rFASPER - Repozitorijum Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Not a member yet
5658 research outputs found
Sort by
Toward Becoming a “Math-Person”: Relationship between Achievement Emotions, Personal Beliefs, and Mathematics Identity
No full textThe current study explored the relationship between mathematics beliefs (MB) (perceived competence, intrinsic value, extrinsic value and cost), academic emotions (AE) (anxiety, boredom and enjoyment), mathematics identity (MI) and mathematics achievement (MA) among eight-, nine– and ten-year-old students. The model specified in path analysis proposed that MI is associated with MB and AE. Furthermore, according to this model, MI is associated with MA and perceived competence. Results show that the model fits the data, supporting the assumed relationship between the variables and thus possibly confirming MI has a strong influence on MB. However, the relationship between MB and AE was more ambiguous. Enjoyment was the only emotion linked to mathematics identity. Finally, MA was affected by perceived competence but not by mathematics identity. The findings confirm a robust circuit of associations between intrinsic value, enjoyment and MI, signalling the importance of tracking the development of student’s interest and MI. The lack of association between MI and MA, points to the need for an educational system that prioritises mastery-oriented goals instead of achievement-oriented ones
Stavovi nastavnika redovnih osnovnih škola prema inkluzivnom obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju
No full textCilj ovog istraživanja bio je ispitivanje stavova nastavnika redovnih osnovnih
škola prema inkluzivnom obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju. Posebne
pretpostavke bile su da se stavovi nastavnika razlikuju u zavisnosti od dužine radnog
staža, radnog mesta te prethodnog iskustva u radu sa ovim učenicima. U istraživanju su
učestvovala 52 nastavnika, zaposlena u redovnom sistemu obrazovanja. Za procenu
nastavničkih stavova prema inkluzivnom obrazovanju korišćena je Skala o stavovima
nastavnika prema inkluzivnim odeljenjima (Scale of Teacherʼs Attitudes Toward Inclusive
Classrooms). Faktori koji su se dovodili u vezu sa formiranjem stavova nastavnika,
ispitani su posebno konstruisanim upitnikom, koji je obuhvatao relevantne
sociodemografske karakteristike nastavnika. Rezultati ukazuju na prisustvo neutralnih
nastavničkih stavova prema inkluzivnom obrazovanju (M=3.44, SD=0.65). Neutralni
stavovi zapaženi su na subskalama koje se odnose na profesionalna pitanja inkluzije
(M=3.43, SD=0.98) i prednosti i nedostatke inkluzije (M=3.03, SD=0.69). Najpozitivniji
stavovi primećeni su u okviru subskala koje se odnose na filozofska (M=3.86, SD=0.88)
i logistička pitanja inkluzije (M=3.75, SD=0.92). Utvrđeno je kako statistički značajan
uticaj na stavove nastavnika ima dužina radnog staža, dok ostali faktori ne utiču na
njihove stavove u značajnoj meri. Zaključeno je kako nastavnici redovnih škola pokazuju
neutralne do blago pozitivne stavove prema inkluzivnom obrazovanju. Praktične
implikacije sprovedenog istraživanja ogledaju se u potrebi za osposobljavanjem starijeg
nastavnog kadra za inovativnije pristupe nastavi, kao i u organizovanju radionica koje
bi, kroz lični kontakt sa učenicima sa smetnjama u razvoju, pospešile formiranje
pozitivnih stavova prema inkluzivnom obrazovanju
Instrument za procenu negovanja različitosti na nivou organizacione kulture, klime i kompetencija osoblja: Ček lista „Revolucija različitosti“
