Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Support for parents of children with neurodevelopmental disorder
Get PDFParents of children with neurodevelopmental disorders often lack support for raising their child. Problems that they face are numerous and include emotional, social, phycological and financial difficulties and limitations. The aim of the paper is focused on presenting available and relevant researches that consider various problems faced by parents of children with neurodevelopmental disorders (autism spectrum disorder and intellectual disability), as well as the types of support intended for them. Some types of support are: spousal support, support from relatives and friends, financial support, support from various services, social support, online social support and the like. In the paper, it is pointed out to specific problems that occur to parents of children with autism spectrum disorder and children with intellectual disabilities. Specificities for mentioned types of support for parents of these two groups were discussed.In G. Nedović, F. Eminović (Eds.) Approaches and Models in Special Education and Rehabilitatio
Social participation of visually impaired adults – Access to leisure activities
Get PDFSocial participation is a determinant of active aging, and can produce positive
physical and mental outcomes. Those outcomes satisfy the psychological needs of
individuals and help him achieve appropriate life satisfaction. The number of activities in
which a person participates reflects her social interaction and social relations.
The aim of this research aimed was determining the barriers that adults with visual
impairment face during leisure activity of sport-recreational type, while checking whether
there are differences in the self-perception of the barriers of blind and visually impaired
people. Sample consisted of 137 persons with visual impairment.
Using the Assessment of Life Habits scale (LIFE-H), domain Recreation in a sample of
92 people with visual impairment, key barriers for leisure activities were highlighted:
inadequate public transport, low level of independence, negative attitudes and nonacceptance in a wider environment; additionally, using the Physical Activity Barrier Scale
for persons who are blind and visually impaired on a sample of 45 persons, separated
barriers were singled out: the one from an inaccessible physical environment and barriers
of a psychological nature. Persons with low vision participated in various sports and
recreational activities significantly more frequent than blind ones, although the frequency
of barriers to exercise was not statistically different.
The inaccessibility of the physical environment is a major factor limiting the social
participation of adults with visual impairments in the field of leisure activities which, with
inadequate attitudes of the social environment, insufficient material resources and
dependence of the help of other people, limits the participation of persons with visual
impairment in many domains important for social participation.
Introduction7th ICEVI Balkan Conference "Free access, real educational inclusion and unlimited technologies
The relationship between parents of children with visual impairment and early intervention professionals
Get PDFThe aim of the research is to determine the relationship between the parents of children with visual impairment and the experts engaged in the early intervention service. The research included 22 parents of children with visual impairments aged from birth to six years who are included in the early intervention program at the School for children with visual impairment “Veljko
Ramadanović” in Zemun. The examination of
