Institute of Social Sciences
IRISS Repository of Institute of Social Sciences (Belgrade)Not a member yet
2648 research outputs found
Sort by
TRUST IN STATE AND NON-STATE INSTITUTIONS IN THE CONTEXT OF ACHIEVING SUSTAINABLE DEVELOPMENT GOALS (THE EXAMPLE OF SERBIA
No full textOne of the key conditions for the sustainable development of the national economy is the level of public trust in
formal and informal institutions, the directions of evolution of which are determined by state and non-state actors.
Based on this assumption, this research deals with the level of citizens‟ trust in government institutions and the nongovernmental
sector (on the example of the Republic of Serbia). The sociological survey allowed us to obtain data for
statistical analysis, in which the results of answers to the question about institutional trust (in the government, parliament,
judicial system, law enforcement agencies, armed forces, church, NGOs, media, health care and educational
organizations) are used as dependent variables. The list of independent variables includes the characteristics of the
respondents (gender, age, level of education, employment status, personal income, household income and a number of
others). In addition, analysis of the results of a sociological survey allows us to provide additional justification for the
search for a connection between the level of trust in state and non-state institutions and the prospects for sustainable economic
growth in Serbia. It should be emphasized that more than half of the respondents do not trust the state and the nongovernmental
sector, while the highest level of trust is relevant to the church and the national armed forces. Besides that,
we show that the level of trust / distrust in government institutions and non-governmental organizations largely depends
on the age characteristics and level of education of the citizens participating in the survey: a relatively lower level of trust
is found among respondents under 20 years of age and respondents with a higher level of education
Пут ка равноправности: Анализа укључености особа са инвалидитетом у друштвени и политички живот у Граду Сомбору
No full textsobe sa invaliditetom (u daljem tekstu OSI) u svim poznatim socijal�nim kontekstima predstavljaju visoko ranjivu socijalnu grupu. Postoje brojne
međunarodne konvencije i druge vrste akata koje propisuju/sugerišu poželjne
modele individualnog i društvenog tretmana OSI, kao i modele zaštite ove
socijalno ranjive grupe. Radi se, na primer, o Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim
pravima (UDHR), koja zajedno sa Međunarodnim paktom o građanskim i poli�tičkim pravima i Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima, formira takozvani Međunarodni zakon o ljudskim pravima (Internati�onal Bill of Human Rights). Konvencija koja se primarno fokusira na osobe sa
invaliditetom je Konvencija o zaštiti prava osoba sa invaliditetom sa Opcionim
protokolom (koja je inkorporisana u nacionalni poredak Republike Srbije is�toimenim Zakonom, o čemu će kasnije biti reči). Relevantni su takođe i akti
Evropske unije (EU): Smernice EU o samostalnom životu i inkluziji u zajednici,1
Izveštaj o prelazu sa institucionalne zaštite na usluge u zajednici u 27 država
članica EU,2 Zajedničke evropske smernice o tranziciji sa institucionalne na bri�gu u zajednici,3 Strategija Evropske komisije za prava osoba sa invaliditetom.4
I pored toga, u svim društvima OSI se susreću sa brojnim izazovima, koji između
ostalog, imaju i veze sa kulturnom artikulacijom pojma invaliditeta. Prema
Enciklopediji invaliditeta (2006), koncept invaliditeta predstavlja „negativan
društveni odgovor“ (Albrecht, 2006: 330) na izazov koji postavlja različitost,
koja se prepoznaje kao aberacija u odnosu na zamišljenu „normalnost
Izazovi sistema zaštite nematerijalnog kulturnog nasleđa u multietničkim državama: primer srpske zajednice u Hercegovini
No full textDrugačiji svet - Tramp, Bregzit i rat u Ukrajini
No full textO promenjenom svetu razmišljam, držim predavanja, pišem i
govorim u medijima već nekoliko godina. To je bitno drugačiji svet
od onog koji su nam ostavili naši roditelji i veliko je pitanje da li se
uopšte može razumeti u onim okvirima i kategorijama u kojima su
oni sagledavali vreme u kome su živeli. Zahvaljujući tehnološkim promenama svet se nikada u dosadašnjoj istoriji nije tako brzo menjao.
