RPBF - Faculty of Orthodox Theology Repository University of Belgrade
Not a member yet
854 research outputs found
Sort by
Towards Interdisciplinary Researches in Biblical Exegesis: The Wedding in Cana of Galilee (John 2,1-11) in the Fresco Painting of Kalenić Monastery
No full textЗамишљен да послужи афирмацији интердисциплинарног приступа у библијској егзегези, предложени рад истражује путеве и домете библијске рецепције у једној репрезентативној фресци српског средњовековног сликарства. У првом делу рада издвајају се литерарне и теолошке структуре епизоде која приповеда о првом знамењу Исуса Христа свадби у Кани галилејској (Јн 2, 1-11). У другом делу, композиција фреске истог садржаја у манастиру Каленићу сагледава се у пресеку издвојених библијских структура и њеног храмовног контекста, чиме се напредује ка закључку о актуализацији библијских значења у живопису Каленића. Радом се успоставља ерминевтички оквир у којем је за значајан фактор у настанку каленићке фреске могуће именовати способност сликара у тумачању библијског текста, чиме се одговара на захтев библијске егзегезе за постизањем аутентичног израза кроз сарадњу са другим хуманистичким дисциплинама.The presented study is intended to incite the interdisciplinary approach in the field of biblical exegesis and to affirm its need for an authentic expression through the relationship with other humanistic disciplines. In the first part of the research, the literary and theological structure of the Gospel episode that narrates about the first sign of Jesus Christ the Wedding in Cana of Galilee (John 2,1-11) are extracted. In the second part, the composition of the Kalenić fresco is considered in the intersection of the unique temple context and the extracted biblical structures, by which the conclusion about the actualization of the original biblical meanings in the Kalenić fresco painting is being made. The study finally shows that the researched representation of the Wedding in Cana is significantly influenced by the capability of the painter in understanding the biblical text, as well as in its genuine visualization
Vita mixta in der Lehre des Heiligen Gregors des Großen
No full textКао полазну тачну за своја антрополошка размишљања Св. Григорије Двојеслов често користи последице првородног греха. Након што је човек истеран из раја, он је изгубио ингенита станди солидитас и тиме могућност сталне контемплације. Ипак, чак и у овом свету човек може да искуси доживљај краткотрајне контемплације. Полазећи од ових принципа Св. Двојеслов развија свој концепт вита цонтемплатива, који је у овом свету ипак тешко остварив јер је, између осталог, сваки човек оптерећен многобројним световним обавезама (вита ацтива). Проживљавајући и сам разапетост између жеље за контемплативним, монашким животом и бројних свакодневних обавеза Св. Григорије повезује ова два начина живота у концепт вита mixta.Als den Ausgangspunkt für seine anthropologischen Überlegungen nutzt der Heilige Gregor der Große, häufig die Konsequenzen der Ursünde. Nachdem der Mensch aus dem Paradies vertrieben wurde, verlor er ingenita standi soliditas und somit die Möglichkeit der kontinuierlichen Kontemplation. Aber auch in dieser vergänglichen Welt kann man die Kontemplation vorläufig erleben. Von diesen Grundsätzen ausgehend entwickelt Gregor sein Konzept von vita contemplativa, das in dieser Welt dank der zahlreichen weltlichen Aufgaben (vita activa) jedoch schwer zu verwirklichen ist. Das Spannungsverhältnis zwischen dem Wunsch nach dem kontemplativen, mönchischen Leben und den zahlreichen Aufgaben, die er als Papst alltäglich zu meistern hatte, hat er selbst stets gespürt. Aus diesem Grund hat er, um dieses Spannungsverhältnis aufzulösen, das Konzept von vita mixta entwickelt
Serbian Canonical Thought in the Austro-Hungarian Monarchy at the turn of the 19th to 20th Century
No full textЕпископ Никодим Милаш је изданак карловачке колевке српског богословља која је у тренутку када је он почео да је похађа иза себе имала већ шест деценија дугу традицију. О Милашу као друштвеном прегаоцу, борцу за националну афирмацију Срба и, пре свега, као црквеном пастиру, морамо говорити у категоријама, пре свега, његове личне, а потом и академске и духовне условљености политичким и друштвеним контекстом посматраним у ширим оквирима од српско-националних и локално-далматинских, односно, посматрати његово дело у димензијама глобалнијих идеолошких конфликата и сукоба који се одвијају на простору Европе у другој половини 19. века. Сагледавајући историјску позорницу Милашевог времена морамо констатовати да је друштвена средина у којој је он као епископ деловао и стварао била наглашено вредносно крута, политички окрутна, културно затворена, а религијски нарцисоидна и искључива у свом римоцентричном идентитетском изразу. Милашев теолошки поступак не спада у ред стандардних и уобичајених покушаја излагања истина вере. Он је пре свега полемичар и апологета, без претензија да се пројави као иноватор нових теолошких увида и концепција, већ се јавља више као тумач предања, његовог историјског контекста и актуелности унутар своје савремености.Bishop Nikodim Milaš is the offshoot of Serbian theological tradition established in the theological seminary of Sremski Karlovci in the early period of the 19th century. As