Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Uporedni prikaz izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnim učiniocima krivičnih dela u Republici Srbiji i Kraljevini Norveškoj
No full textМалолетничка делинквенција је сложен проблем сваког друштва, и њему је приступано на различите начине током историје. Као такав феномен, делинквенција подразумева различите врсте деталности малолетника које носе са собом одређену тежину и последице. Криминалитет, а посебно малолетничка делинквенција је друштвена појава која води до пораста несигурности и смањења безбедности у држави и захтева активно деловање државних органа али и буди осећај неповерења, забринутости и страха код грађана. Главни циљ инвестиција развијених држава у сузбијање и превенцију малолетничке делинквенције је побољшање степена друштвене ангажованости и осећаја припадности и једнакости међу његовим члановима. Кривична дела које изврше малолетници, углавном не проузрокују тешке последице, али имају јак утицај на друштво. Под малолетничком делинквенцијом подразумевају се сва понашања малолетних лица која су инкриминисана законом као кривична дела. Криминалитет малолетника има низ заједничких карактеристика са криминалитетом пунолетних лица, али има и своје специфичности које проистичу из социолошких, био- психолошких и правних карктеристика малолетника. Кривичне санкције према малолетним учиниоцима кривичних дела су прилагођене у погледу генералне, али и специјалне превенције.
Није за занемарити чињеницу да су ове санкције базиране на принудном, тј. ретрибутивном карактеру и да њихова употреба не зависи од пристанка малолетника, што није случај са васпитним налозима. У норвешком законодавству, традиционално је присутан блажи вид кажњавања малолетних учинилаца кривичних дела. Међутим, оштра разлика се прави између кажњавања малолетних и пунолетних лица, чак и онда када је пунолетно лице тек навршило 18 година. До пунолетства, норвешко законодавство настоји да кроз различите третмане пружи неку врсту лакшег кажњавања у односу на малолетне учиниоце кривичних дела.
Предмет овог рада односи се на упоредни приказ извршења кривичних санкција према малолетним учиниоцима кривичних дела у Републици Србији и Краљевини Норвешкој. Задаци истраживања обухватају приказ модалитетата извршења кривичних санкција према малолетним учиниоцима кривичних дела у Србији са поређењима и приказима из Норвешке, те утврђивање да ли се извршењем ових санкција постижу ефекти специјалне и генералне превенције у односу на малолетне учиниоце кривичних дела.Juvenile delinquency is a complex problem of every society, and it has been approached in different ways throughout history. As such a phenomenon, delinquency implies different types of details of minors that carry with them a certain weight and consequences. Crime, especially juvenile delinquency, is a social phenomenon that leads to an increase in insecurity and a decrease in security in the state, and requires the active action of state authorities, but also arouses a sense of mistrust, concern and fear among citizens. The main goal of the investments of developed countries in the suppression and prevention of juvenile delinquency is to improve the level of social involvement and the sense of belonging and equality among its members. Criminal acts committed by minors generally do not cause serious consequences, but they have a strong impact on society. Juvenile delinquency means all behaviors of minors that are incriminated by law as criminal acts. The criminality of minors has a number of common characteristics with the criminality of adults, but it also has its own specificities arising from the sociological, biological, psychological and legal characteristics of minors. Criminal sanctions against minor perpetrators of criminal offenses have been adjusted in terms of general and special prevention. The fact that these sanctions are based on coercion, ie. retributive character and that their use does not depend on the consent of minors, which is not the case with educational orders. In Norwegian legislation, there is traditionally a milder form of punishment for juvenile offenders. However, a sharp distinction is made between the punishment of minors and adults, even when the adult has just turned eighteen. Until the age of majority, the Norwegian legislation tries to provide a kind of lighter punishment in relation to juvenile offenders through different treatments. The subject of this paper refers to the comparative presentation of the execution of criminal sanctions against minor perpetrators of criminal offenses in the Republic of Serbia and the Kingdom of Norway. The tasks of the research include the presentation of the modalities of the execution of criminal sanctions against minor perpetrators of criminal offenses in Serbia with comparisons and presentations from Norway, and determining whether the execution of these sanctions achieves the effects of special and general prevention in relation to minor perpetrators of criminal offenses
Маладаптивно понашање код особа са Дауновим синдромом
No full textНајзаступљенији облик интелектуалне ометености познате етиологије је Даунов синдром (ДС).
