Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Тhe importance of effective communication between teachers, parents and children
Get PDFОстваривање вишедимензионалне сарадње и партнерског односа између породице
и
предшколске
установе
директно
се
рефлектује
на
добробит
детета.
Циљ
овог
рада
је
да
укаже
у
којој
мери
се
ефективна
комуникација
између
родитеља
и
васпитача
позитивно
рефлектује
на
добробит
детета.
Заправо,
дискурс
који
деле
васпитачи
и
родитељи
преноси
се
и
на
дете,
чиме
се
добија
квалитативно
нови
однос
у
којем
су
сви
актери
равноправни
чланови.
Квалитетна
сарадња
у
великој
мери
зависи
и
од
комуникативних
способности
васпитача.
Интегративни
приступ
у
учењу
предшколске
деце
се
примењује
у
Србији
већ
деценијама,
а
званично
од
2018.
године.
Овај
приступ
захтева
грађење
партнерства
између
породица
и
предшколске
установе
и
ефективну
комуникацију
међу
свим
актерима
васпитно-образовног
рада.
У
овом
раду
фокус
је
на
компатибилности
комуникације
на
релацији:
родитељи/породица
–
дете
–
васпитач.
Ово
ће
допринети
да
дете
уз
подршку
васпитача
и
родитеља
истражује,
испробава
користећи
искуства
која
је
претходно
стекло.
Кроз
ефективну
комуникацију
и
размену
информација
васпитач
у
васпитно-образовној
групи
развија
индивидуализован
приступ
и
стил
подучавања
прилагођава
детету.
Васпитач
о
свему
обавештва
родитеље,
који
су
комплементарна
страна
у
комуникацији,
и
који
активности
детета
код
куће
усмеравају
ка томе да изражава своја интересовања и потребе и развија критичко
мишљење.
Ово
се
остварује
интегративним
приступом
учењу.
Ефективна
комуникација
између родитеља и васпитача омогућава праћење учења и
напредовања детета и мењања стратегија кад год се за то укаже потреба.Achieving multidimensional cooperation
and partnership between the family and the
preschool institution is reflected in the wellbeing
of
the
child.
The
aim
of
this
paper
is
to
show
to
what
extent
effective
communication
between
parents and educators reflects
on the well-being of the child. In fact, the
discourse between educators and parents is also transferred to the child, which results in a
new relationship in which all involved parties
are equal. Quality cooperation depends to a
great extent on the communicative abilities
of the teacher. The integrative approach
to the learning of preschool children
has been applied in Serbia for decades,
and officially since 2018. This approach
requires building of a partnership between
families and preschool institutions and
effective communication among all actors
of educational work. In this paper, the focus
is on the compatibility of communication
in the relationship: parents/family - child -
educator. Support of educators and parents
will contribute the child to explore, try out and
use the experiences he has gained. Through
effective communication and exchange of
information, the teacher in the educational
group develops individualised approache
and adapts the teaching style to the child.
The teacher informs about everything the
parents, who are a complementary party in
communication and who direct the child’s
activities at home to express his interests and
needs and develop critical thinking. This is
achieved through an integrative approach to
learning. Effective communication between
parents and educators enables monitoring
of the child’s learning and progress, and
changing strategies whenever the need
arises
Suicide of prison convicts – risk factors and theoretical models
Get PDFSuicid u zatvoru predstavlja jedan od vodećih uzroka smrti osu đenih, sa stopom od dva do devet puta viša nego u opštoj populaciji. Reč
je o multidimenzionalnom problemu koji zahteva sistematski postavljene
preventivne odgovore i posvećenost preventivnim aktivnostima na ra zličitim nivoima.
Kako konačnom izvršenju suicida može prethoditi sadejstvo mno gih faktora rizika socio-demografske, psihosocijalne, institucionalne,
psihijatrijske i kriminološke prirode, ovaj fenomen se može razumeti
kroz integrativni pristup, uvažavajući postojeće teorijske modele u tri
osnovna domena: penološkom, kroz „Model deprivacija“, „Model unosa“
i Kombinovani model; sociološkom, kroz primenu Dirkemovog modela suicidalnosti na zatvorski kontekst; i psihološkom, kroz Interpersonalnu
teoriju, Teoriju stresa i Teoriju reaktivne agresivnosti.