a social laborer, the supporter of national affirmation of Serbs, and as a ecclesiastical leader, Milaš was conditioned in his personal, academic and spiritual experiences by, at that time, current political and social context which has to be observed wider than its local and national frames. An evaluation of his deeds in the correlation with the global spreading of ideological and nationalistic conflicts, that were occurring on European soil during the second part of the 19th century, is the only way to understand his genuine theological motivation and, as such, social and spiritual goals of his works. The social environment, in which Milaš was doing as a bishop, was rigid, politically cruel, culturally closed, and religiously narcissistic and exclusive in its own catholic identity. The conclusion is that Milaš is the argumentative defender of historical and theological truths without pretensions to manifest himself as an innovator of new theological insights and conceptions. He is the interpreter of tradition, its historical context, and its actuality within his contemporary ecclesiastical and social milieu
Православни осврт на хуситизам - пример Св. Николаја Велимировића и Владимира Петржека
No full textКрај 14. и почетак 15. века у Цркви на Западу доноси један нови реформаторски дух и из унутрашње и из спољашње перспективе. После западног раскол, који је настао због повратка папа из Авињона у Рим, дошло је до канонских и еклисијалних проблема
Serbian-Russian Church Relationships in Works of Protopresbyter-Stavrophor Stevan M. Dimitrijevich (In memory of the first dean of The Faculty of Orthodox Theology in Belgrade)
No full textНаучни радови и приређена архивска грађа о српско-руским црквеним односима представљају један од најважнијих сегмената целокупног научног наслеђа првог декана Православног богословског факултета у Београду и првог професора Историје Српске Цркве на поменутом факултету — протојереја-ставрофора Стевана М. Димитријевића. У раду су представљене и анализиране Димитријевићеве научне студије из ове области, уз указивање на њихову рецепцију у српским научним круговима. Закључено је да је протојереј-ставрофор Стеван М. Димитријевић био утемељивач истраживања српско-руских црквених односа у српској црквеној историографији, који је поставио путоказе за све потоње истраживаче ове тематике.Protopresbyter-Stavrophor Stevan M. Dimitrijevich was the first Serbian scholar who systematically examined Serbian-Russian Church connections throughout the History. He began research in this field during his studies on The Spiritual Academy in Kiev in the last decade of the nineteenth century. He examined in details materials related to the Serbian Church History in the Archives of The Russian Royal Office of External Affairs in Moscow and The Holy Synod of the Russian Orthodox Church in Saint Petersburg. Dimitrijevich wrote one of the best Serbian candidate dissertations on Russian spiritual academies in 1898. It was related to diplomatic missions of the representatives from the Serbian Orthodox Church to Russia from the fifteenth to the eighteenth century. Stevan Dimitrijevich continued his work in the same field upon his return to the homeland. He published an article about Serbian-Russian Church relationships in the seventeenth century in the scientific journal of the Serbian Royal Academy in 1900 and 1901. That article caught the attention of the key representatives of the Serbian Church historiography of that time. Among them were Archimandrite Ilarion (Ruvarac), Archimandrite Nicephor (Ducich), and Milutin Jaksich. Dimitrijevich published the Russian archive materials about the Serbian Orthodox Church in publications of the Serbian Royal Academy during the years and decades to follow. These archive materials are still an unavoidable source for any serious research in the field of Serbian-Russian Church relations. Stevan M. Dimitrijevich concluded his work with the synthetic study about Serbian-Russian Church relations from the twelfth until the twentieth century. It was published in The Calendar of the Serbian Orthodox Church for the Year of 1948. Stevan M. Dimitrijevich‘s legacy placed him among the best experts on Serbian-Russian Church relations, as well as spiritual and cultural connections
Reception of Old Testament in Ascetic Literature of Early Church in Egypt
No full textОсновни циљ овог рада јесте сагледавање доприноса старозаветних текстова животу аскетских заједница Египта у раној Цркви, као и изучавање библијских ерминевтичких начела у аскетским списима који настају у оквиру поменутих заједница. У животу ране Цркве Стари Завет је играо важну улогу, посебно када је реч о аскетским заједницама Египта. Посматрајући га из новозаветне перспективе, подвижници су у њему проналазили значења која су доприносила развоју аскетске праксе. Старозаветне личности попут Мојсија, Илије, Аврама служиле су оцима египатских пустиња као путеводитељи и узори живота у вери. Улогу „аве“ као духовног оца агиографи обликују по моделу старозаветних патријараха и пророка, експлицитно указујући на „духовну“ генеалогију од Аврама до Антонија Великог. Мудросна књижевност Старог Завета као најзатупљенија у египатским патерицима и агиографским списима указује на склоност аскета ка афоризмима и кратким