Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Resilience as a protective factor of adolescent behavior problems
No full textРезилијентност је један од истакнутих протективних процеса чија се веза са превенцијом проблема понашања испитује од самих почетака истраживања протективних фактора. Посматрање резилијентности кроз доступност индивидуалних, релационих и контекстуалних ресурса отвара значајне могућности за планирање активности којима се доприноси капацитету за резилијетност, те подстицању развоја овог фактора у функцији редуковања проблема понашања. Стога је циљ овог рада проширење укупног фонда научног знања о резилијентности као протективном фактору проблема понашања адолесцената.
У теоријском делу рада представљена су сазнања о проблемима понашања, обухватајући појмовну дефиницију, класификацију и преваленцију, сазнања о протективним факторима, са фокусом на објашњење њихове интеракције са ризичним факторима и природи њихове везе са резилијентношћу. Поред тога, посебно поглавље посвећено је појмовном одређењу, социјално еколошкој интерпретацији резилијентности, анализирани су фактори који делују у правцу јачања резилијентности, као и повезаност овог конструкта са проблемима понашања са једне, и позитивним развојем са друге стране.
Истраживачки део рада био је усмерен на испитивање односа између резилијентности и проблема понашања адолесцената. Истраживање је реализовано у четири средње школе са територије града Београда, током јуна 2019. године, на узорку од 298 ученика првог и другог разреда, оба пола. За мерење резилијентности коришћен је упитник Мера резилијентности за
децу и младе (Child and Youth Resilience Measure – CYRM-28), док су проблеми у понашању
адолесцената испитани путем Упитника снага и тешкоћа (The Strengths and Difficulties Questionnaire – SDQ). Резултати истраживања су показали да постоји негативна повезаност између резилијентности и проблема понашања адолесцената. Наиме, адолесценти код којих је утврђена доступност ресурса који делују у правцу јачања капацтета за резилијентност имају мање тешкоћа у социјалном и емоционалном развоју.Resilience is one of the prominent protective processes whose relationship with the prevention of behavioral problems has been examined from the very beginning of research into protective factors. Observing resilience through the availability of individual, relational, and contextual resources opens significant opportunities for planning activities that contribute to the capacity for resilience, and to encourage the development of this factor in order to reduce behavioral problems. Therefore, the aim of this paper is to expand the overall pool of scientific knowledge of resistance as a protective factor in adolescent behavior problems.
The theoretical part of the paper presents knowledge about behavioral problems, including conceptual definition, classification and prevalence, knowledge of protective factors, with a focus on explaining their interaction with risk factors and the nature of their relationship with resistance.
In addition, a separate chapter is devoted to the conceptual definition, social and ecological interpretation of resilience, the factors that work in the direction of strengthening the resilience are analyzed, as well as the connection of this construct with behavioral problems on the one hand, and positive development on the other.
The research section focused on examining the relationship between resilience and adolescent behavior problems. The survey was conducted in four secondary schools from the territory of the City of Belgrade, in June 2019, on a sample of 298 first and second grade students, both sexes. The Child and Youth Resilience Measure (CYRM-28) questionnaire was used for indirect measurement of resilience, while the adolescent behavior problems were examined through the Strengths and Difficulties Questionnaire (SDQ). The results of the study showed that there is a negative correlation between resilience and adolescent behavior problems. Specifically, adolescents who were found to have access to resources that work to strengthen their capacity for resistance were less likely to have difficulties in social and emotional development
Attitudes of students in Serbia towards punitiveness: The impact of gender and victimization experience