Cilj rada jeste pregled razmera problema suicidalnosti osuđenih
kroz povezivanje faktora rizika različitim teorijskim modelima koji
objašnjavaju etiologiju suicida u zatvoru. U radu se koriste analiza i
sinteza teorijskih i empirijskih nalaza kroz proučavanje relevantne literature u različitim naučnim izvorima podatakaSuicide in prison represents one of the leading causes of death among
inmates, with a rate two to nine times higher than in the general population.
This is a multidimensional problem that requires systematically established
preventive responses and dedication to preventive activities at different levels.
Since many risk factors of socio-demographic, psychosocial, in stitutional, psychiatric, and criminological nature can precede the act
of committing suicide, this phenomenon can be understood through an
integrative approach through, existing theoretical models covering three
domains: the penological domain, through the “Deprivation Model”,
“Importation Model”, and Combined Model; the sociological domain,
through the application of Durkheim’s model of suicidality to the prison
context; and the psychological domain, through Interpersonal Theory,
Theory of Stress, and Theory of Reactive Aggressiveness.
The aim of this paper is to review the scope of the problem of
suicide among inmates by linking risk factors to different theoretical
models that explain the etiology of suicide in prison. The paper uses
analysis and synthesis of theoretical and empirical findings through the
study of relevant literature from different scientific data source
Kvalitet zatvorskog života osuđenih žena u Srbiji: preliminarni nalazi istraživanja/Quality of prison life of female convicts in Serbia: Preliminary research findings
No full textSeksualno nasilje na univerzitetima u Srbiji: Ka prevenciji seksualnog nasilja i podršci žrtvama zasnovanoj na dokazima
No full textNon-directive play therapy for children with developmental disabilities
No full textУ складу са сазнањима о дечијем развоју која су направила велики помак од почетка 20. века до данашњег дана, недирективна терапија игром постаје све популарнија широм света. Омогућити детету да комуницира и да се изражава на себи својствен начин, да покуша да самостално реши интернализоване конфликте уз безусловно прихватање и подршку од стране одрасле особе многим стручњацима али и родитељима делује као најприроднији метод третмана. С обзиром на то да је недирективна терапија игром посве индивидуалан процес чије се активности не могу генерализовати, истраживања која се баве овом тематиком пружају само значајан увид у различите могућности примене и ефекте третмана код деце са различитим потребама. Налази свих ових истраживања допринеће разумевању самог процеса третмана и унапредиће сазнања у домену примене ове терапије код различите популације деце.
Циљ овог рада је да се издвоје и анализирају релевантна истраживања која се баве испитивањем ефикасности третмана и ефеката недирективне терапије игром код деце са интелектуалном ометеношћу, поремећајем из спектра аутизма и децом са сметњама у учењу. Претрагом електронских база података Google Scholar, SCIndeks и Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку издвојено је 10 истраживачких радова објављених у периоду од 2002. до 2022. године. Анализа резултата приказаних истраживања указује на то да је недирективна терапија игром, посебно у облику терапије игром усмерене на дете, ефикасно терапеутско средство у раду са децом са тешкоћама у менталном развоју.
Позитивни ефекти третмана уочавају се у домену социјализације, когнитивног и говорно- језичког развоја, овладавању академским вештинама, као и у умањивању проблема у понашању. На основу анализе такође се може закључити да ефикасност третмана зависи од учесталости, интензитета, односа између терапеута и детета, али и стилова учења детета.In line with the knowledge about child development that has made great progress from the beginning of the 20th century to the present day, non-directive play therapy is becoming more and more popular around the world. Allowing the child to communicate and express itself in its own way, to try to independently resolve internalized conflicts with the unconditional acceptance and support of an adult seems to many experts and parents as the most natural method of treatment. Given that non-directive play therapy is a completely individual process whose activities cannot be generalized, research dealing with this topic only provides significant insight into the various possibilities of application and the effects of treatment in children with different needs. The findings of all these researches will contribute to the understanding of the treatment process itself and will advance knowledge in the field of application of this form of therapy in different populations of children.
