rFASPER - Repozitorijum Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Not a member yet
5658 research outputs found
Sort by
Solidarnost, konflikt i self: Percepcija i motivacija učenika srednjih škola o protestima.
No full textKao podstrekači kolektivnih akcija navode se četiri glavna izvora motivacije: grupna identifikacija, grupna efikasnost (uverenje da grupa može napraviti promene), emocije vezane za grupu (poput besa i frustracije) i moralnost (uverenje da su prava prekršena). U decembru 2024. blokade u školama proširile su se po celoj Srbiji, načinivši srednjoškolce važnim
akterima ovog pokreta. Ovo istraživanje je ispitivalo učeničku percepciju protesta, motivaciju iza takve percepcije, kao i povezanost između njih. U sklopu šireg istraživanja, učenici prvog razreda srednje škole su na dnevnom nivou tokom deset dana (10–23. decembar) delili iskustva povodom privikavanja na srednju školu, korišćenjem metode uzorkovanja iskustva.
Kako su učenici spontano uveli temu studentskih protesta, istraživači su ih pozvali da reflektuju nad njima, kao i nad odlukom Ministarstva obrazovanja o prevremenom završetku škole. Ukupno je odgovorilo 97 učenika, čiji su odgovori analizirani kvalitativnim (analiza sadržaja) i kvantitativnim putem (deskriptivna statistika, Hi kvadrat). Većina učenika se fokusirala isključivo na prevremeni završetak škole, bez spominjanja protesta (42,3%); 29,9% je podržavalo proteste; 16,5% je bilo neutralno; 6,2% je aktivno učestvovalo u protestima; 3,1% je bilo nezainteresovano za proteste i 2,1% im se protivilo. Za podršku protestima, glavne motivacije su bile percipirani moralni prekršaji i grupna efikasnost. Identifikacija sa grupom
i emocija frustracije bile su manje prisutne od očekivanog. Umesto toga, solidarnost i nada su bile najprisutnije. Hi kvadrat je otkrio značajne razlike u motivaciji različitih stavova prema protestima (identifikacija [χ²(8) = 45.66, p <.001], efikasnost [χ²(8) = 19.56, p <.001], moralnost [χ²(8) = 55.20, p <.001], solidarnost [χ²(5) = 13.28, p <.001], frustracija/bes [χ²(5)
= 19.81, p <.001]). Ovi nalazi sugerišu da motivacija ne samo da pokreće kolektivne akcije, već i oblikuje kako se učenici pozicioniraju u odnosu na društvene pokrete. Niska grupna identifikacija među pobornicima protesta postavlja važno pitanje za buduća istraživanja o kolektivnim akcijama
Žene u zatvoru u Srbiji: Međunarodni standardi, nacionalno zakonodavstvo i kvalitet života
No full textKnjiga je podeljena u dva dela. Prvi deo knjige posvećen je analizi
kriminaliteta žena u Srbiji i odgovoru društva na njega. Na osnovu
analize dostupnih podataka, analiziraju se obim, struktura i dinamika
kretanja kriminaliteta žena u Srbiji tokom poslednje decenije. Potom se
analiziraju međunarodni standardi za postupanje prema ženama koje se
nalaze u penitensijarnim ustanovama, s fokusom na Pravila Ujedinjenih
nacija o postupanju sa zatvorenicama i izvršenju nekustodijalnih mera
prema ženama izvršiteljkama (tzv. Bankočka pravila). Treća celina prvog
dela knjige posvećena je pravnom i institucionalnom okviru Republike
Srbije koji je relevantan za razumevanje položaja žena u zatvoru, dok je
četvrta celine posvećena ulozi Nacionalnog preventivnog mehanizma u
unapređenju ljudskih prava i položaja žena u zatvoru u Srbiji.