Get PDFIn 2018 Serbia took part in the Comparative Study of Student Attitudes towards Punitiveness and Gay and Lesbian Issues that encompasses ten European and non-European countries. The data is collected with the use of a standardized questionnaire, while respondents are students who could work in the criminal justice system. In Serbia, the survey was conducted on a sample of 188 students of the third and fourth year of the undergraduate studies at one state and one private university in Belgrade, including three faculties: Faculty of Special Education and Rehabilitation, Faculty of Philosophy Department of Psychology, and Faculty of Law. Along with other questions, the questionnaire consisted of three scales of attitudes: towards lesbians and gay men, crime, and criminal sanctions. The paper aims at presenting a part of the survey findings concerning students’ penal attitudes. The paper will start with a brief overview of the research methodology. This will be followed with presenting findings of students’ penal attitudes and contributing factors, particularly focusing on gender and victimization experience. Additionally, we will analyse if more punitive attitudes are accompanied with more negative attitudes towards lesbians and gay men. In the final part, we will point out to main conclusions and recommendations
Unaccompanied child migrants and refugees in serbia: standards of treatment and the level of protection of the child’s rights
Get PDFDeca čine oko jedne trećine migranata i izbeglica koji su u kontekstu
migrantsko-izbegličke krize tokom proteklih nekoliko godina došli u
Evropu. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije, od
2015. godine, posmatrano na godišnjem niovu, deca u proseku čine oko
40% ukupnog broja lica koja su izrazila nameru za azil u Srbiji, od
čega su oko 6% deca bez pratnje. Deca migranti i izbeglice, posebno
deca bez pratnje, prepoznata su kao posebno ranjiva grupa migranata
i izbeglica. Okolnosti usled kojih dolazi do migracija i izbeglištva,
okolnosti pod kojima se migracija odvija i okolnosti u kojima se deca
nalaze u zemlji privremene ili trajne destinacije predstavljaju značajne
faktore rizika za njihovu bezbednost i dobrobit. Stoga se u odnosu na
ovu kategoriju mora postupati s posebnom pažnjom, uz obezbeđivanje
pomoći, podrške i zaštite u skladu sa procenjenim najboljim interesom
deteta. Cilj ovog rada je analiza nivoa poštovanja standarda
postupanja prema deci migrantima i izbeglicama u Srbiji, s posebnim
fokusom na decu bez pratnje, vezano za postupanje na granici, prihvat
i zbrinjavanje. U radu se polazi od analize standarda postupanja
prema deci koji su postavljeni međunarodnim instrumentima za
zaštitu dece u vanrednim situacijama i pozitivnim propisima Republike
Srbije. Poseban fokus je na analizi operativnih procedura za zaštitu
dece migranata i izbeglica, posebno onih bez pratnje i izazova sa
kojima se institucije i organizacije susreću u praksi. U zaključnom delu
se ukazuje na pravce daljeg rada na obezbeđivanju adekvatnog
postupanja, integracije i socijalne inkluzije dece migranata i izbeglica u
Srbiji.Children make up about one third of migrants and refugees who came to Europe in
the context of the migrant/refugee crisis over the past several years. According to
the data of the Commissariat for Refugees and Migration, since 2015, on average,
children account for about 40% of the total number of asylum seekers in Serbia, out
of which about 6% are unaccompanied children. Child migrants and refugees,
especially unaccompanied children, have been recognized as particularly
vulnerable groups of migrants and refugees. The circumstances that lead to
migration, the circumstances under which migration occurs and the circumstances
in which children find themselves in the country of temporary or permanent
destination represent significant risk factors for their safety and well-being.
Therefore, special attention must be paid to this category of migrants and refuges,
providing them assistance, support and protection based on the individual
assessment of the child's best interest. The aim of this paper is to analyze the level of
compliance with the standards of treatment of child migrants and refugees in
Serbia, with a special focus on unaccompanied children and related to border
treatment, reception and care. The paper starts with a brief analysis of the
standards of treatment of children set up by international instruments for the
protection of children in emergency situations and normative framework of the
Republic of Serbia. A special focus is on the analysis of the procedures for the
protection of child migrants and refugees, especially unaccompanied children,
their implementation in practice and challenges faced by institutions and
organizations in Serbia. Possible directions of further work on ensuring adequate
treatment, integration and social inclusion of the child migrants and refugees in
Serbia are pointed out in the concluding part
Analiza stava učenika sa teškoćama u pisanju prema školi, nastavi i ocenjivanju
Get PDFКако је писање једна од најзаступљенијих активности у школском раду, сигурно је да се ученици који имају потешкоће у овој области сусрећу са бројним проблемима и да перципирају школу, наставу и оцењивање, другачије од њихових вршњака који немају потешкоће у писању.
Циљ овог истраживање је утврдити карактеристике става према школи, настави и оцењивању ученика са тешкоћама у писању у односу на ученике типичног развоја.
Узорак је чинило 222 ученика. Узорак је приликом обраде података, био груписан према полу, разреду који ученик похађа и присуству/одсуству тешкоће у писању.
