REPONIVS - Repository of Scientific Institute for Veterinary Medicine of Serbia
Not a member yet
1296 research outputs found
Sort by
Calves' nasal swabs
No full textКомплекс респираторних болест говеда (БРД) је стални здравствени и економски изазов у одгоју говеда како млечних тако и товних раса. Док је епизоотиолошки значај БРД-а у САД процењен на 75% морбидитета и 57% морталитета у одгоју јунади, у Србији се опсежна стратификована опсервација не спроводи, а узорци који стигну на анализу су често појединачни и узорковани тек након неколико неуспешних антибиотиских третмана. Бактеријски узрочници се најчешће изолују post mortem, док је при pre mortem дијагностици из узорака носних брисева најчешће непоуздана. Достављени носни брисеви су најчешће комплет за брис намењени хуманој медицини и због контаминације бактеријама у носном каналу (vestibulum nasi) тешко се уочавају и изолују патогени микроорганизми.
Да би се поспешило узорковање носних брисева, током акутне фазе обољења боље је узети трансназални брис грла, иза тонзиларне регије након напајања. У ту сврху се могу користити цитолошки брисеви намењени за дијагностику обољења материце кобила или крава ако су направљени од меког материјала. Брис затим ставити у транспортну подлогу а уколико се тражи и налаз на микоплаземе користити још један брис и транспортну подлогу за молекуларне анализе.
Дијагностика је првенствено усмерена на значајније патогене који су чешће описивани као репираторна патологија јунади као што су: Mannheimia haemolitica, Pasteurella multocida, Histophilus somni, Bibersteinia trechalosi и Micoplasma bovis. Уз анализу урадити и антибиограм по могућности. Потпуно искорењивање бактеријских узрочника комплекса респираторних болест говеда из производње је тежак циљ због присуства великог броја узрочника и серотипова као и различитих извора заразе, па је зато потребно донети правилну стратегију контроле за спречавање ризика од контаминације. Превенција и имплементација биосигурносних мера. Велика је одговорност на узгајивачима на примени постојећих и унапређењу нових стандарда.Bovine respiratory disease complex (BRD) is a constant health and economic challenge in cattle breeding of both dairy and fattening breeds. While the epizootiological significance of BRD in the USA is estimated at 75% of morbidity and 57% of mortality in beef cattle, in Serbia extensive stratified observation is not carried out, and samples that arrive for analysis are often individual and sampled only after several unsuccessful antibiotic treatments. Bacterial pathogens are most often isolated postmortem, while pre-mortem diagnostics from nasal swab samples are most often unreliable. The nasal swabs supplied are most often swab kits intended for human medicine and, due to bacterial contamination in the nasal canal (vestibulum nasi), pathogenic microorganisms are difficult to observe and isolate. To facilitate the sampling of nasal swabs, during the acute phase of the disease, it is better to take a transnasal throat swab, behind the tonsillar region after feeding. For this purpose, cytological swabs intended for the diagnosis of uterine diseases in mares or cows can be used if they are made of soft material. The swab should then be placed in a transport medium and if mycoplasma findings are also sought, another swab and transport medium should be used for molecular analysis. Diagnostics is primarily focused on the most important pathogens that are more often described as respiratory pathology in cattle, such as: Mannheimia haemolitica, Pasteurella multocida, Histophilus somni, Bibersteinia trechalosi and Mycoplasma bovis. An antibiogram should be performed along with the analysis if possible. Complete eradication of bacterial pathogens of the bovine respiratory disease complex from production is a difficult goal due to the presence of a large number of pathogens and serotypes as well as different sources of infection, so it is necessary to adopt a proper control strategy to prevent the risk of contamination. Prevention and implementation of biosecurity measures. Breeders have a great responsibility to implement existing and improve new standards.Zbornik kratkih sadržaj
Histophilus somni isolated from nasal swabs of calves
No full textСви чланови породице Pasteurellaceae су факултативно анаеробни и оксидаза позитивни грам негативни кокобацили. Род Histophilus представљају грам-негативни штапићи, ширине мање од микрометра и дужине 1–3μm, мада понекад формирају дуже филаменте. Угљен диоксид у концентрацијама 5-10% поспешује раст неких врста, док је код неких неопходан. Ћелијски зид неких од ветеринарски значајних патогена из ове фамилије као што су Glaesserella parasuis, Haemophilus spp. и H. somni садржи липоолигосахарид (LOS), молекул сличан по структури и функцији липополисахариду (LPS) других грам-негативних бактерија. Липоолигосахарид има релативно сложено језгро олигосахарида, али му недостаје дугачак полимерни ланац О-антигена који се види у LPS код H. Somni. Показало се да LOS пролази кроз фазне варијације што доводи до периодичних промена у експресији епитопа услед промена у угљеним хидратима у деловима LOS. Ова фазна варијација помаже H. somni да избегне адаптивни одговор имуног система домаћина; такође чини бактерију отпорном на лизу бактерија услед активације комплемента. Као резултат наведеног, изолати који пролазе кроз фазну варијацију су вирулентнији.
