rFASPER - Repozitorijum Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Not a member yet
5658 research outputs found
Sort by
Type of housing as a factor of self-determination in persons with moderate intellectual disability
Get PDFUvod: Prethodna istraživanja su pokazala da je nivo samoodređenja osoba sa
intelektualnom ometenošću determinisan različitim činiocima. Tip stanovanja
je jedan od značajnih činilaca razvoja i praktikovanja te veštine.
Cilj: Cilj rada je utvrđivanje razlika u nivou samoodređenja između osoba sa umerenom
intelektualnom
ometenošću
koje
žive u
različitim
tipovima
stanovanja.
Metode:
Uzorkom
je
obuhvaćeno
87
odraslih
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću,
oba
pola,
koji
žive
u
različitim
tipovima
stanovanja:
u
primarnim
porodicama,
institucijama
ili
programu
stanovanja
uz
podršku.
Za
prikupljanje
podataka o
nivou
samoodređenja
korišćena
je
ARC
skala
samoodređenja.
Rezultati:
Utvrđene
su
statistički
značajne
razlike
između
ispitanika
koji
žive
u
različitim
tipovima
stanovanja
na
nivou
ukupnog
samoodređenja
(F
=
14,500;
p
<
.001)
i
komponenti
samoodređenja:
autonomije
(F
=
17,995;
p
<
.001),
samoregulacije
(F
=
8,011;
p
=
.001),
psihološke
osnaženosti
(F
=
15,634;
p
=
.005)
i
samorealizacije
(F
=
5,837;
p
=
.004).
Nivo
samoodređenja
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću
koje
stanuju
u
zajednici
uz
podršku
statistički
je
značajno
viši
od
nivoa
samoodređenja
osoba
koje
stanuju
u
primarnim
porodicama
(p
<
.001)
i
institucijama
(p
=
.004).
Osobe
koje
stanuju
u
institucijama
imaju
viši
nivo
samoodređenja
od
onih
koje
žive
sa
svojim
porodicama
(p =
.038).
Zaključak:
Stanovanje
u
zajednici
uz
podršku
predstavlja
optimalan
ambijent
za
razvoj
veština
samoodređenja
odraslih
osoba
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću.
Potrebno
je
intenzivirati
praksu
stanovanja
u
zajednici
uz
podršku
za
osobe
sa
umerenom
intelektualnom
ometenošću,
s
obzirom
na
to
da
je
utvrđen stimulativan uticaj ovog tipa stanovanja na razvoj i praktikovanje ve-
ština samoodređenog ponašanja.Introduction: Previous research has shown that the level of self- determination in
people with intellectual disability is determined by various factors. The type of housing is one
of the important factors in the development and practice of that skill.
Aim: The objective of the paper was to determine the difference in the level of selfdetermination
between persons with moderate intellectual disability who live in different
types of housing.
Methods: The sample included 87 adults with moderate intellectual disability, of
both genders, living in different types of housing: in primary families, institutions, or a
supported housing program. The ARC self-determination scale was used to collect data on
the level of self- determination.
Results: Statistically significant differences were found between respondents living in
different types of housing at the level of total self-determination (F = 14.500; p < .001) and
components of self- determination: autonomy (F = 17.995; p<.001), self-regulation (F = 8.011;
p = .001), psychological empowerment (F = 15.634; p = .005) and self- realization (F = 5.837;
p = .004). The level of self-determination in persons with moderate intellectual disabilities
within the supported community living program was statistically significantly higher than
the level of self-determination in persons living in primary families (p < .001) and institutions
(p = .004). People who lived in institutions had a higher level of self-determination than those
who lived with their families (p = .038).
Conclusion: The supported community living program is an optimal environment for
the development of self-determination in adults with moderate intellectual disabilities.
