Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Nivo i kvalitet razumevanja intruzivnih misli kod dece predškolskog uzrasta
Get PDFSvest o tome da se misli ne mogu uvek kontrolisati razvija se postepeno. Cilj ovog istraživanja je da kod dece predškolskog uzrasta utvrdi nivo i kvalitet razumevanja intruzivnih misli u odnosu na pol, uzrast, emociju koja prethodi tim mislima, pripadnost misli (da li je ona tuđa ili sopstvena) i njihovu podeljenost (sposobnost da se istovremeno misli o više pojava). Uzorak je činilo 71 dete. Za procenu je korišćen Zadatak razumevanje intruzivnih misli i osećanja koja su njima izazvana koji je sadržao dve priče – sa srećnim i sa tužnim događajem. U pogledu nivoa razumevanja intruzivnih misli dobijeni rezultati pokazuju da su ispitanici ostvarili bolji uspeh u priči koja ima tužan nego u onoj koja ima srećan događaj. Uzrast je povezan s uspehom samo u priči sa srećnim događajem. Nisu zabeležene razlike u razumevanju intruzivnih misli u odnosu na pol, kao ni u odnosu na pripadnost misli. Većina ispitanika pokazala je razumevanje da misli nisu uvek pod kontrolom volje. Ispitanici su češće odgovarali kako junak ne želi da nastavi da misli na prethodni tužni nego na prethodni srećni događaj. Skoro svi ispitanici su smatrali da junak ne može u isto vreme da misli na dva događaja. Dobijeni rezultati ukazuju na veliku raznolikost u dečjem razumevanju tuđih osećanja, njihovih uzroka i posledica. S obzirom na ulogu koju razumevanje intruzivnih misli ima u kognitivnoj i emocionalnoj regulaciji, rezultati ovog istraživanja ukazuju na značaj kvantitativne
i kvalitativne analize razumevanja intruzivnih misli na predškolskom uzrastu
Neuropsychological deficits in children and adolescents with traumatic brain injury
Get PDFUvod. Traumatska povreda mozga se relativno često događa u populaciji dece i adolescenata. To je
inače najčešći tip stečene lezije mozga u detinjstvu. Može da se dogodi u bilo kom periodu, s tim
što su deca uzrasta do dve godine i adolescenti od 15-18 godina najčešće žrtve moždane traume.
Traumatska povreda mozga predstavlja jedan od vodećih uzroka neuropsiholoških poremećaja i
prekida toka normalnog razvoja kod dece. U ovom radu razmatrani su poremećaji pažnje,
pamćenja, jezika, egzekutivnih funkcija i socijalne kognicije. Cilj. Cilj nam je da pružimo
sveobuhvatan prikaz neuropsiholoških deficita kod dece i adolescenata koji su pretrpeli traumatsku
povredu mozga. Metode. Za pretragu relevantne literature korišćene su specijalizovane baze
podataka i pretraživači, pomoću ključnih reči na srpskom i engleskom jeziku. Rezultati. Opisani su
znaci i simptomi kognitivnih poremećaja u odnosu na težinu povrede i uzrast na kome je ona
nastala. Istaknute su posledice rano stečene povrede mozga na razvoj kognicije i psihosocijalno
funkcionisanje. Takođe, opisane su metode procene kognitivnih funkcija i pristupi u rehabilitaciji
dece sa kognitivnim poremećajima uzrokovanim traumom mozga. Zaključak. Povreda mozga u
detinjstvu i adolescenciji dovodi do prolaznih i dugoročnih kognitivnih i bihevioralnih poremećaja.
