Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Понашање вишеструко ометене деце
No full textПонашање представља радње и одговоре бића, који су претежно повезани са спољашњом
средином, односно узроковане неким догађајима из спољашње средине. Понашање је
контролисано нашим нервним и ендокриним системом, тј. понашање као што је причање,
спавање, смејање и др.
Када је реч о понашању вишеструко ометене деце, научно - истраживачки радови се нису
у великом проценту бавили овим аспектом битним за даљи рехабилитациони и васпитно -
образовни рад са вишеструко ометеном децом. У недостатку значајних информација у овој битној
области, нашим истаживачким радом настојали смо да истакнемо и објаснимо специфичности
одређених параметара понашања код вишеструко ометене деце.
Поред породичног окружења, школа има веома веома битну улогу у развоју и понашању
деце. Школа обезбеђује важан део друштвених интеракција између вршњака и односа између деце
и одраслих (учитеља, наставника,...), који се разликује од односа детета и особа из његове уже и
шире породице (отац, мајка, баба,...).
Циљ овог истраживања јесте да се испита понашање вишеструко ометене деце у васпитно
- образовном процесу. Узорак је обухватио Н=41 испитаника старости од 7 до 15 година. Сви
испитаници су основношколског узраста (I,II,III,IV,V,VI,VII,VIII разред). У истраживању
коришћен је Упитник за процену понашања деце млађег школског узраста (С. Бојанин и Љ.
Савановић). Статистичка анализа спроведена је у софтверском пакету SPSS (SPSS, Inc., Chicago,
IL), а урађена је и квалитативна анализа података. На основу резултата истраживања можемо
закључити да вишеструко ометена деца испољавају негативне форме понашања на часу и у
односу на ауторитет, као и да испољено понашање ове групе деце зависи од пола, узраста, нивоа
функционисања, врсте и степена присутних оштећења и присутности и типа едукативне подршке.Behavior represents the actions and responses of beings, which are mainly connected with the
external environment, that is, caused by some events from the external environment. Behavior is
controlled by our nervous and endocrine systems, ie. behavior such as talking, sleeping, laughing, etc.
When it comes to the behavior of multiple disabled children, scientific research works have not
dealt with this aspect, which is essential for further rehabilitation and educational work with multiple
disabled children. In the absence of significant information in this important area, with our research work
we tried to highlight and explain the specifics of certain parameters of behavior in children with multiple
disabilities.
In addition to the family environment, the school has a very important role in the development
and behavior of children. School provides an important part of social interactions between peers and the
relationship between children and adults (teachers, teachers,...), which differs from the relationship
between a child and persons from his immediate and extended family (father, mother, grandmother,...).
The goal of this research is to examine the behavior of children with multiple disabilities in the
educational process. The sample included N=41 subjects aged 7 to 15 years. All respondents are of
primary school age (grades I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII). The research used the Questionnaire for
assessing the behavior of children of younger school age (S. Bojanin and Lj. Savanović). Statistical
analysis was performed in the SPSS software package (SPSS, Inc., Chicago, IL), and qualitative data
analysis was also performed. Based on the results of the research, we can conclude that children with
multiple disabilities display negative forms of behavior in class and in relation to authority, as well as
that the displayed behavior of this group of children depends on gender, age, level of functioning, type
and degree of impairments and the presence and type of educational support
Тоалетне вештине код деце са интелектуалном ометеношћу предшколског узраста
No full textТоалетни тренинг деце са интелектуалном ометеношћу представља значајан и изазован
процес усвајања вештина хигијене и самосталности у коришћењу тоалета. Ова популација
често захтева посебне приступе и стратегије како би се превазишли изазови у процесу
обуке. Укључивање индивидуалних потреба, комуникационих и моторичких способности, као
и разумевање емоционалних фактора, игра значајну улогу у успешном овладавању тоалетних