Истраживање је реализовано техником анкетирања. За прикупљање потребних података коршћен је Упитник који у уводном делу садржao пет питања, која се односе на основне податке о ученику (датум рођења, пол, назив школе, разред и одељење, успех). Основни део упитника садржао је 16 питања која су се односила на организацију наставе и оцењивања.
У истраживању је утврђено да око половине испитаних ученика (51,8%) има присутне тешкоће у писању и да су тешкоће у писању чешће код дечака у односу на девојчице. Ученици који имају тешкоће у писању имају мање позитиван однос према школи у односу на ученике без тешкоћа.
Истраживање је показало да су девојчице имале бољи однос према школи, наставном плану и програму као и према оцењивању од дечака. Однос према школи и став према наставном плану и програму се не разликују код ученика другог, трећег и четвртог разреда. Добијена је разлика у ставу према оцењивању у односу на разред и накнадним LSD тестом је утврђено да је разлика значајна само између ученика трећег и четвртог разреда. Ученици четвртог разреда имају негативнији, односно мање позитиван став према оцењивању у односу на ученике трећег разреда. Ученици другог разреда се у погледу става према оцењивању не разликују од ученика трећег и четвртог разреда.As writing is one of the most prevalent activities in school work, it is certainly that students who have difficulties in this area to encounter numerous problems and to perceive school, teaching and assessment, differently from their peers who have no difficulty in writing.
The aim of this research is to determine the characteristics of attitudes toward school, teaching and assessment of students with disabilities in relation to students of typical development.
The sample consisted of 222 students. The sample, when processing the data, was grouped according to the gender of the student, the class the student attends and difficulties in writting. The survey was realized by a survey technique. A questionnaire was used to collect the necessary information, which in the introductory part contained five questions relating to basic information about the student (date of birth; gender; school name; class and department; success). The main part of the questionnaire contained 16 questions related to the organization of teaching and assessment.
The study found that about half of the students who had surveyed (51.8%) had present difficulties in writing and that difficulties in writing were more common in boys than in girls.
Students who have difficulty in writing have a less positive attitude towards school than students without difficulty.
The study found that girls had a better attitude toward school, curriculum and grades than boys. Attitudes toward school and attitude toward curriculum do not differ among second - grade, third - grade, and fourth - grade students. A difference in attitude toward grade was obtained and a subsequent LSD test found that the difference was significant only between third and fourth grade students. Fourth grade students have a more negative or less positive attitude towards grading compared to third grade students. Second - grade students are no different from third-grade and fourth - grade students in terms of attitude
Korelacija doživljaja socijalne podrške osoba sa i bez invaliditeta
Get PDFСоцијална подршка има велики значај и утицај, како за особе са инвалидитетом, тако и за особе типичне популације. Због тога се поставља низ питања везаних за социјално функционисање уопште. Шта је социјална подршка и у чему је њена суштина? Који су позитивни, а које негативни ефекти које социјална подршка може да оствари?
Фокус овог истраживања је стављен на питање: Какав доживљај социјалне подршке имају особе са инвалидитетом, а какав особе типичне популације? Да ли особе са инвалидитетом перципирају смањен доживљај социјалне подршке, управо због свог инвалидитета? За потребе овог истраживања коришћен је упитник за мерење перципиране социјалне подршке, изворног назива „The Multidimensional Scale of Perceived Social Support“ (Zimet, Dahlem, Farley, 1988). Узорак је чинило 100 испитаника, 50 особа са инвалидитетом и 50 особа типичне популације.
Дошло се до закључка да особе са инвалидитетом перципирају смањен доживљај социјалне подршке у већем броју варијабли у односу на особе типичне популације.Social support has great significance and impact, both for people with disabilities and for people of the typical population. Therefore, a number of questions related to social functioning in general are posed. What is social support and what is its essence? What are the positive and what negative effects social support can achieve?
The focus of this research was put to the question: What kind of social support does a person have with disabilities, and what kind of people are the typical population? Do people with disabilities have a reduced social support experience, precisely because of their disability? For the purpose of this research, a questionnaire was used to measure perceived social support, the original title "The Multidimensional Scale of Perceived Social Support" (Zimet, Dahlem, Farley, 1988). The sample consisted of 100 respondents, 50 persons with disabilities and 50 persons of a typical population.