No full textUvažavanje različitosti postavlja se kao visok prioritet pred sve ustanove/organizacije koje su usmerene na rad sa decom i mladima, bez obzira na sektor u kome operišu. Tri konstrukta se izdvajaju kao posebno relevantna i međusobno povezana kada je u pitanju negovanje razičitosti na organizacionom nivou, koji umnogome određuju na koji način će krajnji korisnici doživeti uvažavanje različitosti u praksi. To su kontekst (organizaciona kultura), nivo odnosa (organizaciona klima) i individualni nivo (kompetencije osoblja). U literaturi je dostupan veliki broj raznovrsnih instrumenata kojima se procenjuje neki od segmenata organizacionog funkcionisanja ustanova/organizacija, ali nedostaju instrumenti koji holistički prilaze proceni uvažavanja različitosti na organizaionom nivou. Dodatno, dostupni instrumenti su, po pravilu, krierani specifično samo za jedan kontekst (na primer obrazovanje) i imaju nisku primenjivost van sektora za koji su konstruisani. Sa ciljem omogućavanja rukovodiocima i osoblju raznovrsnih tipova ustanova/organizacija koje sprovode direktan rad sa decom i mladima da realizuju skrining uvažavanja različitosti na organizaionom nivou, te da procene svoju organizacionu kulturu, klimu i kompetencije svog osoblja u domenu uvažavanja različitosti, kreirana je Ček lista „Revolucija različitosti“. U radu je prikazan proces konstrukcije ček liste i izvedene su preporuke za njenu primenu u praksi
Delinkvencija dece i maloletnika: prevencija i društvena reakcija
No full textPoslednjih godina je u javnom diskursu, ne samo u Srbiji, već i u svetu,
prisutno uverenje da je kriminalitet dece (koja nisu krivično odgovorna) i
maloletnika (koji podležu krivičnoj odgovornosti) u stalnom porastu, da su
posledice njihovog kriminalnog ponašanja sve teže, da su deca i maloletnici
sve brutalniji, te da je udeo nasilničkog kriminaliteta maloletnika, ali i dece
sve veći. Nakon pojedinačnih događaja koji uznemire javnost iznova se
javljaju zahtevi za snižavanjem starosne granice maloletstva i pooštavanjem
državne rekacije na kriminalitet maloletnika i dece. Takvoj slici u velikoj
meri doprinose mediji, ali ona je u skladu i sa savremenim kaznenim populizmom, modelom kontrole kriminaliteta i konceptom moralne panike, koji
podstiču širenje državne intervencije i jačanje represije u ime zaštite žrtava i
zadovoljavanja javnosti.
Polazeći od toga, zbornik radova pod nazivom Delinkvencija dece i maloletnika: prevencija i društvena reakcija ima za cilj da analizira faktore koji
dovode do kriminaliteta ali i drugih vidova delinkventnog i devijantnog
ponašanja dece i maloletnika, da sagleda strukturu i katakteristike delinkvencije dece i maloletnika, preispita efikasnost postojećih oblika društvenog reagovanja na kriminalitet i druga delinkventna i devijantna ponašanja
dece i maloletnika i ukaže na moguće pravce efikasnije reakcije i prevencije
delinkvencije. Ove teme su analizirane sa različitih aspekata: kriminološkog, penološkog, edukativnog, sociološkog, psihološkog i pravnog. Na taj
način, kroz multidisciplinarni pristup ovaj zbornik daje doprinos celovitom
sagledavanju fenomena delinkvencije, uz ukazivanje na moguće pravce unapređenja prakse i pozitivnopravnog okvira.
Zbornik sadrži 15 originalnih i preglednih radova autorki i autora iz
Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su podeljeni u tri tematske celine. Prva celina pod nazivom Prevencija delinkvencije dece i maloletnika bavi
se temama iz domena šire shvaćene prevencije delinkvencije dece i maloletnika, uz fokus na uticaj medija, značaj porodice i zadovoljstva porodičnim
životom, razvojne prednosti i kapacitete lokalne zajednice. Druga celina –
Fenomenološke i etiološke karakteristike delinkvencije dece i maloletnika – kako
i sam naziv govori, fokusirana je na analizu fenomenoloških i etioloških karakteristika delinkvencije dece i maloletnika. Posebna pažnja je posvećena
analizi maloletničkih ubistava u Beogradu, nestabilnosti smeštaja kao faktora rizika za maloletničku delinkvenciju, vezu između negativnih iskustva u
8
detinjstvu i maloletničke delinkvencije i etiologiju antisocijalnog ponašanja.
