Serbian Academy of Sciences and Arts
DAIS - Digital Archive of the Serbian Academy of Sciences and ArtsNot a member yet
18016 research outputs found
Sort by
Music Festivals and Applied Musicology: A Yugoslav Experience
No full textU radu se sagledava značaj muzikoloških kompetencija u
realizaciji muzičkog festivala. Zastupljenost muzikološkog sadržaja
u pratećem festivalskom programu, kao i angažovanost muzikologa
u diseminaciji festivala profiliše muzički festival kao vanakademsku
platformu za realizaciju i afirmaciju različitih oblika rada u polju primenjene
muzikologije.The paper examines the significance of musicological
competences in the operation of a music festival. The representation
of musicological content in the accompanying festival program, as well
as the involvement of musicologists in the dissemination of the festival,
profiles the music festival as a non-academic platform for the realization
and affirmation of various forms of work in the field of applied musicology
Laka i zabavna muzika 1950-ih godina: Ilija Genić i Spasa Milutinović
No full textTekst je posvećen sagledavanju snimaka koje su za jugoslovenske diskografske kuće Jugoton i Jugodisk ostvarili Ilija Genić i Spasa Milutinović sa svojim ansamblima tokom šeste decenije 20. veka. U pitanju su muzičari koji su svoju popularnost i zastupljenost stekli u okviru Radio Beograda. Snimljene numere, aranžmani koje su ovi muzičari realizovali, kao i stil izvođenja ansambala kojima su rukovodili, razmatrani su u odnosu na odrednice "easy listening" žanra (tj. lake muzike) koji je u tom periodu bio popularan. Uočene su karakteristike izvođenja i aranžiranja iz ovog perioda koje su se potom zadržale u jugoslovenskoj zabavnoj muzici negovanoj na festivalima. Posebno je istaknut značaj istraživanja diskografije i komercijalnih snimaka za proučavanje istorije popularne muzike
The role of oxygen vacancies in (photo)electrocatalytic properties of ZnO
No full textIn the 21st century, when we are facing an energy crisis as one of the major global problems, the idea developed in 1972 by Fujishima and Honda about the hydrogen production by solar-driven photoelectrochemical (PEC) water splitting using semiconductor (TiO2) as a photoanode is more popular than ever. It is known that crystalline defects can have a great impact on optical and electrical properties of a semiconductor used as a photoanode for PEC. Surface defects can improve absorption capacity while bulk defects, commonly oxygen vacancies, can act as recombination centers leading to the loss of photocatalytic efficiency. Thus, understanding the relationship between oxygen vacancies and (photo)electrocatalytic efficiency is important for successful application of semiconductor as a photoanode materials. During the years, we have used different approaches to modify surface-to-bulk oxygen vacancies ratio in ZnO crystal structure. Amount and type of oxygen vacancies have been tailored employing different surfactants (PEO, CTAB, Pluronic F127, etc.) or graphene oxide as additive during microwave processing of Zn(OH)2 precipitate, as well as by additional annealing of prepared ZnO-based particles. To comprehend the influence of oxygen vacancies on (photo)electrocatalytic activity of ZnO-based particles, at first, their crystal structure, morphological, textural, and optical properties have been investigated in details, then (photo)electrocatalytic activity for both hydrogen and oxygen evolution reactions (HER and OER) have been tested in acidic and alkaline electrolytes using linear voltammetry. The influence of amount and type of oxygen vacancies on (photo)electrocatalytic activity have been discussed and correlated with charge separation and radiative recombination of photogenerated electron-hole pairs
Хронографија Генадија Схоларија: поимање времена као одраз идентитета Византинаца (једна студија случаја)