It is necessary to intensify the practice of supported housing in a community for people
with moderate intellectual disability, considering the determined stimulating effect on the
development and practice of self-determined behavior skills
The importance of staff training for the application of recidivism risk assessments of the convicted
Get PDFUvod: Procena rizika recidivizma utiče na koncipiranje programa penalne
rehabilitacije, bezbednost osoblja, drugih osuđenih, osoba koje posećuju zatvor,
kao
i
društvene
zajednice
u
koju
se
prestupnik
najčešće
vraća.
Iako
su
razvojem
instrumenata procene rizika recidivizma napravljeni veliki pomaci
u odnosu na kliničku procenu, oni imaju određene manjkavosti, a primenom
najboljih instrumenata, pod uslovom da procenu vrši obučen službenik, može
se očekivati tačnost od oko 70%.
Cilj: Cilj ovog rada je analiza dostupnih istraživanja, te isticanje značaja obuke
osoblja za primenu instrumenata procene rizika recidivizma koji su u upotrebi
sa zatvorskom populacijom.
Metode: Za potrebe uvida u relevantne naučne izvore, korišćena je pretraga
elektronskih bibliografskih baza: KOBSON, Google Scholar, ResearchGate.
Rezultati: Analizom dostupnih radova utvrđeno je da je obuka ključna za
uspešnu primenu dinamičkih instrumenata, te da je u direktnoj vezi sa pitanjem
pouzdanosti
procene.
Pored
početne,
periodično
treba
vršiti
i
dodatne
obuke
osoblja,
jer
kontinuirana
obuka
smanjuje
mogućnost
da
subjektivni
stavovi
imaju
uticaj
na
procenu.
Takođe,
kontinuirana
obuka
omogućava
da
svi
zaposleni
na
isti
način
razumeju
kriterijume
za
procenu
i
da
poseduju
veštine
za
dosledno
korišćenje
instrumenta.
Međutim,
u
praksi
se
neretko
dešava
da
obuka
osoblja
izostane,
te
se
sprovodi
samo
kada
se
u
korektivnu
praksu
uvodi
novi
instrument.
Posledica
ovakve
prakse
je
da
pouzdanost
opada,
što
doprinosi
manjem
poverenju
u
procenu.
Rezultati
istraživanja
ukazuju
da
određen
broj
praktičara
izražava
sumnju
u
pouzdanost
instrumenata.
Razlog
za
to
je
činjenica da praktičari različito koriste instrument, jer nisu završili početnu ili
dodatnu obuku i ne proverava se da li se instrument koristi na odgovarajući
način. Tako se greške u proceni samo multiplikuju.Zaključak: Sve navedeno ukazuje na značaj početne i periodične dodatne obuke
osoblja.
Takođe,
na
osnovu
rezultata
istraživanja
zaključuje
se
da,
ukoliko
izostane
adekvatna
obuka
osoblja,
upotreba
dinamičkih
instrumenata
se
ne
preporučuje.ntroduction: Recidivism risk assessment affects the design of penal rehabilitation
programs, staff safety, other convicts, persons visiting the prison, as well as the social
community to which the offender most often returns. Although the development of recidivism
risk assessment instruments has made great progress compared to clinical assessment,
they have certain shortcomings, and by applying the best instruments, provided that the
assessment is performed by a trained officer, an accuracy of around 70% can be expected. Aim: The aim of this paper is to analyze the available research, and highlight the
importance of staff training for the application of recidivism risk assessment instruments
which are used on prison population.
Methods: For the purpose of gaining an insight into relevant scientific sources, the
following electronic bibliographical data bases were searched: KOBSON, Google Scholar,
ResearchGate.
Results: The analysis of the available papers found that training is key to the successful
application of dynamic instruments, and that it is directly related to the issue of assessment
reliability. In addition to the initial training, additional staff training should be carried out
periodically, because continuous training reduces the possibility that subjective attitudes have
an impact on the assessment. Also, continuous training allows all employees to understand the
assessment criteria in the same way and to have the skills to use the instrument consistently.