parents relationship with early intervention professionals was performed using the part of the Scale for evaluation of services in EI program (Measure of Processes of Care for Service Providers – MPOC-SP, Siebes et al., 2008). By analyzing parents’ answers it was noticed a high rated relationship with early intervention professionals. The age and living area of parents were found as significant factors of relationship with early
intervention professionals. There was no significant relationship between the parents’ marital status, as well as educational level, and collaboration with early intervention professionals.Cilj istraživanja je da se utvrdi odnos roditelja dece sa oštećenjem vida i stručnjaka angažovanih u programima rane intervencije. Istraživanjem su obuhvaćena 22 roditelja dece sa oštećenjem vida uzrasta od rođenja do šest godina koji su uključeni u program rane intervencije u Školi za decu oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu. Ispitivanje odnosa roditelja sa stručnjacima u servisu rane intervencije izvedeno je korišćenjem dela Skale za vrednovanje usluga dobijenih u programu rane intervencije (Measure of Processes of Care for Service Providers – MPOC-SP, Siebes et al., 2008). Analizom od- govora roditelja uočeno je da postoji visok nivo zadovoljstva roditelja dece sa oštećenjem vida odnosom sa stručnjacima u programu rane intervencije. Starost i mesto stanovanja roditelja potvrđeni su kao značajni faktori u proceni odnosa sa stručnjacima rane intervencije. Nije uočena značajna poveza- nost bračnog stanja i nivoa obrazovanja roditelja i odnosa sa stručnjacima
Communication in a family of deaf and hard of hearing children
Get PDFOsnovni cilj rada je da se pregledom dostupne literature ukaže na načine komunikacije i neke
odlike funkcionisanja porodice sa gluvim i nagluvim detetom. Porodice sa gluvim i nagluvim detetom se u
mnogim aspektima razlikuju od drugih porodica. Zbog oštećenja sluha i izmenjenog načina
komuniciranja sa okolinom, gluva i nagluva deca razvijaju se pod nepovoljnijim uslovima nego deca koja
čuju. Veliki broj gluve i nagluve dece ima specifične probleme na planu komunikacije i
interakcije.Detetova nemogućnost da komunicira sa roditeljima i drugom decom ga vremenom izoluju i
vode ka dubljim teškoćama na emocionalnom, socijalnom i planu ukupnog razvoja. Komunikacija je jedan
od fundamentalnih elemenata življenja, jer služi za sporazumevanje ljudi u određenoj društvenoj
zajednici. Komunikacija ili jezik obezbeđuju društvu medijum i sredstvo za socijalizaciju njegovih
članova. Primerena i efikasna rana komunikacija bez obzira u okviru kog jezičkog modaliteta se odvija
(znakovni ili govorni), zajedno sa prihvatanjem deteta i njegovog oštećenja je osnova uspešnog
kognitivnog razvoja i razvoja ličnosti deteta, što predstavlja osnovu komunikacije i izgradnje jezičkih
veština. Komunikacija gluve i nagluve dece može biti verbalna (usmena i pisana) i neverbalna (koja
obuhvata znakovni jezik, upotrebu prstne azbuke-daktilologije, mimiku i čitanje govora sa usta i lica
sagovornika). Koji oblik komunikacije će gluva i nagluva deca koristiti i razviti u velikoj meri zavisi od
toga da li potiču iz porodice gluvih ili roditelja koji čuju. Veći broj istraživanja, ukazuje da su porodici
gluve i nagluve dece, potrebni različiti oblici socijalne podrške: psihološka, finansijska, informacijska,
duhovna i edukativna podrška. Roditeljima je neophodna podrška društvene zajednice; zdravstvenog,
obrazovnog i sistema socijalne zaštite. Porodicu je potrebno edukovati o oštećenju sluha, posledicama,
modelima amplifikacije, različitim načinima komunikacije, vaspitanju i obrazovanju dece. Neohodno je
organizovati različite programe podrške, poboljšati komunikaciju u okviru porodice, kao i saradnju
porodice i stručnjaka raznih specijalnosti koji učestvuju u rehabilitaciji i edukaciji gluve i nagluve dece.The main objective of the paper is, by reviewing the available literature, to point to modes of
communication and certain characteristics of the functioning of a family with a deaf and hard of hearing child.