Drugi deo knjige se fokusira na analizu rezultata empirijskog
istraživanja kvaliteta života žena u zatvoru u Srbiji. U ovom delu je prvo
dat opis metodologije istraživanja koje je sprovedeno u okviru PrisonLIFE
projekta, a koje je za cilj imalo dolaženje do podataka o percepciji
osuđenih lica u Republici Srbiji o kvalitetu zatvorskog života. Nakon toga
su prikazani i analizirani podaci koji se odnose na tri dimenzije kvaliteta
zatvorskog života posmatrano iz ugla osuđenica u Kazneno-popravnom
zavodu za žene: profesionalizam, harmonija i bezbednost. Na osnovu
svega, izvedene su i preporuke za dalji rad na jačanju zakona, politika i
praksi kako bi se unapredio položaj žena u zatvoru i u potpunosti izašlo u
susret njihovim specifičnim potrebama koje proizilaze iz specifičnosti
kriminaliteta koje žene vrše i njihovog ukupnog položaja u društvu
Rani tretman i predškolsko vaspitanje dece s intelektualnom ometenošću
No full textУџбеник Рани третман и предшколско васпитање деце с
интелектуалном ометеношћу намењен је пре свега студентима
Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију студијског
програма Специјална едукација и рехабилитација особа с тешкоћама
у менталном развоју, као и свим другим студентима и појединцима
који су заинтересовани за ову тематику. Садржај је усаглашен са
силабусом предмета истоименог назива који се изучава у оквиру
студијског програма. Главни циљ уџбеника је да се студенти упознају
с основним научним, теоријским и практичним информацијама о
раном третману и предшколском васпитању деце с интелектуалном
ометеношћу предшколског узраста*. Покушало се да се на једном
месту, на кратак, сажет и разумљив начин обраде најзначајнији
појмови и постави основа за даље истраживање стручне литературе
у области раног третмана деце с интелектуалном ометеношћу.
Програми ране интервенције који почињу у прве три године живота ефикасни су за децу која су социјално или биолошки изложена
ризику од кашњења у развоју. То кашњење може да се односи на било
коју област развоја: самопомоћ, моторику, когницију, комуникацију
или социјалне вештине. У овом уџбенику приказана је динамична
и променљива природа раног развоја детета, као и тешкоће у постизању циљева, које су специфичне за когнитивни дисбаланс у раном
детињству.
Уџбеник је подељен на пет поглавља. Први део уџбеника усмерен је на упознавање са дефинисањем и садржајем ране интервенције, који је променио фокус са пружања услуга усмерених на децу на
услуге фокусиране на породицу и проактивну подршку породицама у пружању могућности за активно учење кроз свакодневне рутине.
Садржај првог поглавља неопходан је за јасније разумевање материје
која ће се разматрати у осталим поглављима. У другом поглављу обрађује се процена способности у оквиру ране интервенције и описују
актуелни алати који се данас у свету и Србији користе у том поступку.
Главне развојне тачке детета као оријентири развојног тока детаљно су описане у трећем поглављу и указано је на конкретне разлоге
за забринутост уколико постоје одступања у развојној трајекторији.
У четвртом поглављу детаљно се обрађује садржај индивидуалног
образовног плана који се примењује у предшколским установама у
Србији код деце с интелектуалном ометеношћу. Овај део обогаћен
је примерима урађених индивидуалних образовних планова који су
приказани у Прилозима, који се налазе у последњем делу уџбеника.
У петом, завршном одељку, истиче се значај игре у животу детета
вртићког узраста, као и специфичности игровних активности детета
с интелектуалном ометеношћу.
Ауторка се нада да ће базични термини, појашњења и примери
из овог уџбеника представљати трајну основу знања будућих дефек-
толога-олигофренолога, садашњих студената који тек улазе у свет
проучавања ране интервенције и њених програма.
