Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Karakteristike i značaj teorije ljudske destruktivnosti Eriha Froma
No full textТумачење људске природе одувек представља загонетку за истраживаче. Ерих Фром, као један од њених успешнијих тумача, је у биолошким и историјским условима увидео један позитиван људски развој, а са друге стране способност човека на деструкцију и зло. Циљ овог рада је теоријска анализа и објашњење одлика теорије људске дестриктивности Ериха Фрома, њеног значаја и доприноса кроз приказ релевантних истраживања и теоријских модела. Као методе у раду су се користиле анализа, синтеза и историјска метода емпиријских и теоријских налаза прегледом релевантне литературе. Анализирала се људска природа кроз виђење Ериха Фрома и показало се да она није коначна, већ условљена друштвеним факторима. Непродуктивне оријентације, деструктивност, садизам, мазохизам, бирократски карактер и некрофилија настају из међуделовања егзистенцијалних дихотомија и друштвених стања. Студија случаја је пример примене теорије. Концепт људске деструктивности се може поредити са другим концепцијама Лаш Свенсена, Сајмнон Барон-Коена, Нилс Кристија и Вилхем Рајха.Interpreting human nature has always been a puzzle to explore. Erich Fromm, who was one of the successful interpreters, saw in biological and historical conditions a positive human development, and on the other hand a person capable of destruction and evil. The aim of this paper is a theoretical analysis and explanation of the features of Erich Fromm's theory of human destructiveness, its meaning and additions through the presentation of relevant research and theoretical models.
Analyzes, synthesis and historical method of empirical and theoretical findings according to relevant literature are used as methods in the paper. Human nature was analyzed through the vision of Erich Fromm and it was shown that it is not final, but conditioned by social factors.
Unproductive orientations, destructiveness, sadism, masochism, bureaucratic character and necrophilia arise from the interaction of existential dichotomies and social conditions. The case study is an example of applied theory. The concept of Human Destructiveness can be edited with other conceptions of Lars Svendsen, Simon Baron-Cohen, Nils Christie and Wilhelm Reich
Primena tehnologije u radu sa osobama sa teškoćama u razvoju
No full textЗбог повећане употребе технологије, истиче се неопходност примене технологије у раду са особама са тешкоћама у развоју. Омогућавање особама са тешкоћама у развоју да у потпуности искористе све технолошке могућности се показало као веома важан фактор на њихов развој и показало се да омогућава напредак у развоју великог броја вештина, стога је циљ овог рада да се прегледом доступне литературе стекне увид у могућности примене технологије у раду са особама са тешкоћама у развоју, у области у којима се технологија може примењивати у раду са овом популацијом, као и у ефекте постојећих интервенција које су спроведене коришћењем Нао робота, кинект апарата, као и технике видео моделовања.
За претрагу постојеће литературе коришћен је претраживач Google Schoolar, SCIndex, затим претраживач ProQuest и сервис Концорзијума библиотеке Србије за обједињену набавку (КОБСОН). Претраживани су радови на српском и енглеском језику, а приказано је 27 радова објављених у периоду од 2002 до 2020 године.
Поредећи просечну успешност сваке од наведених интервенција можемо закључити да је примена видео моделовања дала најбоље резултате (83.3%), у односу на примену кинект игара (66.2%), као и примену Нао робота (40.3%). Већина аутора која је користила технику видео моделовања је подучавану вештину поделила на кораке који су подучавани појединачно, а такође је и наведен критеријум мерљивости успешности интервенције. Примена кинект игара није показала успех приликом преноса научене вештине на реално животно окружење, отуда дајемо препоруке о примени кинект апарата као начина увежбавања неке од вештина, насупрот употреби у процесу подучавања новим вештинама. Недостатак истраживања која су се односила на примену Нао робота била су субјективни критеријуми процене, као и дужина трајања интервенција. У закључним разматрањима истичемо да уколико се образовно окружење особа са тешкоћама у развоју обогати технолошким достигнућима, то може довести до подстицања мотивације и последично до усвајања нових вештина.Increased use of technology implies the need for its use in teaching people with disabilities. Allowing the persons with disability to fully use all technological possibilities has an important impact on their development and it can allow progress in obtaining a great number of new skills, therefore the aim of this paper is to gain insight into possible ways of technology use by people with disabilities, the areas in which technology can be used by this population and the effects of interventions conducted by using Nao robots, kinekt games and video modelling technique.
