1,720,961 research outputs found
Велика, Западна и Јужна Морава на географским картама од 16. до средине 19. века
No full textУ раду је анализирано представљање Велике, Западне и Јужне Мораве на географским картама од 16. до средине 19. века. Основни циљ рада био је да се покаже како се географско знање о три поменуте реке ширило у наведеном периоду кроз призму њиховог приказивања на географским картама. На свим географским картама које смо обрадили, анализирали смо грешке које су прављење у уцртавању тока Велике, Западне и Јужне Мораве, а такође, и како су те грешке преузимане са ранијих географских карата и тако се понављаље, често и више од два века. Такође, указали смо и на прве тачне представе тих река на географским картама и какав су утицај те карте имале на даље представе наведених река у картографији новог века. Настојали смо да укажемо како је географски положај тих река утицао на географско знање о правцу њихових токова и на њихове представе на географским картама. Поред тога, на примеру ове три реке указали смо како је добро или лоше постављена хидрографска мрежа утицала на убикацију других елемената географских каратаЗборник радова са научног скупа одржаног 3. септембра 2021. године у Алексинцу "Алексинац и Поморавље у прошлости
The Geographical Term Stari Vlah – from its Origin to Disappearance from Usage
No full textУ раду је анализиран настанак и разумевање географског појма Стари Влах све до престанка његове употребе као географске одреднице на терену. Први део рада посвећен је питању настанка имена Стари Влах / Стари Власи, а затим је анализирана употреба овог појма у доступним изворима почевши од друге половине 16. века. Указано је на елементе који су имали највећи утицај на дефинисање граница Старог Влаха и његовог схватања као географске целине, при чему се посебно издвајају границе османске судско-административне поделе, односно постојање Старовлашког кадилука. Други део рада посвећен је детаљном дефинисању и реконструкцији граница Старог Влаха и судбини овог појма након његове поделе почетком тридесетих година 19. века, при чему је један део припао Кнежевини Србији, а други остао у саставу Османског царства.In this paper an analysis is provided of how the geographical term Stari Vlah came into being and how it was understood by people until it fell into disuse. The first half of this paper is dedicated to the origins of the term Stari Vlah/Stari Vlasi, with an analysis of how this term was used in the available sources, beginning from the second half of the 16th century. Also provided is insight into those elements which had the most influence in defining the borders of Stari Vlah and how it was perceived as a geographical entity, with special attention given to the borders of Ottoman legal-administrative divisions, i.e. the existence of the Stari Vlah kadiluk. The second half of this paper provides a detailed definition and reconstruction of the borders of Stari Vlah and the fate of this term after the region was divided between the Principality of Serbia and the Ottoman Empire in the early 1830s. This paper incorporates material from both published and unpublished sources, as well as literature
Navigation on the Velika Morava (Great Morava) River in 19th Century
Full text linkУ раду су приказани и анализирани послови и планови који су имали за циљ успостављање пловидбе Великом Моравом лађама веће носивости, као и паробродима. Указано је на значај који је овај унутрашњи речни пут могао имати за трговину Кнежевине Србије, као и на догађаје који су послове око уређења Велике Мораве за пловидбу оставили по страни у српској саобраћајној политици. Посебна пажња посвећена је периоду друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860-1868), као и првим годинама владавине кнеза и краља Милана Обреновића (1868-1889), када су извршена главна испитивања и када је настао први план о пословима које је требало предузети како би се успоставила безбедна пловидба дуж тока Велике Мораве.The Velika Morava had been navigable for centuries, but for rafts and smaller vessels
only. Due to poor conditions of the riverbed, the navigation by boats was not possible.
Important issue for the traffic policy of the Principality of Serbia was regulation of the
flow of the Velika Morava and conditioning it for the boats of larger transport capacity.
It was the most important inner river trade route, which connected the inland of the
Principality of Serbia and the Danube. This question was accentuated in 1850ies and
1860ies, when the first demands by foreign shipping companies to invest in regulation
of the river and river traffic were reported. By the end of 1860ies (1867 and 1869), the
Serbian Government undertook measurings of the flow of the Velika Morava, with the
aid of Austrian Shipping Company, in order to establish navigation along this river.