Припадници родова Histophilus су нормални становници горњих дисајних путева; поред тога, могу се нацћи и међу нормалном флором урогениталног тракта. Болест настаје када H. somni дође до анатомских структура где нема нормалне сапрофитне микрофлоре. Није сасвим јасно да ли је инвазивни процес инфекције случајна „контаминација“ претходно стерилног места услед неке примарне повреде као што је траума, примарна вирусна инфекција или имуносупресија повезана са транспортним стресом или другим фактором животне средине. Бактерија H. somni је узрочник респираторних, срчаних, гениталних болести и септикемије код говеда и оваца, ређе коза. Изазива гнојну бронхопнеумонију или фибринозну плеуропнеумонију код преживара, доприноси настанку „транспортне грознице“, заједно са вирусним агенсима, Mannheimia haemolytica, P. multocida и/или Mycoplasma bovis.All members of the Pasteurellaceae family are facultative anaerobic and oxidase-positive gram-negative coccobacilli. The genus Histophilus comprises gram-negative rods, less than one micrometer in width and 1–3μm in length, although they can sometimes form longer filaments. Carbon dioxide concentrations of 5-10% stimulate the growth of some species, and it is even necessary for others. The cell walls of some veterinary pathogens in this family, such as Glaesserella parasuis, Haemophilus spp., and H. somni, contain lipooligosaccharide (LOS), a molecule similar in structure and function to the lipopolysaccharide (LPS) of other gram-negative bacteria. LOS has a relatively complex oligosaccharide core but lacks the long polymeric O-antigen chain seen in LPS. In H. somni, LOS undergoes phase variation, causing periodic changes in epitope expression due to carbohydrate variations in parts of the LOS. This phase variation helps H. somni evade the host's adaptive immune response and makes the bacterium resistant to complement activation and subsequent bacterial lysis. Isolates that undergo phase variation are more virulent as a result. Furthermore, some H. somni strains can transfer the host's sialic acid to the end of their LOS, making the bacterial cell even more resistant to complement fixation and antibody binding. H. somni expresses a large surface protein capable of binding and inactivating the host's immunoglobulin A.
Members of the genus Histophilus are normal inhabitants of the upper respiratory tract and can also be found in the normal flora of the urogenital tract. Disease occurs when H. somni reaches normally sterile sites. It is unclear whether the invasive infection process is accidental "contamination" of a normally sterile site due to a primary insult such as trauma, primary viral infection, or immunosuppression associated with transport stress or other environmental factors.