Families with a deaf or hard of hearing child are different from other families in many respects.Due to hearing
impairments and a changed way of communicating with the environment, deaf and hard of hearing children develop
under more unfavorable conditions than normal hearing children. A large number of deaf and hard of hearing
children have specific problems in the fields of communication and interaction. The child's inability to communicate
with family and other children isolates it, with the passage of time, and leads to deeper difficulties in the social and
emotional plan and overall development.Communication is one of the fundamental elements of living, because its use
is for the communication of people in a certain community. Communication or language provide the society with a
medium and means for socializing its members. Appropriate and efficient early communication, regardless of the
language modality (sign or speech) within which it takes place, together with accepting the child and its impairment,
is the basis for successful cognitive development and the development of the child’s personality, which represents the
basis of communication and the development of language skills. Communication of the deaf and hard of hearing
children can be verbal (oral and written) and non-verbal (which involves sign language as well as the use of manual
alphabet – dactylology, mime and lip-reading). Which form of communication the deaf and hard of hearing children
will use and develop depends, to a large degree, on whether they come from a family of deaf parents or of hearing
ones. A large number of studies, indicate that families of deaf and hard of hearing children need various forms of
social support: psychological, financial, informational, spiritual and educational support. The support of the
community - of the health, education and social protection systems is necessary to the parents. The family needs to
be educated on hearing impairment, its consequences, amplification models, different ways of communicating with,
upbringing and educating deaf and hard of hearing children. It is necessary to organize various support programs,
to improve communication within the family as well as the cooperation of the family and experts of various
specialties involved in the rehabilitation and education of deaf and hard of hearing children.Peta međunarodna naučna konferencija, Društvene devijacij
Primena programa radnog angažovanja u penalnoj rehabilitaciji
Get PDFСуштинско питање савремене пенолошке рехабилитације је на који начин се поставити према особама која крше општеприхваћене норме понашања. Друштво је кроз историју различито реаговало на ову дестабилизујућу појаву. Данас је дефинисана сврха, која се жели постићи извршењем казне затвора, а то је да осуђени, применом одговарајућих програма поступања, усвоји друштвено прихватљиве вредности у циљу лакшег укључивања у услове живота после извршења казне, како убудуће не би чинио кривична дела. Један од темеља третмана јесте радно ангажовање осуђених, које се примењује кроз реализацију различитих програма од стране пеналних установа, али и кроз њихову сарадњу са другим заинтересованим странама. Какав је карактер тог ангажовања кроз историјски развој и до којих резултата је довео, какви облици рада се данас примењују и да ли овај сегмент пеналног третмана доприноси крајњем циљу, успешној реинтеграцији осуђених, питања су на која ћемо покушати да одговоримо у овом раду. У раду анализирамо нормативно уређење области радног ангажовања осуђених у Србији и сагледавамо усаглашеност законских норматива са принципима радног ангажовања и њихову примену у пракси пеналне рехабилитације; значај радног ангажовања у пеналном третману; врсте послова на којима се осуђени могу упослити; проблеме који оптерећују упошљавање осуђених и обим радног ангажовања осуђених.
Правимо осврт на решења и могућности радног ангажовања осуђених у државама у региону, са циљем компаративног прегледа у односу на Србију. Сагледаћемо могућности примене програма радног ангажовања осуђених, критике на успешност процеса рехабилитације и реинтеграције засноване на овим програмима и резултате истраживања у овој области. На основу прикупљене научне грађе и анализом резултата истраживања, сагледавамо ефективност различитих модалитета и сегмената програма радног ангажовања. Кроз приказ примене програма радног ангажовања у пракси пеналних установа и њихових резултата, утврђујемо да ли програми радног ангажовања треба да остану битан сегмент пеналног третмана, имајући у виду позитивне и негативне резултате њихове примене. У завршном делу, сумирајући претходно изнете резултате, извешћемо закључке са препорукама за успешну примену програма радног ангажовања.The essential question of modern penological rehabilitation is how to approach people who violate generally accepted norms of behavior. Throughout history, society has reacted differently to this destabilizing phenomenon. Today, the prison sentence has been defined as having the purpose of allowing convicts to adopt socially acceptable values through the application of appropriate treatment programs in order to facilitate inclusion in living conditions after serving the sentence, so that they would not commit crimes in the future. One of the foundations of the treatment is the employment of convicts, which is applied through the implementation of various programs by the penal institutions themselves, but also through their cooperation with other stakeholders. What has the character of this employment been through historical development and what results did it lead to, what forms of work are applied today and whether this segment of penal treatment contributes to the ultimate goal, the successful reintegration of convicts, are questions that we will try to answer in this paper. In this paper, we analyze the normative regulation within the field of the employment of convicts in Serbia and consider the compliance of legal norms with the principles of employment and their application in the practice of penal rehabilitation; the importance of employment in penal treatment; types of work convicts can be employed at; problems that burden the employment of convicts and the scope of employment of convicts. We will be reviewing the solutions and possibilities of employment of convicts in the countries in the region, with the aim of a comparative review in relation to Serbia. We will look at the possibilities of applying the programs of convict employment, criticism of the success of the rehabilitation and reintegration process based on these programs and the results of the research in this area. Based on the collected scientific material and the analysis of research results, we will be assessing the effectiveness of different modalities and segments of the employment program. Through the presentation of the application of employment programs in the practice of penal institutions and their results, we will determine whether employment programs should remain an important segment of penal treatment, considering the positive and negative results of their implementation. In the final part, summarizing the previously presented results, we will report the conclusions with recommendations for the successful implementation of employment programs
Self-perception of quality of life in adolescents with intellectual disability
Get PDFОд средине прошлог века интересовање за концепт квалитета живота прогресивно расте. До данашњег дана универзална дефиниција квалитета живота не постоји иако су различити аутори постигли сагласност по питању домена и индикатора овог концепта.