The Serbian Army officer Anta Aleksić soon concieved a plan for the works to be done
in order to enable navigation. It showed that cultivation of Velika Morava required
large expenditures, and that works could last up to twenty years. Consequently, Anta
Aleksić pointed out the importance of rafts, as means of transport on the Velika
Morava, but also on both Zapadna and Južna Morava. After his efforts and raftings
on these rivers, this means of transportation amassed. After the railroad was built, the
river route along Velika Morava, as a connection of the inner parts of the Kingdom
of Serbia with the North, loses importance. The railroad connected two ends of the
Kingdom of Serbia
Report by the Russian Consul in Bitola on ‘Albania’ from August 1864
No full textУ раду је приређен извештај првог руског конзула у Битољу Михаила Александровича Хитрова, настао у августу 1864. године током његовог путовања Дебром и околином, а у преводу на српски језик официра Љубомира Ивановића. Указано је на значај извора, најпре у контексту политичке историје, као обавештајног средства намењеног руској, а кроз Ивановићев превод и српској влади. Такође, анализирана је и сазнајна вредност наведеног документа кроз призму проматрања истражености области која је предмет казивања руског конзула у европској науци тог времена, уз компаративну анализу података изнетих у тим делима и код руског конзула. Рукопис се чува у Народној библиотеци Србије.In August 1864, the first Russian consul in Bitola, Michael Alexandrovich Hitrov, traveled through the area around Lake Ohrid, Debar, and its surroundings, reaching the northernmost point of his journey at the Monastery of St. John of Bigorski. He compiled a report on this journey, which was sent to the Ministry of Foreign Affairs of the Russian Empire via the Russian representation in Constantinople. This document was translated into Serbian by Ljubomir Ivanović, an unofficial military attaché of the Principality of Serbia in Constantinople, at the end of 1865 and during 1866.
Thus, this report, along with other memoirs depicting the situation among the Albanian people, became one of the informational tools providing the Serbian government with a clearer picture of the potential involvement of the Albanian population in the general uprising of the Balkan peoples against the Ottoman Empire, which was actively being prepared in the 1860s. In addition to its significance for the Serbian and Russian governments, Hitrov’s notes offer numerous details about daily life, customs, and traditions among the Albanian people. They shed light on the relations between Muslims and Christians and reveal the Albanians’ attitude towards the Ottoman Porte, their loyalty to the authorities, and their adherence to the Muslim faith. The importance of this document is further enhanced by the fact that it is part of a body of sources describing a region and population that had been very poorly known in European scholarship
Географско знање Вука Стефановића Караџића о Србији и Србима
No full textThe aim of this paper is to present the geographical knowledge of Vuk Stefanović
Karadžić about Serbia and his understanding of the Serbian ethnic space. At the beginning
of the paper is presented Vuk's understanding of the geographical notion of Serbia, and
then also, Old Serbia. Then was performed an analysis of the data that Vuk brings about
the relief and hydrography of Serbia within his geographical works. In addition is
presented Vuk's understanding of the geographical borders of Serbia with neighboring
areas - Bosnia, Herzegovina, Albania, Macedonia and Bulgaria. Special attention is paid to
sources on the basis of which Vuk formed his views on the geography of Serbia and about
Serbian ethnic space, as well as the location of geographical terms that Vuk used, and
which are important for understanding Serbia's borders. The last part of the paper brings
data about sources on the basis of which Vuk formed his understanding of the Serbian
ethnic space, as well as its geographical spread.Циљ рада је да представи Вуково географско знање о Србији и његово територијално схватање српског етничког простора. На основу анализе географских списа објављених од стране Вука Стефановића Караџића, најпре ћемо указати на Вуково схватање географског појма Србије, почевши од објављивања речника 1818. године, затим критике Вајнгартенове карте из 1820. године, где су исказани његови ставови о географским границама Србије. Поред тога, биће извршена и анализа географског списа о Србији објављеног у Даница. Забавник за годину 1827, као и географских података који су своје место нашли у речнику објављеном 1852. године – Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Посебан нагласак биће стављен на Вуково именовање и познавање територије која је након званичног повлачења граница Кнежевине Србије 1834. године и формирања политичког појма Србије, остала изван њеног састава, тј. оне територије која ће понети име Стара Србија. Истраживање ће показати да је Вук под географским појмом Србије подразумевао територију која се простирала на југу до Шар-планине, док ће касније појам Старе Србије проширити и на територију јужно од наведене планине. Поред тога, истраживање ће указати и на степен знања који је Вук имао о рељефу и водама Србије, али и открити изворе на основу којих је Вук формирао своја схватања географије Србије. Значајно ће бити и указати на називе које Вук користи за територије које су се налазиле на граници географске или политичко-географске Србије, које су у 19. веку имале другачији територијални опсег од оног данас, као што су Херцеговина, Македонија, Босна и Бугарска. На основу анализе Вукових етнографских списа, указаћемо и на Вуково схватање територија које су чиниле део српског етничког простора
