1581 research outputs found
Sort by
Serbia: Waiting on the EU to Spark Horizontal Coordination
No full textThis chapter provides a comprehensive analysis of the political dynamics within Serbia, focusing on polity, policy, and politics in relation to horizontal cooperation. It argues that while Serbia has significant untapped potential for horizontal collaboration, this potential remains largely unrealised due to the centralised dominance and hegemony of the ruling Serbian Progressive Party. The chapter also highlights the supportive role of the European Union (EU) and European countries in facilitating these cooperative efforts through financial backing and logistical assistance. It underscores the crucial importance of sustained support from these entities in fostering democratic restoration and, consequently, creating an enabling environment for autonomous cooperation and coordination among local authorities. However, the chapter also explores the complexities of Serbia’s relationship with the EU, particularly due to ongoing negotiations between Belgrade and Pristina, as well as Serbia’s close ties with Russia and China. These factors pose challenges to the smooth progression of Serbia–EU relations and may hinder efforts to promote horizontal cooperation within Serbia’s political landscape
Geopolitics and the Study of Small States in International relations: Towards a New Dialogue
No full textЦиљ овог рада је да преиспитује неретко безобалну ,,геополитику“ као оквир за разумевање међународних односа и структуришући дискурс ‘високе политике’ великих сила (стратегије
и дипломатије), чиме се отвара пут за једну нову концептуализацију која је окренута ка савременим студијама малих држава. Прво се, у општијем смислу, исцртавају дисциплинарне, теоријске и концептуалне координате на раскршћу теорија међународних односа, критичке геополитике и студија малих држава. Потом, полазећи од критичке геополитике (видети: Dodds 2014; Kovac 2023; Ó Tuathail 2002) излажу се теоријско-методолошке основе за мапирање релевантних проблемских целина у једној преосмишљеној истраживачкој агенди (гео)политике малих држава. У предложеном оквиру, производња научног знања о малим државама доводи се у везу са крупним концептима критичке геополитике, попут геополитичког поља, геополитичке културе и геополитичког стања. На крају се расправља о импликацијама укрштања студија малих држава са нивоима анализе критичке геополитике (геополитички
систем, геополитичка култура, геополитички дискурси) – а пре свега у погледу истраживања великих стратегија између одбране и утицаја, као и дилема политике малих држава у време
криза/трансформација либералног међународног поретка.The aim of this paper is to critically reexamine the often-boundless concept of “geopolitics” as a framework for understanding international relations and as a structuring discourse of the “high politics” of great powers (strategy and diplomacy), thereby paving the way for a new conceptual approach directed towards contemporary small states studies. Firstly, in a broader sense, the disciplinary, theoretical, and conceptual coordinates at the intersection of international relations theory, critical geopolitics, and small states studies are outlined. Building upon critical geopolitics (cf. Dodds 2014; Kovac 2023; Ó Tuathail 2002), the paper then presents the theoretical and methodological foundations for mapping relevant thematic clusters within a redefined research agenda of small states (geo)politics. Within the proposed framework, the production of academic knowledge on small states is linked to major concepts of critical geopolitics, such as the geopolitical field, geopolitical culture, and geopolitical condition. Finally, the paper discusses the implications of intersecting small states studies with the levels of analysis in critical geopolitics (geopolitical system, geopolitical culture, geopolitical discourses) – particularly regarding the study of grand strategies between defense and influence, as well as the dilemmas of small states’ policies in times of crisis and transformation of the liberal international order
Autonomous provinces in Serbia after the 1974 constitution of SFRY: regional decentralization or state fragment?