The aim of this paper is to select and analyze relevant research focused on the effectiveness of the treatment and the effects of non-directive play therapy in children with intellectual disabilities, autism spectrum disorder and children with learning disabilities. A search of the electronic databases Google Scholar, SCIndeks and the Consortium of Serbian Libraries for Unified Procurement identified 10 research papers published in the period from 2002. to 2022. The analysis of the results of the presented research indicates that non-directive play therapy, especially in the form of child- centered play therapy, is an effective therapeutic tool in working with children with the developmental disorders. The positive effects of the treatment are observed in the domain of socialization, cognitive and speech-language development, mastery of academic skills, as well as in the reduction of behavioral problems. Based on the analysis, it can also be concluded that the effectiveness of the treatment depends on the frequency, intensity, relationship between the therapist and the child, as well as the child's learning styles
Ставови наставника према инклузивном образовању – истраживања у Србији
No full textИнклузивно образовање представља широк појам који подразумева реформу школског система чији је циљ формирање школа које ће на адекватан начин моћи да образују све ученике без обзира на разлике међу њима. Овакав приступ образовању подразумева укључивање свих ученика у редован школски систем уз пружање одговарајуће подршке. Инклузивним образовањем ученицима се пружа прилика да уче и напредују у складу са својим могућностима.
Ставови наставника према инклузивном образовању препознати су као важан фактор повезан са ефикасним спровођењем праксе у оквиру овог приступа образовању.
Циљ овог рада је да, прегледом доступне литературе, прикаже какви су ставови наставника у Србији према инклузивном образовању, као и с којим факторима су ови ставови повезани.
За претрагу литературе коришћен је веб-претраживач Google Scholar и сервис Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КоБСОН). Претраживана је литература на српском и енглеском језику. Претрага је ограничена на период од 2009. године до данас.
Већина истраживања описаних у раду показује да су ставови наставника у Србији према инклузивном образовању позитивни. Проналази се повезаност ставова наставника према инклузивном образовању и следећих фактора: дужине радног искуства у настави, додатне обуке наставника оријентисане ка инклузивном образовању, старосне доби, нивоа образовања на којем наставници предају, искуства рада у инклузивном окружењу и врсте ометености детета.Inclusive education is a broad concept that includes the reform of the school system, the goal of which is the formation of schools that will be able to adequately educate all students, regardless of the differences between them. Inclusive education encompasses the inclusion of all students in the regular school system with the provision of appropriate support. This approach to education gives students the opportunity to learn and progress according to their abilities. Teachers' attitudes towards inclusive education have been recognized as a key factor associated with the effective implementation of inclusive education practices.
The aim of this paper is to show, by reviewing the available literature, the attitudes of teachers in Serbia towards inclusive education, as well as with what factors these attitudes are connected.
Google Scholar web search and the service of the Consortium of Libraries of Serbia (KoBSON) were used for the literature search. Literature in Serbian and English was searched. The exploration is limited to the period from 2009 to the present.
Most of the research described in the paper shows positive attitudes of teachers in Serbia towards inclusive education. The authors of the research found a correlation between teachers' attitudes towards inclusion and the following factors: length of work experience in teaching, additional training of teachers oriented towards inclusive education, age, level of education at which teachers teach, experience of working in an inclusive environment and type of child's disability
Неуроразвојни поремећај координације код деце са интелектуалном ометеношћу
No full textНеуроразвојни поремећај координације или развојна диспраксија, је поремећај координације покрета присутан од рођења, а који није последица кортикалне лезије. Ова врста поремећаја утиче на свакодневне животне активности појединца попут облачења одеће, обувања патика, везивања пертли, ходања, трчања, манипулације предметима, писања, прања зуба, итд.
Деца са интелектуалном ометеношћу могу испољавати клиничку слику која одговара неуроразвојном поремећају координације, а постојање ових сметњи негативно утиче на њихову функционалност, редукујући њихово учешће у свакодневним активностима и доводећи до додатних развојних и здравствених проблема.