Iako se dugoročni neuropsihološki deficiti mogu ispoljiti i kod blage povrede mozga, oni se tipično
sreću kod dece i mladih sa teškom povredom. Pojava traumatske povrede u detinjstvu zahteva
sistematsko praćenje i uključivanje dece i mladih sa neuropsihološkim posledicama u proces
rehabilitacije i druge vidove podrške.Introduction. Traumatic brain injury occurs relatively often in the population of children and
adolescents. It is also the most common type of acquired brain lesion in childhood. It can happen at
any time, the most common victims of brain trauma being children under the age of two and
adolescents aged 15-18. Traumatic brain injury is one of the leading causes of neuropsychological
disorders and disruption of normal development in children. In this paper, disorders of attention,
memory, language, executive functions and social cognition are discussed. Aim. Our goal is to
provide a comprehensive overview of neuropsychological deficits in children and adolescents who
have suffered a traumatic brain injury. Methods. Using keywords in Serbian and English,
specialized databases and search engines were used to find relevant literature. Results. We describe
the signs and symptoms of cognitive disorders in relation to the severity of the injury and the age
at which it occurred. The consequences of early acquired brain trauma on the development of
cognition and psychosocial functioning are emphasized. We also describe methods of assessing
cognitive functions and approaches to the rehabilitation of children with cognitive disorders caused by
traumatic brain injury. Conclusion. Brain injury in childhood and adolescence leads to transient and
long-term cognitive and behavioural disorders. Although longer-term neuropsychological deficits
can also occur with mild injury, they are typically found in children and youth with severe brain
injury. The occurrence of traumatic brain injury in childhood requires systematic monitoring and
inclusion of children and young people with neuropsychological consequences in the
rehabilitation process and other types of support
Dravet Syndrome – clinical and developmental characteristics: A case report.
No full textIntroduction: Dravet syndrome is a rare, genetically determined epilepsy and epileptic encephalopathy primarily caused by a loss-of-function mutation in the SCN1A gene, also associated with autism spectrum disorder. Follow-ing birth, patients have typical neurodevelopment, but the regression of cognitive, motor and speech abilities become noticeable after the onset of seizures. Aims and case report: We report on the case of a five-year-old girl with characteristic clinical features of Dravet syndrome, detailing her basic clinical and developmental characteristics, disease course and treatment. The first seizure occured at four months of age, coinciding with increased body temperature, and by the end of first year she developed recurrent seizures. While the baseline electroencephagram was nomal, follow-up examinations revealed continuous high-amplitude and sharp, multifocal spike waves. During her second year of life, significant delay in psychomotor development became apparent. The Bayley-III scale was used to assess psychomotor de-velopment in cognition area, comprehension and quality of speech, as well as fine and gross motor skills. The results indicated that her cognitive abilities corresponded to those of an eight-month-old child, while her motor skills were at the level of an 18-month-old. Notable gait impairment was observed, with a wide-based crouch gait. The patient was also diagnosed with an autism spectrum disorder. Conclusion: Although rare, Dravet syndrome is an important differential diagnosis in children presenting with early-onset epilepsy and progressive developmental delays. It is essential to evaluate patients for common comor-bidities, such as autism, gait disorders, and intellectual disability, important determinants of patients’ quality of life
Intellectual disability, inclusion, and the education of physicians and medical students
No full textПринципи различитости, једнакости и инклузије у медицини кључни су
за побољшање здравствених исхода. У курикулумима медицинских факултета у свету препознају се бројни недостаци у учењу о здравственим проблемима неких популација, као што су особе са интелектуалном
ометеношћу. Циљ: Преглед савремене литературе о едукацији лекара и
студената медицине о интелектуалној ометености и инклузији. Метод
рада: Релевантна литература пронађена је претраживањем електронских база података, доступних преко Конзорцијума библиотеке Србије за
обједињену набавку. Резултати: Постоји велика разноликост програма
едукације, различити методолошки приступи, оцене исхода, профили
едукатора, а неки програми су само изборни. Показан је позитиван ефекат адекватне едукације о интелектуалној ометености и инклузији не
само на медицинско знање лекара и студената медицине, већ и на њихове
социјалне и когнитивне компетенције, као и повећање самопоуздања у
бризи о особама са интелектуалном ометеношћу. Закључак. Едукација
здравствених радника је од кључног значаја за разумевање специфичних потреба и изазова са којима се суочавају особе са интелектуалном
ометеношћу, што може значајно побољшати квалитет неге коју добијају.The principles of diversity, equality, and inclusion in medicine are crucial for
improving health outcomes. Medical school curricula worldwide recognize
numerous deficiencies in teaching about the health issues faced by certain
populations, such as individuals with intellectual disabilities. Objective: The goal
is to review contemporary literature on the education of physicians and medical
students regarding intellectual disabilities and inclusion. Methodology: Relevant
literature was identified through searches in electronic databases available via the Consortium of Serbian Libraries for unified procurement. Results: There is
significant variability in educational programs, methodological approaches,
outcome assessments, and educator profiles, with some programs being elective.