However, in practice, it often happens that staff training is missing, and it is carried out only
when a new instrument is introduced into the corrective practice. The consequence of this
practice is that reliability decreases, which contributes to less confidence in the assessment.
The research results indicate that a certain number of practitioners express doubts about
the reliability of the instruments. The reason for this is the fact that practitioners use the
instrument differently, because they have not completed initial or additional training and it is
not checked whether the instrument is used in an appropriate way. Thus, errors in assessment
only multiply.
Conclusion: All of the above points to the importance of initial and periodic additional
training of staff. Also, based on the results of the research, it is concluded that if there is no
adequate training of the staff, the use of dynamic instruments is not recommended
The importance of cooperative learning for deaf and hard-of-hearing students in informal educational contexts
Get PDFUvod: Primenom modela kooperativnog učenja u neformalnim obrazovnim kontekstima interakcije među učenicima se unapređuju u okviru prostora koji omogućavaju da se odvijaju slobodnije i dinamičnije. U takvim uslovima socijalizacija učenika postaje uspešnija, ali podstiču se i kontekstualno i iskustveno učenje koji doprinose sticanju trajnih i funkcionalnih znanja. Cilj: Cilj rada je da se analizom dostupne literature u periodu 2000–2022. godine istaknu prednosti primene kooperativnog učenja u neformalnim obrazovnim kontekstima u obrazovanju gluvih i nagluvih učenika. Metod: Za pretraživanje literature korišćeni su sledeći pretraživači: Ebscohost, ScienceDirect, KoBSON, Google Scholar. Rezultati: U neformalnim obrazovnim kontekstima celokupna perceptivna čulna iskustva gluvih i nagluvih učenika, mimo slušnog oštećenja, dobijaju na značaju, oživljavaju i bogate se u sisteme znanja i veština koji će im pomoći da razumeju svet koji ih okružuje, kao i da se u njemu snađu. Kooperativno učenje dalo je pozitivne rezultate u razvoju komunikativnih veština i akademskog postignuća gluvih i nagluvih učenika. Njegova primena kroz neformalne obrazovne kontekste dovela bi do efektivnijeg učenja i uspešnije socijalizacije gluvih i nagluvih učenika. Zaključak: Pored razvoja kognitivnih i socijalnih sposobnosti, interakcije koje se ostvare uz pomoć kooperativnog učenja u neformalnim kontekstima mogu doprineti i suštinskom ostvarenju inkluzije gluvih i nagluvih učenika, kako u obrazovanju, tako i u društvu.Introduction. This paper aims to present the most adequate conditions and access for the learning and development of deaf and hard-of-hearing students. By applying the cooperative learning model in informal educational contexts, interactions between students are enhanced within spaces that allow these interactions to take place more freely and dynamically. In these conditions, student socialization becomes more successful, and contextual and experiential learning is also encouraged, which contributes to the acquisition of permanent and functional knowledge. Objective. The aim of the paper was to analyze the available literature from 2000 to 2022 to highlight the advantages of applying cooperative learning in informal educational contexts in the education of deaf and hard-of-hearing students. Method. The following search engines were used for the literature search: Ebscohost, ScienceDirect, KoBSON, and Google Scholar. Results. In informal educational contexts, the entire perceptive sensory experiences of deaf and hard-of-hearing students, despite the hearing impairment, gain importance, come to life, and are enriched in a system of knowledge and skills that will help them understand the world around them and find their way in it. Cooperative learning has produced positive results in the development of communication skills and academic achievement of deaf and hard-of-hearing students. Its application through informal educational contexts would lead to effective learning and successful socialization. Conclusion. In addition to the development of cognitive and social abilities, interactions created with the help of cooperative learning in informal contexts can contribute to the essential realization of the inclusion of deaf and hard-of-hearing students, both in education and society
Vitamin b12 status and development in children and adolescents
Get PDFUvod: Vitamin B12 ili kobalamin je hidrosolubilni vitamin koji učestvuje u
stvaranju kateholamina, dezoksiribonukleinske kiseline, mijelina i u hematopoezi.
