Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Comparative analysis of executive functions in persons with fluent and non-fluent aphasia
No full textЕгзекутивне функције се сматрају функцијама вишег реда и оне су надређене другим когнитивним функцијама (пажња, памћење, мишљење, језик, праксија). Афазија се у ширем смислу дефинише као неурогени поремећај комуникације који се испољава оштећењем лингвистичких и когнитивних процеса (Вуковић, 2016). Однос између језичких и егзекутивних способности предмет је интересовања различитих студија и још увек не постоји општа сагласност у погледу њихове повезаности.
Циљ овог истраживања био је да се испитају егзекутивне способности код особа са флуентном и нефлуентном афазијом. Истраживањем је обухваћено укупно 20 испитаника, од којих је 10 испитаника са класичним обликом афазичког синдрома чинило експерименталну групу, док је остатак узорка сачињавао контролну групу. Дијагноза афазије је постављена Бостонским дијагностичким тестом за афазије (BDAE). Тестирање је спровођено у Заводу за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију ''Проф. др Цветко Брајовић'' у Београду, у периоду од два месеца. За процену егзекутивних способности испитаника коришћена су два теста: Струп тест (Stroop test, Victoria version) и Висконсински тест сортирања карата (Wisconsin Card Sorting Test – WCST).
Анализа и обрада података вршене су помоћу пакета намењеног статистичкој обради података за друштвене науке (Statistical Package for the Social Sciences – SPSS for Windows, version 23.0, 2015). Добијени резултати су приказани табеларно, графички и квалитативно.
Резултати су указали да особе са афазијом испољавају поремећаје егзекутивних способности.
Особе са нефлуентним типом афазије имају лошију способност вербалне инхибиторне контроле и селективности пажње у односу на особе са флуентним типом афазије. Испитаници из контролне групе били успешнији на овим задацима у односу на особе са афазијом. У погледу менталне ригидности и персеверативности, нису уочене статистички значајне разлике између наведених група.
За адекватније разумевање егзекутивних функција у овој популацији, неопходна је и пажљива квалитативна процена и анализа способности, како би се направио адекватан програм третмана који одговара индивидуалним потребама третмана сваког пацијента.Executive functions are considered as functions of higher order and they are superior to other cognitive functions (attention, memory, thinking, language, praxis). Aphasia is broadly defined as a neurogenic disorder of communication that is manifested by impairment of linguistic and cognitive processes (Vuković, 2016). The relationship between linguistic and executive abilities has been the subject of interest of various studies and there is still no general agreement about correlation beetwen them.
The aim of this study was to examine the executive abilities in people with fluent and non-fluent aphasia. The study included a total of 20 subjects, of whom 10 subjects with the classic form of aphasic syndrome comprised the experimental group while the rest of the sample comprised the control group.
The diagnosis of aphasia was made by the Boston Diagnostic Test for Aphasia (BDAE). The testing was conducted at the Department of Psychophysiological Disorders and Speech Pathology ''Prof. dr Cvetko Brajović'' in Belgrade, for a period of two months. Two tests were used to evaluate the respondents' executive abilities: the Stroop Тest (Victoria version) and the Wisconsin Card Sorting Test (WCST).
Data analysis and processing were performed using Statistical Package for the Social Sciences (SPSS for Windows, version 23.0, 2015). The results obtained are presented in tables, graphs and qualitative.
The results indicated that persons with aphasia have disorders of executive ability. People with a non- fluent type of aphasia have the poorer ability of verbal inhibitory control and selectivity of attention compared to persons with the fluent type of aphasia. Control subjects were more successful in these tasks compared to persons with aphasia. In terms of mental rigidity and perseveration, no statistically significant differences were observed between the mentioned groups.
To gain a better understanding of executive functions in this population, careful qualitative assessment and ability analysis are also needed to create an appropriate program of treatment that meets the individual needs of each patient
Učestalost zloupotrebe psihoaktivnih supstanci kod adolescenata sa depresijom
No full textДепресија представља један од најчешћих менталних поремећаја данашњице.