Bacteria previously known as Haemophilus somnus, Haemophilus agni, and Histophilus ovis are now classified as H. somni. Histophilus somni is the causative agent of respiratory, cardiac, septicemic, and genital diseases in cattle and sheep, and less frequently in goats. It causes purulent bronchopneumonia or fibrinous pleuropneumonia in ruminants. It contributes to "shipping fever" along with viral agents, mycoplasmas, Mannheimia haemolytica, P. multocida, and/or Mycoplasma bovis.Zbornik kratkih sadržaj
Application of medicinal herbs in veterinary medicine
No full textПримена лековитих биљака последњих година добија на значају у ветеринарској медицини. Велики број лековито-зачинских биљака које су самоникле, могу или се узгајају као ратарске културе, расту на подручју Западног Балкана и имају примену у медицини. Историјска употреба лековитог биља за лечење и превенцију болести животиња позната је од давнина на нашем подручју. Лековито биље садржи бројне метаболите који служе као одбрамбени агенси од патогених микроорганизама. Бројни активни принципи које поседују биљке могу се користити као природна замена за антибиотике, а који испољавају антиинфламаторна, антиоксидативна, антисептична и имуномодулаторна својства у организму. Поједине биљке имају лаксативни ефекат, који као активне материје садрже антрахинонске гликозиде (кора крушине и лист сене, корен белог слеза) или ароматична једињења која подстичу секрецију сокова за варење и стимулишу цревну персталтику. Такође, примена чајева са високим садржајем танина, зауставља секрецију и губитак течности, што убрзо доводи до нормализовања столице у терапији дијареја код животиња. Танини, такође, имају адстригентни ефекат, с обзиром да реагују са протеинима бактеријским спољног омотача, спречавајући их да дођу у контакт са слузницом црева. Додатно, бројне биљке поседују биоактивна биљна секундарна једињења, као што су алкалоиди, флавоноиди, сапонини, танини, феноли, терпеноиди, етерична уља и пиперин, који побољшавају конверзије хране, регулишу микрофлору дигестивног тракта и појачавају имунитет. У терапијске сврхе лековите биљке могу се користити као чајеви, екстракти, затим као свеже или суво биље, као уља декокти, слузи и тинктуре. Због тога, сврха овог рада била је да укаже на значај лековитог биља кроз примере и индикације за њихову примену.The use of medicinal plants has gained importance in veterinary medicine in recent years. Many medicinal and spicy plants that grow wild or are cultivated as field crops in the Western Balkans have medical uses. The historical use of medicinal plants for the treatment and prevention of animal diseases has been known since ancient times in our area. Medicinal plants contain numerous metabolites that serve as defense agents against pathogenic microorganisms. Numerous active principles possessed by plants can be used as natural substitutes for antibiotics, exhibiting anti-inflammatory, antioxidant, antiseptic and immunomodulatory properties in the body. Certain plants have a laxative effect, which contain anthraquinone glycosides as active substances: pear bark and senna leaf, marshmallow root, or aromatic compounds that stimulate the secretion of digestive juices and stimulate intestinal peristalsis. Also, the use of teas with a high tannin content stops secretion and fluid loss, which quickly leads to normalization of stool in the treatment of diarrhea in animals. Tannins also have an astringent effect, since they react with bacterial proteins of their outer shell, preventing them from encountering the intestinal mucosa. Additionally, numerous plants possess bioactive plant secondary compounds such as alkaloids, flavonoids, saponins, tannins, phenols, terpenoids, essential oils, and piperine that improve metabolism, improve food conversion, and regulate the microflora of the digestive tract. For therapeutic purposes, medicinal plants can be used as teas, extracts, fresh or dried herbs, as oils, decoctions, mucilages and tinctures. Therefore, the purpose of this paper was to highlight the importance of medicinal plants through examples and indications for their use.Zbornik radov
Practical approach to the diagnosis of subclinical endometritis in dairy cows
