Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Stavovi i socijalna distanca studenata Univerziteta u Srbiji prema osobama sa invaliditetom
No full textСоцијална дистанца представља меру удаљености или блискости појединца у односу на одређену социјалну или етничку групацију. Што је социјална дистанца већа, то више утиче на негативно понашање у заједници. Ставови представљају менталну спремност, формирану на основу искуства, која има утицај на реакцију индивидуе према објектима и ситуацијама са којима долази у контакт.
Циљ истраживања био је да се испитају ставови и степен социјалне дистанце студената Универзитета у Србији према особама са инвалидитетом.
Узорак је обухватао 576 испитаника (студената N=576) са територије Републике Србије, и то 318 женског и 258 испитаника мушког пола.
За прикупљање података коришћена је, у складу са постављеним циљем истраживања, адаптирана Скала социјалне дистанце (Bogardus,1925) и посебно дизајниран Упитник за процену ставова студената према особама са инвалидитетом.
Прикупљени подаци обрађивани су помоћу софтверског пакета намењеног за обраду података у друштвеним наукама (Statistical Package for the Social Sciences-SPSS, version 23.0). За обраду података коришћене су методе дескриптивне и инферентне статистике. Поред квантитативне анализе, приступило се и квалитативној анализи прикупљеног материјала.
Резултати су приказани табеларно, а најзначајнији резултати су посебни дискутовани. Анализа резултата нам је омогућила извођење адекватних закључака; Испитаници женског пола показују позитивније ставове и већу спремност за социјалне односе са особама са инвалидитетом у односу на испитанике мушког пола. Исто важи и за студенте факултета из групације друштвено-хуманистичких наука. Степен социјалне дистанце израженији је на социјалним односима који захтевају емоционалну и физичку блискост. Најнегативније ставове студенти показују према особама са оштећењем вида, док је најмањи степен социјалне дистанце забележен према особама са сензорним оштећењима.Social distance represents the measure of distance or closeness of an individualor individuals in relation to a particular social or ethnic group. The higher the social distance, the more it affects negative behavior in the community. Attitudes represent mental readiness, that are formed on base of an experience, which have an influence on individuals reactions towards the people with dissabilities and situationsin wich he comes to contact with.
In this scientific work has participated 576 students of the Republic of Serbia, 318 female and 258 male students. The collected data were processed using a software that is designed for data processing in social sciences (Statistical Package for the Social Sciences-SPSS, version 23.0). Adequate methods of descriptive and inferential statistics were used during data processing. In addition to the quantitative analysis, a qualitative analysis of the collected material was approached. Тhe results are presented in a table, and the most significant results are discussed separately. The analysis of the results enabled us to draw adequate conclusion. Female respondents show more positive attitudes and greater readiness for social relations with people with disabilities compared to male respondents. The same applies to faculty students from the group of social sciences and humanities. The degree of social distance is greater in social relationships that require emotional and physical intimacy.
Students show the most negative attitudes towards people with visual impairments, while the lowest degree of social distance was recorded towards people with sensory impairments
Sociometrijski položaj dece s razvojnim smetnjama u redovnoj školi
No full textКако бисмо испитали природу социјалних интеракција, односно повезаност чланова одређене групе као и одредили позицију коју појединац заузима у тој групи, можемо да користимо различите технике и инструменте. Један од најчешће коришћених јесте социометријски метод којим се добија податак о степену прихваћености појединца од стране осталих чланова групе, односно о социометријском статусу. У те сврхе могу се користити технике номинације, рангирања и рејтинг скала, а у оквиру њих одговарајући инструменти. На основу добијених резултата, испитаници се сврставају у једну од пет социометријских група, тј. категорија (популаран, просечан, контроверзан, занемарен и одбачен).
Циљ нашег истраживања био је утврђивање социометријског статуса ученика са сметњама у развоју у нижим разредима редовне основне школе. Подаци су добијени од стране вршњака и самопроценом ученика. Истраживањем је обухваћено 38 ученика, од II до IV разреда, од којих је 4 ученика имало развојне сметње – поремећај у понашању, аутизам, ADHD и развојну дисфазију. За прикупљање података коришћена је техника вршњачке номинације, базирана на критеријумима „позивање на рођендан“ и „седење у клупи“. Коришћене су позитивне и негативне номинације, ограничене на 3 избора.