Тешкоће операционализације квалитета живота огледају се у свеобухватности овог концепта и многобројности перспектива аутора различих професија. Рад на повећању квалитета живота појединаца и група значајно је и за саму друштвену заједницу. Особе са интелектуалном ометеношћу (ИО) идентификоване су као друштвена група која има значајно лошији квалитет живота у односу на типичну популацију (ТП). С обзиром на то да је од краја прошлог века заживео социјални модел ометености који се фокусира на потенцијале особа са сметњама у развоју и подршку коју друштвена средина треба да им обезбеди како би просперирале, један од најважнијих корака ка пуној социјалној инклузији јесте побољшање квалитета живота ових особа.
Циљ истраживања приказаног у овом раду је утврђивање квалитета живота адолесцената са ИО и адолесцената ТП и разлика у квалитету живота између ове две групе испитаника. Као додатни циљеви издвајају се утврђивање одређених детерминанти квалитета живота и утврђивање разлика у квалитету живота између адолесцената са лаком и умереном ИО.
Узорком је обухваћено 60 испитаника ТП и 60 испитаника са лаком ИО и умереном ИО оба пола, узраста од 13 до 16 година. Социодемографски подаци о испитаницима (пол, узраст, ниво интелектуалног функционисања, образовање родитеља, структура породице - потпуна/непотпуна породица, запосленост оба родитеља/запосленост само једног родитеља/незапосленост родитељ, материјална примања од државе/живот од сопствених прихода) прикупљени су помоћу упитника креираног за потребе овог истраживања. Квалитет живота испитаника процењен је помоћу Скале за самопроцену адолесцената из КИНДЛ Упитника за процену квалитета живота код деце и адолесцената (KINDLR Questionnaire for Measuring Health-Related Quality of Life in Children and Adolescents, Ravens-Sieberer & Cieza,
2000).
Резултати истраживања показују да су испитаници из целокупног узорка умерено задовољни животом. Нису утврђене статистички значајне разлике у самоперцепцији квалитета живота између адолесцената са ИО и адолесцената ТП на укупном скору. Значајне разлике су утврђене само у појединим доменима квалитета живота. Испитаници са ИО испољавају ниже емоционално благостање и мање су задовољни квалитетом пријатељских односа у односу на адолесценте ТП. У односу на испитанике ТП, адолесценти са ИО испољавају статистички значајно веће задовољство у домену свакодневних активности у школи. Овим истраживањем нису утврђене разлике у самоперцепцији квалитета живота између испитаника са лаком ИО и умереном ИО. Резултати овог истраживања показали су да је образовање родитеља значајно и позитивно повезано са степеном задовољства животом у физичком домену и свакодневним школским активностима. Бољи материјални статус испитаника значајно и позитивно корелира са нивоом благостања у емоционалном и породичном домену адолесцената са ИО и свакодневним школским активностима адослецената ТП.Since the middle of the last century, the interest in the concept of quality of life has been increasing. To this day, a universal definition of quality of life does not exist, although various authors have agreed on the domain and indicators of this concept. The difficulties of operationalizing quality of life are reflected in the comprehensiveness of this concept and the multiplicity of perspectives of authors of different professions. Working to increase the quality of life of individuals and groups is significant for the community itself. People with intellectual disabilities (ID) have been identified as a social group with a significantly poorer quality of life compared to the typical population (TP). Considering that since the end of the last century a social model of disability has emerged that focuses on the potentials of persons with disabilities and the support that the social environment needs to provide them in order to prosper, one of the most important steps towards full social inclusion is to improve the quality of life of these people.