A positive effect of adequate education on intellectual disabilities and inclusion
has been demonstrated, not only on the medical knowledge of physicians and
medical students but also on their social and cognitive competencies, as well as an
increase in confidence when caring for individuals with intellectual disabilities.
Conclusion: Health professionals’ education is essential for understanding the
specific needs and challenges faced by individuals with intellectual disabilities,
which can significantly enhance the quality of healthcare they receive
Тhe influence of stress on parents of children with disabilities and disorders
No full textРодитељи деце са сметњама у развоју често доживљавају виши ниво
стреса у односу на родитељe деце уредног развоја, без обзира на врсту и
степен сметњи и поремећаја.
За родитеље ометеност детета је стресни догађај који се појављује
изненадно и неочекивано, первазивног је дејства, хроничног је карактера
и опажа се као тешко решив или нерешив животни проблем. Стресни
догађаји који су неочекивани и неувремењени погађају базичну човекову
потребу за сигурношћу, редом и предвидивошћу.
Рођење детета са развојним сметњама и поремећајима је велики
стрес, што може неповољно деловати на односе родитеља са децом типичног
развоја и
међусобно
на
однос
мајке и
оца.
Стрес
највише
штети
деци ,
ремети
родитељске
односе и
утиче
на
квалитет
родитељства.
Иако
је
емпиријски
показано
да
постоји
ниво
стреса
који
је
очекиван
и
адаптиван
за
све
родитеље,
у
породицама
деце
са
сметњама
у
развоју
он
је
неретко
више
заступљен
него у
породицама
деце
типичног
развоја.
Бројна
истраживања
показују
да
родитељи
деце
са
сметњама и
поремећајима,
доживљавају
више
нивое
стреса,
више
анксиозних и
депресивних
симптома,
соматских
сметњи,
емоционалне
исцрпљености
и
симптома
сагоревања и
исказују
мање
задовољство
животом
од
родитеља
деце
без
сметњи и
поремећаја.
Уочено
је
да
постоје
разлике у
доживљају
стреса у
односу
на
пол и
социоекономски
статус
родитеља,
као и
врсту и
степен
ометености
деце
са
сметњама и
поремећајима.
Превладавањe
стреса,
зависи
од:
функционалности
породице –
пре
настанка
стресног
догађаја;
од
развојне
фазе у
којој
се
породица
налази;
као
и
од
индивидуалних,
психолошких
капацитета
породице.
Проучавање
родитељског
стреса
је
важно
како
би
се
могло
деловати у
правцу
заштите
оптималног
функционисања
породице и
њених
чланова.Parents of children with developmental disabilities often experience a higher
level of stress in comparison to parents of children of normal development,
regardless of the type and the degree of disabilities and disorders.
A child’s disability is for parents a stressful event which arises suddenly
and unexpectedly, it has pervasive effect, it is chronic, and it is perceived
as a problem difficult or impossible to resolve. Stressful events which are
unexpected and untimely affect the human need for security, order and
predictability. The birth of a child with developmental disabilities and disorders represents
severe stress, which may have an unfavourable effect on the parents’ relationships
with children of typical development and on the interpersonal relationship
between the mother and the father. Stress is most damaging to children; it
disturbs parental relationships, and it affects the quality of parenthood.
Although it has been empirically demonstrated that there is a level of stress
which is expected and adaptive for all parents, it is frequently more present in
the families of children with developmental disabilities than in the families of
children of typical development.
Numerous studies show that the parents of children with disabilities
and disorders experience higher levels of stress, more symptoms of anxiety
and depression, somatic disorders, emotional exhaustion and symptoms of
burnout and they express less satisfaction with life than the parents of children
without disabilities and disorders.
It has been observed that there are differences in experiencing stress in
relation to the gender and the social and economic status of parents as well
as to the type and the degree of disability of children with disabilities and
disorders.
Overcoming stress depends on the functionality of the family – prior to
the occurrence of a stressful event; the developmental stage the family is in; as
well as on the individual and psychological capacities of the family.
Studying parental stress is important so that action could be taken towards
the protection of the optimal functioning of a family and their members
Perception of people with disabilities through the prism of social distance
No full textРанија литература указује на претежно негативан став
друштва према особама са инвалидитетом, те на настојања да се идентификују и
категоризују
узроци.
Новија
истраживања
међутим,
указују
на
мање
негативан
став,
те
отвореност
за
различите
врсте
односа
са
особама
са
инвалидитетима.