On je esencijalan faktor u intrauterinom razvoju mozga i mijelinizaciji
sve do puberteta, pa i kasnije. Ljudski organizam nema sposobnost sinteze
kobalamina, pa je zavistan od unosa ishranom ili supstitucijom.
Cilj: Pregled savremene literature o deficijenciji vitamina B12 kod dece i adolescenata,
prikaz
tipične
kliničke
slike i
diskusija
terapijskih
pristupa.
Metode:
Pretraga
elektronskih
baza
podataka
u
sklopu
servisa
Konzorcijuma
biblioteka
Srbije
za
objedinjenu
nabavku
(KOBSON)
sa
ključnim
rečima:
vitamin
B12,
kobalamin,
deficijencija,
deca,
adolescenti.
Rezultati:
Deficit
vitamina
B12
je
čest
među
decom
i
omladinom
u
zemlјama
u
razvoju,
ali
sve
češće
i
u
razvijenim
zemljama.
Kod
dece
postoje
tri
osnovna
uzroka
deficijencije:
1.
smanjen
unos,
2.
poremećaj
resorpcije,
3. urođeni
poremećaji transporta i metabolizma. Snižen nivo vitamina B12 u krvi
povezan je sa negativnim ishodom trudnoće po majku i dete, podižući rizik
za
razvojne
anomalije,
spontani
pobačaj,
preeklampsiju
i
nisku
težinu
deteta
na
rođenju.
Neuropsihološke
posledice
kod
dece
su
kognitivni
poremećaji
(smetnje
pažnje,
pamćenja
i
sniženje
akademskog
postignuća),
izmene
afekta
i
ponašanja.
Nekoliko
kohortnih
studija
pokazalo
je
povezanost
nivoa
vitamina
B12 u krvi ili zastupljenost u ishrani majke sa kognitivnim ishodima kod
dece. Međutim, najveći broj do sada objavljenih studija o negativnom uticaju
sniženog nivoa vitamina B12 na kognitivni status dece je opservacionog tipa,
te ne mogu potvrditi kauzalnu povezanost. Dijagnoza deficita vitamina B12
zasniva se na kliničkoj slici, neurološkom i psihijatrijskom nalazu, ispitivanju
kognicije i laboratorijskoj dijagnostici, koja obuhvata cirkulatorne i funkcionalne
biomarkere.
Nadoknada
deficita
kobalamina
je
podjednako
efikasna
i
parenteralno i
oralno,
ukoliko se
daju
adekvatne
doze.
Zaključak:
Nedostatak
vitamina
B12
je
relativno
čest
među
decom
i
omladinom
i
dovodi
do
neuroloških
i
psihijatrijskih
smetnji
koje,
ako
se
ne
leče,
mogu
dovesti
do
ireverzibilnih
promena.Introduction: Vitamin B12, also known as cobalamin, is a water- soluble vitamin
that participates in the synthesis of catecholamines, deoxyribonucleic acid, myelin, and
hematopoiesis. It is an essential factor in the intrauterine development of the brain and
myelination, extending through puberty, and later on in life. The human body lacks the
ability to synthesize cobalamin, thus depending on dietary intake or supplementation.
Aim: Review of current literature on vitamin B12 deficiency in children and adolescents,
typical presentation and therapeutic approach.
Methods: Literature search via electronic database within the Serbian Library
Consortium for Coordinated Acquisition (KOBSON) with keywords: vitamin B12, cobalamin,
deficiency, children, adolescents.
