Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
The importance of student engagement for Prevention practice
Get PDFUvod: Savremena prevencijska praksa umnogome se oslanja na intervencije
usmerene ka jačanju protektivnih faktora, među kojima se, kada je u pitanju
školski kontekst, sve više ističe značaj angažovanosti učenika u školi. Školska
angažovanost, kao multidimenzionalni konstrukt koji uključuje bihejvioralnu,
emocionalnu i kognitivnu komponentu, neretko se povezuje sa nizom pozitivnih
razvojnih ishoda koji mogu biti u funkciji prevencije različitih vidova problema
ponašanja učenika.
Cilj: Sagledavanje značaja školske angažovanosti za promociju pozitivnog razvoja
i prevenciju problema ponašanja učenika.
Metode: Sistematski pregled relevantnih istraživačkih studija u kojima je ispitivan
uticaj školske angažovanosti na različite aspekte funkcionisanja učenika.
Baze podataka za pretragu studija bile su APA PsycArticles, Springer-Link,
Wiley, MEDLINE, SAGE i ERIC.
Rezultati: Rezultati sprovedene analize dosledno pokazuju da je visok nivo
angažovanosti učenika, naročito na bihejvioralnom i emocionalnom planu,
povezan sa generalno boljim akademskim postignućem, poželjnim socijalnim
prilagođavanjem učenika, ispoljavanjem pozitivnih emocija i korišćenjem
efektivnih strategija rešavanja problema. S druge strane, nizak nivo angažovanosti
učenika izdvaja se kao značajan prediktor različitih oblika problema
ponašanja. Naime, istraživanja ukazuju da je nizak nivo školske angažovanosti
povezan sa učestalim bežanjem učenika iz škole, neizvršavanjem školskih zadataka,
nepoštovanjem školskih pravila i niskim nivoom povezanosti sa školom.
Dodatno, nedovoljna angažovanost učenika u školi povezana je sa različitim
eksternalizovanim i internalizovanim problemima, kao što su delinkventno
ponašanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i visok nivo depresivnih
i anksioznih simptoma. Na kraju, angažovanost učenika snažno je povezana sa završetkom i/ili nastavkom školovanja. Postoje čvrsti empirijski dokazi koji
sugerišu da je nizak nivo angažovanosti učenika značajan prediktor ranog napuštanja
školovanja.
Zaključak: Nalazi istraživačkih studija nedvosmisleno upućuju na zaključak da
školska angažovanost predstavlja snažan resurs za prevencijsku praksu, te da
je celishodno, tokom celokupnog obrazovno-vaspitnog procesa, primenjivati
intervencije kojima se neposredno podstiče aktivna angažovanost učenika
školi, te posledično unapređuju pozitivni razvojni ishodi i preveniraju različiti
vidovi problema ponašanjaIntroduction: Modern prevention practice relies heavily on interventions aimed at
strengthening protective factors, with increasing emphasis on the importance of student
engagement in the school context. School engagement, as a multidimensional construct that
includes behavioral, emotional, and cognitive components, is often associated with a range
of positive developmental outcomes that can be used to prevent various types of behavioral
problems in students.
Aim: Understanding the importance of school engagement in promoting positive
development and preventing behavior problems in students.
Methods: A systematic review of relevant research studies in which the impact of
school engagement on various aspects of student functioning was examined. Databases for
study searches were APA PsicArticles, Springer-Link, Wiley, MEDLINE, SAGE, and ERIC.
Results: The results of the analysis consistently show that high levels of student
engagement, particularly at the behavioral and emotional levels, are associated with generally
better academic performance, desirable student social adjustment, expression of positive
emotions, and use of effective problem/solving strategies. On the other hand, low student
engagement is a significant predictor of various forms of behavior problems. Namely,
research shows that low school engagement is related to frequent truancy, failure to complete
school assignments, failure to follow school rules, and low attachment to school. In addition,
insufficient student engagement in school is associated with various externalized and
internalized problems, such as delinquent behavior, psychoactive substance abuse, and
high levels of depressive and anxiety symptoms. Finally, student engagement is strongly
associated with graduation and/or the continuing education. There is strong empirical
evidence to suggest that low levels of student engagement are a significant predictor of
early school leaving.