No full textΟ Γεννάδιος Σχολάριος, ο πρώτος οικουμενικός πατριάρχης της Τουρκοκρατίας, συνέγραψε ένα σύντομο χρονογραφικό έργο, το οποίο ο ίδιος αποκαλεί «Χρονογραφία». Αυτή η ιστοριογραφική σύνθεση, ως τελευταίο σύγγραμμά του, θα μπορούσε να ερμηνευθεί και ως αναπαράσταση της αντίληψής του για το χρόνο. Καθώς οι καινούριες προσεγγίσεις στη μελέτη των ταυτοτήτων στο Βυζάντιο τονίζουν τη στενή και άρρηκτη σχέση τους με την έννοια του χρόνου, η ανάλυση του συγκεκριμένου έργου δείχνει πως οι διαφορετικοί τρόποι αντίληψης του χρόνου αντικατοπτρίζουν κατάλληλες ταυτότητες. Η εσχατολογική αντίληψη του χρόνου, στην οποία αντανακλάται και η βασιλική ιδεολογία, διαμορφώνει το έργο και καθορίζει το περιεχόμενό του. Στο περιεχόμενο διακρίνονται επίσης και οι αντικατοπτρίσεις της πολιτικής, δηλαδή της ρωμαϊκής, του ταυτότητας, όπως και της χριστιανικής, οι οποίες προσδιορίζουν τα κύρια στοιχεία μιας πολιτικής συλλογικότητας όπου ταυτίζεται μια ιστορική περίοδος. Συμπεραίνεται πως μετά την Άλωση, τα κύρια στοιχεία με τα οποία συνδέθηκε η ιστορική περίοδος, αυτή που σήμερα ονομάζουμε Βυζαντινή, ήταν: ο θεσμός του αυτοκράτορα, η Εκκλησία και η Κωνσταντινούπολη, η οποία ένωνε τα δύο άλλα. Επιπλέον, η Κωνσταντινούπολη αποτελούσε το συνδυασμό των δύο ταυτοτήτων – της θρησκευτικής και της πολιτικής – δεδομένου ότι ήταν το κέντρο της εκκλησιαστικής και πολιτικής αρχής. Στο τέλος, φαίνεται ότι ο Σχολάριος αντιλαμβανόταν τον χρόνο σύμφωνα με τα μέτρα της βυζαντινής βασιλικής ιδεολογίας, όπου αναγνωρίζεται η επιρροή κοινωνικο-πολιτισμικών παραγόντων.Генадије Схоларије (ca 1403 – 1472), први васељенски патријарх након пада Цариграда 1453. године, саставио је у Mанастиру Светог Јована Продрома, на гори Меникон, у који се повукао након патријарашке службе, једно кратко дело, коме је он сам дао назив Хронографија (Χρονογραφία). Овај историографски састав, настао након Пада, представља адекватну основу за проучавање тога како су ондашњи Ромеји поимали историју једног политичког ентитета који ми данас називамо Византијско царство. Есхатолошко разумевање времена, које је заправо представљало рефлексију византијске царске идеологије, обухватало је све четири савремене категорије времена: космичку, историјску, друштвену и личну. Космичко време, које је у складу са византијском есхатолошком традицијом имало линеарну природу, представљало је одраз хришћанског идентитета, будући да је историјско трајање посматрало кроз призму Светог Писма. Историјско време, које је било неодвојиво од друштвеног, прилагођавало је светску (другим речима – библијску) историју византијској царској идеологији, тако да је на замишљеној правој линији космичког времена приказивало циклусе светских царстава, на чијем је крају било Царство хришћана или Царство Ромеја. Ова идеја је јасно изложена у Схоларијевој Хронографији, где је Византијско царство представљено као врхунац светске историје и чији је Пад најава Христовог другог доласка. Кроз ово кратко дело Схоларије је јасно изложио све елементе са којима је идентификовао историју Византијског царства: цар и идеја о царству као оличењу политичке власти, Црква као носилац свете власти и Цариград, који је, као политички и црквени центар, спајао два претходна елемента. Цариград је уједно био и симбол једног историјског периода, будући да су се у њему спајали политички идентитет, односно тзв. ромејство, и верски, тј. хришћански, идентитет. Све наведено упућује на то да је Схоларијево поимање времена било у складу са мерилима византијске царске идеологије, чиме се још једном потврђује значај друштвено-културолошких фактора при обликовању идентитета.Gennadios Scholarios, the first Ecumenical Patriarch under Ottoman rule, authored a brief chronographical work entitled Chronographia. This historiographical work, as his final written piece, can also be understood as an expression of his conception of time. Contemporary approaches to Byzantine identity studies highlight the intimate and inseparable connection between identity and the notion of time. An analysis of this particular work reveals how varying perceptions of time correspond to distinct identities.Истраживање је спроведено уз подршку Фонда за науку Републике Србије, пројекат #GRANT 10932, (Trans-)Formation of Identities: Orthodox Christians in the Ottoman Balkans (c.1450-c.1750) – FORMIDOX
The Semantic Analysis of Lexemes Derived from the Onomatopoeic Form pras-
No full textУ раду ће се из творбеносемантичке и когнитивнолингвистичке перспективе анализирати мотивна форма прас и њени суфиксирани деривати. Када се утврде и представе творбени смерови добијених деривата, приступиће се њиховој семантичкој анализи.