Results: Vitamin B12 deficiency is common among children and adolescents in
developing countries, but it is becoming increasingly prevalent in developed countries as well. In children, there are three main causes of deficiency: 1. Reduced intake, 2. Impaired
absorption, 3. Inherited transport and metabolism disorders. Decreased levels of vitamin B12
in the blood are associated with adverse outcomes for both the mother and child during
pregnancy, increasing the risk of developmental abnormalities, spontaneous abortion,
preeclampsia, and low birth weight. Neuropsychological consequences in children include
cognitive disorders (attention deficits, memory impairments, and decreased academic
achievement), changes in mood, and behavior. Several cohort studies have shown an
association between vitamin B12 levels in the blood or maternal dietary intake and cognitive
outcomes in children. However, the majority of published studies on the negative impact of
low vitamin B12 levels on the cognitive status of children are observational in nature and
cannot confirm a causal relationship. The diagnosis of vitamin B12 deficiency is based on
clinical presentation, neurological and psychiatric findings, cognitive testing, and laboratory
diagnostics, which include circulating and functional biomarkers. Replenishment of
cobalamin deficiency is equally effective via parenteral and oral routes if adequate doses are
administered.
Conclusion: Vitamin B12 deficiency is relatively common among children and adolescents,
and it leads to neurological and psychiatric impairments that, if left untreated, can result in
irreversible changes
Mental hygiene and physical activity of healthy children and children with intellectual disabilities
Get PDFМентална хигијена је приступ очувању менталног здравља кроз различите
методе са вишеструким циљевима. Једна од најзначајних метода је физичка
активност. Ефекти физичке активности на когницију су позитивни од раног
детињства до сенијума. Показано је да вежбање побољшава расположење и
самопоуздање смањује негативне ефекте стреса, делује против депресије и анксиозности.
На
молекуларном
нивоу
физичка
активност
регулише
рад
хипоталамо-хипофизно-адреналне
осовине,
повећава
стварање
опиоида
и
ендоканабиноида,
док
је
главни
главни
механизам
повећано
лучење
неуротрофичког
фактора
можданог
порекла
(brain
derived
neurotrophic
factor
-
BDNF).
Физичка
активност
подстиче
когницију,
смањује
симптоме
депресије
и
анксиозности
код
деце
и
адолесцената
и
њихово
схоластичко
постигнуће.
Више
студија
је
испитивало
утицај
физичке
активности
код
предшколске
деце
на
когницију
и
емоције.
Резултати
су
углавном
позитивни
и
указују
на
потребу
веће
заступљеност
физичке
активности,
слободне
и
организоване
код
предшколске
деце
са
повољним
ефектима
на
њихов
когнитивни
и
емоционални
развој.
Посебно
су
изучавана
деца
са
интелектуалним
сметњама
у
погледу
ефеката
физичке
активности
на
њихово
ментално
здравље.
Студије
указују
на
значај
примене
метода
физичке
активности
код
деце
са
поремећајем
из
спектра
аутизма
и
егзекутивне
функције
код
развојног
поремећаја
координације.Mental hygiene is an approach to maintaining
mental health through various methods with
multiple goals. One of the most important
methods is physical activity. The effects of
physical activity on cognition are positive
from early childhood to old age. Exercise
improves mood and self-confidence, reduces
the negative effects of stress, acts against
depression and anxiety. At the molecular level,
physical activity regulates the hypothalamicpituitary-adrenal
axis, increases the
production of opioids and endocannabinoids,
while the main mechanism is increased
secretion of brain-derived neurotrophic
factor (BDNF). Physical activity improves cognition, reduces symptoms of depression
and anxiety in children and adolescents and
their scholastic achievement. Several studies
have examined the impact of physical activity
in preschool children on cognition and
emotions. The results are mostly positive and
indicate the need for greater representation
of physical activity, free and organized,
among preschool children with favorable
effects on their cognitive and emotional
development. In particular, intellectually
disabled children were studied in terms of the
effects of physical activity on their mental
health. Studies indicate the importance
of applying physical activity methods in
children with autistic spectrum disorders
and executive function in developmental
coordination disorder
Тhe development of identity of children of deaf parents
Get PDFДеца глувих одраслих формирају свој идентитет у заједници Глувих којој
припадају њихови родитељи и заједници особа које чују. За децу глувих одраслих
(Children of Deaf Adults) користи се акроним ‘’CODAs’’. Термин ‘’CODA’’ сe
односи на било коју особу која чује рођену од једног или два глува родитеља. У
заједници Глувих, ова деца се идентификују терминима - знацима у оквиру знаковног
језика „чујући, мама, тата, глув“. Oснoвни циљ рaдa je дa сe прeглeдoм
дoступнe литeрaтурe укaжe нa специфичности развоја идентитета деце глувих
родитеља
и
изазове
у
комуникацији
са
којима
се
сусрећу.