Conclusion: The findings of research studies unequivocally point to the conclusion
that school engagement represents a strong resource for preventive practice and that it is
expedient, during the entire educational process, to apply interventions that directly encourage
the active engagement of students at school and consequently improve positive developmental
outcomes and prevent various types of behavioral problems
Applicability of procedures for the development and Improvement of social skills in primary school – the Perspective of special educators
Get PDFUvod: Pri definisanju programa učenja socijalnih veština učenika sa ometenošću
važno je, između ostalog, uzimanje u obzir mišljenja profesionalaca o
pojednim metodama i procedurama koje će potencijalno biti korišćene tokom
tretmana, kao i mogućnostima njihove primene u praksi.
Cilj: Cilj ovog rada je da se utvrdi perspektiva defektologa u pogledu primenljivosti
pojedinih procedura za razvoj i unapređivanje socijalnih veština u školskom
okruženju.
Metod: Uzorak čini 57 defektologa koji rade u odeljenjima osnovnih škola za
učenike sa smetnjama u razvoju u Srbiji i Makedoniji. Za potrebe ovog istraživanja
konstruisan je poseban upitnik za procenu primenljivosti 25 procedura
zasnovanih na dokazima za razvoj i unapređivanje socijalnih veština dece i
mladih.
Rezultati: Više od polovine defektologa smatra da su procedure, poput podsticanja
(70,1%), socijalnih priča (68,4%), treninga socijalnih veština (66,7%),
vizuelne podrške (63,2%) i potkrepljivanja (63,2%), video-modelovanja (57,9%)
i modelovanja (56,1%) primenljive u velikoj meri ili u potpunosti. S druge strane,
približno polovina njih (45,6%) veruje da se samousmeravanje ne može primeniti
ili se može primeniti samo u određenim situacijama. Manje od trećine
ispitanika smatra da su intervencije koje sprovode vršnjaci (31,6%), analiza zadatka
(29,9%), funkcionalni komunikacioni trening (29,8%), samousmeravanje
(28Zaključak: Dobijeni rezultati ukazuju na potrebu dodatne edukacije defektologa
u pogledu primene pojedinih procedura, kao i identifikovanja drugih faktora
koji ometaju njihovu primenljivost.%) i skripting (26,3%) primenljive u velikoj meri ili u potpunosti.
*Introduction: When defining the social skills learning program for students with
disabilities, it is important, among other things, to take into account the opinions of
professionals about certain methods and procedures that will potentially be used during
treatment, as well as the possibilities of their application in practice.
Objective: The aim of this work is to determine the perspective of special education
teachers regarding the applicability of certain procedures for the development and
improvement of social skills in the school environment.
Methods: The sample consists of 57 special education teachers working in elementary
school classes for students with developmental disabilities in Serbia and Macedonia. For the
purposes of this research, a special questionnaire was constructed to assess the applicability
of 25 evidence-based procedures for the development and improvement of social skills of
children and youth.
Results: More than half of special education teachers believe that practices such as
incentives (70.1%), social stories (68.4%), social skills training (66.7%), visual support (63.2%)
and reinforcement (63.2%), video modeling (57.9%) and modeling (56.1%) applicable to a
large extent or completely. On the other hand, approximately half of them (45.6%) believe
that self-management cannot be applied or can only be applied in certain situations. Less
than a third of the respondents believe that peer-mediated interventions (31.6%), task
analysis (29.9%), functional communication training (29.8%), self-management (28%) and
scripting (26.3%) applicable to a large extent or completely.
Conclusion: The obtained results indicate the need for additional education of
special education teachers regarding the application of certain procedures, as well as the
identification of other factors that hinder their applicability
Type of housing as a factor of self-determination in persons with moderate intellectual disability
Get PDFUvod: Prethodna istraživanja su pokazala da je nivo samoodređenja osoba sa
intelektualnom ometenošću determinisan različitim činiocima. Tip stanovanja
je jedan od značajnih činilaca razvoja i praktikovanja te veštine.
Cilj: Cilj rada je utvrđivanje razlika u nivou samoodređenja između osoba sa umerenom
intelektualnom
ometenošću
koje
žive u
različitim
tipovima
stanovanja.
Metode:
Uzorkom
je
obuhvaćeno
87
odraslih
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću,
oba
pola,
koji
žive
u
različitim
tipovima
stanovanja:
u
primarnim
porodicama,
institucijama
ili
programu
stanovanja
uz
podršku.
Za
prikupljanje
podataka o
nivou
samoodređenja
korišćena
je
ARC
skala
samoodređenja.