Циљ нам је да установимо когнитивносемантичке механизме који омогућавају развој
нових значења, и утврдимо на који се начин семантика мотивне форме прас одражава
на лексику њеног семантичко-деривационог гнезда. Развој секундарних значења многих
деривата заснован је на механизмима појмовних метафора и метонимија, као и синестезијских преноса, који ће у раду бити пописани и детаљно описани. Анализа је спроведена
на још необјављеној грађи из Речника српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ, која обухвата лексику дате лексичко-семантичке групе од одреднице прас до
праснути, која припада истом творбеном гнезду.This paper will analyze the motive form pras- and its suffixed derivatives from a word
formation, semantic and cognitive linguistic perspective. Once the derivational directions are
determined and presented, their semantic analysis will be initiated. Our goal is to establish
the cognitive-semantic mechanisms which enable the development of new meanings. The
meanings of derivati ves will be observed by determining how the semantics of the motive
form pras- is reflected in the lexicon of its derivational nest. The development of secondary
meanings of many derivatives is based on the mechanisms of conceptual metaphors and metonymies, as well as synesthetic transfers, which will be listed and described in detail. The
analysis was conducted on the unpublished material of the Dictionary of the Serbo Croatian
Literary and Vernacular Languageof the Serbian Academy of Sciences and Arts, which includes the lexicon of the given lexico-semantic group from the entry pras to prasnuti, which belongs to the same derivational nest
THE SCRIPT OF THE SERBIAN LANGUAGE AND LITERACY IN ITSELF
No full textThis paper presents a theoretical and methodological framework for addressing the
status of the two scripts in the new Serbian orthography, based on historical data about Cyrillic
as a Slavic script and specifically as a Serbian script throughout history and today. To
develop an appropriate framework, key concepts and terms are precisely defined, including
grammatology, graphemics, graphematics, grapheme, letter, allograph, digraph, diacritic
mark, graphy, orthography, and others.
The development of Serbian Cyrillic is analysed in a broader sociolinguistic context,
from its origins in the 12th century to its final formation in the early 19th century. Serbian
Cyrillic is identified as one of the historical manifestations of Cyrillic, which was specifically
developed to meet the needs of recording the Slavic language (during the creation of
Old Church Slavic as the literary form of Proto-Slavic). In this sense, it is concluded that
Serbian culture predominantly belongs to what can be termed the Cyrillic Slavic World
(Pāx Slāvia Cyrillica), a term introduced here for the first time, analogous to Pāx Slāvia
Orthodoxa and Pāx Slāvia Latīna (Rōmāna).
The more recent history of Serbian Cyrillic in the 18th and 19th centuries is examined
through the unsystematic reforms of Dositej Obradović, Atanasije Stojković, Sava Tekelija,
Pavle Solarić, and Jovan Došenović. These reforms culminated in the foundational
changes introduced in 1810 by Sava Mrkalj and Luka Georgijević Milovanov, leading to
the modern form of the Serbian script as defined by Vuk Karadžić in his Serbian Dictionary
of 1818. The paper also identifies current issues concerning Cyrillic as the official script in
the Republic of Serbia.Рад представља основу за решавање статуса двају писама у новом српском
правопису, изведену на основу историјских података о ћирилици као словенском
писму, али и као српском писму кроз историју и данас. Српска ћирилица се
одређује као један од историјски остварених израза ћирилице као специјалнога
писма развијенога за потребе бележења словенскога језика (у епоси стварања
старословенскога, као књижевнога израза прасловенскога језика). У том смислу,
закључује се да српска култура превасходно припада свету који се може назвати
ћириличким, па се овде први пут употребљава израз Pāx Slāvia Cyrillica, аналоган
терминима Pāx Slāvia Orthodoxa и Pāx Slāvia Latīna (Rōmāna). Прати се историја
српскe ћирилице од њенога стварања до реформи спроведених у XVIII и XIX
веку и утврђују актуелни проблеми у вези са ћирилицом као службеним писмом
у Републици Србији
Serbian Gypsy Jazz: Origins, Development, Results
