Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Characteristics of language impairments in Alzheimer’s disease
Get PDFАлцхајмерова болест представља неуродегенративно, прогресивно обољење које карактерише клиничка деменција са специфичном микроскопском патологијом. Неизоставни део клиничке слике деменције јесу језички поремећаји. Нису сви језички нивои и језички модалитети равномерно захваћени, већ се неки од њих, као семантика и прагматика, описују као тешко оштећени, а неки други, фонологија и синтакса, пак као релативно интактни. Аномија је први и најкарактеристичнији симптом језичког поремећаја у овој врсти деменције. Аудитивно разумевање, разумевање прочитаног, писање су такође оштећени, док су артикулација, понављање и читање наглас релативно очувани. С обзиром на прогредирајућу форму болести, циљ говорно-језичке терапије јесте да се успори регредирање језичких функција и да се пронађу компензаторни механизми комуникације.Alzheimer’s disease is a progressive, neurodegenerative disease of the brain characterized by a clinical dementia with specific microscopic pathology. . The clinical picture of dementia is difficult to imagine without language disorders. Not all language levels and linguistic modalities are equally affected.Some of them such as semantics and pragmatics are described as heavily impaired, but others such as phonology and syntax stay relatively intact. Anomie is the first and the most common symptom of language disorder in this type of dementia. Listening, reading and writing comprehension are impaired as well, while articulation, repetition and reading aloud are relatively preserved. Taking into consideration the progressive character of this disease, the aim of speech-language therapy is to slow down the impairment of language functions and to find compensational mechanisms of communication
Kvalitet života kod osoba sa strabizmom
Get PDFСтрабизам је аномалија неуромускуларног типа и уколико се на време не открије и почне са адекватним лечењем, може да доведе до амблиопије. Страбизам доводи до функционалних и психосоцијалних проблема, који се одражавају на личне и професионалне проблеме особа са страбизмом. Ти проблеми утичу на смањен квалитет живота код ових особа. Поред ових проблема, већа је вероватноћа да особе са страбизмом имају проблема са менталним здрављем, укључујући високе стопе депресивних симптома и социјалне фобије. Негативан утицај страбизма се испољава код свих особа, независно од њиховог узраста, пола и типа девијације. Већина особа посматра страбизам као естетски проблем. Лечење страбизма доводи до побољшања бинокуларног вида, јачег самопоуздања, самопоштовања и позитивно утиче на начин на који их посматрају други. Циљ рада је прикупљање, преглед и анализа досадашњих истраживања која су се бавила квалитетом живота код особа са страбизмом.Strabismus is an anomaly of the neuromuscular type and if it is not detected оn time and adequate treatment is started, it can lead to amblyopia. Strabismus leads to functional and psychosocial problems, which are reflected in the personal and professional problems of people with strabismus. These problems affect the reduced quality of life in these people. In addition to these problems, people with strabismus are more likely to have mental health problems, including high rates of depressive symptoms and social phobia. The negative impact of strabismus is manifested in all persons, regardless of their age, gender and type of deviation. Most people consider strabismus as an aesthetic problem. Treatment of strabismus leads to improved binocular vision, greater self-confidence, self-esteem and positively affects the way others view them. The aim of this paper is to collect, review and analyze previous research that has dealt with the quality of life in people with strabismus
Razvojna verbalna apraksija: kliničke manifestacije, dijagnostika i tretman
Get PDFРазвојна вербална апраксија представља моторички поремећај говора који се карактерише дефицитом моторног планирања и програмирања у одсуству неуромишићних абнормалности. Симптоми који се јављају код деце са развојном вербалном апраксијом су многобројни, а неки од њих укључују неконзистентност грешака, боље рецептивне него експресивне способности говора, поремећаје секвенцирања говорних покрета, поремећај прозодије, образаца акцентовања, пораст грешака са порастом дужине и комплексности исказа, итд. Поред тога, код деце са развојном вербалном апраксијом уочавају се сметње у читању, писању, спеловању, а може бити присутна и орална диспраксија или неки други развојни поремећај. Терминологија развојне вербалне апраксије се током времена мењала, па су, у зависности од тренутно коришћеног термина, истицани различити обрасци испољавања поремећаја. Истраживања бројних аутора указала су на главне клиничке манифестације развојне вербалне апраксије, међутим због постојања одређених симптома који су заједнички за развојну вербалну апраксију и друге говорне поремећаје, понекад је тешко поставити правилну дијагнозу. Због тога је неопходно спровести свеобухватну процену, како говорних и језичких способности, тако и моторичких способности.