Примењене
су
методе
анализе
релевантне
доступне
литературе.
Деца
одрастају
у
јединственим
околностима
у којима су стално изложена двема културолошки, социјално и
језички различитим заједницама, Глувих и чујућих. Ограничена комуникација,
конфузија у односима и улогама на релацији родитељ- дете, посредовање у
превођењу, нежељена одговорност, неизвесност у погледу личног идентитета
може довести до фрустрација. На идентитет деце глувих одраслих утичу различити
фактори.
Родитељи
често
не
схватају
да
су
њихова
деца
билингвална
и
бикултурална.
Деца
која
чују
верују
да
су
глува,
јер
у
породици
употребљавају
знаковни
језик.
Поласком
у
предшколску
установу,
ова
деца
почињу
да
схватају
да
нису
глува
као
њихови
родитељи,
и
да
се
њихова
искуства
у
одрастању
разликују
од
искустава
чујуће
деце,
родитеља
уредног
слуха.Children of deaf adults create their identity
within the community of the Deaf which their
parents belong to and within the community
of normal hearing persons. The acronym
“CODAs” is used for Children of Deaf Adults. In
the community of the Deaf, these children are
identified with terms-signs “hearing, mum,
dad, deaf” within sign language. The main aim of the study is to point to the specificities
of the identity development of children
of deaf parents and the challenges they
are faced with in communication through
the review of the available literature. The
methods of analysis of the relevant available
literature have been applied. Children grow
up in unique circumstances in which they
are constantly exposed to two culturally,
socially and
linguistically different
communities, of the Deaf and of the normal
hearing persons. Limited communication,
confusion in relationships and the roles
between a parent and a child, mediation in
translation, unwanted responsibility and
uncertainty in terms of personal identity
may lead to frustration. Various factors
affect the identity of children of deaf adults.
Parents frequently do not understand that
their children are bilingual and bicultural.
Children who can hear believe they are deaf
because they use sign language in the family.
Upon entering a preschool institution, these
children begin to understand that they
are not deaf like their parents and that
their experiences in growing up differ from
normal hearing children of parents with
normal hearing
Ставови васпитача и родитеља о инклузији ромске деце предшколског узраста
No full textУ овом раду је дат теоријски осврт на појам инклузије, образовне
инклузије ромске деце предшколског узраста, као и преглед ранијих истраживања на
поменуту тему. Приказани су и делови из законске регулативе који се тичу
предшколског образовања и антидискриминаторног понашања усмереног ка деци
ромске националности. Такође, у овом раду су приказани резултати истраживања
које се тиче образовне инклузије ромске деце, тј. ставова васпитача и родитеља деце
већинске популације о овој тематици. Резултати овог истраживања су показали да
процес инклузије ромске деце у предшколске установе може да буде успешно
реализован, али да је за то неопходно активно учешће и поствећеност свих актера у
том процесу, међу којима су кључни васпитачи и родитељи. Поред тога, резултати
истраживања су показали да је проценат укључености ромске деце у предшколске
установе незадовољавајућ и да је основни предуслов за повећање тог процента
стварање позитивне климе у предшколским установама по питању укључивања
ромске децe, јер је истраживање такође показало да њихово присуство у васпитним
групама има позитиван утицај на социјални развој све деце унутар васпитне групе.This paper provides a theoretical overview of the concept of inclusion, educational
inclusion of Roma children of preschool age, as well as an overview of earlier research on
the mentioned topic. Parts of the legal regulations concerning preschool education and antidiscriminatory
behavior directed towards children of Roma nationality are also presented.