књижевним формама које омогућавају преношење конкретног искуства живота у вери новим генерацијама подвижника. Аскетска литература ране Цркве у Египту представља штиво које је од круцијалне важности за живот Цркве. Патерици и агиографски списи јесу дела на којима су узрастале читаве генерације хришћана. Читана од стране лаика у урбаним срединама или од стране аскета у осами, аскетска литература је своје читаоце уводила у свет подвига и погружавала у тајне аскетске праксе која је настајала на светописамским темељима. Управо је Свето Писмо било темељ и извор подвижничког опита отаца пустиње. Слушајући светописамска читања на богослужењима дневног круга, присуствујући заједничким читањима и егзегези, созерцавајући речи Писма и преписујући читаве Књиге Старог и Новог Завета у манастирским скрипторијумима, подвижници су преиспитивали свој однос према свештеним повестима покушавајући да докуче тајну спасења. Јединствен стил аскетског живота у пустињама Египта и константан додир са речима Писма уродили су формирањем специфичне рецепције Светог Писма која се, између осталног, огледала у инсистирању на практичној примени свега оног што је у Писму прочитано. Оци пустиње су сматрали да је искуство подвига неопходно да би се текст Светог Писма могао адекватно разумети. Подвиг, који се огледао у раду на себи кроз расуђивање, јачање самоспознаје и смиреноумља, био је неизоставан чинилац који је уједно омогућавао и дубље погружење у тајне Писма. Читање Светог Писма је обликовало аскезу, али је аскеза потом доприносила сагледавању значења текста из другачијег угла и формирала специфичн аскетски приступ тексту Писма. Посматрање добијених резултата изучавања рецепције Старог Завета у аскетској литератури ране Цркве у Египту из перспективе психолошких интерпретацијских приступа омогућава подробније разумевање самог процеса рецепције светописамских текстова. Примена психолошких увида у оној мери у којој су у сагласности са принципима библијске егзегезе може допринети изналажењу нових ерминевтичких облика утемељених на аскетској пракси и пријемчивих за евангелизацију друштва у коме живимо.The main aim of the dissertation is to explore the contribution of Old Testament to life of ascetic communities in Egypt in period of early Church, as well as to analyze hermeneutical principles in ascetic writings, which have been created in those communities. In the period of early Church, Old Testament has played an important role, especially in ascetic communities of Egypt. While understanding Old Testament from the perspective of New Testament, monks interpreted it in the way which contributed to development of ascetic praxis. Old Testament characters as Moses, prophet Elijah, Abraham were presented by desert fathers as role models and guides for religious life. Hagiographers presented role of „abbot“ as spiritual father which was based on the model of patriarchs and prophets from Old Testament, explicitly pointing out „spiritual“ genealogy from Abraham to Antony the Great. Wisdom literature of Old Testament, which is the most frequently used in Egyptian paterikons and hagiographical writings, indicates interest of ascetics towards aphorism and short literary forms which allowed transfer of concrete spiritual experience to new generations of ascetics. Ascetic literature of early Church in Egypt is of utmost importance for life of Church. Paterikons and hagiographical writings are compositions by which many generations of Christians were raised. Read by layman in metropolis or by ascetics in rural areas, ascetic literature introduced to its readers the world of ascesis and the secrets of ascetic praxis which were created on the basis of Holly Scripture. Actually, Bible was the base and the source of ascetic experience of desert fathers. Listening to readings from Bible during every-day services, being present on common readings and exegesis, contemplating words of Scripture, transcribing books of Old and New Testament in monastery‟s scriptorium, ascetics were reexamining their relationship toward holly stories trying to understand secret of salvation. Unique way of ascetic life in desserts of Egypt, as well as constant usage of biblical texts have resulted with creation of unique reception of Scripture, which could be recognized on emphasis on practical implementation of everything that was read from Bible. Desert fathers believed that experience of ascesis is necessary in order to understand text of Scripture properly. Ascesis, which was understood as contemplation, empowerment of self- understanding and improvement of humility, was crucial factor which allowed deeper vii exploration of biblical secrets. Reading of Holly Scripture has shaped ascesis, but ascesis has also contributed to finding other meanings in the text and established specific ascetic approach to text of Scripture. Results obtained by analysis of reception of Old Testament in ascetic literature of early Church in Egypt, based on psychological approach, could allow more comprehensive understanding of process of biblical reception. Application of psychological interpretation in alliance with principles of biblical exegesis can contribute to finding the new hermeneutical shapes established on ascetic praxis and useful for evangelization of contemporary society