вештина. Уочена је подела тоалетног тренинга на интензивни и тренинг мањег
интензитета. Иако оба приступа показују значајне напретке и овладавање тоалетном
независношћу, постоје и одређене негативне стране. Изузетно је важно да деца
предшколског узраста стекну тоалетне вештине, које им омогућавају да похађају редовне
школе, као и да буду активни чланови заједнице. Повећава њихову самосталност и омогућава
да се боље интегришу у друштво. Овај рад има за циљ да претражи доступну литературу и
репрезентује специфичности процеса усвајања вештина коришћења тоалета код деце са
интелектуалном ометеношћу, као и да размотри потенцијалне методе за обуку тоалетних
вештина. Увид у доступну литературу извршен је претраживањем електронских база
података, као и извора у штампаној форми.Toilet training children with intellectual disabilities represents a significant and challenging
process of acquiring hygiene and toilet independence skills. This population often requires special
approaches and strategies to overcome challenges in the training process. Incorporating individual
needs, communication and motor abilities, as well as understanding emotional factors, plays a
significant role in the successful mastery of toilet skills. Toilet training has been observed to be
divided into intensive and less intensive training approaches. Although both approaches show
significant progress and mastery of toilet independence, there are certain drawbacks to consider. It
is exceptionally important for preschool-aged children to acquire toilet skills, enabling them to
attend regular schools and become active community members. This increases their independence
and facilitates better integration into society. This study aims to explore available literature and
present the specificities of the toilet training process in children with intellectual disabilities, as well
as to consider potential methods for toilet training. An overview of available literature was
conducted by searching electronic databases and printed source
Odgovor države na zloupotrebu vatrenog oružja u porodičnom kontekstu u Srbiji: politike, efekti i izazovi
No full textPosedovanje vatrenog oružja, bilo da je ono u legalnom ili nelegalnom posedu, predstavlja
faktor rizika za nasilje u porodici, posebno za teže oblike nasilja, uključujući femicid. Rad ima
za cilj da ukaže na rodnu dimenziju zloupotrebe vatrenog oružja u porodično-partnerskom
kontekstu i neophodnost međusobnog usaglašavanja pozitivnih propisa i politika u cilju
efikasnijeg suzbijanja i sprečavanja nasilja u porodici zloupotrebom vatrenog oružja. Rad se
zasniva na triangulaciji podataka prikupljenih iz različitih izvora, uključujući dosadašnja
istraživanja, podatke koje beleže i evidentiraju državni organi u vezi sa zloupotrebom vatrenog
oružja u porodično-partnerskom kontekstu, pozitivnopravne propise i javne politike relevantne
za suzbijanje i reagovanje u slučaju nasilja u porodičnom i partnerskom kontekstu upotrebom
vatrenog oružja. Istraživanja pokazuju da prisustvo vatrenog oružja povećava za pet do devet
puta rizik od smrtnog ishoda u slučajevima porodičnog nasilja. Većina žrtava porodičnih
ubistava zloupotrebom vatrenog oružja su žene. One su u najvećem broju slučajeva žrtve svojih
partnera. I pored toga što je država unapredila pravni i strateški okvir za sprečavanje nasilja u
porodici, broj slučajeva oružanog nasilja u porodičnom kontekstu ostaje stabilan. Takođe, broj
žena ubijenih u porodično-partnerskom kontekstu na godišnjem nivou u Srbiji je na sličnom
nivou, bez većih oscilacija. Sve to upućuje na zaključak da je neophodno unaprediti
delotvornost regulative i politika u ovoj oblasti
Лексичке способности старијих особа српске националне мањине са подручја Вуковарско – Сремске жупаније
No full textЛексикологија је лингвистичка дисциплина која истражује, описује и теоријски образлаже речи. Бави се проучавањем лексичких јединица и лексичким саставом неког језика. Лексичке способности се мењају током животног периода, те остају дуго очуване и у старости, а значајнији пад лексичких способности уочава се после 80. године. Старење је физиолошки процес који започиње врло рано, доводећи до природних прогресивних промена у организму сваке јединке. Са старењем долази до промена на физичком, психичком и когнитивном плану особе. Циљ овог рада односиће се на утврђивање лексичких способности старијих особа с подручја Вуковарско – сремске жупаније у Републици Хрватској, а које припадају српској националној мањини.