Literature search was conducted via search engines Google Schoolar, SCIndex, ProQuest and Serbian Library Consortium for Coordinated Acquisition (KOBSON). Papers written on Serbian and English language were searched and we previewed 27 articles that were published between the year 2002 and 2020.
By comparing the average success of each implemented intervention, we can determine that the use of video modelling technique was the most successful (83.3%), compared with kinekt games (66.2%) and Nao robots (40.3%). Majority of the authors who used video modelling divided the skill that was being taught into steps that were taught individually and they also had the criteria for measuring the intervention success. The use of kinekt games was not proven to be successful during the transfer of acquired skill to the natural environment, therefore we believe it can be useful only when practicing the skill, instead of during the teaching process. Limitations of the research that refers to the use of Nao robots refers to the subjective criterias and the intervention duration. In conclusion, we highlight that if educational environment of people with disabilities is enriched with technology that can lead to increased motivation and consequently new skills obtainment
Značaj podrške deci sa teškoćama u razvoju i invaliditetom pri tranziciji iz predškolskog u osnovnoškolsko vaspitanje i obrazovanje
No full textТранзиција подразумева прелазак. Прелазак се може односити на различите области живота, и свако од нас у току живота проћи ће кроз тај процес. Један од аспеката транзиције јесте прелазак са предшколско на основно-школско образовање, односно полазак у први разред. То је период од изузетног значаја, не само за децу типичне популације, већ и за децу са тешкоћама у развоју и инвалидитетом и због тога захтева сарадњу школе и вртића, школе и вртића са родитељима, одговарајућају припрему и подршку све деце за полазак у школу и одговарајуће компетенције наставника.
Основни циљ овог рада je да, увидом у резултате различитих студија које су се бавиле истраживањем на тему „Значај подршке деци са тешкоћама у развоју и инвалидитетом“, укаже на значај неопходне подршке и улоге свих стручњака и установа које учествују у процесу транзиције деце са тешкоћама у развоју и инвалидитетом из предшколског у основношколско васпитање и образовање.
У складу са постављеним циљем прикупљено је, преко претраживача Google Scholar-a 78 радова, а који су као кључне речи имали: транзиција, прелазак са предшколског на основношколско образовање, моторички поремећаји, сарадња предшколске и основношколске установе, припрема за полазак у први разред, улога родитеља при транзицији, подршка деци са сматњама у развоју. Критеријуме је задовољило 52 рада и овде су представљени резултати тих истраживања.
Доступна истраживања показују да је реч о изузетно значајном периоду за који је неопходна подршка деци и родитељима, нарочито деци са сметњама у развоју и инвалидитетом. Резултати достиупних истраживања указују и на то да су основношколске установе те које требају да иницирају сарадњу, како са предшколском установом тако и са родитељима. Едукацијом треба радити на јачању компетенција учитеља и васпитача, зарад позитивних последица које ће бити као резултат инклузије.Transition implies transition. The transition can relate to different areas of life, and each of us will go through that process throughout our lives. One of the aspects of the transition is the transition from preschool to primary school education, ie starting the first grade. This is a very important period, not only for children of the typical population, but also for children with developmental disabilities and disabilities. Therefore, it requires the cooperation of school and kindergarten, school and kindergarten with parents, appropriate preparation and support of all children for starting school and appropriate competencies of teachers.
The main goal of this paper is to, by reviewing the results of various studies that conducted research on "The importance of supporting children with disabilities", point out the importance of the necessary support and role of all professionals and institutions involved in the transition of children with disabilities in development and disability from preschool to primary education.
