце и непрофесионалаце. Такође, ово истраживање показује
бољу информисаност код особа са предавачким статусом у односу на непредаваче, односно
вокалне непрофесионалце (t=2,625; df=68; p=0,011), што је у складу са основном хипотезом
овог рада. На основу овог истраживања се не може довести у везу пол(t=0,450; df=68; p=0,654),
узраст(F=0,705; df=4; p=0,592), дужина радног стажа(F=0,977; df=2; p=0,382), пушачки статус
(t=-1,574; df=68; p=0,120) као и постајање проблема са гласом(t=0,597; df=68; p=0,553) са
информисаношћу о хигијени гласа, односно резултати нису у складу са осталим почетним
хипотезама овог истраживања. Висок степен информисаности о вокалној хигијени гласа
доприноси економичнијој употреби гласа у професионалне сврхе, самим тим и здравијем и
квалитетнијем гласу. Вокална хигијена представља превентиву меру у и знaчајан предуслов
за здравље гласа опште популације. Неопходно је извршити истраживања која ће обухватити
већи број испитаника као и успоставити програме за едукацију о хигијени гласа како за
вокалне професионалце, тако и за вокалне непрофрсионалце.Vocal professionals, as people who use their voice as the main means of their professional activity,
form a risk group for the development of voice disorders due to various factores. Vocal professionals
are experts such as singers, actors, lectures, educators, speech and language therapists, coaches,
priests, leaders and others. All these professions require mandatory vocal education on the proper use
of voice. This paper focuses on a subgroup of vocal professionals - teachers. As part of this work,
research was conducted with the aim of evaluating teachers' awareness of voice hygiene in relation
to various factors, which include general demographic and educational characteristics as well as
professional voice practice. The sample included 70 respondents, of which 35 were teachers and 35
were non-vocal professionals, i.e. average speakers. Assessment of awareness of voice hygiene was
performed using the Vocal Voice Hygiene Questionnaire, which was taken from the ,,Voice-Related
Quality of Life Indicator’’ developed at the Center for Voice Health at the University of Michigan
Health System. The research results indicate relatively high awareness of voice hygiene in the entire
sample, including vocal professionals and non-professionals. Also, this research shows better
information among persons with teaching status compared to non-teaching staff, i.e. vocal nonprofessionals
(t=2.625; df=68; p=0.011), which is in accordance with the basic hypothesis of this
paper. Based on this research, gender (t=0.450; df=68; p=0.654), age (F=0.705; df=4; p=0.592),
length of service (F=0.977; df= 2; p=0.382), smoking status (t=-1.574; df=68; p=0.120) as well as the
occurrence of voice problems (t=0.597; df=68; p=0.553) with information about voice hygiene, i.e.
the results they are not in accordance with the other initial hypotheses of this research. A high level
of information about vocal hygiene of the voice contributes to a more economical use of the voice for
professional purposes, and therefore to a healthier and better quality voice. Vocal hygiene is a
preventive measure and an important prerequisite for the voice health of the general population. It is
necessary to carry out research that will include a larger number of respondents, as well as to establish
programs for voice hygiene education for both vocal professionals and non-vocal professionals
The perceptions of use of information and communications technologis in working with students with intellectual disabilities in inclusive education
No full textInformaciono-komunikacione tehnologije u radu sa učenicima sa intelektualnom ometenošću u školskom okruženju može da utiče na poboljšanje njihovih akademskih, ali i kompetencija koje mogu da utiču na njihov odnos sa vršnjacima u školi. Cilj ovog istraživanja je ispitivanje percepcije nastavnika o upotrebi Informaciono-komunikacione tehnologije u radu sa učenicima sa intelektualnom ometenošću u inkluzivnom okruženju s posebnim osvtom na određene sociodemografske karakteristike. Uzorak je obuhvatio 73 ispitanika koji rade u osnovnim školama na teritoriji Republike Srbije. Za potrebe istraživanja korišćena je Skala percepcije nastavnika prema korišćenju informaciono-komunikativnih tehnologija (Teachers' perceptions towards Information and communications technologis in teaching-learning process). Rezultati su pokazali da pojedine karakteristike nastavnika utiču na percepciju upotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija. Ispitanici koji imaju manje radnog staža statistički značajno imaju bolje stavove prema upotrebi asistivne tehnologije u radu sa učenicima sa intelektualno ometenošću u inkluzivnom okruženju, dok nisu ustanovljene statistički značajne razlike u odnosu na pol, mesto škole i vrstu radnog mesta. Dobijeni rezultati ukazuju na razvijanje pozitivnih odnosa prema upotrebi novih vrsta tehnologije u radu sa učenicima sa intelektualnom ometenošću u inkluzivnom okruženju, kao i na potrebu daljeg razvoja inkluzivne kulture i prakse školskom okruženju.Summary: The use of information technologis in working with students with intellectual disabilities in the school environment can affect the improvement of their academic, but also competences that can affect their relationship with peers at school. The objective of this research