Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
The Role of Personal and Environmental Factors in Autonomous Behaviour of People with Intellectual Disability
Get PDFStudies have indicated that the level of autonomy of people with intellectual disability is influenced by personal and environmental factors. The aims of this cross-sectional and correlational study were to determine a correlation between the level of autonomy in adults with intellectual disability, on the one hand, and specific personal and environmental factors, on the other hand, and to determine the predictors of the achieved level of autonomy. Adults with mild and moderate intellectual disabilities (N = 128) completed self-report Autonomy subscale of The Arc’s Self-Determination Scale: Adult Version and the Choice Questionnaire. Their executive functions were assessed individually. Data on participants’ social skills were obtained from their caretakers using the Vineland Adaptive Behaviour Scale – Socialisation domain. The results indicated a significant positive correlation between participants’ level of autonomous behaviour and their age, social skills, availability of choice and executive functions. Significant independent predictors of the autonomy level were availability of choice, type of housing, gender and age of the participants. It is concluded that it is important to apply the procedures designed to develop the skills of independent decision-making as well as support the encouragement of independent housing.This is the peer‐reviewed version of the article: Cvijetić, M., Kaljača, S., & Glumbić, N. (2021). The Role of Personal and Environmental Factors in Autonomous Behaviour of People with Intellectual Disability. International Journal of Disability, Development and Education, 0(0), 1–16. https://doi.org/[10.1080/1034912X.2021.1989669
Značaj uključivanja roditelja u program rane intervencije
No full textРодитељи, најважнији фактори у дететовом животу, представљају неизоставни део програма ране интервенције. Улога родитеља у програму ране интервенције је тема о којој се у свету прича деценијама уназад. Међутим, на нашим просторима овај програм је тек од скоро добио на значају, а о улози родитеља и важности њихове активне сарадње са стручњацима и даље се недовољно говори. Управо из тог разлога, рад је имао за циљ да укаже колико је неопходно родитељима пружити прилику да буду саставни део стручног тима у програму ране интервенције, јер они, применом усвојених знања и вештина, заједно са блиском сарадњом свих стручњака у тиму, у природном окружењу детета, утичу на развој његових капацитета и способности. Резултати прикупљених истраживања потврдили су наведене исказе и доказали да су, захваљујући родитељском фактору у раној интервенцији, деца унапредила своје говорно-језичке, когнитивне, моторичке и социо-емоционалне функције.Parents, the most important factors in a child's life, are an indispensable part of the early intervention program. The role of parents in the early intervention program is a topic that has been talked about in the world for decades. However, in this part of Europe, this program has only recently gained in importance, and the role of parents and the importance of their active cooperation with experts is still insufficiently discussed. For this reason, the paper aimed to indicate how necessary it is to give parents the opportunity to be an integral part of the professional team in the early intervention program, because they, applying the acquired knowledge and skills, together with close cooperation of all experts in the team, in the child's natural environment, affect the development of their capacities and abilities. The results of the collected research confirmed the stated statements and proved that, thanks to the parental factor in the early intervention, the children improved their speech-language, cognitive, motor and socio-emotional functions
Procena stavova nastavnika prema uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u školu
No full textЦиљ истраживања је био да се испитају ставови наставника према укључивању ученика са сметњама у развоју у школу и анализирају разлике у ставовима у односу на демографске карактеристике.
Узорак истраживања чини 53 испитаника, оба пола и то 22 наставника разредне и 31 наставник предметне наставе. За потребе истраживања примењена је Скала ставова наставника према укључивању деце са сметњама у развоју у редовне школе (The Teachers Integration Attitudes Questionnaire, TIAQ, Sideridis & Chandler, 1997). Први део инструмента обухвата релевантне демографске карактеристике наставног кадра: пол, ниво образовања, дужина радног стажа и радно место. Други део инструмента чини скала ставова која се састоји од 12 питања.Упитником се мере 4 ставке које се односе на укључивање ученика са сметњама у развоју у редовно одељење (вештине, бенефити, прихватање и подршка).
Резултати истраживања показују да су ставови наставниика према укључивању ученика са сметњама у развоју у школу претежно негативни (АS = 2,41, SD = 0,78). Најнегативнији став се опажа на ајтемима који се односе на конструкт вештина, односно компетентност наставника, као и на ајтемима којима се процењује подршка наставницима у облику доступности средстава, материјала и стручне подршке (дефектолога, логопеда, и сл.). Резултати показују да демографске карактеристике наставника нису утицале на позитивност става, али да став настаника зависи од типа сметње у развоју коју ученик има.