In accordance with the set goal, 78 papers were collected through the Google Scholar search engine, which had as key words: transition, transition from preschool to primary education, motor disorders, cooperation between preschool and primary school, preparation for first grade, the role of parents in transition, support for children with developmental disabilities.
The criteria were met by 52 papers and the results of these researches are presented here.
Available research shows that this is an extremely important period for which support is needed for children and parents, especially children with disabilities. Then that it is the primary school institutions that should initiate cooperation with both the preschool institution and the parents. Education should work on strengthening the competencies of teachers and educators, for the sake of positive consequences that will be the result of inclusion
Izazovi vaspitača u radu sa decom sa smetnjama u razvoju
No full textИнклузивно образовање подразумева да предшколске установе морају бити спремне да одговоре на потребе потпуно различите деце. Свој деци треба да буду омогућени одговарајући образовни програми адаптирани индивидуалним капацитетима и потребама деце. Основна идеја укључености деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у редовне групе јесте социјализација и развијање социјалних вештина код самог детета, али и код друге деце (помоћ, емпатија, алтруизам, комуникацијске компетенције, планирање, прихватање различитости).
У процесу рехабилитације детета са посебним потребама васпитач заузима једно од најзначајнијих места с обзиром да у инклузивном вртићу највише времена проводи са дететом са развојним тешкоћама. Улога васпитача у инклузивној групи је да прилагоде простор, игровне материјале и средства потребама и могућностима детета. Од односа између детета и васпитача у многоме зависи успешност инклузије, мотивисаност детета за напредовање и рад као и интеракција детета са сметњама у развоју и његових вршњака типичног развоја. Изазови у раду са овом децом су многобројни. Један од најчешће наведених је недовољна оспособљеност и едукација за рад са овом децом као и проблеми у реализације овакве врсте рада.
Циљ истраживања је утврдити најчешће проблеме са којима се сусрећу васпитачи у раду са децом са сметњама у развоју у редовним предшколским групама. Истраживањем је обухваћено 39 васпитача предшколске установе „Вукица Митровић“ у Лесковцу. Сви испитаници су женског пола.
За прикупљање података коришћена је анкета конструисана за сврхе овог рада. Обрада података вршена је у СПСС (Statistical Package for the Social Sciences) програму за статистичку обраду података. . За потребе испитивања друге хипотезе коришћена је Пеарсонова корелациона анализа.
За потребе испитивања треће хипотезе коришћен је т- тест независних узорака.
Резултати истраживања показују да су најчешћи проблеми са којима се васпитачи сустрећу у раду са децом са сметњама у развоју неадекватан простор и средства за рад, велики број деце и недовољно времена за остваривање свих циљева за сву децу у групи. Takoђе, на основу резултата истраживања закључујемо да са повећањем година радног стажа опадају потешкоће у раду, али да опадање потешкоћа није значајно. На основу резултата т-теста у истраживању закључујемо да не постоји статистички значајна разлика у ставовима испитаника о изазовима са којима се сусрету у раду са децом у односу на рад у групи.Inclusive education means that preschools must be ready to respond to the needs of completely different children. Every child should be provided with appropriate educational programs, adapted to the individual capacities and needs of children. The basic idea of including children with disabilities in regular groups is socialization and development of social skills in the child, but also in other children (help, empathy, altruism, communication competencies, planning, acceptance of diversity).
In the process of rehabilitation of a child with special needs, the educator occupies one of the most important places, considering that he spends most of his time in an inclusive kindergarten with a child with developmental difficulties. The role of educators in an inclusive group is to adapt the space, play materials and resources to the needs and possibilities of the child. The success of inclusion, the child's motivation for progress and work as well as the interaction of the child with developmental disabilities and his peers of typical development largely depend on the relationship between the child and the educator. The challenges in working with these children are numerous. One of the most common is insufficient training and education for working with these children as well as problems with the realization of this type of work.