No full textГлобално говедарство, а нарочито производња млека, пролази кроз период значајних промена. Масовна примена савремених репродуктивних технологија, укидање квота за млеко унутар земаља Европске Уније, повећање величине стада, као и промене у системима производње и аграрној политици, значајно су утицали на генетску структуру у млечном говедарству. У том контексту, супклинички ендометритис (СЦЕ) је постао значајан проблем у менаџменту репродукције и оправданости производње. Супклинички ендометритис карактерише одсуство клинички видљивих знакова болести. Једини показатељ да је запаљење присутно је повећан број полиморфонуклеарних ћелија (ПМН) у цитолошком препарату добијеном брисом ендометријума. Стога, за дијагностику СЦЕ су поред рутунских, неопходне и додатне дијагностичке методе. Дисфункција ПМН представља главни механизам настанка СЦЕ. Етиолошки чиниоци који се доводе у везу са СЦЕ су продужени инфламаторни одговор, бактеријска контаминација, метаболички и минерални дисбаланси, односно неадаптација на постпартални период. Супклинички ендометритис резултује смањеном стопом концепције након првог вештачког осемењавања, а тиме и продужењем сервис периода. Дијагностика се заснива на утврђивању процента ПМН у цитолошком размазу ендометријума након 21. дана после тељења. Дијагностички „златни стандард“ не постоји, али цитолошке технике – попут „Cytobrush“, „Cytoprint“ методе и лаваже материце показују највећу поузданост. Ултразвук и биопсија се користе као допунске методе. У последњих неколико година интезивно се испитује и улога биомаркера. У литератури и у стручној академској заједници постоји широка дискусија у вези с преваленцијом СЦЕ. Разлог томе је несистематичност дијагностичких критеријума, сходно данима узорковања материјала и граничним вредностима. Имајући у виду комплексну етиопатогенезу и дијагностичке изазове, неопходна су даља истраживања ради дефинисања стандардизованих протокола за рану и поуздану дијагностику СЦЕThe global cattle industry, particularly dairy production, is undergoing significant transformation. The widespread implementation of modern reproductive technologies, abolition of milk quotas within EU member states, herd size expansion, and changes in production systems and agricultural policy have substantially influenced the genetic structure of dairy cattle. In this context, subclinical endometritis (SCE) has emerged as a relevant issue in reproductive management and production efficiency. SCE is characterized by the absence of clinical signs. The only indication of underlying inflammation is an elevated number of polymorphonuclear cells (PMNs) in cytological smears obtained by endometrial cytological samples. Therefore, in addition to routine examinations, supplementary diagnostic techniques are essential. PMN dysfunction is considered a central mechanism in the development of SCE. Etiological factors associated with SCE include prolonged inflammatory response, bacterial contamination, metabolic and mineral imbalances, and inadequate adaptation to the postpartum period. SCE results in reduced conception rates following first artificial insemination and consequently prolongs the service period. Diagnosis is based on the percentage of PMNs in cytological smears of the endometrium collected after the 21st day postpartum. Although a diagnostic “gold standard” has not been established, cytological techniques such as the Cytobrush, Cytoprint method, and uterine lavage have demonstrated the highest reliability. Ultrasonography and biopsy serve as auxiliary methods. In recent years, biomarkers have also been intensively investigated. Scientific discourse continues regarding SCE prevalence, largely due to inconsistent diagnostic criteria related to sampling timing and threshold values. Given the complex etiopathogenesis and diagnostic challenges, further research is required to develop standardized protocols for early and reliable detection of SCE.Zbornik radov
Vaccination programs against infectious laryngotracheitis – examples from practice
No full textВакцинација представља један од најефикаснијих начина превенције појаве болести у савременом живинарству. Интензивна живинарска производња се свакодневно суочава са многим респираторним болестима, од којих инфективни ларинготрахеитис (ИЛТ) представља један од највећих ризика. У прилог овоме говоре и значајни економски губици који настају у производњи, приликом појаве болести. На основу искустава са терена и доступних података из литературе, приказани су различити приступи вакцинацији, од примене живих атенуираних (СЕО-пилећи ембриони и ТСО-култура ткива) вакцина, до увођења савремених рекомбинантних векторских вакцина, заснованих на херпес вирусу ћурака (rHVT-LT). Вакцинација применом рекомбинантне вакцине у инкубаторској станици и живе вакцине у одгоју, показала се као ефикасна мера у сузбијању ширења вируса ИЛТ, у подручјима са високим ризиком од појаве ИЛТ. Поред ових комбинованих програма, у употреби су и програми коју укључују примену две дозе живе вакцине, најчешће на фармама на којима је присутан ИЛТ вирус. Код примене оваквих програма мора се водити рачуна о појави латентне инфекције (реактивације вакциналног вируса) услед присуства неког стресног стања. Установљено је да се најбољи резултати постижу када је вакцинација усклађена са строгим биосигурносним мерама. Искуства из недавне појаве ИЛТ у