Rezultati:
Utvrđene
su
statistički
značajne
razlike
između
ispitanika
koji
žive
u
različitim
tipovima
stanovanja
na
nivou
ukupnog
samoodređenja
(F
=
14,500;
p
<
.001)
i
komponenti
samoodređenja:
autonomije
(F
=
17,995;
p
<
.001),
samoregulacije
(F
=
8,011;
p
=
.001),
psihološke
osnaženosti
(F
=
15,634;
p
=
.005)
i
samorealizacije
(F
=
5,837;
p
=
.004).
Nivo
samoodređenja
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću
koje
stanuju
u
zajednici
uz
podršku
statistički
je
značajno
viši
od
nivoa
samoodređenja
osoba
koje
stanuju
u
primarnim
porodicama
(p
<
.001)
i
institucijama
(p
=
.004).
Osobe
koje
stanuju
u
institucijama
imaju
viši
nivo
samoodređenja
od
onih
koje
žive
sa
svojim
porodicama
(p =
.038).
Zaključak:
Stanovanje
u
zajednici
uz
podršku
predstavlja
optimalan
ambijent
za
razvoj
veština
samoodređenja
odraslih
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću.
Potrebno
je
intenzivirati
praksu
stanovanja
u
zajednici
uz
podršku
za
osobe
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću,
s
obzirom
na
to
da
je
utvrđen stimulativan uticaj ovog tipa stanovanja na razvoj i praktikovanje ve-
ština samoodređenog ponašanja.Introduction: Previous research has shown that the level of self- determination in
people with intellectual disability is determined by various factors. The type of housing is one
of the important factors in the development and practice of that skill.
Aim: The objective of the paper was to determine the difference in the level of selfdetermination
between persons with moderate intellectual disability who live in different
types of housing.
Methods: The sample included 87 adults with moderate intellectual disability, of
both genders, living in different types of housing: in primary families, institutions, or a
supported housing program. The ARC self-determination scale was used to collect data on
the level of self- determination.
Results: Statistically significant differences were found between respondents living in
different types of housing at the level of total self-determination (F = 14.500; p < .001) and
components of self- determination: autonomy (F = 17.995; p<.001), self-regulation (F = 8.011;
p = .001), psychological empowerment (F = 15.634; p = .005) and self- realization (F = 5.837;
p = .004). The level of self-determination in persons with moderate intellectual disabilities
within the supported community living program was statistically significantly higher than
the level of self-determination in persons living in primary families (p < .001) and institutions
(p = .004). People who lived in institutions had a higher level of self-determination than those
who lived with their families (p = .038).
Conclusion: The supported community living program is an optimal environment for
the development of self-determination in adults with moderate intellectual disabilities.
It is necessary to intensify the practice of supported housing in a community for people
with moderate intellectual disability, considering the determined stimulating effect on the
development and practice of self-determined behavior skills
Prevention of child delinquency: possible directions of action
Get PDFДелинквенција деце, изражена кроз вршење кривичних дела у периоду детињства,
представља озбиљан друштвени проблем коме се деценијама уназад посвећује
значајна пажња. Савремена наука обилује доказима да испољавање делинквентног
понашања
током
детињства
представља
један
од
најснажнијих
предиктора
каснијег
озбиљног
и
насилног
малолетничког
преступништва,
укључујући
и
развој
криминалне каријере. Разумевање комплексне етиологије делинквенције
деце и идентификовање претпоставки ефективности раних интервенција
оцењују се кључним елементима превентивног деловања. У раду ће, на основу
систематског прегледа литературе, бити сумирани најзначајнији ризични
фактори делинквенције деце и представљени оквири за планирање и примену
интервенција усмерених на превенцију испољавања делинквентног понашања у
детињству.Child delinquency, which manifests itself
in the commission of criminal acts during
childhood, is a serious social problem that
has received considerable attention for
decades. There is ample evidence in modern
science that the manifestation of delinquent
behavior in childhood is one of the strongest
predictors of later serious and violent juvenile
delinquency, including the development of a
criminal career. Understanding the complex
etiology of childhood delinquency and
identifying the conditions for the effectiveness
of early interventions are considered key
elements for prevention efforts. Based on
a systematic review of the literature, this
article summarizes key risk factors for child
delinquency and presents framework for
planning and implementing interventions
aimed at preventing the manifestation of
criminal behavior in childhood
Тhe development of identity of children of deaf parents
Get PDFДеца глувих одраслих формирају свој идентитет у заједници Глувих којој
припадају њихови родитељи и заједници особа које чују. За децу глувих одраслих
(Children of Deaf Adults) користи се акроним ‘’CODAs’’. Термин ‘’CODA’’ сe
односи на било коју особу која чује рођену од једног или два глува родитеља. У
заједници Глувих, ова деца се идентификују терминима - знацима у оквиру знаковног
језика „чујући, мама, тата, глув“. Oснoвни циљ рaдa je дa сe прeглeдoм
дoступнe литeрaтурe укaжe нa специфичности развоја идентитета деце глувих
родитеља
и
изазове
у
комуникацији
са
којима
се
сусрећу.