За успешну и квалитетну реализацију инклузивног образовања, неопходно је формирање позитивних ставова наставника, као једних од кључних чинилаца наставног процеса.The goal of this research was to examine the attitudes of teachers about the inclusion of students with disabilities in attending regular classes as well as to analyze them according to demographic characteristics.
The research sample consists of 53 respondents, of both sexes, from which 22 are general class teachers and 31 are subject teachers. For the purposes of the research, (The Teachers Integration Attitudes Questionnaire, TIAQ, Sideridis & Chandler, 1997) was applied. The first part of the instrument includes the relevant demographic characteristics of the teaching staff: gender, level of education, length of service and position. The second part of the instrument is a scale of attitudes consisting of 12 questions. The questionnaire measures 4 items related to the inclusion of students with disabilities in the regular class (skills, benefits, acceptance and support).
The results of the research show that the attitudes of teachers towards the inclusion of students with disabilities in school are mostly negative (AS = 2.41, SD = 0.78). The most negative attitude stands out on the items related to the construct of skill, as well as on items that assess support to teachers in the form of availability of funds, materials and professional support (special educators, speech therapists, etc.). The results show that the demographic characteristics of the teacher did not affect the positivity of the attitude, but that the attitude of the teacher depends on the type of developmental disability that the student has.
For successful and quality realization of inclusive education, it is necessary to form positive attitudes of teachers, as one of the key factors of the teaching process
Analiza aritmetičkih sposobnosti učenika sa cerebralnom paralizom
No full textАритметика подразумева нумеричко изражавање, познавање аритметичких чињеница, процедура и закона, а те способности могу да буду угрожене због бројних оштећења која се јављају уз церебралну парализу. Циљ овог рада јесте да се, кроз теоријску анализу релевантне литературе, испита ниво развоја аритметичких способности код деце са церебралном парализом, као и њихова веза са бројним факторима, попут когнитивних и моторичких фактора, придружених сметњи и квалитета образовања.
Теоријски су анализирани научни радови који се односе на аритметичке способности ученика са церебралном парализом до којих смо дошли преко претраживача GoogleScholar, Kobson и PubMed, а који испуњавају следеће критеријуме: приликом дефинисања церебралне парализе уважене су дефиниције Бакса, односно Розенбаума и сар. који су допунили најпре поменуту дефиницију, да узорак истраживања чине ученици са церебралном парализом чији је просек IQ скора минимум 70, да похађају редовну или специјалну школу, да су аритметичке способности тестиране кроз задатке рачунања и одузимања, да је истраживана веза између аритметичких способности и фактора који могу да одреде њихово стање.
Крајњи резултат одабира јесте 9 радова који су објављени у периоду од 2007. до 2018. године.
Анализа је показала да су аритметичке способности ученика са церебралном парализом одређене когнитивним и моторичким факторима, придруженим сметњама и квалитетом образовања. Истиче се значај већег и разноврснијег узорка, како због репрезентативности самог узорка, тако и због поузданости резултата, као и чешћих истраживања из ове области, а у оквиру самог образовања и потреба за тренинзима дефицитарних подручја, а посебно је важна рана детекција ове ризичне групе деце како би им се благовремено пружила неопходна помоћ.Arithmetic refers to numerical expression, knowledge of arithmetic facts, procedures and laws, and these abilities can be compromised due to the numerous impairments that occur with cerebral palsy. The aim of this paper is to examine, through theoretical analysis of relevant literature, the level of development of arithmetic abilities in children with cerebral palsy, as well as their relationship with numerous factors, such as cognitive and motor factors, associated disorders and quality of education.
Theoretical analysis was performed on scientific papers related to the arithmetic abilities of students with cerebral palsy, which we obtained through the search engines GoogleScholar, Cobson and PubMed, and which met the following criteria: the definitions of Bucks, and Rosenbaum et al., which complemented the first mentioned definition, are used to define cerebral palsy, that the research participants are students with cerebral palsy whose average IQ is at least 70, that they attend regular or special school, that arithmetic abilities are tested through calculation and subtraction tasks, that the connection between arithmetic abilities and factors which can determine their condition is investigated. The final result of the selection is 9 papers that were published in the period from 2007 to 2018.