Treća celina – Društveni odgovori na delinkvenciju dece i maloletnika – donosi
radove koji se bave analizom normativnog okvira i javnih politika u nekoliko
segmenata: postupanje sudova u postupku prema maloletnicima, suzbijanje
vršnjačkog nasilja i dnevni boravak za decu i mlade sa problemima u ponapašanju. Pored toga, radovi u ovoj celini se fokusiraju na značaj primene
načela oportuniteta u postupku prema maloletnicima, različita pitanja u vezi
sa tretmanom i resocijalizacijom maloletnih prestupnika i instrumentima za
procenu rizika i potreba maloletnih učinilaca krivičnih dela.
Verujemo da će ova publikacija raznolikošću tema i interdisciplinarnim
pristupom biti korisna kako naučnoj i stručnoj javnosti, tako i studentima
ali i široj čitalačkoj publici.
Ova publikacija je rezultat rada na projektu Fakulteta za specijalnu
edukaciju i rehabilitaciju koji nosi naziv Delinkvencija dece i maloletnika:
prevencija i društvena reakcija
Doprinos razvojnih prednosti predikciji delinkventnog ponašanja: pregled istraživanja na različitim uzorcima
No full textSavremeni pogled na prevenciju i tretman delinkventnog ponašanja
nužno uključuje razmatranje interakcije velikog broja protektivnih i
rizičnih faktora, te holističko sagledavanje funkcionisanja pojedinca, uz
uvažavanje unutrašnjih i spoljašnjih faktora i kontinuirano razmatranje
njihove interakcije i bidirekcione prirode. Model razvojnih prednosti, kao
jedan od vodećih koncepata proisteklih iz perspektive pozitivnog razvoja
mladih, pruža mogućnost promatranja širokog spektra faktora na nivou
individue, porodice, vršnjačkog i školskog okruženja, kao i činilaca iz
domena zajednice, sa fokusom na procese povezanosti, kompetentnosti,
podrške i efikasnosti. Cilj ovog rada je sumiranje dosadašnjih istraživačkih
saznanja o prirodi prediktivne veze između razvojnih prednosti
i delinkventnog ponašanja mladih, kroz prikaz i analizu rezultata empirijskih
studija realizovanih na različitim kategorijama uzoraka mladih.
Dobijeni rezultati analize nedvosmisleno dokumentuju negativnu
povezanost razvojnih prednosti i maloletničke delinkvencije, i to kako na
uzorcima učenika srednjih škola, tako i na uzorcima mladih u riziku, pa i
na uzorcima maloletnih delinkvenata koji se nalaze na institucionalnom
tretmanu. Sumirani rezultati pružaju značajne uvide o prediktivnim
potencijalima razvojnih prednosti, te jasno ukazuju na prednosti koje
su posebno relevantne za prevenciju, približavaju mehanizme delovanja
razvojnih prednosti u odnosu na delinkventno ponašanje i osvetljavaju
mogućnosti za tretman maloletnih delinkvenata. Na osnovu nalaza o
prediktivnoj vezi između razvojnih prednosti i delinkvencije, u zaključku
su izvedene implikacije za prevenciju i tretman delinkventnog ponašanja
mladih
Компетенције васпитача и поверење мајки у инклузивном окружењу
No full textПоверење родитеља у стручњаке је важан предуслов за могућност њиховог
заједничког деловања на развој и васпитање деце. Поверење родитеља
у васпитаче и изграђивање њиховог партнерског односа значајно је већ
при поласку детета у вртић јер се на раном узрасту обезбеђују темељи
за дугорочни развој и образовање деце. Ово истраживање има за циљ да
испита ниво поверења родитеља у васпитаче запослене у инклузивном
вртићу, као и повезаност поверења родитеља са компетенцијама васпитача. Истраживањем је обухваћено 162 родитеља деце са сметњама у
развоју и 277 родитеља деце типичног развоја узраста од три до седам
година. Поверење у васпитаче је процењено применом Скале поверења.