региону показују да недостатак или неодговарајућа примена вакцинације представља главни фактор ризика у појави и ширењу болести. Због тога се препоручује увођење обавезне вакцинације у подручјима са високим ризиком од појаве болести.Vaccination represents one of the most effective methods for preventing disease outbreaks in modern poultry production. Intensive poultry farming is continuously challenged by various respiratory diseases, among which infectious laryngotracheitis (ILT) poses one of the greatest risks. This is evidenced by the significant economic losses associated with ILT outbreaks. Based on practical experience and data from the literature, different vaccination strategies are presented, ranging from the use of live attenuated vaccines (CEO-chicken embryos and TCO-tissue culture) to the implementation of modern recombinant vector vaccines based on turkey herpesvirus (rHVT-LT). Vaccination using a recombinant vaccine in the hatchery and a live vaccine during the rearing period has proven to be an effective approach in controlling the spread of the ILT virus in high-risk areas. In addition to these combined programs, there are protocols involving the administration of two doses of live vaccine, most used on farms where ILT virus is already present. When applying such programs, attention must be paid to the risk of latent infection (reactivation of the vaccine virus) triggered by stress factors. The best results are achieved when vaccination is coordinated with strict biosecurity measures. Experiences from recent ILT outbreaks in the region indicate that lack of vaccination or improper implementation of vaccination protocols is the main risk factor in the emergence and spread of the disease. Therefore, mandatory vaccination is recommended in areas with a high risk of ILT occurrence.Zbornik radov
Aspects of postoperative therapy of displaced abomasum of high-yielding dairy cows
No full textДислокација сиришта је значајан здравствени проблем у патологији дигестивног тракта високомлечних крава. Промена положаја сиришта представља топографску гастропатију која се појављује у више облика, као дислокација сиришта на лево, дислокација сиришта на десно и торзија сиришта. У зависности од облика дислокације сиришта постоји више развијених облика лечења од конзервативних, класичних хируршких до лапароскопских техника које су минимално инвазивне. Иако се данас сматра да је оперативни захват неизоставни део терапије дислокације сиришта, подједнак значај има и медикаментозна терапија. Она је незаобилазни део поступка са животињама, како пре, тако и после оперативног третмана. Најважнији патофизиолошки поремећаји који настају при дислокацији сиришта су хемоконцентрација (дехидратација), липомобилизација, метаболичка алкалоза и инфламација. Хемоконцентрација настаје као резултат дехидратације већег степена. Дехидратација се јавља због отежане, па чак и онемогућене пасаже садржаја из преджелудаца и сиришта у црева. Највећи степен дехидратације настаје код крава са десностраном дислокацијом сиришта. Сама дехидратација организма се релативно лако може дијагностиковати методама клиничког прегледа, док се промене у концентрацији биохемијских параметара крви и електролита у крви могу дијагностиковати једино лабораторијски. Ове промене врло често могу да буду одлучујуће у прогнози исхода болести, нарочито у фази реконваленсценције после оперативног захвата. Стога обавезан вид терапије после оперативног третмана јесте надокнада течности и електролита, примена глукогенопластичних једињења и раствора глукозе, апликација нестероидних антиинфламаторних лекова и антибиотика. Пре свега треба надокнадити концентрације натријума, калијума и хлора који су редовно нижи од физиолошких вредности код оболелих животиња. Данас се сматра да се рехидратација растворима електролита треба обавити пре операције интравенски, а да после оперативног третмана растворе електролита треба давати перорално.Displacement of the abomasum is a critical health problem in the pathology of the digestive tract of high-yielding cows. Displacement of the abomasum represents a topographical gastropathy that occurs in multiple forms: left displaced abomasum, right displaced abomasum and torsed abomasum. Depending on the form of abomasal displacement, several treatment options have been developed, ranging from conservative methods and classical surgical techniques to minimally invasive laparoscopic procedures. Although surgery is an indispensable part of the treatment of displaced abomasum; however, conservative (drug) aproach is considered as very important part of the treatement, both before and after surgery. Pathophysiology of displacement of the abomasum can involve hemoconcentration (dehydration), lipomobilization, metabolic alkalosis and inflammation. Hemoconcentration