Циљ овог рада је да се увидом у доступну литературу прикажу одлике маладаптивног понашања код особа са ДС и интервенциони програми намењени ублажавању или елиминисању испољавања социјално неприхватљивог понашања код особа које припадају овој популацији.
Увид у доступну релевантну литературу извршен је претраживањем електронских база података: Google Scholar, Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), Sci Index и HRČAK портала хрватских научних и стручних часописа.
Прегледом истраживања као најчешћи узроци маладаптивног понашања особа са ДС извдвојени су: проблеми са спавањем, присуство болести, изненадни породични догађаји или промене у спољашњем окружењу, појава депресије, Алцхајмерове деменције (АД), као и недостатак адекватне комуникације. Маладаптивно понашање се јавља код 34-38% особа са ДС, а као најчешће форме маладаптивног понашања испољавају се хетероагресија, самоповређивање, ометајуће понашање, раздражљивост, хиперактивност, стереотипно понашање и уништавање имовине.
На основу прегледа литературе може се закључити да неке од најчешће коришћених техника за решавање проблема маладаптивног понашања особа са ДС укључују: физичко вежбање, Дош-хао технике, фармаколошке и бихевиоралне интервенције. Примена интервенција у циљу смањивања учесталости испољавања маладаптивног понашања код особа са ДС подразумева усвајање адаптивних вештина и побољшање социјалног функционисања особа које припадају овој популацији.The most prevalent form of intellectual disability with known etiology is Down syndrome (DS).
The aim of this study is to review the available literature to describe the characteristics of maladaptive
behavior in individuals with DS and intervention programs aimed at mitigating or eliminating the display
of socially unacceptable behavior in this population.
A search of electronic databases, including Google Scholar, Consortium of Libraries of Serbia
for Unified Procurement (KOBSON), Sci Index, and HRČAK portal of Croatian scientific and
professional journals, was conducted to review the available relevant literature. The review of research
revealed that the most common causes of maladaptive behavior in individuals with DS are problems with
sleep, presence of illnesses, sudden family events or changes in the external environment, the occurrence
of depression, Alzheimer's disease (AD), as well as a lack of adequate communication. Maladaptive
behavior occurs in 34-38% of persons with DS, and the most common forms of maladaptive behavior
include heteroaggression, self-injury, disruptive behavior, irritability, hyperactivity, stereotyped
behavior, and property destruction.
Based on the literature review, it can be concluded that some of the most commonly used
techniques for addressing the problem of maladaptive behavior in individuals with DS include physical
exercise, Dohsa-hou method, pharmacological interventions, and behavioral interventions. The
implementation of interventions aimed at reducing the frequency of maladaptive behavior in persons
with DS implies adaptive skills acquisition and social functioning improvement of persons belonging to
this population
Articulation of deaf and hard of hearing children and children with typical development
No full textУ раду је анализирана артикулација глуве и наглуве деце и деце типичног развоја.
У периоду од рођења до прве године живота детета догађају се велике говорно–језичке
промене, тј. велики напредак детета у артикулацији гласова. Међутим, развој говора и
језика код глуве и наглуве деце праћен је низом одступања од спонтаног развоја. Глува и
наглува деца се тешко прилагођавају језичком систему, који се стиче као комбинација
звука и значења. Док дете типичног развоја учи говор углавном слушањем, глуво дете
мора да користи више сензорних инпута: слух, вид и покрет.
Циљ рада је да се утврде карактеристике артикулације гласова глуве и наглуве деце
и деце типичног развоја. Као инструмент истраживања поређења артикулације гласова
деце типичног развоја и глуве и наглуве деце коришћен је Тријажни артикулациони тест
(Костић, Ђ,. Владисављевић, С., 1983). Истраживање је спроведено међу децом у ОШ
“Стефан Дечански” и Предшколској установи “Миријевско двориштанце” на
територији града Београда, општине Савски Венац и Миријево. Истраживање је
обављено на узорку од 46 испитаника, подељених у две групе, тј. експерименталну и
контролну групу. Експериментална група обухвата глуву и наглуву децу узраста од 5-7
година, док је контролна група сачињена од деце типичног развоја истог узраста.