It has been concluded that people with disabilities perceive a reduced social support experience in a number of variables compared to persons of a typical population
Kvalitet života osoba sa glaukomom
Get PDFКвалитет живота представља најсавременији концепт науке и сматра се идеалом модерне медицине. Глауком је мултифакторијално обољење са значајаним утицајем на квалитет живота особа које болују од ове болести због његове природе и потребе за доживотним лечењем.
Циљ рада је истраживање квалитета живота особа са глаукомом.
Узорак је чинио 31 испитаник са дијагностикованим глаукомом. Испитаници су подељени у три категорије у односу на тежину глаукома: благ, умерен и тежак глауком.
За прикупљање података о независним варијаблама коришћен је упитник за прикупљање социодемографских података који је конструисан за потребе овог истраживања.
Квалитет живота је процењен коришћењем специјализованог упитника Квалитет живота особа са глаукомом (The Glaucoma Quality of Life- GQL-15).
Утврђено је да тежина глаукома утиче на квалитет живота особа са глаукомом. Особе са благим глаукомом имају бољи квалитет живота у односу на испитанике са умереним и тешким глаукомом. Млађи испитаници, испитаници вишег нивоа образовања и испитаници код којих болест краће траје имају бољи квалитет живота. Брачни статус и тип глаукома немају значајан утицај на квалитет живота.
Особе са глаукомом генерално имају добар квалитет живота. Највеће потешкоће имају у поткатегорији адаптација на светло и таму.Quality of life represents the latest concepts of science and is considered the ideal of modern medicine. Glaucoma is a multifactorial disease with a significant impact on the quality of life of people with the disease because of its nature and the need for lifelong treatment.
The aim of this study is to research the quality of life of people with glaucoma.
The sample consisted of 31 subjects diagnosed with glaucoma. The subjects were divided into three categories according to the severity of glaucoma: mild, moderate, and severe glaucoma.
The questionnaire for the collection of sociodemographic data, whichwas used to collect data on independent variables, was constructed for the purposes of this research. The quality of life was evaluated using the specialized Glaucma Quality of Life (GQL-15) questionnaire.
It was found that the severity of glaucoma affects the quality of life of people with glaucoma.
Patients with mild glaucoma have better quality of life than subjects with moderate and severe glaucoma. Younger subjects, those with higher education and those with shorterduration of the illness have better quality of life. Marital status and type of glaucoma do not have a significant impact on the quality of life.
Patients with glaucoma generally have good quality of life. The biggest difficulties are encountered in the subcategory of adaptations to light and dark
Development of functional communication skills in Children with autism spectrum disorder
Get PDFZnačajan broj dece sa poremećajem autističkog spektra je neverbalan ili minimalno
verbalan. Istovremeno, razvoj neverbalnih obrazaca komunikacije
kod ove dece je u ozbiljnoj meri narušen. Stoga, različiti nekonvencionalni
vidovi ponašanja, uključujući i problematična, postaju jedini način komunikacije
dece sa poremećajem autističkog spektra. Zato je razvoj funkcionalnih
komunikacionih veština jedan od prioriteta u procesu rane intervencije.
Cilj rada je prikaz dostupnih i relevantnih istraživanja čiji se predmet odnosi
na primenu funkcionalnog komunikacionog treninga za razvoj i unapređenje
komunikacije kod dece sa poremećajem autističkog spektra.
Uvid u relevantnu literaturu je izvršen pregledom elektronskih baza podataka
koje su dostupne putem Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku
(KOBSON). Pregledom su obuhvaćena empirijska istraživanja, pregledni
radovi i meta-analize u kojima je razmatrana primena funkcionalnog komunikacionog
treninga kod dece sa poremećajem autističkog spektra, a u kojima
su alternativni komunikacioni odgovori bili zasnovani na usmenom govoru,
primeni sistema komunikacije pomoću razmene slika (PECS) i uređaja za generisanje
govornog/glasovnog autputa (SGD/VOCA).