The aim of the research presented in this paper is to determine the quality of life of adolescents with ID and adolescents of TP and differences in quality of life between the two groups of respondents. The additional goals include identifying certain determinants of quality of life and identifying differences in quality of life between adolescents with mild and moderate ID.
The sample included 60 TP subjects and 60 subjects with mild ID and moderate ID of both sexes, ages 13 to 16 years. Sociodemographic data on respondents (gender, age, level of intellectual functioning, parental education, family structure - complete / incomplete family, employment of both parents / employment of only one parent / unemployment of parent, material income from the state / life from own income) were collected through questionnaires created for the purposes of this research. The quality of life of the respondents was assessed using the KINDL Adolescent Self- Assessment Scale of the KINDLR Questionnaire for Measuring Health-Related Quality of Life in Children and Adolescents (Ravens-Sieberer & Cieza, 2000).
The results of the study show that the respondents from the whole sample are moderately satisfied with life and that there are no differences in the perception of quality of life between respondents with ID and adolescents of TP. Respondents with ID exhibit lower emotional well- being and are less satisfied with the quality of friendships compared to TP adolescents. Compared to the TP respondents, adolescents with ID showed greater satisfaction in the domain of daily activities at school, while differences in perceived satisfaction in the domain of self-esteem and family were not established. This study did not identify differences in self-perceptions of quality of life between subjects with mild ID and moderate ID. The results of this research showed that parental education influences the level of life satisfaction in the physical domain and in daily school activities. Better material status correlates positively with the level of well-being in the emotional and family domains and daily school activities. Finally, the results of this study indicate a better self-perception of quality of life in male respondents
Kompjutersko opismenjavanje osoba treće životne dobi
Get PDFУ раду ћемо разматрати значај развоја образовања за треће доба, посебно као једног од кључних корака у процесу промовисања активног старења, а у
функцији очувања и унапређења квалитета живота у старости. Посебна пажња
посвећена је концепту компјутерске писмености и истиче се вишеструка добит
организовања обука у којима би особама треће животне доби прижила прилика
да стекну вештине рада на рачунару.
С обзиром да је у Србији, у укупној популацији све више становника
треће животне доби, свест и брига о њима подразумева бригу о њиховим потребама, а управо једна од људских потреба јесте и потреба за образовање. У ситуацији све бржег развоја науке и доласка до нових сазнања, не може се очекивати
од појединца да једном усвојено значе користи до краја живота. Информације
у времену у коме живимо врло брзо застаревају и неопходна је стална ментална активност и учење новина како се појединац не би осетио изоловано, уз доживљај да губи корак са светом и дешавањима око себе. Такође, једна од основних предпоставки здравог и активног старења јесте стална психичка активност,
односно целоживотно учење и стицање нових вештина и знања
Stavovi osoba sa oštećenjem vida prema ravnopravnosti polova i porodičnim odnosima
No full textСвака особа има право на свој став о нечему или некоме. Ставови нису урођени већ их током живота формирамо. Базирани су на нашим знањима о некоме или нечему, праћени емоцијом и акцијом. Испитивали смо ставове особа са и без оштећењем вида према равнопрaвности полова и породичним односима. У истраживању је учествовало 100 испитаника, 50 са оштећењем вида и 50 испитаника популације изједначених према полу. Испитаници без оштећења вида су приближно исте старости као и испитаници са оштећењем вида. За прикупљање података коришћен је Упитник за
прикупљање социо-демографскихподатака иСкала о равноправности полова (Raboteg-
Šarić &Ravlić, 1990), коју чине 64 тврдње груписане у 5 субскала. Део испитаника попуњавао је упитник у папирној форми, а део online путем, преко Гугл Драјва (GoogleDrive).