Also, this paper presents the results of research concerning the educational inclusion of
Roma children, i.e. attitudes of educators and parents of children of the majority population
on this topic. The results of the this research showed that the process of inclusion of Roma
children in preschool institutions can be successfully implemented, but that it requires the
active participation and commitment of all actors in the process, especially educators and
parents. In addition, the results of the research showed that the percentage of inclusion of
Roma children in preschool institutions is unsatisfactory and that the basic precondtion for
increasing that percentage is the creation of a positive climate in preschool institutions
regarding the inclusion of Roma children, because the research also showed that the their
presence of in educational groups has a positive impact on the social development of all
children within the educational group
Маладаптивно понашање код особа са Дауновим синдромом
No full textНајзаступљенији облик интелектуалне ометености познате етиологије је Даунов синдром (ДС).
Циљ овог рада је да се увидом у доступну литературу прикажу одлике маладаптивног понашања код особа са ДС и интервенциони програми намењени ублажавању или елиминисању испољавања социјално неприхватљивог понашања код особа које припадају овој популацији.
Увид у доступну релевантну литературу извршен је претраживањем електронских база података: Google Scholar, Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), Sci Index и HRČAK портала хрватских научних и стручних часописа.
Прегледом истраживања као најчешћи узроци маладаптивног понашања особа са ДС извдвојени су: проблеми са спавањем, присуство болести, изненадни породични догађаји или промене у спољашњем окружењу, појава депресије, Алцхајмерове деменције (АД), као и недостатак адекватне комуникације. Маладаптивно понашање се јавља код 34-38% особа са ДС, а као најчешће форме маладаптивног понашања испољавају се хетероагресија, самоповређивање, ометајуће понашање, раздражљивост, хиперактивност, стереотипно понашање и уништавање имовине.
На основу прегледа литературе може се закључити да неке од најчешће коришћених техника за решавање проблема маладаптивног понашања особа са ДС укључују: физичко вежбање, Дош-хао технике, фармаколошке и бихевиоралне интервенције. Примена интервенција у циљу смањивања учесталости испољавања маладаптивног понашања код особа са ДС подразумева усвајање адаптивних вештина и побољшање социјалног функционисања особа које припадају овој популацији.The most prevalent form of intellectual disability with known etiology is Down syndrome (DS).
The aim of this study is to review the available literature to describe the characteristics of maladaptive
behavior in individuals with DS and intervention programs aimed at mitigating or eliminating the display
of socially unacceptable behavior in this population.
A search of electronic databases, including Google Scholar, Consortium of Libraries of Serbia
for Unified Procurement (KOBSON), Sci Index, and HRČAK portal of Croatian scientific and
professional journals, was conducted to review the available relevant literature. The review of research
revealed that the most common causes of maladaptive behavior in individuals with DS are problems with
sleep, presence of illnesses, sudden family events or changes in the external environment, the occurrence
of depression, Alzheimer's disease (AD), as well as a lack of adequate communication. Maladaptive
behavior occurs in 34-38% of persons with DS, and the most common forms of maladaptive behavior
include heteroaggression, self-injury, disruptive behavior, irritability, hyperactivity, stereotyped
behavior, and property destruction.