Добијени резултати указују на то да нема статистички значајних разлика међу ученицима са сметњама у развоју и без њих. Нису добијене статистички значајне разлике ни приликом поређења социометријског статуса и варијабли пол и узраст. Једина статистички значајна разлика добијена је поређењем социометријског статуса добијеног од стране вршњака и самопроцене ученика, и то на тврдњи „други ученици ме зову да им се придружим у игри“. Иако нису статистички значајне, ипак постоје разлике у социометријском статусу ученика са сметњама у развоју и ученика типичног развоја, што се може објаснити природом сметњи, али и недовољно развијеним социјалним вештинама и компетенцијама.To examine the nature of social interactions, and the connection of members of a certain group as well as to determine the position that an individual occupies in that group, we can use different techniques and instruments. One of the most frequently used is the sociometric method, which provides information on the degree of acceptance of an individual by other members of the group, and the sociometric status. Nomination, ranking, and rating scale techniques can be used for these purposes, and appropriate instruments within them. Based on the obtained results, the respondents are classified into one of the five sociometric groups (popular, average, controversial, neglected, and rejected).
Our research aimed to determine the sociometric status of students with disabilities in the lower grades of regular primary school. Data were obtained from peer’s and student’s self-assessment. The research included 38 students, from 2nd to 4th grade, of which 4 students had developmental disorders – behavioral disorders, autism, ADHD, and developmental dysphasia. The peer nomination technique was used to collect data, based on the criteria of „birthday invitation“ and „sitting in school together“. Positive and negative nominations were used, limited to 3 choices.
The obtained results indicate that there is no significant differences between students with developmental disabilities and without them. No statistically significant differences were obtained comparing the sociometric status, and variables gender and age. The only statistically significant difference was obtained by comparing the sociometric status as seen by peers and student’s self-assessment, based on the statement „other students invite me to join them in the game“. Although not statistically significant, there are still differences in the sociometric status of students with disabilities and students with typical development, which can be explained by the nature of the disabilities, but also by underdeveloped social skills and competencies
Quality of life of parents and regulation of interpersonal relations in families of children with developmental disabilities
No full textКада пар одлучи да добије дете и оснује породицу, често ствара слику своје „идеалне породице“ и „идеалног детета“. Прилагођавање на новог члана породице са сметњом у развоју постаје процес у коме родитељи и цела породица морају да изграде нову и реалну слику свог детета и његових потреба и могућности. Све те промене доводе до смањења квалитета живота бар у једном сегменту. У овом истраживању ће бити испитанo kакав је квалитет живота родитеља деце са сметњама у развоју и какве су регулације између овог феномена и интерперсоналних односа у породицама деце са сметњама у развоју?
Циљ студије односи се на испитивање квалитета живота родитеља деце са сметњама у развоју и на утврђивање односа између квалитета живота родитеља деце са сметњама у развоју и регулације интерперсоналних односа у породицама ове деце.
За потребе прикупљања података коришћени су следећи инструменти: Скала квалитета живота (Family Quality of Life Scale - FQOL scale) и Упитник за процену регулације интерперсоналних односа (Interpersonal Emotion Regulation Questionnaire – IERQ) као и упитник за прикупљање социодемографских података. Истраживање се спроводило на друштвеној мережи „Фејсбук“, на пригодном узорку, а чинило га је 69 испитаника, родитеља деце са сметњама у развоју, при чему је било 63 испитаника женског пола (91.3%) и 6 испитаника мушког пола (8.7%).
За потребе обраде података коришћени су дескриптивна статистика (аритметичка средина и стандардна девијација), Т тест, АНОВА и интеркорелације варијабли.
Резултати реализованог истраживања јасно указују на то како постоје статистички значајне разлике у квалитету живота родитеља деце са сметњама у развоју у зависности од тога да ли процењују како помоћ и подршку од блиских људи имају често или понекад, при чему је већи квалитет живота утврђен у групи испитаника који су изјавили како често имају подршку од других. Адекватна употреба стратегија интерперсоналних регулација емоција може да буде адекватан механизам емоционалног функционисања родитеља деце са сметњама у развоју могуће их је у пракси посматрати као значајан фактор који може да утиче на опште функционисање родитеља деце са сметњама у развоју, али и њихове деце типичног развоја, потенцијално и саме деце са сметњама у развоју.When a couple decides to have a child and start a family, even before the child is conceived, it creates an image of their "ideal family" and "ideal child". Adapting to a new family member with a disability becomes a process in which parents and the whole family must build a new and realistic picture of their child and his needs and possibilities. All these changes lead to a reduction in the quality of life in at least one segment. This research will examine the quality of life of parents of children with disabilities and what are the regulations between this phenomenon and interpersonal relationships in the families of children with disabilities?