The goal of the research is to determine the most common problems encountered by educators in working with children with disabilities in regular preschool groups. The research included 39 educators of the preschool institution "Vukica Mitrović" in Leskovac. A survey constructed for the purposes of this work was used to collect data. Data processing was performed in the SPSS (Statistical Package for the Social Sci- ences) program for statistical data processing. Pearson's correlation analysis was used to test the second hypothesis. For the purposes of testing the third hypothesis, use t-test independent samples.
The results of the research show that the most common problems that educators encounter in working with children with disabilities are inadequate space and resources for work, a large number of children and insufficient time to achieve all goals for all children in the group. Also, based on the results of the research, we conclude that with increasing years of service, difficulties in work decrease, but that the decrease in difficulties is not significant. Based on the results of the t-test in the research, we conclude that there is no statistically significant difference in the attitudes of respondents about the challenges they face in working with children in relation to group work
Long-distance education for children with autism spectrum disorder – pros and cons
No full textУчење на даљину представља концепт који постоји од раније, али у другачијем облику него што га данас познајемо. Оно се годинама уназад примењује у земљама у којима је због географског положаја то најисплативији облик организације наставе, а у целом свету је свој успон доживело појавом пандемије коронавируса SARS-CoV-2.
Циљ овог рада је био да се кроз преглед доступне литературе стекне увид у процес учења/наставе на даљину за децу с поремећајем из спектра аутизма, као и у ставове родитеља, наставника и деце у вези са начином организације наставе на даљину током пандемије коронавируса SARS-CoV-2.
Свеопште посматрајући, ставови родитеља су били негативни, јер су они осећали претерани умор и стрес услед немогућности да деци с поремећајем из спектра аутизма објасне градиво на начин на који то чине наставници, док је ученицима с поремећајем из спектра аутизма одговарало учење на даљину, јер нису морали да брину о свом понашању у социјалном окружењу ван куће. Наставници пријављују висок ниво замора, јер су додатно морали да прилагоде материјал деци с поремећајем из спектра аутизма и припреме инструкције за родитеље.
Препоруке за наставу на даљину за децу с поремећајем из спектра аутизма односе се на то да деци треба приступити индивидуализовано, прилагодити наставу и наставна средства у складу са њиховим преференцијама, жељама и могућностима, подржати њихово разумевање и понашање, обезбедити прилике за експресивну комуникацију, омогућити дигиталну социјализацију, креирати дневни распоред и рутине, дати савете родитељима за учење на даљину и обезбедити додатне ресурсе.
Овај преглед истраживања, као и истраживања која ће се у будућности спорводити, треба да буду чврст ослонац за промену праксе учења на даљину, али и школског окружења које није увек погодно за особе с поремећајем из спектра аутизма.
Једино интеграцијом позитивних и негативних аспеката могуће је доћи до адекватног корака напред.The concept of distance learning has been around for a while, but in a different form than we know it nowadays. It has been practiced for years in the parts of the world where, due to the geographical circumstances, it was the most cost-efficient way of education. It has recently gained popularity due to the coronavirus SARS-CoV-2 pandemic.
The main aim of this work is to show through available resources the process of distance learning for children with disabilities, mainly with autism spectrum disorder, as well as parents’, teachers’ and children’ experiences regarding the organization of online learning during the coronavirus SARS-CoV-2 pandemic.
Generally speaking, parents’ experiences were predominantly negative for they felt that the children with disabilities were overly tired and stressed out due to the inability of parents to teach their children with autism spectrum disorder the way their teachers usually do it. On the other hand, students with autism spectrum disorder liked distance learning because they did not have to pay attention to their behavior in social environment outside their homes.
Teachers experienced high levels of fatigue and stress because they had to adjust the teaching material for children with autism spectrum disorder and to prepare detailed instructions for the parents.
Basic recommendations for distance learning of students with autism spectrum disorer are to approach the students individually, adjust the learning process and tools to their preferences and abilities, enhance their understanding and behavior, enable expressive communication as well as digital socialization, create daily schedules and routines, provide parents with proper advice for distance learning and secure additional resources.