На основу истраживања је утврђено да постоје разлике у артикулацији гласова
између деце са слушним апаратом и деце типичног развоја. Показало се да постоје
разлике у артикулацији гласова између деце са кохлеарним имплантом и деце типичног
развоја. Утврђено је такође, да постоје разлике у квалитету артикулације између деце са
слушним апаратом и деце са кохлеарним имплантом. Резултати су показали и да не
постоји повезаност слушног узраста и квалитета артикулације код глуве и наглуве деце.
Закључак је да деца типичног развоја имају бољу артикулацију од глуве и наглуве деце.Тhe study conducted a comprehensive analysis of speech articulation in
children,encompassing both deaf and hard-of-hearing children and typically developing
children. This investigation spanned the critical period from birth to a child’s first year, a
phase marked by substanial advancments in speech articulation.However, it was observed that
the speech and language development in deaf and heard-of-hearing children deviated
signicantly from normative trajectory. Deaf and hard-of-hearing children encountered
challengs in adapting to the linguistic system, primarily acquired through the integration of
auditory stimuli and meaning.In contrast to tipically developing children, who predominantly
rely on auditory input for speech acquistion, deaf children must harness multiple sensory
modalities, including vision and movment.
The primary objective of this study was to discern the distinctive characteristics of
speech articulation in both deaf and hard-of-hearing children and their typically developing
peers. The Triage Articulation Test (Kostić, Đ., Vladisavljević, S. 1983) was used as a
instrument for comparing the articulation of sounds in typically developing children and deaf
and hard-of-hearing children. The research was conducted among children in the “Stefan
Dečanski” Elementary School and the “Mirijevsko Dvorištance” Preschool Instution in the
territory of Belgrade, specifically in the Savski Venac and Zvezdara municipalities. The study
was carried out on a sample of 46 participants, divided into two groups, namely the
experiemental and control groups. The experimental group consisted of deaf and
hard-of-hearing children aged 5-7 years, while the control group was composed of typically
developing children of the same age.
The research findings unvelied notable disparities in sound articulation between children
utilizing hearing aids and their typically developing counterparts. Furthermore, dicernible
differences were identified in the articulation of sounds beetwen children with cochlear
implants and typically developing children. Intriguingly, disparities were also noted in the
quality of articulation among children using hearing aids versus those with cochlear implants.
Moreover, the study determined that there was no discernible correlation between auditory
agde and the quality of articulation in deaf and hard-of-hearing children. In summation, the
study’s conclusions underscore that typically developing children exhibit superior articulation
skills when compared to their deaf and hard-of-hearing counterparts
The motor and cognitive development of children with auditory impairments and their preparation and inclusion in the mainstream education system
No full textУвод: Чуло слуха представља природни систем сензора који омогућава перцепцију звучних појава из околине. Циљ: Рад има за циљ да на основу приказа студије случаја, као и анализе спроведених истраживања представи и приближи специфичности у моторичком и когнитивном развоју деце са аудитивним сметњама, и како на основу тих специфичности тече припрема и укључивање овакве деце у систем редовног школства.