Депресија је емоционално стање за које је карактеристично осећање туге, жалости, нерасположења и утучености. Реч "депресија" обухвата широк спектар стања, од пролазног нерасположења до озбиљног психијатријског поремећаја који угрожава живот. Насупрот нормалном осећању туге које се може јавити код сваке особе, депресија по својој јачини, трајању и степену дисфункционалности одступа од свакодневних промена расположења Дуго сe веровало да адолесценти и деца не могу патити од депресивних поремећаја, као и да постоје тзв. „маскирана депресија“ или „ депресивни еквиваленти“ у којe су укључивани различити типови емоционалних проблема и поремећаја понашања, a за које се сматрало да у основи имају депресију као узрок. Последњих неколикo деценија, пажња критичара и истраживача је све више усмерена на проучавање феномена депресивности деце и адолесцената. Разлог томе је, свакако, преокрет у схватању депресивности у овом животном периоду.
Развој клиничке психологије детињства и адолесценције, као и све утицајније парадигме у оквиру развојне психологије и психопатологије утицале су и на промене у дотадашњем схватању Данас, подаци показују да је велики депресивни поремећај чест и озбиљан поремећај чији је почетак често у детињству.
Научно поље етиологије депресивности у детињству и адолесценцији је сваким даном богатије за ново и дубље сазнање како о факторима који их подстичу и одржавају, тако и о повезаности депресије са другим поремећајима. Као један од фактора који подстиче и одржава депресију код адолесцената, у стручној литератури се све чешће види повезаност депресије и злоупотребе психоактивних супстанци код адолесцената.
Афективни поремећаји, посебно депресија, као и анксиозност и напади страха, уз зависност од психоактивних супстанци, предстваљају озбиљне и широко распрострањене проблеме савременог света. Врло често, страх и депресија су представљени као фактори који два пута повећавају ризик за злоупотребу психоактивних супстанци.
У складу са наведеним, предмет мастер рада је научно објашњење повезаности између депресије, са једне стране, и злоупотребе психоактивних супстанци, са друге стране.
Такође, постављен је и циљ мастер рада и он се односи на утврђивање повезаности између депресије и злоупотребе психоактивних супстанци код адолесцената, што би даље допринело, пре свега, проширењу укупног фонда научног знања о повезаности депресије и злоупотребе психоактивних супстанци, док би у практичном смислу имао циљ, планирања превенције и ране интервенције усмерене на адолесценте и младе.
Мастер рад се састоји из два дела и то теоријског и истраживачког. У оквиру теоријског дела, рад је подељен у три целине, при чему је у оквиру прве целина пажња усмерена на теоријско објашњење депресије као најраспрострајнијг поремећаја расположења. У оквиру друге целине говори се о периоду адолесценције као ризичној развојној фази у животу сваког човека и погодном тлу за развијање психичких поремећаја али као и о периоду када се најчешће почиње са злоупотребом психоактивних супстанци. У оквиру последње целине, дат је теоријски приказ појма и каракеристике злоупотребе психоактивних супстанци код адолесцената.
Eмпиријски део садржи детаљан опис предмета, циљева и задатака мастер рада, хипотеза и методологије (узорак, инструменти и метод обраде података) истраживања. Поред испитаника којима је дијагностикована депресија, постојао је и не клинички узорак ( здрава популација) чији су резултати упоређивани са клиничким узорком.
Закључак: Сумирањем резултата истраживања, дошли смо до сазнања да депресија није фактор који ће утицати на то да испитаници из испитиване групе чешће злоупотребљавају психоактивне супстанце у односу на контролну групу.Depression represents one of the most common mental disorders of today. Depression is an emotional state which is characterized by feelings of sadness, mourning, being indisposed and dejection. The word “depression” includes a wide range of conditions, from temporary indisposition to serious psychiatric disorderendangering life. Unlike a normal feeling of sadness which can occur in any person, depression differs from everyday mood swings by its strength, duration and degree of dysfunction.