Адекватна процена, коју спроводи квалификовани стручњак - логопед, омогућава постављање тачне и прецизне дијагнозе, на основу које се даље планира и спроводи третман који одговара детету, његовим способностима и ограничењима. У раду су описани дефиниција и терминологија, инциденција и преваленција, етиологија, дијагностика, диференцијална дијагноза и третман развојне вербалне апраксије.Developmental verbal apraxia is speech motor disorder characterised by deficits in motor planning and programing, in absence of neuromuscular abnormalities. There are many simptoms defining developmental verbal apraxia, and some of them include inconsistent errors, better receptive that expresive language abilities, deficit in speech movements sequencing, deficit in prosody, in stress patterns, increase in errors with an increase in the length and complexity of utterance, ect. Besides that, children with developmental verbal apraxia may have reading, writing, spelling deficits, oral dyspraxia or other developmental disorder. The terminology of developmental verbal apraxia has changed over time, so, depending on the currently used term, different patterns of manifestation of the disorder are highlighted. Research by various authors has indicated some main characteristics of developmental verbal apraxia, however, due to the possibility of the existence of permeable traits with other speech disorders, it is sometimes difficult to make a correct diagnosis. Because of that, it is essential to conduct a comprehensive assesment of both speech and language skills, as well as motor skills. Adequate assessment, conducted by a qualified specialist, a speech language pathologist, enables an accurate and precise diagnosis, on the basis of which further treatment is planned and implemented that suits the child, his abilities and limitations. The paper describes the definition and terminology, incidence and prevalence, etiology, diagnostics, differential diagnosis and treatment of developmental verbal apraxia
Determinants of experienced social relations with parents and peer in children with intellectual disabilities
No full textСоцио-емоционални односи који се формирају између детета и родитеља представљају основу за даљи развој интерперсоналних вештина код детета.
Одговарајућа социо-емоционална везаност за родитеље доприноси унапређењу социјалних вештина, што се, надаље, повољно одражава на формирање пријатељских веза и учешће деце у вршњачким активностима.
Циљ овог истраживања био је утврђивање разлика у квалитету доживљених социо-емоционалних односа са вршњацима и родитељима између ученика са лаком интелектуалном ометеношћу (ЛИО) и ученика типичног развоја (ТР). Разлике између испитаника утврђене су и у односу на пол, узраст, место становања и тип породичног окружења.
Узорком је обухваћено 80 ученика (40 ученика са ЛИО и 40 ученика ТР), који похађају основну школу. Узраст ученика кретао се од 9 до 12 година.
Поред социо-демографског упитника, као инструмент за процену квалитета везаности ученика за вршњаке и родитеље употребљена је модификована верзија Упитника „Особе у мом животу“ (People in my life - PIML, Moreira, Fonseca & Canavarro, 2017), који се састоји из два домена: Односи са родитељима и Односи са вршњацима.
Истраживањем је утврђено да постоје статистички значајне разлике у квалитету самоперципиране везаности за родитеље између две групе ученика и у укупном скору (p=0,000), и на појединачно мереним димензијама (Поверење p=0,000; Комуникација p=0,003; Отуђеност p=0,000), у корист ученика ТР. Између две групе испитаника потврђене су статистички значајне разлике у квалитету самоперципиране везаности за вршњаке у укупном скору (p=0,015), као и у области Поверење (p=0,002), такође у корист ученика ТР. У областима Комуникација (p=0,142) и Отуђеност (p=0,779) разлике нису достигле статистичку значајност. У односу на пол и узраст ученика, нису утврђене статистички значајне разлике у квалитету доживљене везаности за родитеље и вршњаке ни на једном мереном параметру (p>0,050). Статистички значајне разлике нису утврђене ни када је у питању квалитет везаности ученика за родитеље у зависности од структуре породичног окружења (p>0,050). У односу на место становања, статистички значајне разлике утврђене су једино у подузорку ученика са ИО. Ученици са ЛИО, који живе у градским срединама, имају значајно више (p=0,033) просечне скорове у области доживљеног Поверења у односу на своје вршњаке са ЛИО који живе у мањим срединама. Између већине обухваћених ајтема којима се мерио квалитет перципиране везаности испитаника за родитеље и за вршњаке потврђена је ниска до умерена, позитивна и статистички значајна корелација (p=0,000).Socio-emotional relationships that are formed between the child and the parents are elementary for further development of interpersonal skills in the child. Appropriate socio- emotional attachment to parents contributes to the improvement of social skills, which further has a favorable effect on the formation of friendships and the participation of children in peer activities.
The aim of this study was to determine the differences in the quality of experienced socio-emotional relationships with peers and parents between students with MID and TD students. Differences between participants were also determined in relation to gender, age, place of residence and type of family environment.
The sample included 80 students (40 students with MID and 40 TD students), who attend primary schools. The age of the students ranged from 9 to 12 years.