Методе: У раду је процењено дете узраста 6.5 година. У ту сврху употребљен је ,,Протокол за процену деце предшколског узраста“. Резултати: Дете које је тестирано протоколом, показује заостајање у извођењу елементарних покрета горњих екстремитета, диференцираности моторике прстију, елементарним покретима доњих екстремитета, контроли моторике тела, координацији покрета доњих и горњих екстремитета, координацији покрета доњих и горњих екстремитета по ритму, тактилној перцепцији, пажњи и аудитивној меморији. Закључак: Оштећење слуха и говора доводи до одређених специфичности и тешкоћа у развоју глуве и наглуве деце. Глуво дете захтева рано укључивање у процес рехбилитације слушања и говора, које представљају предуслов напредовања детета, како у говорно-језичком тако и у когнитивном, емоционалном и социјалном развоју.Introduction. The sense of hearing represents a natural sensory system that enables the perception of sound phenomena from the environment. Aim. The aim of this paper is to determine the concept of hearing impairment based on the review of available papers, present a basic classification of hearing impairments, demonstrate audiological examination methods, as well as technical aids used to enhance the functioning of hearing-impaired individuals. The methods used in the study involved assessing a 6.5-year-old child using the "Preschool Assessment Protocol". The results show that the child tested using the protocol demonstrates delays in performing basic movements of the upper extremities, motor differentiation of fingers, elementary movements of the lower extremities, motor control of the body, coordination of movements between the lower and upper extremities, coordination of movements between the lower and upper extremities according to rhythm, tactile perception, attention, and auditory memory. Conclusion. Hearing and speech impairments lead to specificities and difficulties in the development of deaf and hard-of-hearing children. Early involvement in the process of hearing and speech rehabilitation is crucial for the progress of children, both in speech-language and cognitive, emotional, and social development
Квалитет живота старијих особа за време пандемије Covid-19
No full textУ овом мастер раду, систематски смо истраживали како пандемија COVID-19 утиче на животни квалитет старијих особа, са основним фокусом на биолошке, психолошке и социјалне аспекте старости. Студија је спроведена у Београду, током 2023. године, са холистичким приступом у циљу сагледавања комплексности утицаја пандемије на ову осетљиву демографску групу.
Циљ истраживања био је да се разумеју директни и индиректни последици пандемије, вежбани кроз здравствене ризике, социјалну изолацију, менталне здравствене изазове и ограничен приступ здравственој заштити. Такође, смо разматрали социјалне и економске последице пандемије, укључујући прекид социјалних контаката и услуга за старије.
У истраживању је учествовало 35 испитаника узраста од 60 до 75 година. Испитаници су попуњавали упитнике о квалитету жвиота, социјалној дистанци, приступачности различитим установама, као и о применама стратегија и интервенција за време ковида. Статистичке методе примењене у истраживању су дескриптивна статистика, т тест, АНОВА, као и биваријантна корелација.
Као резултат овог истраживања, добили смо ценјене увиде о квалитету жвитоа старијих особа. Све хипотезе постављене у истраживању су потврђене. Квалитет живота био је у корелацији са социјалном дистанцом. Физичко здравље корелирало је са приступачношћу. Особе које су имале мање информација о стратегијама и превенцијама и мање их примењивале биле су лошијег психичког здравља.In this master's thesis, we systematically investigated how the COVID-19 pandemic affects the quality of life of the elderly, with a basic focus on the biological, psychological and social aspects of old age. The study was conducted in Belgrade, during the year 2023, with a holistic approach aimed at understanding the complexity of the impact of the pandemic on this sensitive demographic group.
The aim of the research was to understand the direct and indirect consequences of the pandemic, exercised through health risks, social isolation, mental health challenges and limited access to health care. We also considered the social and economic consequences of the pandemic, including the disruption of social contacts and services for the elderly.
35 respondents aged 60 to 75 participated in the research. Respondents filled out questionnaires on quality of life, social distance, accessibility to various institutions, as well as on the implementation of strategies and interventions during covid. Statistical methods applied in the research are descriptive statistics, t test, ANOVA, as well as bivariate correlation.
As a result of this research, we received valuable insights into the quality of life of the elderly. All hypotheses raised in the research were confirmed. Quality of life was correlated with social distance. Physical health correlated with accessibility. People who had less information about strategies and preventions and applied them less often had worse psychological health
Развој ликовног израза глуве и наглуве деце предшколског узраста
No full textThis paper discusses the development and specifics of artistic expression in
deaf and hard-of-hearing preschool children. We analyzed the significance of the stages of
artistic development and the therapeutic effect of artistic expression. A drawing made by a
deaf or hard-of-hearing child provides the opportunity to assess their cognitive, social, emotional, and physical development, the development of perception, a sense of beauty, and
creativity. Through expressive and aesthetic development, children expand their knowledge and skills in nonverbal, visual, auditory, sensory, and verbal experiences. The artistic
expression of deaf and hard-of-hearing children does not lag behind that of a hearing child.