It was believed that adolescents and children cannot suffer from depressive disorders, that there wasa so called “masked depression” or “depression equivalents” which included different types of emotional problems and disorders which were considered tobe the cause of it.In the last few decades, critics and researchers have focused more on studying the phenomenon of depression in children and adolescents. Naturally, it is because the idea of depression at this age has changed completely.
The development of clinical psychology of childhood and adolescence, as well as ever stronger paradigms within development psychology and psychopathology, have influenced the changes in the previous concepts of it. Today, data show the major depressive disorder is a very frequent and serious disorder whose beginning often lies in the childhood period.
The scientific field of etiology of depression in children and adolescents is richer every day for a new and deeper knowledge both about the factors inducing and maintaining them and about the connection between depression and other disorders. Experts have often noticed the connection between depression and the abuse of psychoactive substances as one of the factors inducing and maintaining depression in adolescents.
Affective disorders, especially depression, as well as anxiety and panic attacks, together with psychoactive substance addiction, are serious and widely spread problems of the modern world. Very often, fear and depression are seen as factors which doubly increase the risk of psychoactive substance abuse. It is assumed that a large number of drug addicts primarily or secondarily show permanent forms of depressive disorders. Depression is connected both to personality types and the conflicts in the adolescent period.
Having in mind all the above said, the purpose of this master’s thesis is to establish the connection between depression and psychoactive substance abuse, which would further enlarge the total corpus of scientific knowledge concerning the connection between depression and psychoactive substance abuse, while in practice, its goal would be planning prevention and early intervention targeting adolescents and young people. The thesis consists of two parts, theoretical and research. The theoreticalpart is divided into three parts. The first part is focused on the theoretical definition of depression as one of the most widely spread mood disorders. The second part talks about the period of adolescence as a risky development phase in the life of any man and a suitable base for psychiatric disorders, as well as the period when it is most likely for the psychoactive substance abuse to start. The last part consists of theoretical overview of the term itself and the characteristics of psychoactive substance abuse in adolescents. The empirical part contains a detailed description of the subject, objectives, tasks, hypotheses and methodology (research sample, instruments and data processing methods) of the research. In addition to subjects with the borderline personality disorder, the research included the observation of a non-clinical sample (healthy population) whose results were compared with the clinical sample.
Conclusion: Summering the results of the study, we came to the conclusion that depression is not a factor that will cause the subjects in the study group to abuse psychoactive substances more often than the control group
Povezanost rizičnih seksualnih ponašanja mladih sa upotrebom onlajn aplikacija
No full textУ савременом добу он-лине свет представља простор у коме се задовољава све већи број људских потреба па тако и потребе трагања за сексуалним партнером. Све већу популарност, посебно међу младима, задобијају апликације за упознавање. Међутим, овакви обрасци проналажења партнера праћени су мишљењима да трагање за партнерима он-лине одликује повезаност са ризичним сексуалним понашањима. Ризична сексуална понашања обухватају сирок спектар понашања, а најчешће се под њиме подразумева често мењање сексуалних партнера, упуштање у сексуалне односе без заштите и под утицајем психоактивних супстанци. Циљ овог истраживања је испитати да ли постоји повезаност између ризичног сексуалног понашања и употребе апликација за упознавање. Осим социодемографских података испитали смо обрасце и карактеристике сексуалних понашања младих и употребе апликација за упознавање. Резултати су показали да постоје одређене разлике у сексуалном понашању међу корисницима и некорисницима апликација, те корисници и некадашњи корисници имају већи број сексуалних партнера током целог живота, већи број партнера у последња три месеца или партнера које су тек упознали.