Како би се процениле укупне лексичке способности, проверавао се експресивни и рецептивни лексикон појединца. Узорак је чинило 40 особа, подељених у две старосне групе, особе средње животне доби (од 45 до 65 година) и „стари млади“ (од 65 до 75 година).
Такође подељени су и према месту живљења (Вуковарско – сремска жупанја у Републици Хрватској и град Београд у Републици Србији. За процену експресивних способности као иструмент коришћен је Бостонски тест именовања, за процену рецептивних способности задаци разумевања говора у оквиру Протокола за процену едукативних потенцијала деце са сметњама у развоју. Сви подаци су анализани коришћењем СПСС програма за статистичку обраду података (IBM Corp., 2011). Резултати показују да са повећањем година долази до пада експресивних и рецептивних способности, а даа место живљења није знатно утицало на ниво лексичких способности.Lexicology is a linguistic discipline that investigates, describes and theoretically explains words. It deals with the study of lexical units and the lexical composition of a language. Lexical abilities change during the life period, and remain preserved for a long time even in old age and a significant decline is observed after the age of 80. Aging is a physiological process that begins very early, leading to natural progressive changes in the organism of each individual. With aging comes changes on the physical, psychological and cognitive level of a person. The topic of this research will be related to the lexical abilities of elderly people from the area of Vukovar – Srijem County in the Republic of Croatia, who belong to the Serbian national minority.
In order to assess overall lexical abilities, the individuals expressive and receptive lexicon was checked. The sample consisted of 40 people, divided into two age groups, middle- aged people (from 45 to 65 years old) and „old young“ (from 45 to 65 years old). They are also divided according to the place of residence (Vukovar – Srijem County in the Republic of Croatia and the city of Belgrade in the Republic of Serbia). Boston Naming Test was used as an instrument to assess expressive abilities and speech comprehension tasks were used to assess receptive abilities within the Protocol for the Assessment of the Educational Potentials of Children with Developmental Disabilities. All data were analyzed using the SPSS program for statistical data processing (IBM Corp., 2011). The results show that with increasing age there is a decline in expressive and receptive abilities, while the place of living did not significantly affect the level of lexical abilities
Procena verbalne fluentnosti kod оsoba sa afazijom
No full textKlinički podaci pokazuju da pacijenti sa afazijom ispoljavaju snižene performanse na zadacima verbalne fluentnosti. Međutim, još uvek nije dovoljno istražen odnos verbalne fluentnosti i tipa afazije. S obzirom na to, za predmet ovog rada odabrano je ispitivanje sposobnosti fonemske i semantičke fluentnosti kod afazija fluentnog i nefluentnog tipa.
Uzorak je činilo 20 ispitanika sa dijagnozom afazije, postavljene na osnovu testiranja Bostonskim dijagnostičkim testom za afazije (BDAE). Za ispitivanje verbalne fluentnosti korišćeni su test kontrolisanih usmenih asocijacija reči (za fonemsku verbalnu fluentnost) i suptest nabrajanja životinja iz BDAE (za semantičku verbalnu fluentnost). Podaci su obrađeni statistički. Rezultati ukazuju da ne postoje statistički značajne razlike između pacijenata sa fluentnim i nefluentnim afazijama u postignućima na zadacima verbalne fluentnosti. Takođe, ne postoje statistički značajne razlike u postignućima na testovima semantičke verbalne fluentnosti između pacijenata sa fluentnim i nefluentnim afazijama. Utvrđeno je da postoje statistički značajne razlike u postignućima na testovima semantičke i fonemske verbalne fluentnosti pacijenata sa nefluentnim afazijama, pri čemu su pacijenti statistički značajno uspešniji na testovima fonemske fluentnosti. Pored toga, utvrđeno je da postoje statistički značajne razlike u postignućima na testovima verbalne fluentnosti između pacijenata sa lakšim i težim afazičkim sindromima, pri čemu su pacijenti sa lakšim afazičkim sindromima statistički uspešniji na zadacima verbalne fluentnosti od pacijenata sa težim.Clinical data show that patients with aphasia exhibit reduced performance on verbal fluency tasks. However, the relationship between verbal fluency and the type of aphasia has not been sufficiently investigated yet. Considering that, the aim of the study was to examine the ability of phonemic and semantic fluency in fluent and non-fluent aphasia. The sample included 20 patients diagnosed with aphasia, based on the Boston Diagnostic Test for Aphasia (BDAE).