Утврђено је да мајке деце са сметњама у развоју имају ниже поверење
у васпитаче него мајке деце без тешкоћа. Поверење родитеља значајно
је повезано са доживљајем васпитача о властитој компетенцији за рад
са децом са сметњама у развоју. Овакав резултат имплицира да је неопходно, кроз обуке и иницијално образовање васпитача, ојачати њихова
знања и вештине за рад са овом популацијом и њиховим родитељима
како би се допринело унапређењу поверења родитеља. Такође, потребна
су даља истраживања корелата и предиктора поверења, посебно када је
у питању поверење родитеља деце са сметњама у развоју
Perspektive roditelja i vaspitača o uzajamnom poverenju u inkluzivnom vrtiću
No full textКада родитељи и васпитачи успоставе и одржавају партнерски однос како би подржали
развој деце, резултати инклузивне предшколске праксе се повећавају не само за децу, већ
и за родитеље и васпитаче. Полазећи од тога да је поверење неопходан услов за изграђивање партнерских односа и да у нашој средини недостају истраживања о овој теми, циљеви овог рада су да испитамо сагласност у вези са нивоом поверења родитеља и васпитача, као и у вези са разликама у нивоу поверења родитеља и васпитача у односу на развојни статус деце (са сметњама и без сметњи у развоју). Узорак је чинило 306 васпитача и 450 родитеља деце са сметњама и без сметњи у развоју. Примењена је Скала поверења, форма за васпитаче и форма за родитеље. Резултати су показали да је поверење васпитача на вишем нивоу него поверење родитеља. Такође, родитељи деце са сметњама у развоју значајније мање верују васпитачима него родитељи деце без сметњи у развоју, посебно када су у питању аспекти подршке развоју детета и начин комуникације васпитача са родитељима. Недостатак поверења између васпитача и родитеља деце са сметњама у развоју је фактор ризика за успостављање њихових партнерских односа, а тиме и јединственог деловања на развој и учење деце. Кроз иницијално образовање и стручно усавршавање потребно је оснажити васпитаче у домену начина њихове комуникације са родитељима, као и у вези са стратегијама за рад са децом са различитим потребама и њиховим родитељима. Указано је на правац даљих истраживања у функцији развијања успешних инклузивних образовних програма који би допринели да родитељи и деца осећају да припадају образовном контексту
Potreba za podrškom dece sa smetnjama u razvoju iz perspektive roditelja
No full textCelokupno funkcionisanje dece sa smetnjama u razvoju zavisi od njihovih
mogućnosti, podrške koju dobijaju te očekivanja koja se stavljaju pred njih. Kod roditelja
dece sa smetnjama u razvoju neretko su prisutna očekivanja u vezi sa njihovim
funkcionisanjem, koja vrlo često nisu u skladu sa realnim mogućnostima i kapacitetima
dece. Pred njih se stavljaju skoro pa nemogući ciljevi, prilikom čega deca ne poseduju
dovoljno razvijene sposobnosti koje su neophodne za ostvarenje istih. Cilj: Cilj
sprovedenog istraživanja bio je utvrđivanje vrste podrške koja je, prema mišljenju
roditelja dece sa smetnjama u razvoju, neophodna za njihovo optimalno funkcionisanje
Metod: Uzorak je činilo 49 roditelja dece sa smetnjama u razvoju. Za potrebe ovog
istraživanja korišćen je posebno konstruisan upitnik putem kojeg su prikupljeni podaci u
vezi sa vrstom podrške za koju roditelji smatraju da je potrebna njihovoj deci. Rezultati:
Rezultati istraživanja pokazuju da većina ispitanih roditelja (67,3%) smatra kako je govor
dece oblast u kojoj im je podrška najpotrebnija. Pored toga, 57,1% roditelja ističe kako je