This overview of existing research as well as upcoming research should be a strong basis for changes in distance learning as well as school environment, which is not always suitable for children with autism spectrum disorder. Further advancements are only feasible after the integration of positive and negative aspects
Kompetencije vaspitača u kreiranju socioemocinalne klime u domovima/internatima
No full textДом као васпитно – образовна установа има веома важно место у васпитно – образовном систему у нашој земљи. Главни учесници у ученичком дому јесу ученици и васпитачи, а квалитет њихове међусобне интеракције и комуникације су једни од битнијих фактора који утичу на успешност интерната као и васпитно – образовног процеса. Компетенције васпитача су од круцијалног значаја, јер он мора водити ученика кроз све етапе васпитања али исто треба на властитом примеру едуковати ученике доброј и правилној комуникацији, толеранцији, разумевању и поштовању људи у свом окружењу. Такође, васпитач има задатак да створи позитивну социоемоционалну климу у групи, јер она веома утиче на правилан развој самосталне јединке која је спремна за даљи живот и рад. Рад се бави компетенцијом васпитача и њиховим утицајем на стварање позитивне социоемоционалне климе у домовима, односно интернатима. Теоријском анализом радова који су у корелацији са темом мастер рада, дошло се до закључка да васпитачи имају значајну улогу у формирању позитивне климе у домовима
Dynamics of Recovery Language Functions in a Boy with Traumatic Brain Injury
No full textТрауматско оштећење мозга код деце може оставити бројне неуролошке последице.
Поремећаји говора и језика настају уколико је оштећење настало у доминантној левој хемисфери и уколико су захваћене језичке области. Циљ ове студије је испитивање динамике опоравка говорно-језичких функција код деце са трауматским оштећењем мозга. Приказан је дечак који је у тренутку повреде имао осам година. За процену говорно-језичких способности коришћени су Бостонски дијагностички тест за афазије и Бостониски тест именовања. Тестирање је обављено три пута: у акутној фази, три године након повреде и шест година након повреде.
Резултати су показали да трауматска оштећења мозга могу довести до тешких оштећења нервног ткива, а тиме и до тешких дефицита говорно-језичке функције. Резултати су такође показали да је до напретка дошло током свих шест година праћења овог дечака. У прве три године дошло је до интензивнијег побољшања рецептивног у односну на експресивни аспект језика. Док је у периоду од шест година дошло и до побољшања на у експресивном говору.Traumatic brain injury in children may cause numerous neurological deficits. Speech and language patology can be seen in injuries that are located in dominant hemisphere and in lingual areas. The goal of this study is to exemine the dynamics of recovery of speech and language in children with traumatic brain injuries. As a case study, an eight years old child was taken. For diagnostical purposes were used The Boston Diagnostic Aphasia Test and The Boston Naming Test. Testing was preformed three times: in the acute phase, three years from injury and six years form injury.
The results showed us that traumatic brain injuries can cause massive damage of cerebral tissue, furthermore massive speech and language deficit. The results also showed us that progress was made through the six years of the case study. In the first three years the progress is more seen in receptive speech, while in the period of six years progress is seen in expressive form of language too
Stereotipi o osobama sa oštećenjem vida u kinematografiji
No full textПрема социјалном моделу ометености ставови опште популације према особама са инвалидитетом утичу на то у којој мери ће бити дискриминисане или прихваћене као равноправни чланови заједнице. Стереотипи као негативни ставови могу значајно да допринесу неповољном положају особа са инвалидитетом, тако и особа са оштећењем вида у друштву. Овај рад истражује који су стереотипи о овим особама заступљени у кинематографији.