No full textТоком реформи јавног управљања последњих пола века, у већини европских држава евидентан је тренд ка јачању локалних и регионалних власти, односно ка децентрализацији и/или регионализацији. Ови процеси у основи имају два циља. Први је демократизација оличена у принципу субсидијаритета и спуштању власти ка грађанима, а други је унапређење функционалности, односно креирање флексибилнијег система јавног управљања кадрог да одговори на комплексне изазове савременог друштва. Међутим, децентрализација и нарочито регионализација, схваћени као сегмент стратегије реформе и модернизације државног управљања, стоје насупрот концепту државног фрагмента, који често може бити фактор дисфункционалности. Стога се у раду најпре теоријски елаборирају сличности и разлике ова два концепта. Потом се даје приказ примера територија (региона) у другим државама, који по својим карактеристикама представљају типичну регионалну децентрализацију, као и територија које представљају државне фрагменте. У средишњем делу рада анализира се да ли су аутономне покрајине у Србији заправо биле државни фрагменти? Основна хипотеза овог рада је да су аутономне покрајине на основу Устава СФРЈ из 1974. године имале елементе државног фрагмента у односу на Републику Србију, што је оптерећивало њену функционалност, како за време постојања СФРЈ, тако и касније. Након распада СФРЈ и промена током деведесетих година уместо усвајања тековина реформи европских држава, односно модерног концепта регионализма (уз уклањање елемената државног фрагмента) дошло је до централизације система, што је опет био повод за тензије између централне (републичке) власти и аутономних покрајина.This article examines the constitutional status and political evolution of Serbia's autonomous provinces, Vojvodina and Kosovo, following the adoption of the 1974 Constitution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (SFRY). The constitution significantly decentralized power by granting the provinces extensive legislative, executive, and judicial authority, nearly equating them with the republics within the SFRY. The central issue explored is whether this constitutional arrangement represented a case of successful regional decentralization or, alternatively, created state fragments that weakened Serbia’s functionality within Yugoslavia. The article begins by discussing broader trends in European governance, highlighting how decentralization has often aimed to increase democratic participation and enhance local governance. However, excessive decentralization can also lead to fragmentation, undermining the cohesion of the state. This theoretical context frames the case of Serbia’s provinces, which, despite remaining formally part of Serbia, acquired considerable autonomy. The text explores how the provinces were integrated into the federal system, with their representatives having the ability to influence federal decisions, sometimes to the detriment of the central authority in Serbia. A key hypothesis is that the provinces’ increased autonomy contributed to the dysfunction of the Serbian republic within Yugoslavia. The 1974 Constitution allowed Vojvodina and Kosovo to develop semi-independent political systems, leading to tensions between these provinces and the central government in Belgrade. This arrangement weakened Serbia's ability to maintain a unified policy across its territory, especially when provincial interests diverged from those of the Serbian central authorities. The article draws comparisons with European examples of regional governance, such as Spain’s autonomous communities (Catalonia and the Basque Country) and Italy’s special-status regions (Sicily, Sardinia, and others). While these countries managed to maintain both regional autonomy and national cohesion, Serbia’s decentralized model under the 1974 Constitution is argued to have contributed to fragmentation. In particular, Kosovo’s ethnic Albanian majority increasingly sought further autonomy and even independence, leading to political crises that culminated in open conflict by the 1990s. Vojvodina, while less volatile, also experienced tensions over resource control and political representation. The analysis concludes that the extensive autonomy granted to Vojvodina and Kosovo under the 1974 Constitution functioned less as regional decentralization and more as state fragmentation, which ultimately undermined Serbia’s governance capacity. This fragmentation persisted through the 1980s and escalated into conflict during the dissolution of Yugoslavia in the 1990s. Post-Yugoslavia, Serbia's re-centralization of power in the 1990s further strained relations with its provinces, particularly Kosovo, which declared de facto independence following the 1999 NATO intervention. The article reflects on the long-term consequences of these constitutional arrangements, noting that Serbia's current governance model remains marked by tensions between central authority and regional aspirations. The case of Kosovo, which has de facto separated from Serbia, and the limited autonomy of Vojvodina, reflect the enduring challenges of balancing regional autonomy with national unity in post-Yugoslav Serbia
Religious elements in the statutes of political parties in Serbia
No full textОсновни циљ истраживања јесте да испита да ли се у статутима политичких странака у Србији налазе религијски елементи. Претпоставка је да извесне странке, чак и ако наизглед немају религијско усмерење, у својим статутима садрже религијске елементе и да на тај начин шаљу извесне религијске поруке својим бирачима. Како би се ово испитало, извршена је анализа садржаја 115 статута политичких странака у Србији. Резултати показују присутност религијских елемената у 79,1% анализираних статута. Поједине странке фаворизују једну конкретну религијску заједницу (најчешће Српску православну цркву). Показало се да странке у Србији у својим статутима користе религију као инструмент конструкције и афирмације колективног идентитета, и као начин легитимизације својих политичких циљева.The main aim of the research is to examine the presence of religious elements in the statutes of political parties in Serbia. The hypothesis is that certain parties, even if they do not appear to have a religious orientation, contain religious elements in their statutes and thus send certain religious messages to their voters. To examine this, an analysis of the content of 115 statutes of political parties in Serbia was conducted. The results show the presence of religious elements in 79.1% of the analyzed statutes. Some parties favour one specific religious community (most often the Serbian Orthodox Church). Namely, political parties in Serbia utilize religion in their statutes as an instrument for constructing and maintaining collective identity, as well as legitimizing their political objectives