Visual representations of children with hearing impairment are much more realistic than
those of hearing children. Visual perception of deaf and hard-of-hearing children contains
many details related to physiognomy, movement, facial expression, body posture, and
color. Children use art to communicate with themselves and the environment. In deaf and
hard-of-hearing preschool children, it is necessary to develop all functions of nonverbal and
verbal communication through artistic expression.U radu se razmatra razvoj i specifičnosti likovnog izražavanja gluve i nagluve dece
predškolskog uzrasta. Analiziran je značaj faza likovnog izraza i terapeutsko dejstvo likovnog stvaralaštva. Putem crteža gluvog i nagluvog deteta može se procenjivati: kognitivni,
socijalni, emocionalni i telesni razvoj, razvoj opažanja, razvoj smisla za lepo i razvoj kreativnosti. Izražajnim i estetskim razvojem dete proširuje iskustva i veštine u neverbalnom,
vizuelnom, auditivnom, senzornom i verbalnom doživljavanju. Likovno izražavanje gluvog i
nagluvog deteta ne zaostaje za likovnim izrazom čujućeg deteta. Vizuelne predstave dece oštećenog sluha su mnogo realističnije nego kod dece koja čuju. Vizuelna percepcija gluve i nagluve
dece je puna detalja, oni dobro uočavaju fizionomiju, pokret, facijalnu ekspresiju, položaj
tela i boju. Umetnost je način komunikacije deteta sa sobom i okolinom koja ga okružuje. Kod
gluve i nagluve dece predškolskog uzrasta, kroz likovnu izražavanje neophodno je razvijati sve
funkcije neverbalne i verbalne komunikacije.
Pristup vaspitanju i obrazovanju kroz likovnu umetnost predmet je proučavanja umetnika,
filozofa, psihologa i pedagoga. Prva empirijska proučavanja dečjih crteža javila su se krajem
druge polovine 19. veka. Likovno obrazovanje je na ranom uzrastu, bilo zasnovano na razvoju veština crtanja, usavršavanju koordinacije oka i ruke i vernom prenošenju zadatog motiva na papir.
Likovna područja ili mediji u likovnom vaspitanju su: crtanje, slikanje, elementi grafike, vajanje, elementi primenjene umetnosti, multimediji i osnove estetskog procenjivanja. Sadržaji u likovnim područjima su tako struktuirani da poštuju zakonitosti razvoja likovnih sposobnosti, kontinuiteta njihovog razvoja i omogućavaju da se u procesu stvaranja, smišljenim i organizovanim radom kultiviše likovni izraz deteta.
Dečija likovna umetnost, odnosi na artefakte koje su deca sama kreirala: škrabotine,
crteži, slike, modelovani predmeti i skulpture. Dečje stvaralaštvo proističe iz posebnih
sposobnosti i preferencija, aktualizovanih u podsticajnoj atmosferi neposredne sredine.
Kroz igrolike aktivnosti deca stvaraju zanimljive i neobične produkte.
Gluva i nagluva deca predškolskog uzrasta su često impulsivna i ekspresivna. Likovne
igrovne aktivnosti, omogućavaju regulisanje eruptivnih emotivnih izliva i doprinose emotivnoj ravnoteži. Kroz vizuelno stvaralaštvo gluva i nagluva deca uče da posmatraju, opisuju, analiziraju i interpretiraju. Na taj način aktiviraju im se vizuelne i taktilne mogućnosti učenja.
Učestvujući u različitim likovnim aktivnostima gluva i nagluva deca stiču elemente
likovne kulture. Proces likovnog izraza gluve i nagluve dece, u početku je vođen intuicijom.
Deca se postepeno upoznaju sa sredstvima likovnog izraza.
Deca predškolskog uzrasta uče i usvajaju likovne pojmove kroz pokrete tela, opisne i
pokazne gestove, znakove, govorni i znakovni jezik. Gluvoj i nagluvoj deci, umetnost može biti
pomoćno sredstvo u učenju, saznavanju i igri; hobi ili jedan od načina komunikacije. Umetnički izrazi u različitim oblicima (škrabanje, crtanje, slikanje, vajanje) su svojstveni svakodnevnim aktivnostima gluve i nagluve dece. Deca predškolskog uzrasta istražuju svet oko sebe i
prenose svoje ideje, nade, emocije i različita iskustva kroz umetnost.