is to examine the perceptions of teachers about the use of information technologis in working with students with intellectual disabilities in an inclusive environment. An additional goal of the research will be to determine certain determinants that can influence these attitudes, such as: gender, years of service, type of job (teacher) and place where the school is located (rural or urban). The sample included 73 respondents who work in primary schools in the territory of the Republic of Serbia. For the purposes of the research, the Teachers’ perceptions towards information and communications technologis in teaching-learning process scale was used. The results showed that gender is not statistically significantly related to the perceptions of educators towards the use of information technology. In addition, the place where the school is located, as well as the type of workplace, are also not statistically significantly related. Teachers who have less work experience have statistically significantly more positive attitudes towards the use of information and communications technologis in working with students with intellectual disabilities than their colleagues who have been working in schools longer. The obtained results point to the need for further development of inclusive culture and practice in the school environment, as well as the development of positive perceptions towards the use of new types of technology in working with students with intellectual disabilities in an inclusive environment
Mentoring support in the implementation process of Family-oriented early interventions: Perceptions of professionals
Get PDFUvod: Porodično orijentisane rane intervencije karakteriše pružanje podrške
deci (mlađeg uzrasta sa razvojnim odstupanjima, smetnjama, netipičnim ponašanjem,
socijalnim i emocionalnim teškoćama) i porodicama u prirodnom
okruženju, uz oslanjanje na porodične rutine i jake strane roditelja i dece.
Profesionalci se na različite načine mogu usavršavati za sprovođenje porodično
orijentisanih ranih intervencija, što se posledično može odraziti na efekte
u njihovom radu sa decom i porodicama. Mentorska podrška smatra se
poželjnim oblikom profesionalnog usavršavanja praktičara.
Cilj: Cilj ovog istraživanja je da se utvrdi kako članovi timova za porodično orijentisane
rane intervencije percipiraju veštine mentora koji su ih podržavali,
kao i kako mentori sagledavaju svoje kompetencije.
Metode: Učešće u istraživanju uzelo je osam mentora i 70 članova timova za
porodično orijentisane rane intervencije iz Republike Srbije. U ovom istraživanju
korišćena su dva instrumenta – Upitnik za procenu mentora i Upitnik za
samoevaluaciju mentora (AOMP, 2016).
Rezultati i zaključak: Preko 88% članova timova za porodično orijentisane rane
intervencije saglasno je da su njihovi mentori pokazali empatiju, da su ih podsticali
na dublja razmišljanja, delili svoja iskustva, obezbeđivali poverljiv odnos
i da su pokazivali poštovanje, pružajući im pomoć kada je to potrebno.
Dodatno, članovi timova istakli su da im je ova podrška bila jako korisna i da
je neophodno da se ona planira i u daljem radu. S druge strane, i mentori su
kod sebe detektovali iste one vrednosti koje su prepoznali profesionalci koje
su podržavali. Dodatno, istakli su i veštine koje je potrebno još da unapređuju.
Ovi nalazi su značajni za kreatore politika, koji bi pri planiranju raspodele
resursa u oblasti ranog razvoja mogli da uvrste i mentorsku podršku kao oblik
obaveznog profesionalnog razvoja.Introduction: Family-oriented early interventions are characterized by supporting
children (younger age with developmental disabilities, atypical behavior, social and
emotional difficulties) and families in a natural environment, relying on family routines and
the strengths of parents and children. Professionals can be trained in various ways to carry
out family-oriented early interventions, which can consequently be reflected in the effects of
their work with children and families. Mentoring support is considered a desirable form of
professional development for practitioners.
Aim: This research aims to determine how members of family-oriented early
intervention teams perceive the skills of the mentors who supported them and how mentors
perceive their competencies.
Methods: Eight mentors and 70 members of family-oriented early intervention teams
from the Republic of Serbia participated in the research. In this research, two instruments
were used – A mentor assessment questionnaire and A questionnaire for the self-evaluation
of mentors (AOMP, 2016).
Results and conclusion: Over 88% of family-oriented early intervention team members
agree that their mentors showed empathy, encouraged them to think deeper, shared their
experiences, secured a confidential relationship, and showed respect, helping them when
needed. In addition, members of the teams pointed out that this support was beneficial to
them and that it is necessary to plan it in further work. On the other hand, mentors also
detected in themselves the same values that were recognized by the professionals they supported. In addition, they highlighted those skills that need to be improved. These findings
are significant for policy makers who, when planning the allocation of resources in the field
of early development, could include mentoring support as a form of mandatory professional
development