The aim of the study was to examine the quality of life of parents of children with disabilities, but also to determine the relationship between the quality of life of parents of children with disabilities and the regulation of interpersonal relationships in the families of these children.
For the purposes of data collection within this research, the following instruments were used: Family Quality of Life Scale (FQOL scale) and Questionnaire for assessing the regulation of interpersonal relations (Interpersonal Emotion Regulation Questionnaire - IERQ) and a questionnaire for collecting sociodemographic data. The research was conducted on the social network "Facebook", on a suitable sample, and consisted of 69 respondents, parents of children with disabilities, where there were 63 female respondents (91.3%) and 6 male respondents (8.7%).
For data processing purposes, descriptive statistics (arithmetic mean and standard deviation), T test, ANOVA and intercorrelations of variables were used.
The results of the research clearly indicate that there are statistically significant differences in the quality of life of parents of children with disabilities depending on whether they assess help and support from close people often or sometimes, with a higher quality of life found in the group of respondents who stated that they have often support from others.
Adequate use of strategies of interpersonal regulation of emotions can be an adequate mechanism of emotional functioning of parents of children with developmental disabilities, potentially children with disabilities themselves
Mogućnosti verbalne komunikacije kod laringektomiranih bolesnika
No full textКарцином ларинкса још увек представља прогностички озбиљну болест са високом смртношћу. Упркос напретку у медицинској терапији и новим хирушким и нехируршким приступима, рана дијагноза остаје најбољи показатељ преживљавања. У одређивању плана лечења важан је тип карцинома, његова проширеност, опште здравље пацијента а такође и последице лечења у вези са говором и гутањем. Терапијски модалитети карцинома ларинкса обухватају хируршко лечење, зрачну терапију, хемиотерапију као и комбиновану зрачну хемиотерапију. Тотална ларингектомија представља радикални хируршки захват који доводи до трајног губитка генератора и дела резонатора гласа, ларинкса у ком се ствара основни ларингеални тон. Након ларингектомије, постављају се бројна питања: комфора живота, социјалног контакта и комуникације уопште. Ларингектомирани пацијент не поседује могућност фонације, али су механизми продукције говорне активности углавном сачувани. Успостављање вербалне комуникације ларингектомираних и вокална редукција су само један од видова рехабилитације. Болесници након тоталне ларингектомије захтевају тоталну рехабилитацију, медицинску, фонијатријску и психолошко-социолошку.
Циљ: Циљ овог истраживања је да се прегледом релевантне литературе прикажу могућности вербалне комуникације код ларингектомираних болесника.
Методе: Преглед литературе обављен је преко претраживача www.pubs.asha.org, www.cjcrcn.org, www.scielo.org, www.journals.ekb.eg, www.biomedcentral.com, www.dovepress.com, писаних у периоду од 2017 – 2020 године на српском и eнглеском језику. Анализа је обухватила велики број радова, али је за потребе овог рада обрађено 8 радова и 15 монографија. Литература је претраживана на српском и eнглеском језику.
Преглед: Овај рад даје преглед о могућностима вербалне комуникације код болесника након ларингектомије, методама у лечењу карцинома ларинкса и метода у говорној рехабилитацији ларингектомираних болесника. Такође пружа преглед кроз савремену литературу у области ларингектомије.
Закључак: Након тоталне ларингектомије најважније је пацијента одмах подвргнути рехабилитацији говора, јер то утиче на његов квалитет живота, односно на његово психичко, социјално и физичко благостање. Успостављање вербалне комуникације, повратак породици, професији и социјалном окружењу захтева планиран и организован рад тимова различитих стручњака.Laryngeal cancer is still a prognostically serious disease with a high mortality rate.
Despite advances in medical therapy and new surgical and non-surgical approaches, early diagnosis remains the best indicator of survival. The type of cancer, its extent, the general health of the patient, as well as the consequences of treatment related to speech and swallowing are important in determining the treatment plan. Therapeutic modalities of laryngeal cancer include surgical treatment, radiation therapy, and chemotherapy as well as combined radiation chemotherapy. Total laryngectomy is a radical surgical procedure that leads to permanent loss of the generator and part of the voice resonator, the larynx, in which the basic laryngeal tone is created. After laryngectomy, numerous questions are asked: the comfort of life, social contact and communication in general. The laryngectomy patient does not have the possibility of phonation, but the mechanisms of speech activity production are mostly preserved.