Социјална
дистанца
се
може
посматрати
као
бихејвиорална
компонента
става
односно
мера
предрасуда,
или
степен
блискости
који
особа
жели
да
оствари
са
другим
појединцем
или
припадником
неке
скупине.
Нижа
социјална
дистанца
указује
на
спремност
и
отвореност
заједнице
на
прихватање и
интеграцију,
висока
социјална
дистанца
указује
на
дискриминаторност
према
појединим
групама.
Циљ:
Ово
истраживање
имало
је
за
циљ
да
испита
социјалну
дистанцу
према
слепим
и
слабовидим
особама.
Ова
група
особа
са
инвалидитетом
одабрана
је
због
своје
бројности,
јер
према
подацима
Републичког
завода
за
статистику
Републике
Србије,
од
укупног
броја
особа
са
инвалидитетом у
Србији,
41%
представљају
слепа
или
слабовида
лица.
Метод:
За
потребе
истраживања
формиран
је
пригодан
узорак
од
197
испитаника
са
територије
града
Ниша,
Републике
Србије,
старосног
узраста
од
18
до
64
година.
За
прикупљање
података
коришћена
је
модификована
Богардусова
скала
социјалне
дистанце.
Резултати
истраживања
показују
да
се
испитаници
мушког
и
женског
пола
статистички
значајно
разликују у
погледу
социјалне
дистанце
према
слепим и
слабовидим
особама,
те
да
мушкарци
показују
мању
социјалну
дистанцу.
Статистички
значајне
разлике
идентификоване
су и
поређењем
старосних
група,
те
је
закључак
да
млађа
популација
показује
мању
социјалну
дистанцу,
односно
да
дистанца
расте
са
старошћу
испитаника.
Када
су у
питању
образовање
и
статус
запослености
испитаника,
модели
нису
били
статистички
значајни.
Закључак:
Резултати
показују
да
још
увек
увек
постоје
укорењене
предрасуде
које
ометају
пуну
социјализацију
и
интеграцију
особа
са
инвалидитетом,
међутим,
резултат
да
су
најмлађе
категорије
испитаника
показале
најнижу
соцјалну
дистанцу,
даје
наду
за
инклузивнију
будућност.This research was intended to examine social distance towards
blind and visually impaired people. This group of persons with disabilities was
selected because according to the data of the Statistical Office of the Republic
of Serbia, out of the total number of persons with disabilities in Serbia, 41% are
blind or partially sighted persons. Method. for the purposes of the research,
a suitable sample of 197 respondents from the territory of the city of Niš,
Republic of Serbia, aged from 18 to 64 years was formed. A modified Bogardus
social distance scale was used to collect the data. Research results show that
male and female respondents differ statistically significantly in terms of
social distance to blind and visually impaired people, and that men show less
social distance. Statistically significant differences have also been identified
by comparing age groups, and the conclusion is that the younger population
shows a lower social distance, that is, that the distance increases with the age
of the respondents. When it came to the education and employment status
of the respondents, the models were not statistically significant. Conclusion.
the results show that there are still ingrained prejudices that hinder the full
socialization and integration of persons with disabilities, however, the result
that the youngest categories of respondents showed the lowest social distance
gives hope for a more inclusive future
WHAT DO WE TEACH CHILDREN AND WHY? SOCIO-EMOTIONAL LEARNING FROM TEACHERS’ PERSPECTIVE
No full textSocio-emotional learning (SEL) is the process of learning to integrate thinking, feeling, and
behaving to achieve important life tasks and one of the important contexts where that learning
takes place is school. Teachers play an important role in SEL by integrating it into classroom
instructions or subject curricula and demonstrating socio-emotional competencies through their
own actions. Yet research lacks insight into teachers’ strategies to promote students’ SEL
within a classroom context in Serbia. The study attempted to explore teachers' practical
approaches to enhance students' socioemotional competencies in school settings. It sought to
answer: 1) What strategies would teachers use in challenging situations? 2) What specific goals
do they aim to achieve with these strategies? 3) Do their intended aims align with the strategies
implemented? The data was collected through a survey employing the vignette methodology.