To examine verbal fluency we used the controlled oral word association test (for phonemic verbal fluency) and the animal enumeration subtest from the BDAE (for semantic verbal fluency). The data were processed statistically. The results indicate that there are no statistically significant differences between patients with fluent and non-fluent aphasia in the achievements on verbal fluency tasks. Also, there are no statistically significant differences in achievements on tests of semantic verbal fluency between patients with fluent and non-fluent aphasia. It was found that there are statistically significant differences in the achievements of the semantic and phonemic verbal fluency tests of patients with non-fluent aphasia, whereby the patients were statistically significantly more successful in the phonemic fluency tests. In addition, it was found that there are statistically significant differences in verbal fluency test scores between patients with mild and severe aphasic syndromes, whereby the patients with milder aphasic syndromes were statistically more successful on verbal fluency tasks than patients with more severe aphasic syndromes
РАД У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ – НОРМАТИВНИ ПРИКАЗ И ПРИЛИКЕ У СРБИЈИ
No full textЈедан од доминантних трендова кривичноправне реакције у савре
мено доба јесте инсистирање на што ширем дијапозону разнородних
кривичних санкција превасходно с циљем супституисања краткотрајних
затворских казни одговарајућим алтернативама, а како би се избегао
низ негативних последица повезаних са институционализацијом. Тако
међу алтернативним санкцијама истакнуто место заузима и казна рада
у јавном интересу. Рад у јавном интересу уведен је у српско кривично
законодавство још 2006. године, али ни до данас, сходно релевантним
статистичким подацима, ова казна не заузима значајније место међу
изреченим и имплементираним кривичним санкцијама. Поставља се
питање који разлози отежавају, па можда чак и онемогућавају, примену
рада у јавном интересу. Стога, излагања у раду биће посвећена анализи
позитивноправног оквира који се односи на казну рада у јавном интересу
у Србији, као и сумирању eлемената фактичког стања по питању при
мењивања ове кривичне санкције. Намеће се закључак да нису предузете
мере за интензивније популарисање казне рада у јавном интересу, као и
да постоји простор за унапређивање закона, и посебно подзаконских
аката. Примењени су нормативнологички и компаративноправни, те
метод дескриптивне статистике. Циљ рада јесте да се издвоје препо
руке за унапређивање будућих нормативних решења
Specificities of social cognition among adults with intellectual disabilities and associated psychiatric conditions
No full textОво истраживање спроведено је са циљем да се утврде специфичности социјалне когниције код одраслих особа са лаком интелектуалном ометеношћу са једне стране, као и да се испита однос између социјалне когниције и маладаптивног понашања, квалитета пријатељства, усамљености и придружених психијатриjских стања, са друге стране.Узорком истраживања обухваћено је укупно 122 особе, уједначених према полу, старости између 20 и 53 година. Узорак је подељен у три групе: групу испитаника са лаком интелектуалном ометеношћу (Н = 32), групу испитаника са дуалним дијагнозама (Н = 30) и контролну групу (Н = 60).За добијање података о контролним варијаблама коришћени су сљедећи инструменти: Демографски упитник, Пибодијева скала за процјену рецептивног говора и Равенове прогресивне матрице. За процјену независних варијабли кориштени су: Инвентар проблематичног понашања, Скала квалитета пријатељства, Модификовани упитник усамљености на радном мјесту и Мини скала психијатријске процјене одраслих особа са развојним поремећајима. Подаци који су се односили на зависне варијабле добијени су примјеном Интегрисане батерије тестова за процјену социјалне когниције и Единбуршког теста социјалне когниције.Резултати су показали да одрасле особе са лаком интелектуалном ометеношћу у поређењу са испитаницима типичног развоја имају слабија, а у односу на испитанике са дуалним дијагнозама боља постигнућа, у когнитивној и афективној теорији ума, интерперсоналном и интраперсоналном разумијевању социјалних норми, теорији ума првог и другог реда и тесту социјалног знања.