Напослетку, ауторка изражава особиту благодарност за све будуће сугестије и савете, као и за спремност и отвореност да се укаже
на она питања о којима би требало посебно повести рачуна у наредним допунама
Ex-prisoner fitting into working environment: Imputs for organizational context
No full textAlthough ex-prisoners face lower chances of obtaining and maintaining employment compared to many diversity groups (such as individuals with disabilities or ethnic and gender minorities), the movement to promote their re-entry into the workforce has emerged in the past two decades. Moreover, ex-prisoners contend with multiple disadvantages stemming from their past lives and experiences during their criminal careers. Most research has concentrated on preparing ex-prisoners for the labor market, while studies exploring the readiness of the organizational context for their re-entry are lacking. This work aims to examine the organizational diversity culture and climate related to the reintegration of ex-prisoners into the workplace, drawing on a literary review. Recommendations for diversity-related policies and practices concerning ex-prisoners, as well as broader societal implications, are discussed. The re-entry of ex-prisoners into the workforce extends beyond personal or group responsibility; it requires the engagement of the entire society
Oralno zdravlje osoba sa autizmom - Prikaz edukativnog modula
No full textU poređenju sa osobama iz neurotipične populacije, osobe sa autizmom imaju
veću učestalost dentalnog plaka, karijesa, gingivitisa, bruksizma i malokluzije. Razloge za
to možemo tražiti u selektivnoj izhrani, teškoćama u komunikaciji, senzornoj obradi,
otporu prema promenama, nuspojavama određenih lekova, kao i u nepovoljnim uslovima
okruženja koje stvara prepreke u procesu ostvarivanja prava na zaštitu oralnog zdravlja.
Kako bi se unapredile zdravstvene usluge za osobe sa autizmom, u okviru Erasmus+
projekta „HeAlth: Improving access to health care services for people with autism”
kreirano je osam modula obuka namenjenih zdravstvenim radnicima, od kojih je jedan
modul posvećen oralnom zdravlju.
Cilj ovog modula obuke je da poboljša kompetencije zdravstvenih radnika u
oblasti stomatološke nege osoba sa autizmom. Modul obuhvata tri velike teme – 1) oralno
zdravlje osoba sa autizmom, 2) barijere i faktori rizika u zaštiti oralnog zdravlja osoba sa
autizmom i 3) praktični pristupi za efikasnu komunikaciju i izvođenje stomatoloških
procedura.
Obukom su predviđeni sledeći materijali – interaktivna prezentacija u kojoj su
predstavljeni svi ključni koncepti nabrojanih tema, priručnici za stomatologe i roditelje,
dva video-materijala u kojima stomatolog i farmaceut govore o oralnom zdravlju osoba
sa autizmom, studija slučaja i evaluacioni test.
Ovaj modul obuke predstavlja ključni korak ka inkluzivnijem pristupu u
stomatološkoj nezi, čime se unapređuje kvalitet života osoba sa autizmom i njihovih
porodica. Razvijeni sadržaj može se adaptirati i proširiti za druge specifične potrebe u
zdravstvenoj praksi
Primena intervencije video modelovanja u podučavanju socijalnih veština кod deteta sa poremećajem iz speкtra autizma: studija slučaja
No full textDeca sa poremećajem iz spektra autizma (PSA) suočavaju se sa izazovima u
socijalnoj komunikaciji i interakciji, što predstavlja otežavajući faktor u procesu usvajanja
osnovnih socijalnih veština poput pozdravljanja i čekanja na red.
Video modelovanje je savremena intervencija učenja koja koristi vizuelne prikaze
željenih ponašanja kako bi podstakla decu sa PSA na unapređivanje različitih
funkcionalnih veština. Ovaj pristup pruža značajnu vizuelnu podršku, omogućava
ponavljanje i generalizaciju u različitim kontekstima, što doprinosi lakšem usvajanju i
povećanoj motivaciji deteta. Cilj ove studije slučaja je da prikaže primenu intervencije
video modelovanja kod šestogodišnjeg dečaka sa PSA s ciljem savladavanja ključnih
socijalnih veština. Pre početka intervencije, dečak nije imao razvijene veštine
pozdravljanja (“Ćao!” uz mahanje), iniciranja socijalnog kontakta putem pozdrava
dlanom o dlan (“daj pet”) i čekanja na red, što se reflektovalo kroz izostanak verbalnih i
neverbalnih inicijacija i odgovora u socijalnim situacijama. Intervencija je trajala tri
meseca i obuhvatala svakodnevno prikazivanje video snimaka vršnjaka koji demonstriraju
navedene aktivnosti. Video materijali su se prikazivali dva puta dnevno, u unapred
definisanim vremenskim intervalima. Tokom ovog perioda, dečaku je omogućeno da u
kontrolisanom okruženju ponavlja i vežba viđene aktivnosti, uz kontinuiranu podršku
defektologa.