In this study, five vignettes were crafted, each portraying a typical school scenario where
students display low socio-emotional competences (self-awareness, self-management, social
awareness, relationship skills, and responsible decision-making). 122 teachers from five
primary schools in Serbia participated and were asked if they would respond to the event
described in the scenario, what actions they would take, and what they aim to teach students
through those actions. A total of 605 responses to these vignettes were examined through
qualitative content analysis conducted inductively. The analysis reveals that teachers employ a
variety of strategies, with 25 teaching strategies identified, including teaching values (131),
offering negative evaluations of behavior (104), advocating for a student (66), guided analysis
of the situation (63), and logical consequences (56) being the most prevalent. Nevertheless, the
frequency of strategy use varies across situations, indicating that teachers adapt their strategies
based on the context. However, when attempting to discern patterns, it becomes evident that
strategies aimed at halting undesirable behaviors are more prevalent than those geared towards
reinforcing or introducing constructive behavior. In addition, teachers' reactions vary based on
students’ levels of participation, with lower levels being more prevalent. Notably, teachers'
reactions sometimes align partially (46.5%) or not at all (27.9%) with the intended goals. The
findings underline the need for educational programs supporting teachers in fostering students'
socioemotional competencies
Тhe influence of different listening conditions on the understanding of speech in children with specific language disorders
No full textДеца са специфичним језичким поремећајима показују тешкоће
у аудитивној обради говорних сегмената и измењене обрасце аудитивних
реакција
на
различите
акустичке
карактеристике.
Још
увек
није
до
краја
објашњено
зашто
деца
која
имају
уредан
перифени
слух
показују
одређене
неубичајене
дефиците у
овом
домену.
Код
ове
популације
врло
су
изражене
тешкоће
у
вербалној
меморији,
аудитивној
пажњи,
спацијалној
орјентацији,
бинауралној
интеграцији
и
другим
сличним
компонентама
аудитивне
способности.
Ове
тешкоће
се
значајно
појачавају у
отежаним
условима
слушања.
Циљ:
Општи циљеви су били утврђивање да
ли различити услови слушања утичу на разумевање говора код деце са
специфичним језичким поремећајем и да ли постоје разлике у односу на
децу уредног говорно-језичког развоја. Методе: У узорку је било 15 деце
са специфичним језичким поремећајем и 15 деце уредног говорно-језичког
развоја узраста од 3 до 7 година. За потребе овог истраживања осмишљен
је
упитник
за
испитивање
разумевања
говора у
различитим
условима
слушања а
попуњаван
је
од
стране
родитеља.
Упитник
се
састоји
од
15
питања
која
се
односе
на 4
различита
услова
слушања:
идеални
услови
слушања
(тишина),
слушање у
бучном
окружењу
(бука),
слушање
на
већој
удаљености
(дистанци) и
слушање
говора
са
ТВ,
радија,
компјутера
или
неког
другог
медија.
Резултати:
Деца
са
специфичним
језичким
поремећајем
су
постизала
статистички
значајно
лошија
постигнућа у
односу
на
децу
уредног
говорно-језичког
развоја у
свим
условима
слушања
(p<0,001).
За
децу
са
специфичним
језичким
поремећајем
најтежи
услов
је
био
разумевање
говора у
условима
амбијенталне
буке,
али и у
другим
условима
слушања
постигнућа
нису
била
значајно
боља.
Деца
типичног
развоја
показивала
су
веома
слична,
висока
постигнућа
без
обзира
на
услове
слушања.
Закључак:
Деца
са
специфичним
језичким
поремећајем
показују
изражене
тешкоће у
разумевању
говора у
различиитим
условима слушања у односу на вршњаке уредног развоја. Овакви резултати указују
на потребу брижљивог планирања програма рехабилитације у домену
аудитивне перцепције.Children with specific language disorders show difficulties
in auditory processing of auditory segments and changes in the pattern of
auditory reactions to different acoustic characteristics. It is still not fully
explained why children with normal peripheral hearing show certain unusual
deficits in this domain. In this population, difficulties in verbal memory,
auditory attention, spatial orientation, binaural integration and other similar
components of auditory ability are very pronounced. These difficulties occur
significantly in difficult listening conditions. Objective. The general objectives
were to determine whether different listening conditions affect speech
understanding in children with a specific language disorder and whether
there are differences compared to children with normal speech development.