Испитивани су ставови према Родитељским, Социјално-интерперсоналним- хетеросексуалним, Професионалним, Брачним Образовним улогама.
Испитивање скале о равноправности полова је показало вредности да су слабовиди испитаници најтрадиционалнији, док испитаници без оштећења вида и слепи имају блажи традиционалан став.
Испитивање скале о равноправности полова код испитаника код којих је оштећење вида настало рођењем или у каснијем добу традиционалнији став су показале особе код којих је оштећење настало у каснијем добу.
Поређењем мушкарца и жена утврђено је да мушкарци имају и традиционалније ставове од жена.Everyone has the right to their own opinion about anything or anyone. We aren’t born with those opinions, however, we form them throughout the life. They are based on our knowledge of someone or something, followed by an emotion and an action.
We’ve questioned people with the visual impairment and without regarding their opinions about the gender equality as well as family relations. In this research, there were 100 participants, 50 of which had a visual impairment and the other 50 were regularly equalised regarding their gender. Based on their age, the regular participants were harmonized with the visually impaired participants. For collecting data, the following questionnaire was used - Questionnaire for collecting the socio-demographic data and the Gender Equality Scale (Raboteg-Saric&Ravlic, 1990), made up of 64 claims grouped in five subcategories. A part of the participants filled out a questionnaire in paper form, and another section online, via Google Drive. We questioned opinions towards Parental, Social-interpersonal heterosexual, Professional, Marital and Educational roles.
Examination of the scales on gender eruality showed the valuves that the weak examines are the most tradiciona, while the examined without visaual acuity and the blind have a mild tradicionala attitude.
Examination of the scale on gender equality in respondents in whon the imparimentof the type of birth or the cash register is the age of the tradicional intems present Specijal in which the relaxation conituded in the later age.
By comparing men and women, it was found that men have more traditional attitudes than wome
Informisanost opšte populacije o vokalnoj higijeni glasa
No full textУ свету који нас окружује глас заузима веома важно место. Између осталог, глас представља средство комуникације међу живим бићима, док је говор, као његов најсавршенији продукт, карактеристика човека која се често узима као природом дата функција на коју се мало пажње обраћа.
Са друге стране, већина људи се бар у неком тренутку живота сусрела са једним од облика поремећаја гласа, који су у мањој или већој мери утицали на њихове радне и уопште социјалне активности. Ипак, информисаност опште популације о карактеристикама, поремаћајима гласа, факторима који на њега утичу и вокалној хигијени гласа уопште често измичу пажњи теорије и праксе, те је мало истраживања која се баве овом проблематиком, а самим тим и адекватних превентивних програма усмерених на едукацију опште популације. Стога је циљ актуелног истраживања да се на основу увида у релевантну доступну литратуру, као и на основу емпиријског истраживања укаже на значај изучавања ове проблематике у општој популацији.
Резултати емпиријског истраживања, реализованом на пригодном узорку који је чинило 60 испитаника са територије Републике Србије, показују да је информисаност опште популације о вокланој хигијени гласа и факторима који на глас утичу на средњем нивоу, док је о карактеристикама и поремећајима гласа на ниском. Утврђене су статистички значајне разлике у информисаности у односу на пушачки статус, док у односу на пол, узраст и степен образовања разлике постоје али у зависности да ли је у питању информисаност о карактеристикама, поремећајима, факторима који утичу на глас или вокалној хигијени гласа уопште.
Једна од основних препорука јесте да је потребно осмишљавање адекватних програма вокалне хигијене гласа намењених општој популацији, као и реализовање додатних истраживања на репрезентативном узорку.In the world around us, the voice occupies a very important place. Among other things, the voice is a mean of communication among living beings, while speech, as its most perfect product, is a characteristic of mankind that is often taken for granted and to which little attention is paid.