Rezultati intervencije ukazuju na značajan napredak socijalnih veština u
navedenim domenima nakon primene video modelovanja. Dečak je uspešno savladao
veštinu pozdravljanja uz mahanje, spontano inicirao kontakt sa vršnjakom putem “daj
pet” i adekvatno reagovao na verbalne upute koji signaliziraju čekanje na red. Usvajanje
ovih veština dokumentovano je video zapisima pre i posle intervencije, čime je potvrđena
efikasnost primenjenog pristupa.
Zaključci ukazuju na značajan potencijal video modelovanja kao efikasne
intervencije za podučavanje socijalnih veština kod dece sa PSA, naročito kada se tretman
individualizuje i omogućava ponavljanje i generalizaciju u svakodnevnim situacijama
Assistive technology provision at mainstream schools - Experiences of Serbian resource centers
No full textBackgroundOver the last 15 years, inclusive education has been formally established in Serbia as a mandatory approach for all students, ensuring equal rights and access to education without discrimination on any grounds. In addition to mainstream schools, Serbia also has special schools for students with developmental challenges and disabilities. Although some special schools in Serbia have been functioning as resource centers (RCs) for a long time now, 13 RCs have only recently been officially established, aiming to support inclusive education through assistive technology (AT) among other things.
ObjectiveThe research reported in this study was conducted within a project that aims to address challenges in implementing and improving inclusive education in the Republic of Serbia, focusing on the existing capacities and difficulties in how RCs provide AT services to mainstream schools to offer a set of recommendations to inform the development of RCs in the country.
MethodA SWOT analysis involving 80 respondents was conducted. Fifty-three respondents completed a questionnaire online, while further 27 respondents participated in five focus groups. Groups involved experts working in the RCs, suppliers and manufacturers of AT, parents of persons with disabilities, and expert associates from mainstream schools. The data was analyzed using a SWOT framework.
ResultsThe respondents reported that human capacities (e.g., motivation and experience) were the main strength. Weaknesses included lack of specific and modern knowledge about working with children with different conditions, as well as specific knowledge about the AT itself. Intersectoral cooperation was pointed out as the main opportunity, while obstacles were recognized in almost all work segments (lack of finances, lack of staff, lack of adequate legal regulations and communication and cooperation).
ConclusionBased on the results achieved, potential solutions for overcoming the existing obstacles in resource centers were proposed
Tactile sign language of people with deaf-blindness
No full textSlepogluvoća je dvostruko senzorno oštećenje koje nepovoljno utiče na različite domene funkcionisanja osobe. Zahteva individualizovan pristup u edukaciji i rehabilitaciji i specifične usluge koje osobi olakšavaju učenje, participaciju i integraciju u društvo. Istraživanja ovog fenomena praćena su teškoćama koje su posledica nepostojanja konsenzusa o definiciji slepogluvoće, heterogenosti populacije, nedostatka pouzdanih testova i alata za procenu, kao i korišćenja tradicionalnih postupaka koji se često baziraju samo na utvrđivanju senzornog funkcionisanja, nedovoljno efikasnih i neproverenih metoda rada, barijera u uspostavljanju i održavanju komunikacije sa slepogluvom osobom. Cilj: Cilj ovog rada je pregled načina komunikacije slepogluvih, sa posebnim osvrtom na analizu i opis taktilnog znakovnog jezika. Metode: Za pretragu i analizu relevantnih studija korišćeni su servis Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku-KOBSON i Google Scholar Advanced Search. Pretraga je izvršena preko sledećih servisa/agregatora: Ebscohost, ScienceDirect i WileyInterScience. Rezultati: Komunikacija sa slepogluvim osobama odvija se na različite načine i u tu svrhu koriste se: govor, znakovni jezik, prstna azbuka/abeceda, ručna azbuka / ručna abeceda, Lormova abeceda, pisanje na dlanu, Tadoma metod, pisani govor, Brajevo pismo, uvećana štampa, taktilni znakovni jezik. U studijama novijeg datuma autori ističu potrebu za jedinstvenim taktilnim znakovnim jezikom, kao prirodnim jezikom kongenitalno slepogluvih osoba.Introduction. Deaf-blindness