Umetnost se kod gluve i nagluve dece, koristi kao tip simboličke komunikacije, koja
pomaže izražavanju i tumačenju neprihvatljivih i teških osećanja. Likovne aktivnosti imaju
terapeutsko i katarzično dejstvo.
Neophodno je da se u okviru različitih likovnih područja (crtanje, slikanje, vajanje i modelovanja), ostvaruje razvoj: mišljenja, znakovnog i govornog jezika, obogaćuje rečnik gluvog
deteta, razvija saznanje i stvaralačke spobnosti deteta.
Crtanje u okviru art terapije omogućava gluvoj i nagluvoj deci: izražavanje osećanja;
podsticanje mašte i kreativnosti; poboljšavanje komunikacijskih veština, samopoštovanje
i samopouzdanje
Aktivni i pasivni model u tumačenju kognitivne rezerve
Get PDFKoncept kognitivne rezerve relevantan je pojam u svakoj situaciji u kojoj mozak pretrpi neku povredu, a kao ideja počinje da se javlja usled ponovljenog zapažanja da ne postoji direktna veza između moždane patologije, odnosno oštećenja mozga i kliničke manifestacije tog oštećenja. Cilj ovog rada bio je da se pregledom dostupne literature analizira koncept kognitivne rezerve i prikaže distinkcija između pasivnih i aktivnih modela u tumačenju kognitivne rezerve. Istraživanja pokazuju da kognitivnu rezervu možemo razumeti kao faktor koji modifikuje odnos između patologije mozga i njene kliničke manifestacije, pri čemu viši stepen kognitivne rezerve deluje kao protektivni faktor u razvoju različitih neuroloških simptoma. Pasivni model rezerve usko je vezan sa pojmom kapaciteta rezerve mozga i pretpostavlja da će se klinički deficit pojaviti onda kada se kapacitet rezerve iscrpi preko određenog kritičnog praga. U osnovi aktivnog modela stoje kognitivna rezerva i kompenzatorni mehanizmi mozga. Koncept kognitivne rezerve primenljiv je na skoro svaku situaciju u kojoj je funkcionisanje mozga na neki način poremećeno, te se u literaturi navode stanja poput Alchajmerove demencije, Parkinsonove bolesti, multiple skleroze, traumatske povrede mozga, psihijatrijskih poremećaja, itd. Merenje koginitivne rezerve zavisi od uvažavanja aktivnog ili pasivnog modela pri operacionalizaciji rezerve. Opravdanost izučavanja koncepta kognitivne rezerve može se ogledati u mogućnosti istraživanja varijabilnosti u individualnim performansama, kao i u razumevanju funkcionisanja mozga pod različitim vrstama patologije
Sensory integrative approach: a systematic review of the Effectiveness of child-centered interventions
Get PDFUvod: Teorija senzorne integracije koju je predložila Džin Ers predstavlja kamen
temeljac raznovrsnim i, u današnje vreme, sve mnogobrojnijim intervencijama
usmerenim na decu sa teškoćama senzornog procesiranja. Počevši od
sedamdesetih godina kada je teorija postavljena, senzorna integrativna disfunkcija
sve se češće uočava kod dece tipične populacije i dece sa smetnjama u
razvoju, pri čemu je najuočljivija i najčešće opisivana kod dece sa poremećajem
iz spektra autizma. Ove teškoće značajno negativno utiču na neurološki, motorni
i govorno-jezički razvoj dece, na mogućnost komunikacije, socijalizacije i
usvajanja adaptivnih veština. To je uslovilo razvoj različitih intervencija koje se
sprovode u cilju ublažavanja ili eliminisanja teškoća senzornog procesiranja.
Međutim, nisu sve intervencije usklađene sa principima teorije Džin Ers i njihova
efikasnost nije u adekvatnoj meri ispitana.