Based on the literature review, it can be concluded that some of the most commonly used
techniques for addressing the problem of maladaptive behavior in individuals with DS include physical
exercise, Dohsa-hou method, pharmacological interventions, and behavioral interventions. The
implementation of interventions aimed at reducing the frequency of maladaptive behavior in persons
with DS implies adaptive skills acquisition and social functioning improvement of persons belonging to
this population
Тоалетне вештине код деце са интелектуалном ометеношћу предшколског узраста
No full textТоалетни тренинг деце са интелектуалном ометеношћу представља значајан и изазован
процес усвајања вештина хигијене и самосталности у коришћењу тоалета. Ова популација
често захтева посебне приступе и стратегије како би се превазишли изазови у процесу
обуке. Укључивање индивидуалних потреба, комуникационих и моторичких способности, као
и разумевање емоционалних фактора, игра значајну улогу у успешном овладавању тоалетних
вештина. Уочена је подела тоалетног тренинга на интензивни и тренинг мањег
интензитета. Иако оба приступа показују значајне напретке и овладавање тоалетном
независношћу, постоје и одређене негативне стране. Изузетно је важно да деца
предшколског узраста стекну тоалетне вештине, које им омогућавају да похађају редовне
школе, као и да буду активни чланови заједнице. Повећава њихову самосталност и омогућава
да се боље интегришу у друштво. Овај рад има за циљ да претражи доступну литературу и
репрезентује специфичности процеса усвајања вештина коришћења тоалета код деце са
интелектуалном ометеношћу, као и да размотри потенцијалне методе за обуку тоалетних
вештина. Увид у доступну литературу извршен је претраживањем електронских база
података, као и извора у штампаној форми.Toilet training children with intellectual disabilities represents a significant and challenging
process of acquiring hygiene and toilet independence skills. This population often requires special
approaches and strategies to overcome challenges in the training process. Incorporating individual
needs, communication and motor abilities, as well as understanding emotional factors, plays a
significant role in the successful mastery of toilet skills. Toilet training has been observed to be
divided into intensive and less intensive training approaches. Although both approaches show
significant progress and mastery of toilet independence, there are certain drawbacks to consider. It
is exceptionally important for preschool-aged children to acquire toilet skills, enabling them to
attend regular schools and become active community members. This increases their independence
and facilitates better integration into society. This study aims to explore available literature and
present the specificities of the toilet training process in children with intellectual disabilities, as well
as to consider potential methods for toilet training. An overview of available literature was
conducted by searching electronic databases and printed source
The relationship of self-determination, social skills and work competence in adults with intellectual disabilities
No full textЦиљ овог истраживања je био утврђивање корелације између самоодређења, социјалних и радних вештина, као и однос ове три варијабле са одабраним социодемографским факторима код одраслих особа са интелектуалном ометеношћу (пол, узраст, радни статус).
У истраживању су употребљене три субскале Система за процену адаптивног
понашања, форма за одрасле (Adaptive Behavior Assessment System, Second Edition – ABAS-II,
Form for adults; Harrison & Oakland, 2003).
Узорком је обухваћено шездесет два испитаника са интелектуалном ометеношћу, оба пола, различитих нивоа образовања и радног статуса, узраста од 17 до 50 година.
Истраживањем је утврђена позитивна корелација између самоодређења, социјалних и радних вештина код одраслих особа са ИО. Надаље, резултати су показали да су социјалне и радне вештине боље развијене код испитаника мушког пола, док полне разлике у нивоу самоодређења нису статистички значајне. Боље социјалне вештине такође су уочене код млађих испитаника у односу на старије, док ниво самоодређења и радних вештина не указује на значајне узрасне разлике. Виши ниво самоодређења, социјалних и радних вештина утврђен је код испитаника са ИО који су у радном односу.The aim of this research was to determine the correlation between self-determination, social and work skills, as well as the relationship of these three variables with selected sociodemographic factors in adults with intellectual disabilities (gender, age, work status).
Three subscales of the Adaptive Behavior Assessment System, Second Edition (ABAS-II, Form for adults; Harrison & Oakland, 2003) were used in the research.
The sample included sixty-two respondents with intellectual disabilities, of both sexes, of different levels of education and work status, aged from 17 to 50 years.
The research has established a positive correlation between self-determination, social and work skills in adults with IO. Furthermore, the results showed that social and work skills are better developed in male respondents, while gender differences in the level of self-determination are not statistically significant. Better social skills were also observed in younger respondents compared to older ones, while the level of self-determination and work skills did not indicate significant age differences. A higher level of self-determination, social and work skills was found in respondents with IO who are employed