Циљ овог рада био је утврдити учесталост и специфичности неуроразвојног поремећаја координације код деце са интелектуалном ометеношћу, прегледом до сада публикованих научних радова и доступне стручне литературе на задату тему.
Неуроразвојни поремећај координације детектује се у значајном проценту деце са интелектуалном ометеношћу. Тешкоће које се јављају у оквиру овог поремећаја повећавају ризик развоја проблема са пажњом, социјалним и академским вештинама, те утичу и на самопоштовање и развој мотивације. С обзиром на недовољну терминолошку прецизност везану за овај поремећај, процес постављање дијагнозе je комплексан, а самим тим је отежан и процес рехабилитације, те је стога потреба за истраживањима на ову тему евидентна. Пружање релеватне подршке деци, као и њиховим породицама неопходан је корак у ублажавању тешкоћа са којима се сусрећу, као и са поправљањем њиховог квалитета живота. Ипак, истраживања показују да је мали број деце подвргнут адекватним рехабилитационим третманима.Neurodevelopmental coordination disorder, or dyspraxia, is a coordination disorder of movement present from birth, which is not a consequence of cortical lesions. This type of disorder affects the everyday activities of individuals, such as dressing, putting on shoes, tying shoelaces, walking, running, object manipulation, writing, brushing teeth, etc. Children with intellectual disability may exhibit a clinical picture corresponding to a neurodevelopmental coordination disorder, and the existence of these disorders negatively affects their functionality, reducing their participation in daily activities and leading to additional developmental and health problems.
This paper aimed to determine the frequency and specifics of neurodevelopmental coordination disorder in children with intellectual disabilities by reviewing the scientific papers published and the available professional literature on the given topic.
Neurodevelopmental coordination disorder is detected in a significant percentage of children with intellectual disabilities. Difficulties within the framework increase the risk of developing problems with attention, social and academic skills, affect self-esteem, and the development of motivation. Considering the insufficient terminological precision related to this disorder, the diagnosis is complex, and therefore, the rehabilitation process is challenging. Hence, the need for research on this topic is evident. Providing relevant support to children and their families is necessary in alleviating the difficulties they face and improving their quality of life. However, research shows that few children undergo adequate rehabilitation treatments
Motor abilities as a factor in the development of life and social skills in students with different visual status
No full textЦиљ рада био је да утврди повезаност моторичких способности и животних вјештина, као и моторичких способности и социјалних вјештина ученика различитог визуелног статуса. У студији је испитан и утицај демографских фактора на развијеност моторичких способности, животних и социјалних вјештина.Узорком истраживања обухваћено је 66 ученика, од 11 до 17 година. Узорак је подијељен на слијепе и слабовиде ученике који су се образовали у специјалним школама и ученике без оштећења вида.За процјену зависних варијабли коришћени су сљедећи инструменти: БОТ-2- тест за процјену моторичких способности и ВАБС-2 скала за процјену животних и социјалних вјештина (форма за родитеље и наставнике).Резултати су показали да код слијепих и слабовидих ученика не постоји повезаност између моторичких способности и животних вјештина, као и социјалних вјештина према процјени и родитеља и наставника. Код ученика без оштећења вида утврђена је позитивна повезаност између ових подручја функционисања. Према процјени родитеља и наставника код слијепих и слабовидих ученика уочен је нижи ниво развијености моторичких способности, животних и социјалних вјештина у односу на ученике без оштећења вида код којих је забиљежен просјечан ниво развијености. Утицај узраста и пола на развијеност моторичких способности, животних и социјалних вјештина није препознат у нашој студији када су у питању слијепи и слабовиди ученици. Код ученика без оштећења вида, дјевојчице имају развијеније моторичке способности, животне и социјалне вјештине према процјени наставника, док узраст не утиче на развијеност моторичких способности, животних и социјалних вјештина. Начин кретања и тип смјештаја нису фактори који условљавају разлике у развијености животних и социјалних вјештина слијепих и слабовидих ученика.The goal of this study was to determine the correlation between motor abilities and life skills, as well as motor abilities and social skills in students with varying visual statuses. The study also investigated the influence of demographic factors on the development of motor abilities, life skills, and social skills.The research included a sample of 66 students aged 11 to 17. The sample was divided into blind and visually impaired students who attended special schools, and students without visual impairments.The following instruments were used to assess