The Population Of “The Detached Regions” And Demarcation Between The Principality Of Serbia And The Ottoman Empire 1830–1834 – Between Fear And Hope
No full textУ раду је приказан утицај просеца разграничења Кнежевине Србије и Османског царства на живот становника отргнутих нахија у периоду 1830–1834. године. На почетку рада приказани су догађаји до којих су довеле прве вести о разграничењу на простору Старовлашке, Јадарске и Рађевачке нахије. Главни акценат стављен је на питање колективног страха који је био присутан код житеља ових крајева током читавог периода разграничења, при чему је указано на његове главне изворе. Такође, приказана је и њихова несагорива жеља и нестрпљење да коначно постану део Кнежевине Србије и уживају оне привилегије које је са собом носио живот у њој, посебно од 1830. и издавања Другог хатишерифа. Последњи сегмент рада приказује последице повлачења и обележавања граничне линије почетком 1834. на живот појединаца са обе стране границе. Рад је написан на основу необјављене и објављене грађе и релевантне литературе.Demarcation between the Principality of Serbia and the Ottoman Empire was a process
which lasted for a full four years and affected the lives of the inhabitants of those regions where
the demarcation was conducted. The first news of this demarcation and of the arrival of the
committee which would ascertain the general direction of the future border left an impact on the
lives of the populace of those areas which were to enter into the Serbian state. Fear and hope
were the dominant emotions experienced by the inhabitants of the captured nahiyahs from
1830. The sources of fear in the period between 1830 and 1834 (when the process of
demarcation ended) were various: fear of the Turks, fear of betrayal, fear of burdensome taxes,
but what especially marked the lives of the populace of this region was a fear of remaining
further under Ottoman rule, on the one hand, and the hope that they would soon become
subjects of the Principality of Serbia, i.e., that their villages would become part of the Serbia
state, on the other hand. After the final demarcation had been conducted, a majority of these
villages did fall under Serbian jurisdiction, even though there were those that, in the period
between 1830 and 1834 had been under Prince Miloš’s authority, but remained on the other
side of the demarcation line and under Ottoman authority until 1912
Demarcation Between The Principality Of Serbia And The Ottoman Empire 1830–1834
No full textУ раду је приказан процес разграничења између Кнежевине Србије и Османског царства у периоду од 1830. до 1834. Детаљно су приказани сви радови који су имали за циљ испитивање и премеравање земљишта, у сврху тачног одређивања будуће граничне линије, која је требало да буде заснована на граничној линији коју су држали српски устаници 1812. године. Осветљена је улога руских официра у процесу разграничења, као и рад комисије из 1834. године која је повукла коначну српско-турску границу. Последњи део рада бави се одређивањем граница нахија које су биле део тзв. отргнутих предела, а које су после разграничења ушле у састав Кнежевине Србије. Поред тога, дати су и статистички подаци о броју становника у нахијама које су припале Кнежевини Србији.The borders of the semi-autonomous Principality of Serbia after 1815 separated the
provinces within the Ottoman Empire. The request for defining a precise borderline
was one of the basic Serbian requests, closely related to the question of return of the
“torn-off” nahiyes. The Peace of Edirne, signed on September 14, 1829, after the
Russian-Turkish War of 1828/9, allowed the High Porte one month to fulfil its
obligation to Serbia. This obligation was clearly defined on the basis of previous
agreements between Russia and Turkey. The issue of the First Hatt-i sharif (1829) was
followed by a diplomatic struggle of the Serbian nation, with great support of Russia,
to define relations with the High Porte. Demarcation was one of the questions of these
relations. The appointment of the Russian-Turkish commission and arrival of the
Russian officers to Serbia in the middle of 1830, followed by Captain Paul von Kotzebue
by the end of the same year, as well as the work of the commission in the field, defined
what were the territories to belong to Serbia, and thus to a large extent, the direction of
the future borderline. After the uprising in the Nahiye of Kruševac in early December
1832, which spread to the area of Ražanj, Paraćin and Aleksinac, with participation of
the Serbian authorities, and deployment of the Serbian guards to Veliki and Mali
Jastrebac and Supovac on the South Morava, the direction of the borderline was de facto
solved. The same situation occurred in May 1833 in the region of Eastern Serbia.
However, the precise definition of the borderline was still necessary. After the issue of
the third Hatt-i sharif (1833), this was the task of the Serbian-Turkish commission. It
marked the Serbian-Turkish borderline by the end of 1833 and the beginning of 1834.