Свакако, не треба сметнути са ума да исте ове категорије чешће користе кондом као вид заштите. Такође, утврђено је да половина испитаника при последњем сексуалном односу није користила кондом, а преко 40% није користило никакав вид заштите од нежељене трудноће. Овоме треба додати чињеницу да скоро половина испитаника никада није ишла на прегледе на полно преносиве инфекције те с аспекта превенције ризичних сексуалних понашања ови подаци су изузетно значајни.In the modern age, the online world is a space to meet the increasing number of human needs, including sеакing for a sexual partner. Dating applications are gaining in popularity, especially among young people. However, sеакing for partner online is accompanied by the notion that this kind of behaviour is associate with risky sexual behaviors. Risky sexual behaviors include a wide range of behaviors, most commonly, involving in frequent sexual intercourse, engaging in sexual intercourse without protection and/or under the influence of psychoactive substances. The aim of this research is to examine whether there is an association between risky sexual behavior and the use of dating apps. In addition to sociodemographic data, we examined the patterns and characteristics of young people's sexual behaviors and the use of dating apps. The results showed that there are some differences in sexual behavior between users and non-users of the applications, so users and former users have a larger number of sexual partners throughout their lives, more partners in the last three months or partners that they have just met. Despie this data, we have to point out that the users and former users more often use condom as a form of protection. Also, it was found that half of the respondents did not use a condom during their last sexual intercourse, and over 40% did not use any form of protection against unwanted pregnancy. We have to add the fact that almost half of the respondents have never been screened for sexually transmitted infections and from the aspect of prevention of risky sexual behavior this data is extremely alarming
Attitudes of individuals with mild intellectual disabilities towards children with down syndrome
No full textСтав представља идеју о одређеној групи људи коју прате емоције и у односу на исту, може се предвидети понашање у специфичним условима. Утиче на опажање, мишљење и социјално понашање. Разумевање ставова према особама са интелектуалном ометеношћу је од велике важности, јер може допринети побољшању квалитета живота ових особа, као и њихове укључености у друштво. Нису нам познате студије које су се бавиле испитивањем ставова које имају особе с лаком интелектуалном ометеношћу (ЛИО) према деци са Дауновим синдромом.
Циљ истраживања био је да се утврде ставови испитаника с ЛИО према деци са Дауновим синдромом. Испитали смо утицај варијабли учесталост контакта, знање о деци са Дауновим синдромом, емпатичност и систематичност испитаника, као и узраст и пол испитаника на ставове према особама са Дауновим синдромом.
Узорак је обухватио 128 испитаника, од тога 64 испитаника чинили су ученици, и то 32 ученика с лаком интелектуалном ометеношћу и 32 ученика типичног развоја.
Осталих 64 испитаника су родитељи испитиваних ученика. За процену су примењене
следеће скале: Чедок Мекмастер скала за процену ставова према особама са хендикепом, Скала за процену контакта са особама са ометеношћу, Скала за процену дечјег знања о особама са ометеношћу, као и комбиновани упитник Скале за процену нивоа дечје емпатичности и Скале за процену нивоа дечје систематичности.
Истраживањем је утврђено да испитаници типичног развоја имају позитивније ставове према особама са Дауновим синдромом у односу на испитанике с ЛИО.
Резултати показују и да што је ниво учесталости контакта нижи, то су ставови према деци са Дауновим синдромом позитивнији. Добијени резултати показали су да између нивоа знања о особама са Дауновим синдромом и ставова које о њима имају, није утврђена статистички значајна корелација. Резултати истраживања показују да испитаници који испољавају виши ниво емпатичности имају и позитивније ставове према деци са Дауновим синдромом. Осим тога, резултати су показали да што су испитаници мање систематични, ставови које имају према деци са Дауновим синдромом су позитивнији. Када је у питању узраст испитаника, није утврђена статистички значајна корелација између узраста и ставова. У односу на пол испитаника, добијени резултати су показали да не постоји статистички значајна разлика између испитаника мушког и женског пола у ставовима које имају према особама са Дауновим синдромом.An attitude represents an idea about a certain group of people, that is followed up by an emotion in relation to the same and can be anticipated by a certain model of behavior under given circumstances. It directly affects perception, thought and social behavior. The understanding of attitude towards individuals with intellectual disabilities is of the utmost importance, since it can contribute to the improvement of the quality of life of these individuals and their inclusion in society. We are not aware of studies conducted about attitude of individuals with mild intellectual disabilities towards children with Down Syndrome.