dependent variables: the BOT-2 test for evaluating motor abilities, and the VABS-2 scale for assessing life skills and social skills (parent and teacher forms).The results showed that there is no correlation between motor abilities and life skills, as well as social skills, in blind and visually impaired students, according to assessments from both parents and teachers. In students without visual impairments, a positive correlation was found between these functional domains. According to evaluations from parents and teachers, blind and visually impaired students demonstrated a lower level of motor abilities development, life skills, and social skills in comparison to students without visual impairments, among whom an average level of development was observed. The impact of age and gender on the development of motor abilities, life skills, and social skills was not recognized in our study when considering blind and visually impaired students. Among students without visual impairments, girls displayed more developed motor abilities, life skills, and social skills according to teacher assessments, while age did not affect the development of these skills. Method of movement and type of accommodation are not factors that determine differences in the development of life skills and social skills in blind and visually impaired students
Correlation between mathematical abilities and executive functions in children with cerebral palsy
No full textДеца са церебралном парализом као последицу присуства моторичког оштећења али и придружених сметњи често имају повећан ризик од потешкоћа у учењу а посебно оних које су везане за усвајање математике. Испитивање математичких способности код деце са церебралном парализом као и њихова повазаност за егзекутивним функцијама био је велики изазов пре свега јер је ова тема занемарена и недовољно проучена код деце са церебралном парализом. Управо из тих разлога основни циљ нашег истраживања је био да се утврди развој математичких способности и егзекутивних функција код деце са церебралном парализом, као и да се испита природа њиховог односа.Узорком је обухваћено 29 испитаника са церебралном парализом оба пола, узраста од 8 до 12 година, ученика од II до VI разреда из две основне школе, редовне и школе за децу са сметњама у развоју. У истраживању су коришћени тестови за процену математичких способности као и тестови за процену егзекутивних функција (когнитивне флексибилности, инхибиторне контроле, радне меморије и способности планирања).Анализом резултата математичких способности утврђено је да испитаници са церебралном парализом имају статистички значајнo нижа постигнућа на Раном нумеричком тесту као и на тесту Питања о бројевима у односу на децу типичног развоја. Ученици са церебралном парализом испољавају потешкоће и у аритметици као и геометрији.Даљом анализом резултата утврђена је повезаност између когнитивне флексибилности и процењених математичких способности. Посматрани заједно показатељи когнитивне флексибилности статистички значајно предвиђају већину испитаних метематичких способности а број категорија Висконсин теста сортирањакарата се издваја као предиктор који има највећи допринос у предвиђању одређених математичких способности...Children with cerebral palsy often have a greater risk of experiencing learning difficulties especially those related to the acquisition of mathematical skills, due to the presence of motor or multiple disorders. Investigating mathematical abilities in children with cerebral palsy as well as their connection to executive functions has been a great challenge, primarily because this topic has been neglected and insufficiently researched. Therefore, the main aim of this research was to investigate the development of mathematical abilities and executive functions in children with cerebral palsy, as well as the nature of their relationship.The sample comprised 29 children of both sexes, 8 to 12 years of age, second and fourth grade students of two elementary schools, one, which follows regular national curriculum, and the other, which follows special education curriculum. We used mathematical ability tests as well as executive function tests (cognitive flexibility, inhibitory control, working memory and planning abilities).After analyzing the data regarding mathematical abilities, we have established that children with cerebral palsy have statistically significant lower achievement on Early numerical test and Questions about numbers test in comparison to other children. Students with cerebral palsy have trouble with arithmetic and geometry.Further data analysis has shown a connection between cognitive flexibility and assessed mathematical abilities. Observed together, the indicators of cognitive flexibility statistically significantly predict most of the assessed mathematical abilities, and the number of categories of Wisconsin Card Sorting Test stands out as a predictor of certain mathematical abilities.The results of this research have shown a statistically significant correlation between Stroop test used for the measurement of inhibitory control test and assessedmathematical abilities..