Cilj: Cilj ovog rada je da se analiziraju i opišu rezultati istraživanja koja se bave
evaluacijom efikasnosti različitih intervencija zasnovanih na senzornom pristupu.
Metode: Pretraživanje literature u skladu sa odabranim ključnim rečima izvršeno
je uz pomoć servisa Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku
i pretraživača Google Scholar.
Rezultati: Nastojali smo da u izbor uključimo istraživanja koja se bave novijim i nedovoljno
istraženim senzornim intervencijama za decu tipičnog razvoja i decu sa
poremećajem iz spektra autizma. Istraživanja koja su ušla u konačan izbor pružaju
interesantne i relevantne informacije o efikasnosti senzornog pristupa u intervencijama
usmerenim na probleme hranjenja i ishrane, spavanja, emocionalno-bihevioralnih
i kognitivnih teškoća dece sa teškoćama senzornog procesiranja.
Zaključak: Na osnovu pregleda dosadašnje literature možemo zaključiti da intervencije
zasnovane na senzornom pristupu imaju pozitivne efekte na različite
domene funkcionisanja dece TR i dece sa PSA. Takođe, da nisu sve intervencije
podjednako efikasne, niti imaju pozitivne efekte na različite domene života.Introduction: The theory of Sensory Integration proposed by Jean Ayres represents
the cornerstone of various and, nowadays, more and more numerous interventions aimed
at children with sensory processing difficulties. Beginning in the 1970s, when the theory was
established, sensory integrative dysfunction is increasingly observed in children of the typical
population and children with developmental disabilities, and is more noticeable and most
often described in children with autism spectrum disorders. These difficulties significantly
negatively affect the neurological, motor and speech-language development of children, the
ability to communicate, socialize and adopt adaptive skills. This has led to the development
of various interventions that are carried out with the aim of mitigating or eliminating the
difficulties of sensory processing. However, not all interventions are in line with the principles
of Jean Ayres theory and their effectiveness has not been adequately evaluated.
Aim: The aim of this paper is to analyze and describe the results of research that
evaluates the effectiveness of various interventions based on the sensory approach.
Methods: The literature search in accordance with the selected keywords was
performed with the help of the service of the Serbian Library Consortium for Unified
Procurement (KOBSON) and the Google Scholar search engine.
Results: We tried to include research that deals with newer and insufficiently
researched sensory interventions for children with typical development and children with
autism spectrum disorder. The final research provides interesting and relevant information
on the effectiveness of sensory access in interventions focused on the problems of feeding
and nutrition, sleep, emotional-behavioral and cognitive difficulties of children with sensory
processing difficulties.
Conclusion: Based on the review of previous literature, we can conclude that
interventions based on the sensory approach have positive effects on different domains of
functioning of typically developed children and children with autism spectrum disorder. We
can also conclude that not all interventions are equally effective or have positive effects on
different domains of life
Problematic forms of behavior in preschool children with difficulties in mental development
Get PDFInteresovanje za proučavanje problematičnih oblika ponašanja kod dece sa
teškoćama u metalnom razvoju predškolskog uzrasta proizilazi iz činjenice
da je to period koji označava ključnu fazu za razvoj društvenih, kognitivnih
i emocionalnih veština. Rad se bavi utvrđivanjem prevalencije problema
ponašanja kao i sagledavanjem povezanosti između eksternalizovanih i internalizovanih oblika problematičnog ponašanja kod dece sa teškoćama u mentalnom razvoju predškolskog uzrasta. Istraživanje je sprovedeno na uzorku
od 35 dece, oba pola, uzrasta od 4 do 7 godina. Ispoljavanje eksternalizovanih
i internalizovanih oblika problematičnog ponašanja ispitana su primenom
Skale problematičnog ponašanja koju su popunjavali vaspitači koji rade za decom koja su obuhvaćena uzorkom. Analizom dobijenih podataka može se uočiti
da prosečne vrednosti ukazuju na to da su deca iz uzorka ponekad usamljena, da
ponekad ispoljavaju anksioznost u grupi kao i da ponekad deluju tužno ili depresivno. Iako se nijedan eksternalizovan oblik problematičnog ponašanja