Methods. The sample consisted of 15 children with a specific language
disorder and 15 children with normal speech and language development aged 3 to 7 years. For the purposes of this research, a questionnaire was designed to
examine speech understanding in different listening conditions and it was filled
out by parents. The questionnaire consists of 15 questions related to 4 different
listening conditions: ideal listening conditions (silence); listening in a noisy
environment (noise); long-distance listening; and listening to speech from TV,
radio, computer or other media. Results. Children with a specific language
disorder achieved statistically significantly worse scores compared to children
with normal speech and language development in all listening conditions (p
< 0.001). For children with specific language impairment, the most difficult
condition was speech understanding in ambient noise conditions, but even in
listening conditions, the achievement was not significantly better. Typically
developing children showed very similar, high achievement regardless of
listening conditions. Conclusion. Children with a specific language disorder
show pronounced difficulties in understanding speech in different listening
conditions compared to peers with regular development. These results indicate
the need for careful planning of rehabilitation programs in the domain of
auditory perception
Specifičnost crtanja kod dece s poremećajem iz spektra autizma vrtićkog uzrasta
Get PDFU razvojnom uzrastu, crtež je jedan od najboljih alata za objektivizaciju stepena
zrelosti deteta u psihomotoričkoj, kognitivnoj i emocionalnoj oblasti, a istovremeno
predstavlja važan komunikacioni instrument, kako u obrazovnom, tako i u terapijskom
smislu. Sazrevanje ekspresivnosti crteža proporcionalno je sazrevanju kognitivnih i
emocionalnih funkcija. Deca sa poremećajem iz spektra autizma (PSA) vrtićkog uzrasta
imaju niži kvalitet somatosenzorne percepcije, funkcije šake i motoričkog planiranja, a
utvrđeno je da su njihovi razvojni stadijumi crtanja usporeniji nego kod dece
neurotipičnog razvoja iste starosti.
Cilj ovog istraživanja odnosi se na analiziranje razlike u crtežima pet dečaka sa
PSA, imajući u vidu njihovu starost i vreme provedeno u okviru vrtićkog tretmana. U
vreme procene dečaci su imali od četiri do sedam godina. Dijagnoza ove dece potvrđena
je prema dijagnostičkim kriterijumima DSM-5.
Proces crtanja ocenjen je kroz polustrukturirano posmatranje u kome je od deteta
traženo da spontano crta, koristeći markere i list papira. Tokom procesa crtanja
razmartani su sledeći parametri: stav deteta tokom aktivnosti (kako je ta aktivnost
prihvaćena), kontakt očima tokom akcije (prisutan, diskontinuiran ili odsutan), upotreba
boje (da li dete ima tendenciju da koristi samo jednu ili nekoliko), prihvatanje
olovke/bojice/markera (funkcionalno, visoko u pesnicu ili između prstiju), prisustvo
interakcije sa ispitivačem tokom aktivnosti, posmatranje da li se crtež koristi na relacioni
način ili ne, trajanje crtanja i nivo pažnje, korišćenje prostora na papiru, forma i redosled
elemenata koji čine crtež, linija, oblik, proporcije i brisanja. Uzimajući u obzir navedene
parametre, pristupljeno je razumevanju različitih razvojnih koraka crteža, prema uzrastu,
uvek imajući na umu individualnost deteta i kontekst. Ocenjivanje crteža predstavljeno je
u okviru skale od pet tačaka: odbijanje crtanja ili izostanak produkcije; neuređeno,
nasumično škrabanje (uzrast od 2 do 3,6 godina); kontrolisano škrabanje (uzrast od 2 do
3,6 godina); imenovano škrabanje, sa pripisivanjem značenja (starost od 2 do 3,6 godina);
predšematski crtež (uzrast 3,7 do 6 godina) - namerni pokušaji da se predstavi stvarnost
čak i ako različiti elementi nisu dobro organizovani na papiru i, naposletku, šematski
(uzrast oko 7 godina) - crtež ima odgovarajuću formu tako da predstavlja objekat
stvarnosti i dobro je prepoznatljiv, a prostorno-vremenski parametri su postignuti.
U petočlanoj grupi dece jedan dečak odbija da crta, trojica dečaka su u fazama
škrabanja, a samo jedan je u predšematskoj fazi. Dečaci koji su duže bili obuhvaćeni
vrtićkim tretmanom pokazali su viši nivo crtanja u odnosu na dečake koji su svega
nekoliko meseci proveli u vrtiću. U radu su dalje razmatrane specifičnosti pojedinačnih
crteža ovih dečaka