Медијски дискурс о особама са инвалидитетом често садржи некоректну терминологију, као и негативне и стереотипне поруке о њима. Филм као садржај медија може допринети дискриминацији ових особа, дајући лажну слику о њиховим потенцијалима, утицају инвалидитета на њихов живот, међуљудске односе, сексуалност и друге аспекте живота. Филмови представљају особе са инвалидитетом у распону од комичних до трагичних изазивајући код публике смех, сажаљење, страх и друге емоције. Особе са оштећењем вида се на филму приказују као зависне и немоћне жртве властитог оштећења или друштва у коме живе, као хероји који су се изборили са својим инвалидитетом, или који су оштећењем добили посебне моћи. Слепе особе на филму обично имају атипично развијен слух, покрети су им или неприродно крути или невероватно спретни и окретни. Глумци који тумаче ликове са инвалидитетом су особе типичног развоја, па их често интерпретирају на погрешан и карикатуралан начин. Неопходно је да се све више глумaца са инвалидитетом ангажује у филмској продукцији, како би се бар на тај начин избегло стереотипно приказивање ових особа у кинематографији.The attitudes of the general population towards persons with disabilities, according to the social model of disability, can influence discrimination or the reception of these persons as equal members of the community. Stereotypes as negative attitudes can contribute unwell social position of a persons with visual impairment. This study explores which stereotypes about these persons are represented in cinematography.
In media there is a lot of incorrect terms about persons with disabilities disinformation and stereotypes. Movies as part of media potentially discriminate against these persons by giving a false picture of their potentials, social relationships, sexuality, etc. The films present people with disabilities from comic to tragic ways, provoking laughter, pity, fear, and other emotions in the audience. Visually impaired people are portrayed in films as dependent and powerless, victims of their disability and society. Films represent them as heroes who fight with their disability or who have special or magical powers. Blind persons in the movies usually have atypically developed hearing. Their moves are unnaturally stiffed or, they have unbelievable coordination. Actors who play characters with disabilities are people of a general population, so they often interpret these characters in a wrong and caricatured way. That is why more and more actors with disabilities must be engaged in film production
Awareness of teachers and educators about voice disorders
No full textУвод: Глас је пресудан елемент који омогуђава рад наставника, учитеља, васпитача а знање које ови вокални професионалци имају свом гласу је веома важно како би се препознали квалитети и ограничења и последице на саму наставу. Стога су професионална употреба гласа и добро функционисање основни захтев за професију.
Циљ: Циљ истраживања је да се утврди ниво информисаности васпитача, дефектолога (наставника
у специјалним школама) и учитеља (наставника разредне наставе) о поремећајима гласа, уз посебан осврт на испитивање разлика у информисаности у односу на упознатост са поремећајима гласа и говора, постојање проблема са гласом. пушачки статус, образовање, дужину радног стажа, дужину радног стажа, место становања, старост, занимање.
Метод: У истраживању је учествовало 146 испитаника. У сврху анализе података примењен је метод неекспеименталног истраживања на основу узорка – анкетирање испитаника. У истраживању је коришћен Упитник о вокланој хигијени. Испитаници су имали задатак да одговоре на 33 питања, заокруживањем једног од три понуђена одговора. У истраживању је коришћен и општи упитник, где су иситаници попуњавали упитник о социодемографским каратктеристикама опште популације ( старост, занимање, место становања, дужину радног стажа, образовање, пушачки статус, постојање проблема са гласом , упознатост са проблемима са гласом.
Резултати: Резлттима овог истраживања је утврђено у којом мери су васпитачи, дефектолози (наставници у специјалним школама) учитељи (наставници разредне наставе) информисани о поремећајима гласа. За приказивање резлтата коришћене су мере дескриптивне статистике. Применом оговарајућих статистичких метода и на основу приказаних резултата, постављене хипотезе су прихваћене или одбаче Резултати овог истраживања показали су да је информисаност све три групе на изразито ниском нивоу.
Закључак: Наши испитаници нису довољно информисани о поремћајима гласа .С обзиром да се ради да се ради особама које користе свој глас за обављање свакодневдих професионалних задатака потребно је да та информисаност буде на већем нивоу. Резултати добијени овим истраживањем не могу се генерализовати на целу популацију у Републици Србији пошто је овим истраживаем обухваћен мали број исптаника.Introduction: Voice is a crucial element that enables the work of teachers, educators and professional knowledge. to recognize the qualities and limitations and consequences of teaching itself. Therefore, professional use of voice and good functioning are basic requirements for the profession.