is a dual sensory impairment and adversely affects different areas of a person’s functioning. Thus, there is a need for an individualized approach to education and rehabilitation, as well as specific services that facilitate learning, participation, and social inclusion. The study of this phenomenon is accompanied by challenges arising from the lack of consensus on the definition of deaf-blindness, the heterogeneity of the population, and the lack of reliable tests and tools for assessment. Furthermore, the use of traditional procedures that are often based only on the determination of sensory functioning, as well as insufficiently efficient and untested working methods, hinder the development of communication with a person who is deafblind. Objectives. The aim of this paper was to analyze the specific communication methods of people with deaf-blindness and, in particular, to analyze and describe tactile sign language. Methodes. The service of the Consortium of Libraries of Serbia for unified acquisition – KOBSON and Google Scholar Advanced Search were used for the search and analysis of relevant studies. Searches were performed using the following services/ aggregators: Ebscohost, ScienceDirect, and WileyInterScience. Results. Communication of people with deaf-blindness can occur through a variety of modalities: speech, sign language, finger alphabet/alphabet, manual alphabet/manual alphabet, Lorm’s alphabet, palm writing, Tadoma method, written language, Braille, enlarged print, tactile sign language. In recent studies, authors emphasize the need to develop a unique tactile sign language as a natural language of persons who are deafblind from birth
Developmental coordination disorder – clinical features and treatment options
No full textDevelopmental coordination disorder (DCD) is a neurodevelopmental disorder that is usually recognized after the age of five but may have lifelong motor, coordination, and cognition consequences. The criteria for setting a diagnosis refer to the presence of: performance of coordinated motor skills below that expected for chronological age, a deficit of motor skills that significantly and persistently interferes with activities of daily living, the onset of symptoms in an early developmental period, and a lack of motor skills that cannot be explained by intellectual disability or other neurological conditions that affect movement. This clinical picture is often comorbid with attention deficit hyperactivity disorder, autism spectrum disorder, and some other neurodevelopmental disorders.
Prevailing DCD management includes task-oriented interventions as well as interventions focused on reducing impairment and improving physical function. The aim of the paper is to summarize typical DCD features related to diagnostic criteria, epidemiology, etiology and comorbidities, as well as to present current management options
Serum Biomarker Analysis in Pediatric ADHD: Implications of Homocysteine, Vitamin B12, Vitamin D, Ferritin, and Iron Levels
Get PDFThe current diagnosis of attention deficit hyperactivity disorder (ADHD) is based on history, clinical observation, and behavioral tests. There is a high demand to find biomarkers for the diagnosis of ADHD. The aim of this study is to analyze the serum profiles of several biomarkers, including homocysteine (Hcy), vitamin B12, vitamin D, ferritin, and iron, in a cohort of 133 male subjects (6.5–12.5 years), including 67 individuals with an ADHD diagnosis based on DSM-V criteria and 66 age-matched healthy boys (healthy controls, HC). Assessments for ADHD included the Iowa Conners’ Teacher Rating Scale (CPRS) and the ADHDT test, as well as cognitive assessments using the Wechsler Intelligence Scale for Children-Revised (WISC-R) and the TROG-2 language comprehension test. Hcy and iron were quantified using spectrophotometry, while vitamin B12 and total 25-hydroxy vitamin D levels were determined using an electrochemiluminescence immunoassay (ECLIA) and ferritin was measured using a particle-enhanced immunoturbidimetric assay. The results showed significantly increased Hcy levels and decreased vitamin B12 levels in ADHD patients compared to HCs. Multiple logistic regression analysis indicated that Hcy is a potential prognostic indicator for ADHD. These results suggest that elevated homocysteine and decreased vitamin B12 may serve as markers for the diagnosis and prognosis of ADHD