znatna količina podrške neophodna i u oblasti socijalnih veština dece, zatim pažnji i
komunikaciji (51%). Kao izrazitu prepreku roditelji navode manjak znanja te
nemogućnost izdvajanja dovoljne količine vremena za rad sa svojom decom. Zaključak:
Zaključuje se da su, bez obzira na vrstu smetnje, govor i komunikacija oblasti u kojima je
deci neophodno pružiti dodatnu podršku. Roditelji pokazuju želju za rad sa decom, ali
kao prepreku za to navode manjak vremena. Ovaj podatak nam govori u prilog rane
intervencije, posebno u pogledu porodično orijentisane rane intervencije, kao i saradnje
koju je neophodno ostvariti između roditelja i stručnjaka
Transdisciplinarnost u proceni i tretmanu motoričkih poremećaja govora
No full textMotorički poremećaji govora nastaju kao rezultat oštećenja centralnog i perifernog nervnog
sistema, ili oba sistema istovremeno. Ova oštećenja narušavaju motoričko planiranje,
programiranje, neuromišićnu kontrolu, kao i kontrolu produkcije govora. Usled složenosti kliničke
slike, pored motoričkih poremećaja govora, mogu se javiti i oštećenja jezičkih, kognitivnih,
perceptivnih sposobnosti, kao i poremećaji komunikacije različitog stepena. Zbog toga postoji
mogućnost da se naruši celokupno psihosocijalno funkcionisanje osobe. U literaturi se ističe značaj
transdisciplinarnog pristupa prilikom procene pacijenta, postavljanja dijagnoze motoričkih
poremećaja govora i tretmana. Ovakav pristup pored logopeda i fonijatara, uključuje i stručnjake iz
oblasti neurologije, neurofiziologije i psihologije.
Transdisciplinarni tim je nastao kao rezultat evolucije timskog pristupa. U njemu se
naglašavaju znanja i veštine članova tima, njihova autonomija, slobodna razmena informacija,
fleksibilnost u izvršavanju zadataka, zajedničko donošenje odluka, kao i podela odgovornosti
zahvaljujući prevazilaženju tradicionalnih granica između disciplina. Ova promena paradigme
predstavlja udaljavanje od tradicionalnih, izolovanih pristupa prilikom planiranja procene i
tretmana. Ovakav vid saradnje dovodi do smanjenja fragmentarnih, repetitivnih i konfuznih
informacija, smanjenja sukoba prilikom odabira pristupa u proceni, kao i do povećanja efikasnosti
tretmana. Integrisan pristup u pružanju usluga omogućava preciznu dijagnozu motoričkih
poremećaja govora i odabir efikasnih metoda i tehnika tretmana. Saradnja sa članovima porodice i
osobama iz prirodnog okruženja predstavlja inherentni deo timskog rada. Uključivanje članova
porodice omogućava njihovu ravnopravnu ulogu u timskoj proceni i tretmanu.
S obzirom na to da motorički poremećaji govora mogu da budu razvojne i stečene prirode i
da se mogu javiti u sklopu različitih bolesti i stanja procena i tretman zahteva angažovanje
stručnjaka iz oblasti logopedije, medicine i psihologije. Važno je da članovi tima razumeju da se
efikasna saradnja ne uspostavlja automatski, već da se mora postepeno razvijati, kao i da zahteva
vreme i posvećenost. Efikasnost tima u velikoj meri zavisi od toga kako stručnjaci međusobno
sarađuju u cilju zadovoljenja potreba osoba sa motoričkim poremećajima govora. Iz tog razloga,
formiranje tima bi trebalo da se konceptualizuje kao razvojni proces koji ima dinamičan karakter.
Razvijanje i promovisanje transdisciplinarne timske strukture u radu sa osobama sa motoričkim
poremećajima je zasnovano na složenosti kliničke slike, kao i na potrebi za uključivanjem
stručnjaka iz različitih disciplina radi postizanja ciljeva tretmana