On the other hand, most people have encountered at least at some point in their lives one of the forms of voice disorders, which to a greater or lesser extent affected their work and social activities in general. However, informing the general population about the characteristics of voice, voice disorders, factors that affect it and vocal hygiene of the voice in general often escapes the attention of theory and practice, and there is little research dealing with this issue, and thus there are little prevention programs aimed at educating the general population.
Therefore, the aim of the current research is to point out the importance of studying this issue in the general population based on the insight into the relevant available literature as well as on the results of current empirical research.
The results of the empirical research, conducted on a sample of 60 respondents from the territory of the Republic of Serbia, show that the general population is informed about vocal hygiene of the voice, factors that affect the voice at a medium level, while the information on characteristics and voice disorders are low. There were statistically significant differences in information in relation to smoking status, while in relation to gender, age and level of education there are differences, but depending on whether it is information about the characteristics, disorders, factors that affect the voice or vocal hygiene of the voice in general.
One of the basic recommendations is that it is necessary to design adequate vocal hygiene programs for the general population, as well as to implement additional research on a representative sample
Jezičke sposobnosti kod starih osoba
No full textСтарост је последње раздобље човековог живота. Карактерише се бројним променама чула и телесних органа, затим когнитивним и говорно језичким изменама, а примећене су и промене у социјалном окружењу те и оне које се тичу личности и карактера особе која стари. Без сумње је да су поменути догађаји израженији уколико постоји неко од неуродегенеративних обољења или траума које би изазвале афазични синдром или деменцију. Овај рад се превасходно бави проценом очуваности језика здравих субјекта старијих од 65 година. Применом низа тестова проверен је квалитет наративног дискурса, ниво разумевања комплексних вербалних исказа и способност призивања из меморије нискофреквентних лексема. У истраживању је учествовало 25 особа старости од 65 до 91. годину. Током спровођења коришћени су Скрининг тест за афазије (Вуковић, М., 2010), Мини ментал тест (Folstein et al., 1975), Боснотнки тест именовања - BNT (The Boston Naming test), Токен тест (5. део) и Слика ,,Крађа колача“ - BDAE (Boston diagnostic aphasia examination). Резултати су показали да код популације људи старијих од 65 година прогресивно слаби способност присећања мање фреквентних речи, уместо одговарајућег израза често се користе његовим описом и заменицама. Разумевање сложених вербалних исказа са годинама бива измењено, нарочиту у домену разумевања односних реченица, просторних односа и селекције ајтема на основу више карактеристика. Наративни дискурс бива упроштен и сведен на 3 до 4 речи у реченици. Дискурс обилује поштапалицама, немогућношћу налажења одговарајуће речи, доминантним коришћењем презента и учесталом употребом заменица и глагола.Old age is the last stage in a man’s life. It is characterized by numerous alterations in senses and body parts, as well as changes in cognition and speech articulation. Other notable alterations include different social environments and changes in personality of the elderly. Undoubtedly, the aforementioned conditions are emphasized by a potential neurodegenerative impairment or trauma that would cause aphasiac syndrome or dementia. This paper primarily focuses on assessing the state of language in healthy individuals above 65 years of age. By applying an array of tests, the paper sets out to examine the quality of their narrative discourse, their level of understanding complex verbal utterances, as well as their ability to recall low-frequency lexemes from memory. The research includes 25 individuals age 65 to 91. Testing is done using Aphasiac Screening Test (Вуковић, М.,
2010), Mini-Mental test (Folstein et al., 1975), BTN (The Boston Naming test), Token test (part 5),
and the „Cookie Theft” painting as part of BDAE (Boston diagnostic aphasia examination). The results have shown that the population of people older than 65 suffer from progressively lower ability of recalling the less frequent words, meaning that instead of using suitable expressions they often settle for descriptions and pronouns. Understanding the complex verbal utterances shifts with age, particularly when it comes to understanding relative clauses, spacial relations, and characteristics- driven item selection. The narrative discourse also slides over time, getting simpler and constricted to using 3 or 4 words in a sentence. The discourse in the elderly abounds with filler words, difficulties finding the suitable expression, the predominant usage of present tense, and frequent usage of nouns and verbs