На разлике између особа са лаком интелектуалном ометеношћу и особа са дуалним дијагнозама у различитим аспектима социјалне когниције утичу старост, ниво интелектуалног функционисања и разумијевање говора, али их ипак не објашњавају, јер су и након контролисања ових варијабли особе са лаком интелектуалном ометеношћу успјешније у задацима социјалне когниције. Такође, на већини примјењених задатака нису утврђене значајне разлике између мушкараца и жена.Најзначајнији предиктори социјалне когниције су присуство црта поремећаја из спектра аутизма, позитивни домени квалитета пријатељства (дружење, помоћ и блискост) и социјално незадовољство.Способности социјалне когниције код испитаника са лаком интелектуалном ометеношћу негативно корелирају са маладаптивним понашањем и социјалним незадовољством, а позитивно са квалитетом пријатељства.На основу утврђених специфичности и дефицита социјалне когниције могуће је креирати одговарајуће програме тренинга и тако побољшати функционалност индивидуе у различитим аспектима живота, што је крајњи циљ процеса специјалне едукације и рехабилитације особа са интелектуалном ометеношћу.This research was conducted with the aim of determining the specificities of social cognition in adults with mild intellectual disability on the one hand, as well as examining the relationship among social cognition and maladaptive behaviour, quality of friendship, loneliness and associated psychiatric conditions, on the other hand.The research sample consisted of 122 people, with gender parity, in the age range between 20 and 53. The sample was divided into three groups: a group of participants with mild intellectual disability (N = 32), a group of participants with dual diagnoses (N = 30), and a control group (N = 60).The following instruments were used to obtain data on the control variables: Demographic Questionnaire, Peabody Picture Vocabulary Test, PPVT ̶ 4, and Raven's Progressive Matrices. The following instruments were used to assess the independent variables: Behavior Problems Inventory, BPI-01, Friendship Quality Scale ̶ FQS, Modified Worker Loneliness Questionnaire ̶ MWLQ, and Mini Psychiatric Assessment Schedule for Adults with Developmental Disabilities, MINI PAS ̶ ADD. The data related to the dependent variables were obtained using the Integrated Social Cognition Battery ̶ BICS, and the Edinburgh Social Cognition Test ̶ ESCoT.The results showed that adults with mild intellectual disability compared to those with typical development have weaker achievements, and compared to participants with dual diagnoses better achievements, in cognitive and affective theory of mind, interpersonal and intrapersonal understanding of social norms, first and second order theory of mind and test of social knowledge.The differences between persons with mild intellectual disability and persons with dual diagnoses in various aspects of social cognition are influenced by age, level of intellectual functioning and speech comprehension, but they are not explained by these variables, because even after controlling these variables, persons with mild intellectual disability are more successful in social cognition tasks. Also, no significant differences between men and women were found considering most of the applied tasks.The most significant predictors of social cognition are the presence of autism spectrum disorder traits, positive domains of friendship quality (friendship, help and closeness) and social dissatisfaction.The abilities of social cognition in participants with mild intellectual disability correlate negatively with maladaptive behavior and social dissatisfaction, while social cognition correlate positively with the quality of friendship.Based on the established specificities and deficits of social cognition, it is possible to create appropriate training programs and thus improve the individual's functionality in various aspects of life, which is the ultimate goal of the process of special education and rehabilitation of persons with intellectual disabilities
TREX1 p.A129fs and p.Y305C variants in a large multi-ethnic cohort of CADASIL-like unrelated patients