Примењене
су
методе
анализе
релевантне
доступне
литературе.
Деца
одрастају
у
јединственим
околностима
у којима су стално изложена двема културолошки, социјално и
језички различитим заједницама, Глувих и чујућих. Ограничена комуникација,
конфузија у односима и улогама на релацији родитељ- дете, посредовање у
превођењу, нежељена одговорност, неизвесност у погледу личног идентитета
може довести до фрустрација. На идентитет деце глувих одраслих утичу различити
фактори.
Родитељи
често
не
схватају
да
су
њихова
деца
билингвална
и
бикултурална.
Деца
која
чују
верују
да
су
глува,
јер
у
породици
употребљавају
знаковни
језик.
Поласком
у
предшколску
установу,
ова
деца
почињу
да
схватају
да
нису
глува
као
њихови
родитељи,
и
да
се
њихова
искуства
у
одрастању
разликују
од
искустава
чујуће
деце,
родитеља
уредног
слуха.Children of deaf adults create their identity
within the community of the Deaf which their
parents belong to and within the community
of normal hearing persons. The acronym
“CODAs” is used for Children of Deaf Adults. In
the community of the Deaf, these children are
identified with terms-signs “hearing, mum,
dad, deaf” within sign language. The main aim of the study is to point to the specificities
of the identity development of children
of deaf parents and the challenges they
are faced with in communication through
the review of the available literature. The
methods of analysis of the relevant available
literature have been applied. Children grow
up in unique circumstances in which they
are constantly exposed to two culturally,
socially and
linguistically different
communities, of the Deaf and of the normal
hearing persons. Limited communication,
confusion in relationships and the roles
between a parent and a child, mediation in
translation, unwanted responsibility and
uncertainty in terms of personal identity
may lead to frustration. Various factors
affect the identity of children of deaf adults.
Parents frequently do not understand that
their children are bilingual and bicultural.
Children who can hear believe they are deaf
because they use sign language in the family.
Upon entering a preschool institution, these
children begin to understand that they
are not deaf like their parents and that
their experiences in growing up differ from
normal hearing children of parents with
normal hearing
Primena metoda funkcionalne reorganizacije i kognitivno neuropsihološkog pristupa u tretmanu aleksije
Get PDFLokalizacija funkcionalnog oštećenja, utvrđivanje neoštećenih moždanih područja, kao i očuvanih veza značajno doprinose izboru odgovarajućeg tretmana afazija.
Cilj ove studije je utvrđivanje značaja metoda funkcionalne reorganizacije i kognitivno neuropsihološkog pristupa u tretmanu aleksija. Kvalitativna analiza poremećaja čitanja izvršena je kod pacijenta sa kliničkom dijagnozom čiste aleksije. Dijagnoza je postavljena primenom Bostonskog dijagnostičkog testa za afazije. Na osnovu identifikovanja funkcionalnog oštećenja čitanja strukturiran je program terapije sa ciljem da se evaluira efekat funkcionalne reorganizacije i kognitivno neuropsihološkog pristupa u tretmanu aleksije. Rezultati su pokazali značajno poboljšanje funkcije čitanja. Restituisana je sposobnost prepoznavanja grafema i povezivanja vizuelno i auditivno predstavljene reči.