From the region of the so-called “torn-off nahiyes”, a total of 14 nahiyes, a greater part
of Novi Pazar and Stari Vlah nahiyes and several villages from another five nahiyes
along the newly marked border, became parts of the Principality of Serbia. This area
comprised 686 villages, 29,253 households and the population of 184,274
A historical cartography of Serbia and Old Serbia in the second half of the 19th and at the beginning of the 20th century
No full textFilozofski fakultetТема рада је детаљна анализа картографских представа Србије и Старе
Србије у европској и српској картографији у другој половини 19. и почетком 20. века. За
успешно разумевање историјске картографије наведене две области најпре је било
неопходно указати на географске карактеристике и сагледати географски положај Србије
и Старе Србије са различитих аспеката, с посебним нагласком на његовим променама у
вези са политичким приликама. Затим је пажња посвећена настанку и разумевању
географских и географско-политичких појмова српске земље, Србија, Стара Србија,
Македонија, Херцеговина, Босна, Бугарска и Горња Албанија (Албанија), а у контексту
јаснијег разумевања географског појма Старе Србије, али и генерално историјске
географије централног дела Балканског полуострва. У раду је детаљно приказан развој
аустријске и немачке картографије Србије и Старе Србије, са нагласком на улогу коју су
те две картографске школе имале у ширењу географског знања и у географском
упознавању ових области. Затим је анализирана улога руских официра у картирању
Кнежевине Србије током тридесетих и седамдесетих година 19. века, а потом је
представљено место Србије и Старе Србије на мапама бугарске картографске школе, као
и других балканских и европских картографија заступљених са мањим бројем издања.
Развој српске картографије посматран је у складу са њеном основном поделом на
цивилну и војну картографију, уз указивање на етапе у њеном развоју и главне стране
утицаје који су допринели обликовању традиција српске картографске школе.
Етнографска картографија Старе Србије и Македоније представља изузетно важан
сегмент у историјској картографији Балканског полуострва, посебно у периоду од 1878.
до 1914. године, те је и њена детаљна анализа један од задатака овог рада, са посебним
нагласком на изворима на основу којих су аутори повлачили границе народа у овом делу
Европе. Такође, указано је и на улогу коју су етнографске карте имале у политичком и
јавном животу друге половине 19. и почетком 20. века.In the paper, the main focus is on providing a detailed analysis of
cartographic depictions of Serbia and Old Serbia which can be found in European and Serbian
cartography of the second half of the 19th and early 20th century. To gain a better understanding
of the historical cartography of the aforementioned traditions, it was firstly necessary to point
out the geographic characteristics of Serbia and Old Serbia and to gain a broader view of their
geographical position from a variety of perspectives, with a special emphasis on the changes
which were elicited by political circumstances. Then the attention was dedicated to the genesis
and understanding of the geographical and geo-political terminology behind such concepts as:
Serbian lands, Serbia, Old Serbia, Macedonia, Herzegovina, Bosnia, Bulgaria and Upper
Albania (Albania), all of this within the context of gaining a clearer notion of the geographical
term Old Serbia, as well as the historical geography of the Central Balkans in general. This
work also features a detailed overview of the development of depictions of Serbia and Old
Serbia in Austrian and German cartography, and it also emphasizes the role that these two
cartographic schools had in disseminating geographical knowledge of these regions, gaining a
more profound understanding of them. Afterwards, an analysis of the role that Russian officers
played in mapping the Principality of Serbia during the 1830s and 1870s is given, as well as
how Serbia and Old Serbia are depicted on maps of the Bulgarian cartographic school, and
those of other Balkan and European traditions as represented by more limited editions. The
development of Serbian cartography is observed in accordance with its division into military
and civilian cartography, while also tracing out the stages in its development and the main
foreign influences which contributed to shaping the traditions of the Serbian cartographic
school. The ethnographic mapping of Old Serbia and Macedonia represents an extremely
important segment in the historical cartography of the Balkan Peninsula, especially in the period
from 1878 to 1914, so a detailed analysis of it is one of the tasks of this work, with a special
emphasis on the sources which the authors of these maps used to delineate the borders between
people in this part of Europe. Finally, attention is drawn to the role that ethnographic
cartography played in the political and public domain in the second half of the 19th and early
20th century.
Serbian Atlases in the 19th and Early 20th Century
No full textAtlases published in the Serbian language in the 19th and early 20th century, with rare exceptions were used as an auxiliary teaching tool in geography and history classes. The aim of this paper is to point out all the atlases that were in use in Serbian schools until the beginning of the First World War. The analysis of the content of the atlases was performed and presented, and as well as the different methodologies used by the authors during the creation of the atlas. The connection between the geography curriculum and the content of the atlas was pointed out, in accordancewith the changes in the geography curriculum during the time. In addition to school atlases, the first atlases, made by Jovan Cvijić, will be presented, which aimed to show maps that relate to a clearly defined topic and these were the first such atlases within the framework of Serbian cartography.Proceedings of the International Cartographic Association, 4, 2021.
30th International Cartographic Conference (ICC 2021), 14–18 December 2021, Florence, Italy. This contribution underwent singleblind peer review based on submitted abstracts
- …