No full textThis study investigates the genesis and development of a popular music style, Serbian gypsy jazz, utilizing Radoslav Đokić’s sociological theory of cultural hybrids and paradigmatic transformations. In the Serbian context, the term gypsy jazz encompasses two discernible traditions: one stemming from the original French jazz manouche or jazz tsigane of Django Reinhardt, and the other an authentic local hybrid genre. This research focuses specifically on the latter – the indigenous Serbian hybrid. The methodology involves analyzing the origins of Serbian gypsy jazz and tracing its four distinct stages of evolution, supported by various musical examples. To illustrate the final stage of cultural permeation, I concentrate on the output of the versatile Serbian singer, composer, and multi-instrumentalist, Ljubiša Stojanović Louis (1952–2011)
Музика Зорана Ерића за представе Поглед у небо и Звер на месецу
No full textУ овој студији реализован је аналитички осврт на оригиналну музику Зорана Ерића (1950–2024) за позоришне представе Звер на месецу (прем. 27.4.2002; реж. Небојша Брадић, Београдско драмско позориште) и Поглед у небо (прем. 30.4.2003; реж. Љиљана Тодоровић, Звездара театар). Анализа и интерпретација остварених аналитичких увида проистичу из примене реконструктивно-аналитичког метода који сам развила у својој докторској дисертацији, са циљем да идентификујем механизме сценског елемента музике у овим позоришним представама
Yugoslavia and Eurocommunism: Yugoslavia and the Italian Communist Party in the Sixties and the Seventies
No full textThis book examines the relationship between Yugoslav and Italian communists in the 1960s and the 1970s, with particular emphasis on the 1970s and the emergence of Eurocommunism. Focusing on the League of Communists of Yugoslavia and the Italian Communist Party, it analyses the interaction between the two most reformist parties within the international communist movement and their shared attempts to rethink and transform communism under changing domestic and international conditions.
The study explores the political, ideological, and strategic factors that brought the two parties closer together, including their mutual distancing from Soviet orthodoxy and their emphasis on national roads to socialism. At the same time, the book carefully examines the limits of this convergence. By tracing cooperation, dialogue, and tensions between the two parties, the book sheds light on broader debates about reform, legitimacy, and innovation within late Cold War communism, offering new insights into the possibilities and contradictions of socialist transformation in the 1970s
Serbian dialectology in the new century
No full textУ раду се даје кратак преглед активности у дијалектолошким истраживањима у новом столећу, која се надовезују на оно што је урађено у претходном периоду: описивање народних говора, бележење и обрађивање дијалекатске лексике, утврђивање ареала трију од раније познатих фонолошких особина у српским народним говорима (префонологизација некадашњег квантитета у вокалски квалитет, тј. неједнака судбина дугих и кратких вокала е и о на терену призренско-јужноморавског дијалекта, фонолошка инивидуалност старога гласа јат и тзв. копаонички неоакут), као и ареала новооткривеног кратког акута. Показује се да, и поред неповољних историјско-политичких прилика, број дијалектолошких монографија расте, дијалекатска лексикографија (посебно у јужној и источној Србији) се и даље развија, и оно што је веома важно, упркос бројним проблемима, није прекинут рад на домаћим и међународним лингвистичким пројектима. Такође, поред традиционалних настојања да се опишу фонолошки, морфолошки и лексички ниво народних говора (пре него што се они потпуно промене), у српској дијалектологији је све присутније истраживање дијалекатске синтаксе.Serbian dialectology in the new century. The paper presents a brief overview of activities in dialectological research in the 21st century, which build upon work done in previous periods: describing vernacular speeches, recording and analyzing dialectal vocabulary, determining the areas of three previously known phonological features in Serbian vernaculars (the prephonologization of what was formerly vowel quantity into vowel quality, i.e., the different fates of long and short vowels e and o in the Prizren – South Morava dialect area; the phonological individuality of the old jat sound; and the so-called Kopaonik neoacute), as well as the area of the newly discovered short neoacute accent. It is observed that, despite unfavourable historical and political circumstances, the number of dialectological monographs is growing, dialectal lexicography (especially in southern and eastern Serbia) continues to develop, and, importantly, work on local and international linguistic projects has been developing without interruptions, despite numerous challenges. Additionally, alongside traditional efforts to describe the phonological, morphological, and lexical levels of vernacular speeches (before they change completely), research into dialectal syntax is becoming increasingly prominent in Serbian dialectology