Na osnovu analize i diskusije dobijenih rezultata, može se zaključiti da metod funkcionalne reorganizacije doprinosi stvaranju novih funkcionalnih sistema, a verovatno i novoj neuralnoj organizaciji čitanja. S druge strane, kognitivno neuropsihološki pristup usmerava tretman ka saniranju deficita na nivou pojedinih komponenti procesa čitanja
Tretman afazija pomoću metode virtuelni svet ’’Eva park’’
Get PDFNakon pandemije COVID-19 veći broj studija o tretmanu afazija fokusiran je na ispitivanje efekata jezičkih terapija koje se sprovode onlajn. Jedna od metoda koja je posebno privukla pažnju istraživača je onlajn metoda virtuleni svet „Eva park“. Eva Park predstavlja ostrvo u kojem su osobe sa afazijom i drugim učesnicima. Svim učesnicima u ovom programu, omogućeno je da se slobodno kreću, da izvršavaju različite zadatke, dok razgovaraju s logopedom i osobama s afazijom. Cilj ovog rada je da se prikaže značaj onlajn terapije afazija putem metode „Eva pak“. Metod rada. Na osnovu baze PubMed, pregledano je 14 radova posvećenih metodi tretmana virtuelnog sveta „Eva park“ kod osoba sa afazijom. Rezultati ukazuju na prednosti vežbanja konverzacije u različitim situacijama, koje većini osoba sa afazijom nisu dostupne u realnom svetu, takođe, istaknut je značaj druženja osoba s afazijom s drugim osobama u cilju smanjenja osećaja izolovanosti i depresije. Kao negativne strane ove metode navodi se to što metoda ima značajna ograničenja kod osoba koje imaju redukovane verbalne sposobnosti. Stoga se metoda više preporučuje za osobe sa kognitivnim deficitima bez prisustva težih jezičkih poremećaja. Zaključak. Metoda virtuelni svet za osobe sa afazijom je obećavajuća metoda za koju su nam neophodna dalja istraživanja usmerena na detekcija oblika i težine afazičnog sindroma za koju je ova metoda najpogodnija
Speech-language therapy and cognitive rehabilitation in the treatment of vascular dementia
Get PDFVaskularna demencija nastaje nakon cerebrovaskularnih oboljenja, tj. infarkta mozga.
Karakteriše se padom i progresijom kognitivnih funkcija, uključujući i jezik. Po učestalosti nalazi
se odmah iza Alchajmerove demencije. U tretmanu pacijenata sa vaskularnom demencijom
koriste se farmakološki i nefarmakološki oblici terapije. Pored drugih, nefarmakološke oblike
terapije čine govorno-jezička terapija i kognitivna rehabilitacija. Budući da pacijenti s
vaskularnom demencijom ispoljavaju različite simptome poremećaja jezičkih funkcija, govorno-
jezička terapija zauzima važno mesto u tretmanu ovih pacijenata. Pokazuje se da ovaj metod
terapije doprinosi usporavanju progresije jezičkog poremećaja i održavanju komunikativnih
sposobnosti u dužem vremenskom intervalu. Takođe je pokazano da se mnogi terapijski zadaci
koji se koriste tokom govorno-jezičke terapije mogu koristiti i u postupku kognitivne
rehabilitacije. Takav pristup tretmanu doprinosi boljem kognitivnom funkcionisanju osobe u
svakodnevnim životnim aktivnostima.Vascular dementia arises after cerebrovascular diseases, i.e. stroke. It is characterized by the
decline and progression of cognitive functions, including language. In terms of frequency, it is
right behind Alzheimer's dementia. In the treatment of patients with vascular dementia,
pharmacological and non-pharmacological forms of therapy are used. Among others, non-
pharmacological forms of treatment include speech-language therapy and cognitive
rehabilitation. Speech-language therapy is essential in the treatment of patients with vascular
dementia since they demonstrate various symptoms of language function disorders. It has been
shown that this treatment method contributes to slowing the progression of language disorder and
maintaining communicative abilities over a more extended period. Many therapeutic tasks used
in speech-language therapy have also been shown to be useful in the cognitive rehabilitation
process. Such an approach to treatment contributes to a person's better cognitive functioning in
everyday life activities
Analyzing reading disorders in aphasia through a psycholinguistic approach
Get PDFLezije mozga mogu dovesti do selektivnih poremećaja čitanja kod kojih je pogođen samo jedan
mehanizam čitanja, dok je drugi očuvan. Kvalitativna analiza grešaka u čitanju omogućava
identifikovanje oštećenih puteva čitanja, što predstavlja osnov za određivanje tipa aleksije i izbor
programa tretmana. Cilj ovog rada je utvrđivanje značaja psiholingvističkog pristupa analizi
poremećaja čitanja kod osoba sa afazijom. Uzorak se sastojao od 30 ispitanika, od kojih je 15
imalo nefluentnu, a 15 fluentnu afaziju. Dijagnoza afazije je postavljena na osnovu Bostonske
baterije testova za afazije. U uzorak su uključeni ispitanici sa afazijom vaskularne etiologije.