Za promene koje su se desile u nekoliko poslednjih decenija ranije
je trebalo da prođe nekoliko stotina godina. Ljudi danas, posebno u
zapadnoj hemisferi, uživaju u ranije gotovo nezamislivom komforu,
lako, brzo i jednostavno međusobno komuniciraju iako su udaljeni
hiljadama kilometara, počeli su da voze električne automobile. Promenili su se odnosi između ljudi, kultura, politika, diplomatija. Nema
više socijalizma i komunizma, kapitalizam se promenio do granica
neprepoznatljivosti. Međutim, nisu sve promene koje su se desile bile
pozitivne. Ubrzano nestaju tradicionalne vrednosti, a netolerancija i
nasilje u državama i između njih obeležavaju vreme u kome živimo.
Sigurno je da se „stara dobra vremena“ neće vratiti
LiDAR and maps blend for rural decision support
No full textThis study integrates aerial LiDAR data and 2D cartographic
information to rapidly develop an advanced non-photorealistic
rendering (NPR) model for rural environment
analysis. The focus is enhancing decision support in crises
and assessing potential hazards in these territories. The
methodology involves capturing LiDAR data from high
altitudes and classifying it as Ground, Vegetation, and
Buildings. The integration of this data with 2D cartographic
information, augmented with attribute data from a GIS database,
is achieved through a semi-automatic
process. This
process facilitates the creation of detailed 3D models, providing
a more nuanced, visually and semantically rich representation
of the rural landscape. The study underscores
the benefits of combining LiDAR, photogrammetric, and
cartographic data for creating accurate and detailed models
of the rural environment, which are crucial for effective
decision-making
and threat assessment
Партиципативни процеси у Србији – рефлексије учесница/ка
No full textЦиљ је представљање резултата квантитативног истраживања о субјективној
димензији учешћа у партиципативним процесима у Србији. Конкретније,
истраживање се тиче опажања ефеката партиципативних процеса, опажања
њихових ограничења, разлога прекида рада на партиципативим процесима,
и коначно, позитивних и негативних искустава учешћа у овим процесима.
Испитанице/и су регрутовани путем имејла и snowball узорковањем и
самостално су попуњавале/и упитник онлајн путем – њих укупно 212
широм земље. Резултати указују да су испитанице/и релативно задовољне/и
ефектима партиципативних процеса. Као најчешћа ограничења учешћа,
међутим, наводе се несарадљивост јавних институција, мањак финансијских
средстава, недостатак мотивације и воље за учешћем међу грађанима, као и
мањак људи. Разлози прекида даљег рада на неком процесу су најчешће пад
мотивације и интересовања учесника/ца, финансијски проблеми,
нереалистична очекивања, проблеми у поверењу и мањак транспарентности
у одлучивању. Од негативних искустава предњаче свест о неравноправности
приликом доношења одлука, и процена да су позитивни исходи процеса
били краткотрајни. Са друге стране, многа позитивна искуства су релативно
високо оцењена и у глобалу превладавају над негативним. Овде првенствено
спадају искази да су се кроз партиципативан процес стекла нова знања и
вештине, и да су новнонастали културни садржаји били достпуни свима.
Подаци су указали и на још неке караткеристике партиципативних процеса.