In addition to the socio-demographic questionnaire, a modified version of the People in My Life Questionnaire (PIML, Moreira, Fonseca & Canavarro, 2017) was used, which consists of two domains: Parents Attachment and Peers Attachment.
The research found that there are statistically significant differences in the quality of selfperceived parental attachment between the two groups of students in the overall score (p=0.000), and on individually measured dimensions (Trust p=0.000; Communication p=0.003; Alienation p=0.000), in favor of TD students. Between the two groups of respondents, statistically significant differences were confirmed in the quality of selfperceived attachment to peers in the overall score (p = 0.015), as well as in the dimension Trust (p = 0.002), also in favor of TR students. For the dimensions Communication (p = 0.142) and Alienation (p = 0.779), the differences did not reach statistical significance. In relation to gender and age of students, no statistically significant differences were found in the quality of selfperceived attachment to parents and peers on any of the measured parameters (p> 0.050). Statistically significant differences were not found when it comes to the quality of students' attachment to parents depending on the structure of family environment (p> 0.050). In relation to the place of residence, statistically significant differences were found only in the subsample of students with ID. Students with MID, who live in urban areas, have significantly higher (p = 0.033) average scores in the area of perceived Trust compared to their peers with MID who live in smaller areas. A low to moderate, positive and statistically significant correlation (p = 0.000) was confirmed between most of the included items which measured the quality of respondents perceived attachment to parents and peers
Multipla skleroza kao fenomen
No full textОвај рад ће се бавити феноменом мултипле склерозе. Мултипла склероза (МС) је хронично обољење централног нервног система која се карактерише процесом демијелинизације кичмене мождине и мозга. Процес демијелинизације подразумева губитак беле супстанце, мијелина која је саставни део нервног ткива. Болест је врло варијабилна, испољава се неуролошким симптомима и знацима, и карактеришу је честа погоршања, која убрзо затим смењују нагла побољшања клиничке слике. Рад је подељен на теоријски и истраживачки део. У првом делу рада биће детаљно објашњени узроци, последице, клиничка слика и лечење мултипле склерозе, а у другом ће бити приказани резултати досадашњих истраживања која су се бавила овом проблематиком. Посебан фокус ће бити стављен на лечење и квалитет живота особа са мултиплом склерозом
Krivičnopravna zaštita žrtava seksualnog nasilja u Srbiji
Get PDFSeksualno nasilje predstavlja ozbiljan vid kršenja ljudskih prava, posebno prava žena i devojčica, ali i javnozdravstveni problem. Seksualno nasilje ostavlja brojne posledice po fizičko, psihičko, seksualno i repoduktivno zdravlje žrtve, koje se suočavaju i sa brojnim socijalnim posledicama, posebno sa stigmatizacijom i okrivljavanjem za preživljenu viktimizaciju. Iako žrtve seksualnog nasilja mogu da budu žene i muškraci, deca i punoletne osobe, istraživanja, ali i zvanična statistika pokazuju da seksualno nasilje predstavlja oblik rodno zasnovanog nasilja: ono nesrazmerno pogađa žene i devojčice, dok su izvršioci u najvećem broju slučajeva muškarci. Međutim, seksualn udelinkvenciju karakteriše visoka tamnabrojka, što, sa jedne strane, umanjuje mogućnosti otkrivanja, procesuiranja i sankcionisanja izvršilaca, dok, sa druge strane, za rezultatima nedovoljnu podršku i zaštitu žrtava, što, pak, povećava rizik od reviktimizacije. Najzad, žrtve seksualnih delikata spadaju u kategoriju žrtava koje su zbog svog uzrasta, psihofizičkih karakteristika i prirode ove vrste kriminaliteta posebno izložene sekundarnoj viktimizaciji. Zbog svega toga, brojni međunarodni dokumenti insistiraju na obezbeđivanju pravovremene i odgovarajuće, pre svega, krivičnopravne, a onda i druge zaštite žrtava seksualnog nasilja. Ovaj rad ima za cilj da ukaže na krivičnopravn uzaštitu žrtava seksualnog nasilja u Srbiji, s posebnim fokusom na zaštitu koju obezbeđuj ekrivično materijalno, potom, krivično procesno i izvršno, ali i drugo relevantno zakonodavstvo
Relationship between gender and attention in younger school,aged children
Get PDFThe aim of this research is to determine the relationship between gender and success in attention assessment tasks in younger school-aged children.
Fifty-two children participated in the study
(46,2% of girls), aged between 7 and 11 years (expressed in months, M=106.9, SD=12.0) who attend I-IV grades of primary school.
Direct assessment of attention was
conducted using tasks for assessing the span, maintenance and selectivity of attention. These tasks are part of The Protocol for the Assessment of Cognitive Abilities.