occurs as a result of severe dehydration when contents can't pass from the rumen and abomasum into the intestines. The highest degree of dehydration occurs in cows with right displaced abomasum. Dehydration of the body itself can be diagnosed relatively easily by clinical examination methods, while changes in the concentration of biochemical parameters of the blood and electrolytes in the blood can only be diagnosed in the laboratory. These changes can very frequently be decisive in the prognosis of the outcome of this disease, especially in the convalescence phase after surgery. So, after surgery, it's essential to provide therapy that includes replacing fluids and electrolytes, giving gluconeoplastic compounds and glucose solution, and administering non-steroidal anti-inflammatory drugs and antibiotics. First of all, the concentrations of sodium, potassium and chlorine, which are regularly lower than physiological values in sick animals, should be compensated. Today, it is believed that rehydration with electrolyte solutions should be performed intravenously before surgery and that after surgical treatment, electrolyte solutions should be administered orally.Zbornik radov
Large game meat production and consumption in Serbia
No full textGame meat has always been a part of the human diet. It is rich
in protein and low in fat, and its consumption is increasing across
Europe. The main objective of this paper is to enhance knowledge
and understanding of large game meat production and consumption
in Serbia. This study uses the official data provided by the Statistical
Office of the Republic of Serbia to calculate average hunting ground
size, game population density and harvest rate. Game meat
production data were obtained from four large game meat
processing facilities and used for calculation of game meat yield and
consumption rate. Serbia has a relatively small number of hunters,
yet hunting grounds are extensive, covering nearly 92.6% of the
country’s territory. Among large game species, roe deer constitute
the most abundant population in Serbia. This population is
characterized by medium size and density, with a relatively low
harvest rate compared to other European countries. Wild boars are
the most frequently hunted large game species in Serbia. Although
their population density is low, it varies significantly across different
hunting grounds, and the harvest rate remains high. The red deer
population is comparable in size to that of neighboring countries, but
has low density and a low harvest rate primarily due to ongoing
population increase programs. The fallow deer population is steadily
declining. Consumption rate, as well as game meat production
Serbia is lower than in most European countries. A Serbian resident consumes as little as 0.120 kg of large game meat annually,
accounting for just 0.3% of total meat consumption. These data
represent the first quantitative data on game meat consumption in
Serbia. Our findings suggest that there is significant potential to
promote large game meat and boost its consumption in Serbia,
especially considering the lower price of game meat – such as wild
boars compared to domestic pork, and venison compared to beef.Meso divljači je oduvek deo ishrane čoveka, bogato je
proteinima, ima nizak sadržaj masti. U Evropi se zapaža trend
porasta konzumiranja. Osnovni cilj ovog rada je unapređenje
postojećeg znanja i razumevanja proizvodnje i konzumiranja mesa
krupne divljači u Srbiji. U radu su korišćeni zvanični podaci
Republičkog zavoda za statistiku Srbije za izračunavanje prosečne
veličine lovišta, gustine populacije divljači i odstrela. Podaci o
proizvodji mesa divljači dobijeni iz četiri veća objekta za obradu
mesa krupne divljači su korišćeni za izračunavanje prinosa mesa i
konzumiranja mesa divljači. Srbiju odlikuje relativno mali broj
lovaca, lovišta su velika i zauzimaju gotovo 92,6% teritorije države.
Srne su najbrojnija populacija krupne divljači u Srbiji, populacija je
srednje veličine i gustine u odnosu na ostale Evropske zemlje a udeo
odstrela je nizak. Divlje svinje su najčešće lovljena vrsta krupne
divljači u Srbiji, gustina populacije je niska ali značajno varira po
lovištima dok je odstrel je visok. Veličina populacija običnog jelena
je slična susednim zemljama, gustina je niska a zbog programa
povećanja populacije odstrela je nizak. Populacija jelena stalno opada, u nekim delovima Srbije je istrebljen. U odnosu na
druge zemlje Evrope, Srbija je jedan od najmanjih proizvođača mesa
krupne divljači, takođe količina mesa divljači koja se konzumira po
glavi stanovnika je niska. Prosečan stanovnik Srbije pojede 0,120 kg
mesa krupne divljač, što čini svega 0,3% ukupne potrošnje mesa. Ovo
su prvi kvantitativni podaci o konzumiranju mesa divljači u Srbji.