The purpose of this study was to determine the attitude of the participants with mild intellectual disabilities towards children with Down Syndrome. We have taken into consideration the following variables: frequency of contact, knowledge about children with Down Syndrome, the participants empathy and condescending; age and gender.
The sample included 128 participants comprised of 64 school children: 32 children of typical development and 32 participants with mild intellectual disabilities. The remaining 64 were parents of the participants themselves. The process of evaluation was implemented with
the following scales: Chedoke-McMaster Attitudes Towards Children with Handicaps Scale; The Contact with Disabled Persons Scale; Children's Knowledge about Handicapped Persons Scale and a combined questionnaire Children’s Versions of the Empathy Quotient and the Children’s Versions of the Systemizing Quotient.
Our research has concluded that participants with typical development have a more positive attitude towards individuals with Down syndrome in comparison to individuals with mild intellectual disabilities. Results have shown that, the lower the rate of contact frequency is, the more positive the attitudes towards children with Down syndrome are. Findings have shown that we could not determine a meaningful correlation between the level of knowledge about individuals with Down Syndrome and attitudes that they have about them. Results of this study have shown that participants that have shown a higher level of empathy also have a more positive attitude towards children with Down Syndrome. Results have also shown that the less systematic the participants were, their attitudes were more positive towards children with Down Syndrome. As for age groups of our participants, results have shown that we could not determine meaningful correlation between age and attitude. Gender wise obtained results have shown a non existant statistically meaningful difference between male and female participants and their attitudes towards individuals with Down syndrome
Factors that affect the involvement of parents in the educational process of children with an autism spectrum disorder
No full textИстраживање приказано у овом раду спроведено је са циљем да се утврди да ли постоји повезаност између стреса, депресије, субјективног благостања и односа са наставницима у школи са укљученошћу родитеља деце са поремећајем из спектра аутизма у образовни процес, као и да ли постоји разлика у укључености у образовни процес између родитеља деце са поремећајем из спектра аутизма и родитеља деце типичне популације.
У истраживању је учествовало 50 родитеља деце типичне популације и 50 родитеља деце са поремећајем из спектра аутизма. Социо-демографски подаци су прикупљени уз помоћ општег упитника који садржи питања отвореног и затвореног типа. Укљученост родитеља у образовни процес је испитивана уз помоћ инструмента Механизам за мерење родитељског учешћа (The Parental Involvement Mechanism Model; Hoover-Dempsey & Sandler, 2005). Однос између родитеља и наставника мерен је помоћу Скале односа родитељ – наставник – верзија за родитеље (Parent – Teacher Relationship Scale – II, PTRS – II; Vickers & Minke, 1995). Процена стреса у односу на разне животне догађаје измерена је Листом животних догађаја и промена у породици (Family Inventory of Life Events and Changes; McCubbin, Patterson, & Wilson, 1983). За процену депресивних црта коришћена је Скала депресивности (SD skala; Novović, Biro, & Nedimović, 2009), а субјективно благостање родитеља испитано је помоћу Скале за процену субјективног благостања (Kratka skala subjektivnog blagostanja, Jovanović & Brdarić, 2008). Тежина клиничке слике аутизма утврђена је уз помоћ упитника GARS-3
(Gilliam Autism Rating Scale – Third Edition; Gilliam, 2014).
Резултати овог истраживања указују на то да родитељи деце типичног развоја показују виши степен родитељског охрабривања, подстицаја и упутстава ка својој деци од родитеља деце са поремећајем из спектра аутизма. Нема статистички значајне повезаности између узраста деце и укључености родитеља у образовни процес, док је позитивна повезаност између образовног нивоа и укључености у образовни процес пронађена само код родитеља деце типичне популације. Високе нивое укључености у образовни процес прате ниски нивои депресије и стреса код обе групе родитеља, као и виши нивои позитивног субјективног благостања. Укљученост у образовни процес родитеља деце са поремећајем из спектра аутизма се не разликује у односу на тежину клиничке слике аутизма. Веза између укључености у образовни процес деце и односа који родитељи остварују са наставницима пронађена је само код родитеља деце типичне популације. Будућим истраживањима би требало испитати процесе који доводе до повећане изложености стресним стимулусима и за последицу имају депресивне реакције код родитеља школске деце. Такође, требало би испитати и степен задовољства школским услугама, како би се пружила ефикаснија помоћ родитељима који се боре са вишеструким изазовима одгајања деце.The research presented in this paper was carried out with the aim of determining whether there is a relation between stress, depression, subjective well-being and relationships with school teachers and involvement of parents of children with autism spectrum disorder in the educational process, and whether there is a difference in involvement in the educational process between parents of children with autism spectrum disorder and parents of typical children.