Локална заједница се убедљиво најчешће помиње као објекат којем су
примарно намењени партиципативни процеси у Србији, затим, деца и
млади, као и јавне институције и доносиоци одлука. Кључни донатори за
активности су, према испитаницама/цима, међународне институције и
фондације, као и државне институције. Коначно, подаци такође указују
на генерално одсуство личне сарадње организаторки/а партиципативних
процеса са осталим учесницама/има
OLD CONTINGENCIES IN A NEW STORY: HUMAN ENHANCEMENT TECHNOLOGIES IN THE CASE OF COVID-19
Get PDFThis paper explores the ethical and social dimensions of Human Enhancement Technologies
(HET) during disasters, particularly how their justification generates contingencies and
influences social agendas. Building on Mitrović’s previous framework of comprehending
the double effect of the coronavirus crisis, the paper examines how bioethical debates
shape medical and political practices, with implications for various groups. The analysis
draws on discussing vaccination against SARS-CoV-2 as an internal form of HET, raising
questions about the ethical boundaries and societal impacts of such technologies. The paper
argues that technologies that typically require a thorough medical and ethical evaluation
are applied hastily during disasters, potentially neglecting individual autonomy and public
health interests, thus becoming part of a broader political agenda. It delves into the ethical
dilemmas surrounding vaccination and how bioethical divisions in HET influence public
discourse. The paper highlights inconsistencies in ethical debates and their influence on
public perception by examining critical arguments related to HET justification. The final
section proposes a framework for analyzing HET in future pandemics, using practical
examples to illustrate the need for a more nuanced and ethically consistent approach
Laissez-faire Approach to Disaster Risk Reduction: A Case Study of Floods in Belgrade, Serbia
Get PDFObjective: The city was hit by a flood on July 5, 2022. Afterwards, the mayor of Belgrade declared
that no one should be blamed because we cannot influence God’s will. Objective is examination
of the relationship between such a laissez-faire approach to Disaster Risk Reduction (DRR) from
the city government, and some groups from hill areas (historically not flooded), who were
flooded and have started to develop DRR approaches to adequately respond to the next possible
flood.
Methods: Participant observation site work is in progress and includes 32 households in the
residential hill area of Belgrade that experienced its first rain floods from 2019 to 2023. DRR is
represented through self-installed special devices on the city sewage network. The data collection
and analysis included narrative analysis and sociological analysis of photographs. All data was
first anonymized as some practices were viewed as legitimate but not always legal.
Results: During the relevant three years, the number of non-flooded homes increased proportionally
with increasing self-installation of special devices on their city sewage system
Conclusions: Groups left without official DRR policies can develop resilience through individual
actions in communal infrastructure and find ways to resist natural hazards and government
laissez-faire DR
Odgovornost za regrutovanje dece vojnika u oružanim sukobima – slučaj Lubanga pred Međunarodnim krivičnim sudom
No full textMeđunarodno humanitarno pravo poznaje posebna pravila za
zaštitu ugroženih kategorija lica u oružanim sukobima. U jednu od
tih kategorija, logično, spadaju i deca. Nije potrebno objašnjavati
zbog čega je deci neophodna posebna zaštita za vreme oružanih
sukoba, imajući u vidu da su po prirodi stvari nesposobna da se sama
staraju o sebi i u redovnom stanju stvari, a posebno u vreme oružanih
sukoba. Samim tim, deca ni u kom slučaju ne mogu i ne treba da budu
učesnici oružanih sukoba. Međutim, nažalost, neretko se dešavalo
da ih strane u sukobu regrutuju i stavljaju u redove borbe. Od dece
se u tim slučajevima očekuje da se ponašaju kao ostali pripadnici
oružanih snaga. Pored toga, neretko budu i žrtve različitih
oblika nasilja. Prvi slučaj pred Međunarodnim krivičnim sudom,koji predstavlja prekretnicu u utvrđivanju odgovornosti za ova
dela, jeste upravo slučaj Lubanga. Kongoanski ratni komandant je u
etničkom ratu regrutovao decu od devet godina pa naviše, za čuvare,
seksualne robove i borce u svojim jedinicama. Oglašen je krivim za
ratne zločine, što je učinilo ovaj slučaj posebnim jer je prvi put
u istoriji Međunarodnog krivičnog suda utvrđena odgovornost lica
za ovaj zločin po tim osnovama. S obzirom na to da ratni zločini,
između ostalog, podrazumevaju druga teška kršenja zakona i običaja
rata, koji se primenjuju u međunarodnom i nemeđunarodnom oružanom
sukobu, u okviru utvrđenog međunarodnog prava, zabrana učestvovanja
(regrutovanja) dece mlađe od petnaest godina u oružanim sukobima
spada upravo u ovu kategoriju. Time je i ovo pravilo utvrđeno kao deo
običajnog međunarodnog prava i podrazumeva da su države obavezne da
ga poštuju. Potvrđuje da regrutovanje i „korišćenje“ dece vojnika u
oružanim sukobima povlači za sobom odgovornost učinioca za ratne
zločin