Objective : The aim of the research is to determine the level of information of educators, special educators (teachers in special schools) and teachers (primary school teachers) about voice disorders, with special reference to examining differences in information in relation to familiarity with voice and speech disorders, the existence of problems with voice.smoking status, education, length of service, length of service, place of residence, age, occupation.
Method: 146 respondents participated in the research. For the purpose of data analysis, the method of non- experimental research based on a sample - surveying respondents was applied. The Vocal Hygiene Questionnaire was used in the research. Respondents were asked to answer 33 questions, by circling one of the three offered answers. The research also used a general questionnaire, where respondents filled out a questionnaire on sociodemographic characteristics of the general population (age, occupation, place of residence, length of service, education, smoking status, existence of voice problems, familiarity with voice problems.
Results: The results of this research determined the extent to which educators, special educators (teachers in special schools) and teachers (primary school teachers) were informed about voice disorders. Descriptive statistics measures were used to present the results. By applying appropriate statistical methods and based on the presented results, the set hypotheses were accepted or rejected. The results of this research showed that the information of all three groups is at a very low level.
Conclusion: Our respondents are not sufficiently informed about voice disorders. Considering that we are working on people who use their voice to perform everyday professional tasks, it is necessary for that information to be at a higher level. The results obtained by this research cannot be generalized to the entire population in the Republic of Serbia, since this research covers a small number of respondents
Tretman učenika s poremećajem pažnje i hiperaktivnošću
No full textПоремећај пажње са хиперактивношћу (ADHD) представља клиничку слику која подразумева сметње на подручју моторике, пажње, емоција, социјалних односа, на перцептивно-моторичком плану и у вези са когнитивним функцијама. Наведене сметње представљају манифестне облике три основна обележја овог поремећаја, а то су слаба пажња (дефицит пажње), импулсивност и хиперактивност (наглашени моторички немир). Tачан узрок АDHD-а није познат, међутим поуздано се зна да узрок не лежи у недостатку родитељске бриге, неадекватној исхрани, прекомерном гледању телевизије или поремећају лучења појединих хормона, иако сви наведени чиниоци могу поспешити развој АDHD-а. Да би се ADHD дијагностиковао морају бити задовољени следећи критеријуми: појављивање симптома пре седме године живота у трајању од најмање шест месеци, симптоми морају бити много већег интензитета него код деце типичног развоја истог развојног доба, морају значајно ометати способности функционисања у свакодневном животу, те морају бити присутни у више ситуација. Постоје бројни нефармаколошки третмани који се примањују у раду са ученицима са ADHD-ом. Овде ће бити описани психосоцијални приступи у третману ученика са ADHD-ом, прилагођавање школског окружења ученицима са ADHD-ом, психоедукативни приступи у раду са ученицима са ADHD-ом, когнитивни тренинг и алтернативни видови третмана ученика са ADHD-ом.Attention Deficit Hyperactivity Disorder (ADHD) is a clinical picture that includes disorders in the field of motor skills, attention, emotions, social relations, perceptual-motor level and in connection with cognitive functions. These disorders are manifest forms of three basic features of this disorder, namely poor attention (attention deficit), impulsivity and hyperactivity (pronounced motor restlessness). The exact cause of ADHD is not known, but it is well known that the cause does not lie in the lack of parental care, inadequate nutrition, excessive television viewing or a disorder of secretion of certain hormones, although all these factors can accelerate the development of ADHD. In order to diagnose ADHD, the following criteria must be met: the onset of symptoms before the age of seven for at least six months, the symptoms must be much more intense than in children of typical development of the same developmental age, they must significantly impair the ability to function in everyday life and be present in multiple situations. There are a number of non-pharmacological treatments that are accepted in working with students with ADHD. Psychosocial approaches in the treatment of students with ADHD, adaptation of the school environment to students with ADHD, psychoeducational approaches in working with students with ADHD, cognitive training and alternative forms of treatment of students with ADHD will be described here