The research involved 50 parents of children of a typical population and 50 parents of children with autism spectrum disorder. Socio-demographic data were collected with the help of a general questionnaire containing open and closed questions. The involvement of parents in the educational process was examined with the help of the Parental Involvement
Mechanism Model (The Parental Involvement Mechanism Model; Hoover-Dempsey &
Sandler, 2005). The relationship between parents and teachers was measured using Scale relationship parent – teachers – parent Version (Parent – Teacher Relationship Scale – II, PTRS – II; Vickers & Minke, 1995). Estimation of stress in relation to various life events was measured by the Family Inventory of Life Events and Changes (Family Inventory of Life Events and Changes; McCubbin, Patterson, & Wilson, 1983). Scale of Depression was used for the assessment of depressive traits (SD Scale; Novović, Biro, & Nedimović, 2009), and the subjective well-being of parents was examined using Scale for the assessment of subjective well-being (Short Scale of Comparative Wellbeing; Jovanović & Brdarić, 2008).
The severity of the clinical picture of autism was determined using the GARS-3 (Gilliam
Autism Rating Scale - Third Edition; Gilliam, 2014).
The results of this study showed that parents of children of typical development show higher levels of parental encouragement, incentives, and guidance than parents of children with autism spectrum disorder. There is no statistically significant association between children's age and parental involvement in the educational process, whereas a correlation between educational level and involvement in the educational process was found only in parents of children of the typical population. High levels of involvement in the educational process are accompanied by low levels of depression and stress in both groups of parents as well as higher levels of positive subjective well-being. Involvement in the educational process of parents of children with autism spectrum disorder does not differ with regard to the severity of the clinical picture of autism. The relationship between involvement in the educational process of children and the relationship that parents have with teachers was found only in parents of children of the typical population. Future research should examine the processes leading to increased exposure to stress stimuli and resulting in depressive reactions in parents of school children. Also, the degree of satisfaction with school services should be examined in order to provide more effective assistance to parents coping with the multiple challenges of child rearing
Empirijski pristup u praćenju i dokumentovanju razvoja i napredovanja dece sa smetnjama u razvoju tokom usmerenih aktivnosti likovnog vaspitanja
Get PDFThe authors consider the monitoring and documentation of the development of children with disabilities from the point of its rebounding in the practice of educators, and not as a formal documentation collection. Activities of artistic education are seen as an opportunity for educators to gain a more realistic insight into the development and progress of preschool children. Products of art education are exact and in that sense they can be analyzed right after the activity and from a certain time distance. The discourse of educators and artistic works is a good basis for planning and programming the educational work. During the realization of art activities, the educator has the opportunity to observe the behavior of children and make notes. The research involved 127 educators. For the needs of the research, a questionnaire was created that contains, besides general data on respondents, 12 questions related to the observations of educators on the preparation of children with developmental disabilities for going to school. The results of the study show that there are significant statistical differences in teachers' responses about several claims. The conclusion of the work that educators in their practice should use focused art activities as one of the most reliable sources for documenting and monitoring the development of preschool children. In this direction, they should improve their practice and contribute to the creativity of the educational process that will be based on the individual interests and abilities of children.Praćenje i dokumentovanje razvoja dece sa smetnjama u razvoju autori razmatraju sa gledišta refleksije u praksi vaspitača, a ne kao formalno prikupljanje