Establishing verbal communication between laryngectomies and vocal reduction are just one of the types of rehabilitation. Patients after total laryngectomy require total rehabilitation, medical, phoniatric and psychological-sociological.
Aim: The aim of this study is to present the possibilities of verbal communication in laryngectomized patients by reviewing the relevant literature.
Methods: A literature review was conducted through the search engines www.pubs.asha.org, www.cjcrcn.org, www.scielo.org, www.journals.ekb.eg, www.biomedcentral.com, www.dovepress.com, written in period from 2017 to 2020 in Serbian and English. The analysis included a large number of papers, but for the purposes of this paper, 8 papers and 15 monographs were processed. Literature was searched in Serbian and English.
Overview: This paper provides an overview of the possibilities of verbal communication in patients after laryngectomy, methods in the treatment of laryngeal cancer and methods in speech rehabilitation of laryngectomized patients. It also provides an overview through the contemporary literature in the field of laryngectomy.
Conclusion: After a total laryngectomy, it is most important to undergo speech rehabilitation, because it affects his/hers quality of life, i.e. his mental, social and physical well- being. Establishing verbal communication, returning to the family, profession and social environment requires planned and organized work of teams of different experts
Stavovi nastavnika i defektologa o upotrebi asistivne tehnologije u radu sa učenicima sa intelektualnom ometenošću
No full textПоследњих година у свету је дошло до развијања рачунарских технологија, те је тако дошло и до наглог развијања различитих уређаја и програма који су названи „асистивна технологија“, а који за циљ имају унапређење могућности учења за ученике, посебно оне са интелектуалном ометеношћу и физичким оштећењима.
Коришћење рачунара је постало саставни део образовања ученика са тешкоћама у развоју, а њихова употреба омогућава наставницима да индивидуализују наставу и прилагоде материјале потребама сваког. Перцепција, ставови и осећања наставника о прихватању и коришћењу асистивне технологије, у великој мери одређују степен у коме ће се ове технологије примењивати и користити у учионицама. Циљ овог истраживања је да утврди какви су ставови наставника и дефектолога према употреби асистивне технологије у раду са ученицима са интелектуалном ометеношћу.
За процену ставова наставника и дефектолога коришћена је скала Ставови наставника према употреби рачунара (Teachers Attitudes Toward Computers Questioner; Christensen & Knezek, 2009). Узорком је обухваћено 115 испитаника, наставника и дефектолога, оба пола, запослених у основним и средњим, редовним и школама за ученике са сметњама у развоју у Србији. Анализом резултата утврђено је да највећи број испитаника има позитивне ставове према употреби технологије у настави. У истраживању нису пронађене статистички значајне разлике у односу на пол, године радног искуства, број ученика са интелектуалном ометеношћу у одељењу и занимање.
Анализом резултата утврђено је да испитаници од 25 до 35 година имају позитивније ставове у односу на испитанике старије од 55 година. На основу добијених резултата закључено је да наставници и дефектолози у великој мери увиђају бенефите коришћења технологије у настави, као и да су спремни да уче и усавршавају се на овом пољу.In recent years, the world has developed computer technology, and so there has been a rapid development of various devices and programs called "assistive technology", which aim to improve learning opportunities for students, especially those with intellectual and physical disabilities. The use of computers has become an integral part of the education for students with disabilities, and their use enables teachers to individualize teaching and adapt materials to the needs of everyone. Teachers’ perceptions, attitudes and feelings about the acceptance and use of assistive technology largely determin the level in which these technologies will be applied and used in the classrooms. The aim of this research is to determine the attitudes of teachers and defectologists towards the use of assistive technology in working with students with intellectual disabilities. The Teachers Attitudes Toward Computers Questionere Scale was used to assess the attitudes of teachers and defectologists (Teachers Attitudes Toward Computers Questionere, Christensen and Knezek, 2009). The sample included 115 respondents, teachers and defectologists, both sexes, employed in primary and high schools, regular and special schools in Serbia. The research did not find statistically significant differences in relation to gender, years of work experience, number of students with intellectual disabilities in the class and occupation. The analysis of the results showed that respondents aged 25 to 35 have more positive attitudes compared to respondents older than 55. Based on the obtained results, it was concluded that teachers and defectologists largely recognize the benefits of using technology in teaching, as well as that they are ready to learn and improve at this level
Značaj tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite i prevencije za osobe sa motoričkim poremećajima
No full textЗдравствена заштита настоји да дијагностикује, лечи и побољша физичко и ментално благостање пацијената током целог животног века помажући људима да остану здрави, да се опораве од болести, живе са хроничним болестима или инвалидитетом, и да се носе са смрћу и умирањем.