Rezultati istraživanja ukazuju na to da je funkcionalni komunikacioni trening
efikasna bihejvioralna tehnika za razvoj i unapređenje funkcionalnih
komunikacionih veština i posredno, eliminaciju problematičnih ponašanja
kod dece sa poremećajem autističkog spektra. Međutim, i drugi nekonvencionalni,
idiosinkratički vidovi ponašanja, koji po definiciji ne spadaju u
red problematičnih, mogu biti efikasno tretirani primenom funkcionalnog
komunikacionog treninga. Pozitivan uticaj treninga na razvoj funkcionalne komunikacije nalazimo u istraživanjaima u kojima su alternativni komunikacioni
odgovori podrazumevali usmeni govor, kao i primenu sistema augmentativne
i alternativne komunikacije. Zahtevanje je najčešće tretirana
pragmatska funkcija tokom funkcionalnog komunikacionog treninga, ali se
i druge funkcije komunikacije mogu uspešno razvijati.A significant number of children with autism spectrum disorder is nonverbal
or minimal verbal. At the same time, the development of non-verbal
communication patterns in these children is seriously undermined. Different,
unconventional behaviors, including problematic ones, become the only way
of communicating children with autistic spectrum disorders. Therefore, the
development of functional communication skills is among the priorities in the
early intervention process.
The aim of this paper is to present the available and relevant researches
whose subject relates to the use of functional communication training for the
development and improvement of functional communication skills in children
with autism spectrum disorder.
Insight into the relevant literature was performed by reviewing electronic
databases that are available through the Consortium of Serbian Library
for Coordinated Acquisition (KOBSON). The review included empirical
studies, review articles and meta-analyzes that examined the use of functional
communication training in children with autism spectrum disorder, in which
alternative communication responses were based on oral speech, the application
of the Picture exchange communication system (PECS) and the speech/voice
output generating devices (SGD / VOCA).
The results of the study suggest that functional communication training
is an effective behavioral technique for the development and improvement of
functional communication skills, and indirectly, elimination of problematic
behavior in children with autism spectrum disorder. However, other nonconventional,
idiosyncratic forms of behavior which, by definition, do not
belong to the order of problematic, can be effectively treated with the use of
functional communication training. The positive influence of training on
the development of functional communication is found in research in which
alternative communication responses implied oral speech, as well as the
application of the system of augmentative and alternative communication.
The requesting is the most often treated pragmatic function during functional
communication training, but other communication functions can also be
successfully developed
Uvod u razvojnu psihologiju, Treće izdanje
No full textПриликом избора садржаја, одмеравања обима и одређивања основне
форме приказа и тумачења, овај текст је плански писан као уџбеник на-
мењен студентима Факултетета за специјалну едукацију и рехабилитацију.
На страницама Увода у развојну психологију отворени су само неки од
основних проблема везаних за предметно и методолошко одређења ове пси-
холошке дисциплине. Извршен је кратак епистемолошки пресек развојне
психологије у историјској и савременој перспективи. Праћење идеје развоја
у скраћеном историјском оквиру вршено је с обзиром на боље разумевање
корпуса развојно-психолошких проблема који се данас проучавају.
Општи део развојне психологије укључује и увод у основне пробле-
ме методологије развојне психологије. Посебне методе, као део заједничког
научног инструментарија, приказане су веома кратко, док је знатно озбиљ-
нија пажња посвећена основним методолошким стратегијама за истражи-
вање развоја (лонгитудинални, хоризонтални и комбиновани поступак).
Поред формално-логичке анализе статуса појма развоја, темељније су
приказана два основна модела у објашњењу психичког развоја човека: ор-
ганизмички (биолошки, еволуциони) и механистички (емпиристички) мо-
дел, а затим и водеће развојне теорије (Пијажеа, Ериксона и Виготског) које
представљају непосредне или далеке деривате ових концептуалних оквира.
По природи ствари, писање уџбеника подразумева отвореност за раз-
личите теоријске оријентације, коришћење разноврсних емпиријских из-
вора и уравнотежени однос између увођења фундаменталних (базичних) и
апликативних тема развојне психологије. То су били почетни услови који
су поштовани и у овом тексту. Додатни „водич”, кадагод је то било могуће,
усмеравао је писање ка укључивању занимљивих и заобилажењу мање ат-
рактивних садржаја.
Од процеса „гомилања знања” увек је важније разумевање садржаја и
развијање унутрашње мотивације и интересовања студената. Због тога су
неки проблеми само назначени, неки отворени за даља проучавања уз упући-
вање на референтну литературу, док су бројна питања плански изостављена.
Овај уџбеник је испунио своју основну сврху објављивања уколико је
студентима пружио релативно целовиту прегледну слику савремене раз-
војне психологије, и отворио простор за наставак самосталних истражи-
вања у овој области.