Naši podaci ukazuju da postoji prostor za popularizaciju mesa
krupne divljači i povećanje potrošnje u Srbiji, posebno treba uzeti u
obizir i nižu cenu mesa koje npr. imaju divlje svinje u odnosu na
domaće svinje, kao i jelensko meso u odnosu na junetinu
Biochemical serum profile of pigs naturally infected with hepatitis e virus
No full textHepatitis E is a zoonotic disease, recognized globally as a major cause of acute viral hepatitis in both humans and pigs.
This study focused on the biochemical serum profile analysis of 12 pigs, all of which previously tested positive for HEV
RNA by RT-PCR in rectal swab samples.Proceeding
Metagenomic analysis of viruses in mosquito populations in the territory of Vojvodina and Belgrade, Serbia
No full textКомарци представљају векторе великог броја вируса који могу бити значајни патогени за људе и животиње. Главни циљ ове студије био је да се истражи вирусни микробиом (виром) у популацијама комараца врста Culex pipiens, Aedes albopictus и Anopheles maculipennis complex. Подручје истраживања обухватало је територију покрајине Војводине и град Београд, Србија. Узорковање одраслих женки комараца вршено је у урбаним, полуурбаним и руралним срединама и спроведено је у периоду од априла до августа 2024. године. Комарци су прикупљани помоћу клопки типа НС2, БГ про и БГ Сентинел, након чега је извршена њихова морфолошка идентификација. Материјал за екстракцију нуклеинских киселина представљало је укупно 50 збирних узорака, са по максимално 25 комараца по узорку, који су били разврстани према врстама комараца и локацији прикупљања. Након екстракције, извршена је амплификација вирусних нуклеинских киселина, припрема библиотеке и секвенцирање путем платформе Illumina. Биоинформатичка обрада података се састојала из уклањања адаптера и секвенци са слабим квалитетом, издвајања вирусних секвенци, поравнања са базама података вирусних генома и гена, таксономске класификације и функционалне анотације. De novo састављање генома и делова генома омогућило је идентификацију вируса и њихову даљу карактеризацију. Најзаступљеније вирусне таксоне чинили су Riboviria, Monodnaviria, Duplodnaviria i Varidnaviria. У већини узорака детектовани су некатегоризовани РНК вируси, укључујући Culex negev-like virus 1 и Anopheline-associated C virus. У значајном броју узорака фрагменти генома су класификовани као Naldaviricetes, док у појединим узорцима није детектовано присуство РНК вируса. У неколико узорака детектован је Alphamesonivirus, повезан са респираторним инфекцијама коња као и Merida-like virus (rhabdovirus). Резултати овог истраживања наглашавају улогу метагеномског надзора у разумевању вирусне разноврсности у популацијама комараца, а добијени резултати унапређују систем континуираног надзора и потврђују његов значај у циљу идентификације претећих зоонозних патогена, повећања приправности и одговора на епидемије кроз рану детекцију и процену ризика.Mosquitoes serve as vectors for a wide range of viruses that can be significant pathogens for humans and animals. The main objective of this study was to investigate the viral microbiome (virome) in mosquito populations of the species Culex pipiens, Aedes albopictus, and the Anopheles maculipennis complex. The study area covered the territory of Vojvodina and the city of Belgrade, Serbia. Sampling of adult female mosquitoes was conducted in urban, semi-urban, and rural environments from April to August 2024. Mosquitoes were collected using NS2, BG Pro, and BG Sentinel traps, followed by their morphological identification. The material for nucleic acid extraction consisted of 50 pooled samples, with a maximum of 25 mosquitoes per sample, categorized based on mosquito species and collection location. After extraction, viral nucleic acid amplification, library preparation, and sequencing were performed using the Illumina platform. The bioinformatics data processing included the removal of adapters and low-quality sequences, extraction of viral sequences, alignment against viral genome and gene databases, taxonomic classification, and functional annotation. De novo genome and partial genome assembly enabled virus identification and further characterization. The