The analysis of the relationship between gender and overall score on attention assessment tasks revealed the existence of a statistically significant difference in the
achievement (p = 0.043). Using two-way
analysis of variance, it was determined that gender (p = 0.018) and age (p = 0.002) are statistically important factors of achievement on tasks assessing attention.
Detailed analysis showed that the difference
in the overall score is based on better results of girls on the selectivity of visual attention tasks, while the differences in mean values on the span tasks and attention maintenance are
noticeable, but not statistically significantCilj ovog istraživanja su da se utvrdi odnos pola i uspešnosti na zadacima za procenu pažnje kod dece mlađeg školskog uzrasta. U istraživanju je učestvovalo pedeset dvoje ispitanika (46,2% devojčica), uzrasta 7-11 godina (izraženo u mesecima, AS=106, 9, SD=12,0), učenika I-IV raz- reda osnovne škole. Direktna procena pažnje sprovedena je primenom zadataka za procenu raspona, održavanja i selektivnosti pažnje koji pripadaju Protokolu za procenu kogni- tivnih sposobnosti. Analizom odnosa pola i ukupnog skora na zadacima za procenu pažnje utvrđeno je postojanje statistički značajne razlike u postignućima devojčica i deča- ka (p=0,043). Primenom dvofaktorske analize varijanse utvrđeno je da su pol (p=0,018) i uzrast (p=0,002) statistički značajni činioci postignuća na za- dacima za procenu pažnje. Detaljnijom analizom utvrđeno je da razlika u ukup- nom skoru počiva na boljim rezultatima devojčica na zadacima selektivno- sti vizuelne pažnje, dok su razlike srednjih vrednosti na zadacima raspona i održavanja pažnje uočljive, ali ne i statistički značajne
Nonverbal learning disabilities - diagnostic dilemmas
Get PDFNonverbal learning disabilities are a complex pattern of specific neuropsychological abilities and deficits that can be grouped into three main areas: neuropsychological, academic, and socioemotional/adaptive. In addition to the fact that nonverbal learning disabilities refer to individual swho are verbal, and have difficulty understanding nonverbal information, they are confusing for many professionals for several reasons. This confusion results from the fact that individuals with certain other congenital syndromes, neurological disorders, and diseases share some or all of the characteristics of the NLD profile. The following criteria for diagnosing nonverbal learning disabilities include: thinking and reasoning skills at least average, multiple “intelligences” as well as the fact that there are deficits in psychological processes associated with learning. The assessment and diagnosis of nonverbal learning disability can be important for many reasons: validation of a parent’s and/or teacher’s concerns; explanation of a group of symptoms and signs; provision of a direction for intervention; understanding of the longer-
term implications as anexplanation as to why
previous interventions may not have been successful. Since there is no one specific test or group of tests that definitely refers to nonverbal learning disabilities, it is necessary
that a reliable assessment must be conducted by experts who know the characteristics of nonverbal learning disabilities, and that the
assessment must be focused on developing an appropriate intervention plan, not simply on collecting test scores and data.Neverbalne smetnje u učenju predstavljaju složeni obrazac specifičnih neurop- siholoških sposobnosti i deficita koji se mogu grupisati u tri glavne obla- sti: neuropsihološka, akademska i socioemocionalna/adaptivna. Pored toga što se neverbalne smetnje u učenju odnose na pojedince sa razvijenim verbalnim sposobnostima, koji imaju teškoće u razumevanju neverbalnih informacija, one su zbunjujuće za mnoge stručnjake iz nekoliko razloga. Ova konfuzija je rezul- tat činjenice da pojedinci sa određenim genetskim sindromima, neurološkim poremećajima i bolestima dele neke ili sve karakteristike profila neverbal- nih smetnji u učenju. Kriterijumi za dijagnostikovanje neverbalnih smetnji u učenju uključuju: najmanje prosečno razvijene sposobnosti razmišljanja i rasuđivanja, kriterijum „višestruke inteligencije“, kao i činjenicu da su prisutni deficiti psihološ- kih procesa povezani sa učenjem. Procena i dijagnostika neverbalnih smetnji u učenju može biti važna iz mnogo razloga: potvrđivanje zabrinutosti roditelja i/ili nastavnika, objašnjenje grupe simptoma i znakova, pružanje uputstava za intervenciju, razumevanje dugoročnih implikacija kao i objašnjenje zašto prethodno sprovedeni programi terapijskih intervencija možda nisu bili uspešni. Budući da ne postoji jedan određeni test ili grupa testova koji defi- nitivno upućuju na neverbalne smetnje u učenju, neophodno je da pouzdanu procenu sprovedu stručnjaci koji poznaju karakteristike ovih smetnji, kao i da proce- na bude usmerena na razvijanje odgovarajućeg programa tretmana, a ne samo na prikupljanju rezultata testova i podataka