Текст је писан у форми уџбеника и превасходно је намењен студенти-
ма који који слушају курс Увода у развојну психологију. Ипак, може се очекивати да ће поједини делови и теме послужити као корисно штиво и студен-
тима не-дефектолошких профила, стручњацима којима су проблеми раз-
воја и васпитања професионални „избор или судбина” и психолозима који
не пристају на доктринални приступ развојној психологији, јер проблеме
психичког развоја човека разумевају увек као део властитих промишљања
о сталним променама у себи и око себе
Adaptacija osoba sa invaliditetom na penzionisanje
No full textПензионисање је нормативан животни догађај који захтева прилагођавање особе.
Теорија која је била референтни оквир истраживања претпоставља да просес прилагођавања на пензионисање чине фазе: припреме и планирања; меденог месеца; разочарања; реоријентације; терминална; стабилности; радне реактивације.
Циљ истраживања био је утврђивање повезаности адаптације особа са инвалидитетом на пензионисање са социодемографским и ситуационим факторима.
Узорак је чинило 35 одраслих особа са инвалидитетом (са оштећењем вида, оштећењем слуха, телесним инвалидитетом). За прикупљање података су коришћени: упитник за прикупљање општих података, упитник GHQ (Goldberg,1972) и упитник прилагодбе на умировљење - MIR (Penezić, Lacković-Grgin i Baćević, 2006).
Резултати показују да разлике у прилагођавању на пензионисање у односу на: тип оштећења, пол, увремењеност одласка у пензију, разлог одласка у пензију и начин одласка у пензију нису статистички значајне. Што се тиче фаза прилагођавања на пензионисање, постоје статистички значајне разлике у односу на: тип оштећења у терминалној фази (највиши скор имају особе са телесним оштећењем, а најнижи са оштећењем слуха); увремењеност одласка у пензију у фази меденог месеца (превремено пензионисани имају ниже скорове него они који су пензионисани на време); разлог пензионисања као и начин одласка у пензију у фази припреме и фази меденог месеца (ниже скорове имају они који су пензионисани због оштећења него они који су испунили законски услов за одлазак у пензију, као и они који су присилно пензионисани него они који су добровољно пензионисани).
Не постоји статистички значајна повезаност између адаптације на пензионисање и задовољства испитаника послом, као ни између адаптације на пензионисање и везаности испитаника за посао. Када је у питању ментално здравље постоји корелација умереног интензитета са прилагођавањем на пензионисање у скоро свим фазама осим у
фази реорганизације и фази стабилности. Фаза реорганизације је у негативној
корелацији са позитивним и укупним менталним здрављем испитаника (корелација негативног смера), док је фаза стабилности у негативној корелацији са негативним менталним здрављем (корелација позитивног смера).Retirement is a normative life event that requires personal adjustment. The theory that was the reference framework of the research assumes that the retirement adjustments are the stages of preparation and planning; honeymoon; disappointment; reorientation; terminal; stability; work reactivation. The aim of the research was to determine the connection of adaptation of persons with disabilities to retirement with sociodemographic and situational factors. The sample consisted of 35 adults with disabilities (with visual impairment, hearing impairment, physical disability). For the collection of data the following was used: a general data collection questionnaire, a questionnaire GHQ (Goldberg, 1972) and a questionnaire for adjusting for retirement - MIR (Penezić, Lacković-Grgin and Baćević, 2006). The results show that differences in the retirement adjustment in relation to: type of damage, gender, retention of retirement and reasons for retirement are not statistically significant. Regarding the retirement adjustment phase, there are statistically significant differences in relation to: type of damage in the terminal phase (highest scores received persons with physical impairment, and the lowest scores those with hearing loss); retirement at the honeymoon stage (early retirees have lower scores than those who are retired on time); the reason for retirement, as well as the way of retirement at the preparation stage and the honeymoon phase (lower scores received those who have been retired for damage compared to those who have fulfilled the legal requirement for retirement, as well as those who are forcibly retired in contrast to those who are voluntarily retired ). There is no statistically significant correlation between the adaptation to retirement and the satisfaction of the respondents with work, and between the adaptation to retirement and the attachment of the respondents to the job. When it comes to mental health, there is a correlation of moderate intensity with adjustment to retirement in almost all stages, except in the phase of reorganization and the stability phase. The reorganization phase is in a negative correlation with the positive and overall mental health of the respondents (the correlation of the negative direction), while the stability phase is in negative correlation with negative mental health (correlation of the positive direction)