Get PDFCerebral autosomal dominant arteriopathy with subcortical infarcts and leukoencephalopathy (CADASIL) and retinal vasculopathy with cerebral leukodystrophy and systemic manifestations (RVCL-S) are the most common forms of rare monogenic early-onset cerebral small vessel disease and share clinical, and, to different extents, neuroradiological and neuropathological features. However, whether CADASIL and RVCL-S overlapping phenotype may be explained by shared genetic risk or causative factors such as TREX1 coding variants remains poorly understood. To investigate this intriguing hypothesis, we used exome sequencing to screen TREX1 protein-coding variability in a large multi-ethnic cohort of 180 early-onset independent familial and apparently sporadic CADASIL-like Caucasian patients from the USA, Portugal, Finland, Serbia and Turkey. We report 2 very rare and likely pathogenic TREX1 mutations: a loss of function mutation (p.Ala129fs) clustering in the catalytic domain, in an apparently sporadic 46-year-old patient from the USA and a missense mutation (p.Tyr305Cys) in the well conserved C-terminal region, in a 57-year-old patient with positive family history from Serbia. In concert with recent findings, our study expands the clinical spectrum of diseases associated with TREX1 mutations
Day care as a measure to improve the treatment of young people who are in conflict with the law
Get PDFSavremeni pristupi u tretmanu poremećaja ponašanja u prvi plan ističu zahtev za poštovanjem osnovnih prava deteta, promovišući koncepte prevencije, pozitivnog razvoja, modela diverzionih mera, kao i inkluzivni tretman maloletnika u prirodnom porodičnom i socijalnom okruženju. S obzirom da u etiologiji problema i poremećaja ponašanja značajno mesto zauzimaju razvojni i sredinski faktori, napori društva usmereni su u pravcu iznalaženja modela tretmana koji bi u najkraćem vremenskom roku zadovoljio razvojne potrebe deteta, ali i njegove porodice. Stoga, krivične sankcije koje se izriču maloletnim učiniocima krivičnih dela trebaju se realizovati u prirodnoj sredini, ne remeteći, već unapređujući njegov porodični život, školovanje, bavljenje umetničkim ili sportskim aktivnostima, zdravstvenu zaštitu, kao i socijalno funkcionisanje uopšte.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (Službeni glasnik Reublike Srbije, br.85/2005) predvideo je uvođenje novih usluga i tretmana u zajednici, a posebno značajno je uspostavljanje vaspitne mere – pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika (član 18.). Ova mera integriše programe različitog stepena specijalizacije i intenziteta, koji su više strukturirani nego vaninstitucionalni tretman, a istovremeno manje restriktivni nego tipične forme zavodskog – institucionalnog tretmana. Ovaj vid tretmana ima višestruke pozitvine efekte kako na mlade u sukobu sa zakonom, tako i na njihovu porodicu ali i širu lokalnu zajednicu.
Međutim, i pored evidentnih prednosti, kao i postojanja stabilne zakonske osnove, činjenica je da ova vaspitna mera nije doživela svoju širu primenu i kao takva ostala u grupi neafirmisanih krivičnih sankcija. Od 2006. godine kada je uvedena u krivičnopravni sistem Republike Srbije, ova vaspitna mera izrečena je u svega 80 slučajeva, što čini 0,5% od ukupnog broja izrečenih krivičnih sankcija prema maloletnicima.
Cilj ovog rada je ukazivanje na nužnost akrtiviranja i umrežavanja svih zainteresovnih subjekata za afirmaciju i unapređenje primene ove vaspitne mere. Dnevni boravak ima daleko veće kapacitete, pa osim tretmana mladih koji se već nalaze u sukobu sa zakonom, pomoć i podrška se može pružiti i mladima koji imaju blaže probleme i poremećaje u ponašanju, njihovim porodicama, kao i pedagoško-psihološkim službama u lokalnoj zajednici. Takođe, aktivnosti koje se sprovode u okviru dnevnih boravaka mogu imati značajnu ulogu u prevenciji rizičnih i delinkventnih oblika ponašanja, čime se dobrobit pojedinca i porodice, generalizuje na društvo u celini.Modern approaches in the treatment of behavioral disorders emphasize the requirement to respect the basic rights of the child, promoting the concepts of prevention, positive development, models of diversionary measures, as well as an inclusive treatment of minors in a natural family environment and social environment.