dokumentacije. Aktivnosti likovnog vaspitanja sagledavaju se kao mogućnost da vaspitači steknu realniji uvid u razvoj i napredovanje predškolske dece. Produkti likovnog vaspitanja su egzaktni pa u tom smislu mogu da se analiziraju nakon aktivnosti, ali i sa određene vremenske distance. Diskurs vaspitača i produkata likovnih aktivnosti jeste dobra osnova za planiranje i programiranje vaspitno-obrazovnog rada. Tokom realizacije likovnih aktivnosti vaspitač ima mogućnost da posmatra ponašanje dece i pravi beleške. U istraživanju je učestvovalo 127 vaspitača. Za potrebe istraživanja konstruisan je upitnik koji sadrži pored opštih podataka o ispitanicima i 12 pitanja koja se odnose na opažanja vaspitača o pripremi dece sa smetnjama u razvoju za polazak u školu. Rezultati istraživanja pokazuju da postoje značajne statističke razlike u odgovorima vaspitača na nekoliko tvrdnji. Zaključak rada da je vaspitači u svojoj praksi treba da koriste usmerene likovni aktivnosti kao jedan od najpouzdanijih izvora za dokumentovanje i praćenja razvoja predškolske dece. U tom pravcu treba da unapređuju svoju praksu i doprinose kreativnosti vaspito-obrazovnog procesa koji će zasnivati na individualnim interesovanjima i sposobnostima dece
Participation of children and youth with neurodevelopmental disorders in after-school activities
No full textAim: The aim of this study was to compare the level of participation in social, leisure and recreational activities in a group with intellectual disability, a group with autistic spectrum disorders, and a typically developing group. Method: The sample included 157 children of both genders, between 7 and 16 years of age (M = 11.03, SD =2.59). The Activities Questionnaire, which consists of: social, leisure, recreational activities, and friendship, was used in the research. Results: Participants with intellectual disability participated in a significantly larger number of all assessed activities than their peers with autistic spectrum disorders. There were no statistically significant differences in the frequency of participation in observed activities among the three groups of participants. Participants with intellectual disability were more independent than participants with autistic spectrum disorders in social and leisure activities, and needed less parental support in leisure activities. Participants with intellectual disability and autistic spectrum disorders had friendly relationships mainly with peers with disabilities. The influence of gender was detected in certain activities in all three groups of participants. Conclusions: Participants with disability participate in social, leisure and recreational activities less than their typically developing peers. The activities in which they participate are mainly stereotypical, highly structured, and take place in the presence of parents.Peer reviewed version of the article:[http://rfasper.fasper.bg.ac.rs/handle/123456789/4142
Diverziono postupanje prema maloletnim učiniocima krivičnih dela u uporednom pravu
Get PDFDiversion for juvenile offenders is a standard in almost all relevant international documents in the field of juvenile justice. However, the modes of practical implementation can drastically affect the meaning and purpose of diversion. If diversionary treatment is reduced to a factual forgiving of the responsibility for crime committed by minors, without the support and a positive influence for the further development of the minor, then the diversion is reduced to a mere formality and it has been deprived of its point. The process of the application of diversionary practices can easily be affected by the lack of resources, primarily at the local level, which means that there are no meaningful programs for juvenile offenders. The aim of this paper is to look at certain experiences from comparative systems, in order to detect those measures that have been proven to be adequate. In order to achieve this goal, an analyticalsynthetic, dogmatic and comparative method has been applied.Diverziono postupanje prema maloletnim učiniocima krivičnih dela predstavlja standard za koji plediraju gotovo svi relevantni međunarodni dokumenti iz oblasti maloletničkog pravosuđa. Međutim, načini praktične implementacije mogu drastično da utiču na smisao i svrhu diverzionog postupanja. Ukoliko se diverziono postupanje svede na faktičko opraštanje odgovornosti i zaboravljanje krivičnog dela učinjenog od strane maloletnika, a izostanu pomoć, podrška i makar pokušaj da se pozitivno utiče na dalji razvoj maloletnika, onda je i diverzija svedena na puku formu i lišena poente. Ono što posebno pogubno može da utiče na primenu diverzionog postupanja jeste nedostatak resursa, pre svega na lokalnom nivou, usled čega izostaju smisleni programi za maloletne učinioce krivičnih dela. Cilj rada jeste da se sagledaju određena iskustva iz uporednopravnih sistema, kako bi se i u Srbiji razmišljalo u pravcu primene onih mera koje su se pokazale kao adekvatne. Primenjen je analitičko-sintetički, pravno-dogmatski i komparativni metod