most prevalent viral taxa detected were Riboviria, Monodnaviria, Duplodnaviria, and Varidnaviria. Unclassified RNA viruses were identified in most samples, including Culex negev-like virus 1 and Anopheline-associated C virus. In a significant number of samples, genome fragments were classified as Naldaviricetes, while some samples did not contain detectable RNA viruses. A few samples contained Alphamesonivirus, associated with equine respiratory infections, as well as Merida-like virus (rhabdovirus). The results of this study emphasize the role of metagenomic surveillance in understanding viral diversity in mosquito populations. The findings contribute to strengthening continuous surveillance systems and confirm their importance in identifying emerging zoonotic pathogens, enhancing preparedness, and responding to epidemics through early detection and risk assessment.Zbornik kratkih sadržaj
Catabolism of maternal antibodies in piglets
No full textНоворођена прасад добијају антитела од мајки, преко колострума, која их у раном периоду штите од заразних болести, јер је њихов адаптивни имуни систем још увек незрео. Имуноглобулини класе Г (IgG) представљају доминантну класу и обезбеђују пасивни имунитет против патогена као што су вирус инфлуенце типа А и вирус репродуктивног и респираторног синдрома свиња (ПРРСВ). Међутим, матернална антитела се током времена катаболишу, што доводи до постепеног опадања њиховог титра у циркулацији, услед чега прасад постају све подложнија инфекцијама. Брзина катаболизма матерналних антитела код прасади зависи од више фактора, укључујући количину и квалитет унетог колострума, специфичност антитела и функцију неонаталног Fc рецептора (FcRn). Полуживот IgG антитела добијеног од мајке обично се креће између 10 и 20 дана, при чему титар ПРРСВ-специфичних антитела спорије опада у поређењу са IgG специфичним за инфлуенцу. Како ниво матерналних антитела опада, прасад пролазе кроз привремени период повећане осетљивости на инфекције, познат као "јаз имунитета". Током овог периода, постоји ризик од настанка инфекције пре него што њихов сопствени имуни одговор постане довољно развијен. У овом истраживању, ЕЛИСА тестом анализирани су крвни серуми прасади почевши од петог дана након рођења до трећег месеца старости у двонедељним интервалима на присуство спефичичних антитела против вируса инфлуенце типа А и ПРРСВ. Разумевање динамике катаболизма матерналних антитела је кључно за оптимизацију стратегија вакцинације, јер високи нивои резидуалних матерналних антитела могу ометати активну имунизацију.Neonatal piglets acquire maternal antibodies through colostrum, providing early protection against infectious diseases due to the immaturity of their adaptive immune system. Immunoglobulin G (IgG) is the predominant antibody class, ensuring passive immunity against pathogens such as influenza A virus (IAV) and porcine reproductive and respiratory syndrome virus (PRRSV). However, maternal antibodies undergo catabolism over time, leading to a gradual decline in their circulating titers, thereby increasing piglets' susceptibility to infections. The rate of maternal antibody catabolism depends on several factors, including the quantity and quality of colostrum intake, antibody specificity, and the function of the neonatal Fc receptor (FcRn). The half-life of maternally derived IgG typically ranges between 10 and 20 days, with PRRSV-specific antibodies declining more slowly compared to influenza-specific IgG. As maternal antibody levels wane, piglets experience a transient period of heightened susceptibility to infections, known as the "immunity gap." During this phase, there is an increased risk of infection before the piglets’ own immune system is sufficiently developed. In this study, ELISA was used to analyze piglet serum samples for the presence of specific antibodies against IAV and PRRSV. Sampling was conducted at two-week intervals from the fifth day after birth until three months of age. Understanding the dynamics of maternal antibody catabolism is crucial for optimizing vaccination strategies, as high residual maternal antibody levels can interfere with active immunization.Zbornik kratkih sadržaj