ne ispoljava često, svi procenjeni problemi ispoljavaju se ponekad. Testirane
korelacije na nivoima značajnosti od 0,01 i 0,05 ukazuju na činjenicu da postoji
statistički značajna povezanost između eksternalizovanih i internalizovanih problema ponašanja kod dece sa teškoćama u mentalnom razvoju ranog i
predškolskog uzrasta.The motivation for this study is rooted in the importance of understanding problematic behavior in children with mental development difficulties during their early stages of growth. This period is critical for their social, cognitive, and emotional development. The study aimed to determine the occurrence of behavioral problems and explore potential relationships between externalized and internalized problematic behaviors in children facing challenges in mental development. The research was conducted with a sample of 35 children, comprising both boys and girls, aged 4 to 7 years. Externalized and internalized forms of problematic behavior were assessed using The Problem Behaviors Scale, which was completed by educators who interacted with the children in the sample. The analysis of the collected data revealed that, on average, the children in the sample occasionally experienced feelings of loneliness, displayed anxiety in group settings, and sometimes exhibited signs of sadness or depression. While individual externalized forms of problematic behavior were not frequently observed, all assessed problems were occasionally present. The study identified significant correlations at the 0.01 and 0.05 significance levels, indicating a statistically significant relationship between externalized and internalized problematic behaviors among children with difficulties in mental development
Mental hygiene and physical activity of healthy children and children with intellectual disabilities
Get PDFМентална хигијена је приступ очувању менталног здравља кроз различите
методе са вишеструким циљевима. Једна од најзначајних метода је физичка
активност. Ефекти физичке активности на когницију су позитивни од раног
детињства до сенијума. Показано је да вежбање побољшава расположење и
самопоуздање смањује негативне ефекте стреса, делује против депресије и анксиозности.
На
молекуларном
нивоу
физичка
активност
регулише
рад
хипоталамо-хипофизно-адреналне
осовине,
повећава
стварање
опиоида
и
ендоканабиноида,
док
је
главни
главни
механизам
повећано
лучење
неуротрофичког
фактора
можданог
порекла
(brain
derived
neurotrophic
factor
-
BDNF).
Физичка
активност
подстиче
когницију,
смањује
симптоме
депресије
и
анксиозности
код
деце
и
адолесцената
и
њихово
схоластичко
постигнуће.
Више
студија
је
испитивало
утицај
физичке
активности
код
предшколске
деце
на
когницију
и
емоције.
Резултати
су
углавном
позитивни
и
указују
на
потребу
веће
заступљеност
физичке
активности,
слободне
и
организоване
код
предшколске
деце
са
повољним
ефектима
на
њихов
когнитивни
и
емоционални
развој.
Посебно
су
изучавана
деца
са
интелектуалним
сметњама
у
погледу
ефеката
физичке
активности
на
њихово
ментално
здравље.
Студије
указују
на
значај
примене
метода
физичке
активности
код
деце
са
поремећајем
из
спектра
аутизма
и
егзекутивне
функције
код
развојног
поремећаја
координације.Mental hygiene is an approach to maintaining
mental health through various methods with
multiple goals. One of the most important
methods is physical activity. The effects of
physical activity on cognition are positive
from early childhood to old age. Exercise
improves mood and self-confidence, reduces
the negative effects of stress, acts against
depression and anxiety. At the molecular level,
physical activity regulates the hypothalamicpituitary-adrenal
axis, increases the
production of opioids and endocannabinoids,
while the main mechanism is increased
secretion of brain-derived neurotrophic
factor (BDNF). Physical activity improves cognition, reduces symptoms of depression
and anxiety in children and adolescents and
their scholastic achievement. Several studies
have examined the impact of physical activity
in preschool children on cognition and
emotions. The results are mostly positive and
indicate the need for greater representation
of physical activity, free and organized,
among preschool children with favorable
effects on their cognitive and emotional
development. In particular, intellectually
disabled children were studied in terms of the
effects of physical activity on their mental
health. Studies indicate the importance
of applying physical activity methods in
children with autistic spectrum disorders
and executive function in developmental
coordination disorder