The Principle of Humanity and Classification of Armed Conflicts 75 Years after the Adoption of Geneva Conventions
No full textДоношење Женевских конвенција 1949. године је значајно и по томе што је у одаје међународног хуманитарног права (МХП) увело и немеђународне оружане сукобе. Одређене тенденције су у том смислу постојале и раније, али су несумњиво озваничене и крунисане Женевским конвенцијама. У овом раду се најпре деконструише и критички анализира принцип хуманости у МХП-у. Затим се показује не само како је схватање овог принципа одлучујуће утицало на процес правног регулисања немеђународних оружаних сукоба, већ и како се овај утицај наставио и након доношења ЖК, такорећи све до данас. У том смислу се препознаје неколико праваца деловања принципа хуманости у постепеном и не сасвим завршеном процесу изједначавања норми МХП-а које се примењују у немеђународним и међународним оружаним сукобима. Један од њих иде постепеним повећањем броја конвенција које се примењују и у немеђународним оружаним сукобима. Други правац, вероватно најзначајнији, иде кроз развој обичајног МХП-а које важи и у немеђународним оружаним сукобима. Трећи правац утицаја принципа хуманости на изједначавање норми које важе у међународним и немеђународним оружаним сукобима пролази кроз раскршће међународног права људских права и МХП-а, односно утицаја који је подсистем људских права имао на МХП. На крају, у раду се демонстрира и како је јуриспруденција међународних судова утицала на смањење разлике између међународних и немеђународних оружаних сукоба. Оно што је заједничко овим назначеним путевима је да су утрти применом принципа хуманости. Иако је поменути процес изједначавања применљивих норми МХП-а у две врсте оружаних сукоба скоро па завршен, у раду се наводе и његова одређена ограничења и преиспитује могућност укидања разлике између њих.The adoption of the Geneva Conventions in 1949 is significant in that it introduced non-international armed conflicts into the domain of international humanitarian law (IHL). Certain tendencies in this regard existed earlier, but they were undoubtedly formalized and crowned by the Geneva Conventions. This paper first deconstructs and critically analyzes the principle of humanity in IHL. It then demonstrates not only how the understanding of this principle had a decisive influence on the legal regulation of non-international armed conflicts but also how this influence continued even after the adoption of the Geneva Conventions, virtually up to the present day. In this regard, several directions of the principle of humanity’s impact can be identified in the gradual and still incomplete process of equalizing IHL norms applicable to both non-international and international armed conflicts. One of these directions is the gradual increase in the number of conventions that apply to non-international armed conflicts as well. Another, probably the most significant, is the development of customary IHL, which also applies to non-international armed conflicts. A third direction of influence in equalizing norms between international and non-international armed conflicts runs through the intersection of international human rights law and IHL, i.e., the influence that the human rights subsystem has had on IHL. Finally, the paper also demonstrates how the jurisprudence of international courts has contributed to narrowing the gap between international and noninternational armed conflicts. What is common to these outlined paths is that they have been paved by the application of the principle of humanity. Although the process of equalizing applicable IHL norms in both types of armed conflicts is almost complete, the paper also highlights certain limitations of this process and reexamines the possibility of eliminating the distinction between them
Gender-based cyber violence, gender and political literacy
No full textРодно засновано сaјбeр насиље (PЗСН) посебно погађа жене, остављајући последице на квалитет живота, академско постигнуће, ментално здравље и јавно и политичко ангажовање жртава, и тиме повећава друштвене неједнакости. Циљ рада је утврђивање певаленције PЗСН и његове повезаности са полом и политичком писменошћу, мерене преко универзитетског образовања. Петсто шест студената општих политичких студија (ОПС) или студија социјалне политике и социјалног рада (ССПСР) попунило је онлaјн упитник, који јe укључивaо 12 обликa РЗСН. Жене су чешће искусилe осам облика PЗСН. Студенткиње OПC су чeшћe од студенткиња CCПCP искусилe шeст обликa PЗСН. Студенткиње виших нивоа ОПС су чешће од студенткиња нижих нивоа ОПС искусилe осам обликa PЗСН. Добијене нeјeднaкости водe до ућуткивaњa жeнa у јaвним просторимa.Gender-based cyber violence (GBCV) disproportionately affects women, leaving impacts on the victims’ quality of life, academic achievement, mental health, and public and political engagement, thus exacerbating social inequalities. The study aims to determine the prevalence of GBCV and its association with gender and political literacy, measured by university education. A total of 506 students of General Political Studies (GPS) and Social Policy and Social Work Studies (SPS&WS) completed the questionnaire online, with 12 forms of GBCV. Female students were more likely to experience eight forms of GBCV. Among female students, those studying GPS were more frequently victimized by six forms of GBCV than those studying SPSWS. Among female students of GPS, those with a higher level of education experienced eight forms of GBCV more often than those with a lower level of education. These gender inequalities lead to the silencing of women in public spaces