Visoka podrška učeničkoj autonomiji i akademska regulacija učenika u inkluzivnoj nastavi
Get PDFResearch in the field of education and motivation whose starting point is the Theory of self-determination, focuses on the problem of autonomous behavior. Studies within this theory prove that autonomously motivated students achieve better results in school. Also, autonomously supported teachers encourage students to achieve better academic achievement. Within the Theory of Self-Determination, motivation, defined as behavioral regulation, is seen through three qualitative types: amotivation, external motivation, and internal motivation. The theory distinguishes several types of external motivation: external regulation, injected or adopted regulation, identified regulation and integrated regulation. The aim of the paper is to determine the quality of academic regulation in students who are educated according to adjusted program, and the connection of intrinsic motivation with the high support for student autonomy. The sample was comprised out of 123 students who attended the class according to the adjusted program. The age of the students was between 8 to 10 and eleven months (M = 9.67; SD = 0.85). In the sample, presence of girls (56 students or 45.53%) was lower in relation to boys (67 students of 54.47%). In the research, two instruments were used: Academic Self-Regulation Questionnaire (Deci, Hodges, Pierson & Tomassone, 1992) and the Problems in Schools Questionnaire (Deci, Schwartz, Sheinman & Ryan, 1981). Results of the research implied dominance of academically identified regulation. Results of the Friedman test showed that there was a statistically significant difference in the results obtained on the tested segments of the first instrument ( ² (3.n = 123) = 141.328, p lt 0.001). According to the results, the connection of intrinsic motivation and high support for pupils' autonomy has been determined (r = 0.53, n = 123, p lt 0.001). The high support of autonomy by teachers explains 28.1% of the variance of student intrinsic motivation. The research confirms that teachers, in cooperation with special educators, give significant support to the regulation/motivation of students who attended the class according to the adjusted program. Practical implications of this paper are reflected in even greater cooperation between special educators and teachers who teach using IEP1 1 in all segments of the teaching, so that the inclusion process in Serbia would be better and more comprehensive.Prema Teoriji samoodređenja, nastavnici koji svojim ponašanjem pružaju podršku autonomiji učenika podstiču njihova bolja akademska postignuća. U okviru ove teorije, definiše se akademska regulacija kao sposobnost regulisanja vlastitog ponašanja usmerenog na učenje u školi. Najveći značaj u školskom radu ima intrinzična motivacija, koja predstavlja jedan od tri kvalitativna tipa akademske regulacije. Cilj rada je utvrđivanje kvaliteta akademske regulacije kod učenika koji se obrazuju po prilagođenom programu u okviru inkluzivne nastave, kao i povezanosti intrinzične motivacije sa visokom podrškom učeničkoj autonomiji datom od strane nastavnika razredne nastave. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 123 učenika koji nastavu pohađaju po prilagođenom programu, uzrasta od osam do deset godina i jedanaest meseci. Ravenovim progresivnim matricama potvrđen je niži nivo intelektualnog funkcionisanja učenika iz uzorka koji nastavu pohađaju po prilagođenom programu. Uzorak je činilo i 48 nastavnika razredne nastave. U prikupljanju podataka korišćen je Upitnik akademske samoregulacije i Upitnik problema u školi. Rezultati istraživanja ukazuju na dominaciju akademske identifikovane regulacije u uzorku učenika. Međusobna povezanost intrinzične motivacije i visoke podrške autonomije učenika je potvrđena. Visoka podrška autonomije od strane nastavnika objašnjava 28,1% varijanse intrinzične motivacije učenika. U radu su razmatrane praktične implikacije sprovedenog istraživanja