Procena sposobnosti čitanja izvršena je Subtestom čitanja BDAE i Testom čitanja reči. Statistička
značajnost razlika proveravana je Vilkokson Man-Vitnijevim U testom. Rezultati su pokazali da
se oblici grešaka u čitanju kod nefluentnih afazija bitno razlikuju od grešaka koji se ispoljavaju
kod fluentnih afazija (p < 0,05). Literarna aleksija i morfološke paraleksije uglavnom su prisutne
kod nefluentnih afazija, dok se verbalna aleksija i semantičke paraleksije nalaze u osnovi
fluentnih afazija. Psiholingvističkim pristupom analizi grešaka u čitanju zaključeno je da je kod
nefluetnih afazija uglavnom zastupljena fonološka aleksija, a kod fluentnih afazija dubinska
aleksija.Brain lesions can cause selective reading disorders, where only one reading mechanism is
affected while others remain intact. Analyzing the quality of reading errors can help identify
impaired reading pathways and determine the type of alexia, aiding in selecting a treatment
program. This study aims to determine the significance of using a psycholinguistic approach in
analyzing reading disorders in individuals with aphasia. The sample consisted of 30 participants
diagnosed with vascular etiology aphasia, with 15 having non-fluent aphasia and 15 having fluent
aphasia. The Boston Diagnostic Aphasia Examination (BDAE) was used for diagnosis, while the
BDAE Reading Subtest and the Word Reading Test were used for reading ability assessment.
The Wilcoxon Mann-Whitney U-test was used for statistical analysis. Findings indicated that the
forms of reading errors in non-fluent aphasias were significantly different from those in fluent
aphasias (p < 0.05). Literary alexia and morphological paralexias were mainly present in non-
fluent aphasias, whereas verbal alexia and semantic paralexias characterized fluent forms of
aphasic syndromes. By using a psycholinguistic approach to analyze reading errors, this study
concluded that phonological alexia was mainly present in non-fluent aphasias, while depth alexia
was more common in fluent aphasia
Карактеристике игровних интеракција близанаца са поремећајем из спектра аутизма
Get PDFИгра је природно стање у коме деца уживају, али и вежбају различите когнитивне,
друштвене и моторичке вештине. Посматрање игре у природном окружењу за учење по-
маже практичарима и истраживачима да развију прикладне интервенције. Досадашња
истраживања заснована на запажањима у природном окружењу за учење указују на ве-
лики јаз између понашања деце са аутизмом и њихових вршњака. Иако се аутизам рела-
тивно често јавља код близанаца, нема много истраживања која се баве њиховим игров-
ним интеракцијама. Циљ овог истраживања био је да се утврди доминантан тип игре и
интеракције код три пара близанаца код којих је дијагностикован поремећај из спектра
аутизма у свакодневном школском окружењу, дужину трајања интеракција, најчешће покретаче интеракција и постојање разлика у њиховом трајању у зависности од тога ка
коме су биле усмерене. У овом истраживању учествовало је шест дечака са аутизмом,
односно три пара близанаца. Подаци су прикупљени коришћењем упитника (The general
questionnaire; ZQYT; GARS-3), као и путем опсервација (The Social Interaction Coding
Protocol). Понашање и интеракције близанаца снимљени су видео-камером. Резултати су
показали да су близанци најчешће учествовали у манипулативној и репетитивној игри,
нешто ређе у релационој, док у симболичкој игри нису учествовали. Није било статистич-
ки значајне разлике у трајању интеракција када је иницијатор био близанац у односу на
оне које је започело друго дете, док су интеракције које је иницирао наставник трајале
значајно дуже. Близанци су најмање комуницирали са својим близаначким паром. До-
датно, резултати истраживања су показали да је једноставно друштвено усмерено пона-
шање најчешћи тип интеракције, а затим координисано друштвено усмерено понашање.
На основу добијених резултата можемо закључити да близанци са аутизмом најчешће
учествују у два типа игре, као и да интеракције које остварују различито трају у завис-
ности од тога да ли је иницијатор дете или одрасла особа. Игра деце са аутизмом заузи-
ма значајно место у образовном контексту. Стога су подаци добијени посматрањем игре
близанаца са аутизмом значајни за практичаре у циљу процене како се карактеристике
постојеће игре могу искористити за планирање интервенција којима ће се унапредити
социјалне интеракције деце са аутизмом