Циљ рада је да основу прегледане литературе и објављених истраживања сумирамо научна сазнања о значају терцијарног нивоа здравствене заштите и превенције за особе са моторичким поремећајима као што су амиотрофична латерална склероза, ампутације, церебрална парализа, мишићна дистрофија, мултипла склероза и Паркинсонова болест.
Приликом претраге литературе, коришћени су интернет претраживачи Google Academic, Pub Med, Kobson, Scidneks, Semantic Scholar.
Добијени резултати из 101 рада указују на велики значај терцијарног нивоа и превенције здравствене заштите на квалитет живота особа са моторичким поремећајима.
Такође, чини се да је ово тематика којој се не посвећује довољно пажње, стога овај рад указује на изузетан значај терцијарног нивоа здравствене заштите и мера превенције за, како физичко, тако и ментално здравље особа са моторичким поремећајима.Health care seeks to diagnose, treat and improve the physical and mental well-being of patients throughout life by helping people stay healthy, recover from illness, live with chronic illness or disability, and cope with death and dying.
The aim of this paper is to summarize the scientific literature on the importance of tertiary levels of health care and prevention for people with motor disorders such as amyotrophic lateral sclerosis, amputations, cerebral palsy, muscular dystrophy, multiple sclerosis and Parkinson's disease.
When searching the literature, Internet search engines Google Academic, Pub Med, Cobson, Scidnex, Semantic Scholar were used.
The obtained results from 101 papers indicate the great importance of the tertiary level and the prevention of health care on the quality of life of persons with motor disorders.
Also, it seems that this is a topic that does not receive enough attention, so this paper indicates the great importance of the tertiary healthcare level and prevention measures for, physical and mental health of people with motor disorders
Efikasnost tretmana radne memorije kod osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju
No full textРадну меморију дефинишемо као сет процеса који нам омогућава да чувамо и манипулишемо привременим информацијама и да извршавамо сложене когнитивне активности као што су разумевање језика, читање, учење и резоновање. Компоненте из којих се састоји су централни егзекутивни систем, фонолошка петља и визуоспацијална матрица. Код особа са интелектуалном ометеношћу долази до бржих губитака информација из складишта краткорочне меморије, затим присутне су тешкоће когнитивног праћења стимулуса као и смањење способности задржавања информација.
Систем радне меморије је од великог значаја јер омогућава праћење налога уз истовремено извршавање задатака, писање сложених реченица по сећању, разумевање прочитаног текста и усмено решавање аритметичких задатка. Деца која имају снижене интелектуалне способности, имају мањи капацитет радне меморије а самим тим и лоше академске успехе. Циљ овог рада је био, да на основу прегледане литературе изведемо закључак да ли и на који начин разни третмани радне меморије утичу на повећање капацитета радне меморије, на когнитивне способности и академске успехе. Поред тога, да ли побољшања у специфичним областима могу да се пренесу на друге способности и да ли се ефекти смањују током времена. Резултати претходних радова једногласно указују на то да су третмани радне меморије ефикасни, али најчешће краткорочно. Нису изнети јасни докази о уопштавању третмана радне меморије на друге способности па је јасно да је неопходан даљи развој програма обуке како би се више утицало на ефекте транфера у друге домене функционисања.Working memory is defined as a set of processes that allows us to store and manipulate temporary information and perform complex cognitive activities such as language comprehension, reading, learning, and reasoning. The components of which it consists are the central executive system, the phonological loop and the visuospatial matrix. In people with intellectual disabilities, there is a faster loss of information from the storage of short-term memory, then there are difficulties in cognitive monitoring of stimuli as well as a decrease in the ability to retain information. The working memory system is of great importance because it enables tracking of orders while simultaneously performing tasks, writing complex sentences from memory, understanding the read text and orally solving arithmetic tasks. Children who have reduced intellectual abilities have a smaller capacity of working memory and thus poor academic success. The aim of this paper was to draw a conclusion based on the reviewed literature on whether and in what way various treatments of working memory affect the increase of working memory capacity, cognitive abilities and academic success. In addition, whether improvements in specific areas can be transferred to other capabilities and whether the effects diminish over time. The results of previous work unanimously indicate that working memory treatments are effective, but usually in the short term.