Given that developmental and environmental factors play an important role in the etiology of behavioral problems and disorders, society's efforts are aimed at finding a treatment model that would meet the developmental needs of the child and his or her family in the shortest possible time frame. Therefore, criminal sanctions imposed on juvenile offenders should be implemented in the natural environment, not disrupting but rather improving his or her family life, education, artistic or sports activities, health care, and social functioning in general.
In The Law on Juvenile Offenders and the Criminal Protection of Juveniles (the Official Gazette of the Republic of Serbia, No. 85/2005) a proposition has been made: the introduction of new services and treatments in the community, and the establishment of a corrective measure - increased supervision together with day care in the appropriate institution for upbringing and education of minors (Article 18). This measure integrates programs of varying degrees of specialization and intensity, which are more structured than a non-institutional treatment, and at the same time less restrictive than typical forms of institutional treatments. This type of treatment has multiple positive effects on both young people who are in conflict with the law, their families and the wider local community.
However, despite the obvious advantages as well as the existence of a stable legal basis, the fact is that a wider application of this corrective measure has not been achieved and as such remained in the group of unconfirmed criminal sanctions. Since 2006, when it was introduced into the criminal justice system of the Republic of Serbia, this corrective measure has been imposed in only 80 cases, which is 0.5% of the total number of criminal sanctions imposed on minors.
The aim of this paper is to indicate the necessity of activation and networking of all interested parties for the affirmation and improvement of the application of this corrective measure. The day care center has far greater capacities so in addition to the treatment of young people who are already in conflict with the law, help and support can also be provided to young people who have milder problems and behavioral disorders, their families, as well as pedagogical and psychological services in the local community.
Also, the activities carried out within day care centers can have a significant role in the prevention of risky and delinquent forms of behavior, thus the well-being of individuals and families being generalized upon society as a whole
Značaj školske angažovanosti učenika za prevenciju problema ponašanja
Get PDFŠkolska angažovanost učenika široko je prepoznata kao multidimenzionalni konstrukt koji meri učešće, posvećenost i pažnju učenika u školi. Prepoznaju se različiti tipovi školske angažovanosti, a najučestalije se pravi distinkcija na kognitivnu, emocionalnu i bihejvioralnu angažovanost. Kognitivna angažovanost se odnosi na nivo investiranja učenika ili motivaciju za učenje, dok bihejvioralna angažovanost podrazumeva učešće učenika u školskim aktivnostima. Emocionalna angažovanost podrazumeva odnos učenika prema nastavnicima, vršnjacima i školom u celini. Dokazi o značaju školske angažovanosti učenika dolaze iz opsežne literature koja povezuje školsku angažovanost učenika sa različitim poželjnim razvojnim ishodima. Stoga je cilj ovog rada da kroz pregled, analizu i sumiranje istraživačkih rezultata o školskoj angažovanosti učenika ukaže na značaj ovog konstrukta za prevenciju problema ponašanja. Rezultati sprovedenog pregleda sugerišu da je nivo školske angažovanosti učenika povezan sa širokim spektrom akademskih i razvojnih ishoda, poput akademskog postignuća i motivacije, nastavkom školovanja, prosocijalnog ponašanja, pozitivnog identiteta, socioemocionalnog funkcionisanja itd. Drugim rečima, dosadašnja istraživanja upućuju da se u zavisnosti od nivoa školske angažovanosti učenika njeni efekti mogu tumačiti u kontekstu rizičnih i protektivnih faktora za bihejvioralne probleme učenika. Navedeno implicira da akteri vaspitnoobrazovnog sistema ne smeju da izgube iz vida značaj školske angažovanosti za dostizanje punih potencijala učenika. Dodatno, uvažavajući nastojanja prevencijske nauke u pravcu identifikovanja i osnaživanja činilaca koji stoje osnovi protektivnih procesa neophodno je dodatnu pažnju usmeriti na istraživanja faktora i mehanizama koji doprinose višim nivoima školske angažovanosti kod učenika