There is no clear evidence of generalizing working memory training to other abilities, so it is clear that further development of training programs is needed to have a greater impact on the effects of transfers to other domains of functions
Efikasnost programa rane intervencije zasnovane na rutinama
No full textПримена ране интервенције у свету је показала значајне резултате кроз имплементацију у пракси. Један од модела ране интервенције представља рана интервенција базирана на рутинама која у основи подразумева рад у природном окружењу кроз свакодневне рутинске активности породице. На нашим просторима оваква врста интервенције тек почиње да добија значај, те је сврха овог рада да приближи све њене позитивне ефекте у сврху постизања развојних циљева.
Природно окружење представља најсигурније место за дечји развој уз стално присуство њихових родитеља који имају непревазиђен утицај на своју децу, који ни један стучњак не може да надомести. Пружањем подршке родитељима, ми, као стручњаци, уствари пружамо подршку деци, јер оснажујемо родитеље за рад и на тај начин повећавамо њихов осећај компетенције и знања.
Резултати прикупљених истраживања су потврдили наведене исказе и доказали да рана интервенција базирана на рутинама има велике потенцијале за будућу праксу.The application of early intervention in the world has shown significant results through implementation in practice. One of the models of early intervention is early intervention based on routines, which basically involves working in the natural environment through the daily routine activities of the family. In our area, this type of intervention is just beginning to gain importance and the purpose of this paper is to bring closer all its positive effects in order to achieve development goals. The natural environment is the safest place for childrens development with the constant presence of their parents who have an unsurpassed impact on their children, which no expert can compensate. By providing support to parents, we, as experts, actually provide support to children, because we empower parents to work and thus increase their sense of competence and knowledge. The results of the collected research confirmed the above statements and proved that early intervention based on routines has great potential for future practice
Deficiti rečnika gluve i nagluve dece osnovnoškolskog uzrasta
No full textРечник подразумева целокупни фонд речи којим једна особа располаже. Формирању речника претходи формирање самог појма, односно представе о одређеном предмету или појави из дететове непосредне околине. Очуване слушне способности представљају основни предуслов за исправан говорно – језички развој детета, а самим тим и формирање његовог лексикона. Оштећење слуха има изузетно негативне последице, како по целокупни говорно – језички развој детета, тако и на његово усвајање лексичке структуре језика, односно формирање његовог речника. Постојећи аудитивни дефицит значајно утиче на сам темпо усвајања нових речи те развој и богаћење говорног вокабулара детета. Губитак слуха изазива и дететово отежано поимање писаног језичког израза, што доводи до неадекватног развоја његовог писаног вокабулара. Развој и богаћење речника је такође у великој мери повезано и са вештином читања. Деца оштећеног слуха, поред усменог и писаног језичког израза, користе и знаковни језик чијим се усвајањем превазилазе проблеми ограничене комуникације.
Циљ овог рада јесте да се на основу проучавања и теоријске анализе релевантне литературе дође до спознаје о специфичностима говорног, писаног, знаковног и речника читања код глуве и наглуве деце и до сазнања да ли се њихов речник, и у којим аспектима, разликује у односу на речник њихових чујућих вршњака.Vocabulary represents the entire fund of words that one person possesses. The formation of the dictionary is preceded by the formation of the term itself, i.e., the idea of a certain object or phenomenon from the child's immediate environment. Preserved hearing abilities are the basic precondition for the correct speech and language development of the child, and thus the formation of his lexicon. Hearing impairment has extremely negative consequences, both for the overall speech and language development of the child, and for his acquisition of the lexical structure of the language, i.e., the formation of his vocabulary. The existing auditory deficit significantly affects the pace of learning new words and the development and enrichment of the child's speech vocabulary. Hearing loss also causes difficulties in the child's comprehension of written language expression, which leads to inadequate development of his written vocabulary. The development and enrichment of vocabulary is also largely related to the reading skills. Hearing impaired children, in addition to oral and written language expression, also use sign language, the adoption of which helps overcoming the problems of limited communication.
The aim of this paper is to, based on the study and theoretical analysis of relevant literature, gain knowledge about the specifics of spoken, written, sign and reading vocabulary in deaf and hard of hearing children and to find out whether their vocabulary, and in which aspects, differs from vocabulary of their hearing peers