The analysis showed that the arithmetic abilities of students with cerebral palsy were determined by cognitive and motor factors, associated disorders and the quality of education. The importance of a larger and more diverse sample is emphasized, both because of the representativeness of the sample itself and because of the reliability of the results, as well as more frequent research in this area, and within the education the need for training of deficient areas and early detection of this risk group of children are particularly highlighted
Učestalost grafomotornih i jezičkih disgrafija kod dece trećeg, četvrtog i petog razreda na području Mrkonjić grada i opštine Jezero
No full textПисање представља најсложенију способност у хијерархији језичких функција.
Писани говор се развија најкасније и својеврстан је медиј говорног изражавања.
Писање се може дефинисати као способност правилног графичког обликовања слова и сложен психомоторички процес у којем учествује велики број мишића руку, шаке и прстију и који је кординисан сложеним нервним системом (Дефектолошки лексикон, 1999).
Основни циљ овог истраживања јесте да се процени ниво зрелости рукописа и проценат дисграфичних форми у рукопису. Посебни циљеви се односе на постојање/непостојање разлика у рукопису урбане у односу на руралну средину, дечака у односу на девојчице. Испитивани узорак обухватао је децу који су ученици трећег, четвртог и петог разреда на подручју Мркоњић Града и општине Језеро. Узорак је чинило 148 деце (од тога 74 девојчице и 74 дечака). Истраживање је спроведено помоћу
две скале: Скале за процену зрелости рукописа и Скале за процену дисграфичности
рукописа. Према резултатима истраживања, утврђено је да код 18,8% деце рукопис не одговара узрасту, а у 80,5% деце рукопис је био одговарајући за узраст.
Резултати истраживања су показали присуство дисграфије код 14,1% деце, међу којима је изразито дисграфичан рукопис идентификован код 4% деце. У групи деце са дисграфичним рукописом, 58,6% је сврстано у категорију графомоторне дисграфије, а 41,4% је сврстано у категорију језичке дисграфије. Поред ових резултата, нескладан/тешко читљив рукопис је нађен код 7,4% деце. Највећи проценат деце (77.9%) има складан рукопис. Такође је показано да постоје значајне разлике у погледу зрелости и квалитета рукописа дечака у односу на девојчице.
Разлике у квалитету и зрелости рукописа, евидентне су и између руралне и урбане средине, где деца из руралне средине имају боља постигнућа што се тиче и зрелости и квалитета рукописа.Writing is the most complex ablitiy it the hierarchy of language functions. Written speech develops at the latest and is a kind of medium of spoken expression. Writing can be defined as ability to properly graphically shape letters and a complex psychomotor process in which a large number of muscles of the hands, hands and figers participate and which is coordinated by a complex nervous system.
The main goal of this research is to asses the level of maturity of the manuscript and the percentage of dysgraphic forms in the manuscript. Specific objectives relate to the existence / non- existence of differences in urban handwriting in relation to the rural environment, boys in relation to girls.
The examined sample included students of the third, fourth and fifth grade in the area of Mrkonjic Grad and the municipality of Jezero. The sample consisted of 148 students (of which 74 girls, and 74 boys). The research was conducted using two scales: the Manuscript Maturity Assessment Scale and the Manuscript Dysgraphia Assessment Scale. According to the results of the research, it was determined that in 18,8% of the respondents the handwriting did not correspond to the age, and in 80,5% of students the handwriting was appropriate for the age.
The results of the research showed the presence of dysgraphia in 14,1% of respodents, among which a distincly dygraphic handwriting was identified in 4% of respodents. In the group of children with dysgraphic handwriting, 58,6% were classified in the category of graphomotor dysgraphia, and 41,1% were classified in the category of linguistic dygraphia. In addition to these results, inconsistent / difficult to read manuscript was found in 7,4% of respodents. The largest percentage of respodents (77,9%) have a harmonious handwriting. It also been shown that there are significant differences in the maturity and quality of boys hadwriting compared to girls.
Differences in the quality and maturity of manuscripts are also evident between rural and urban areas, where children from rural areas have better achievments in terms of both maturity and quality of manuscripts
Prosocijalno ponašanje učenika sa senzomotoričkim smetnjama i poremećajima u inkluzivnom okruženju
No full textМастер рад за тему има приказ и анализу научних радова и релевантних истраживања који су се бавили утицајем инклузивног окружења на развој просоцијалног понашања ученика са сметњама у развоју, са посебним нагласком на ученике са сензорним и моторичким сметњама и поремећајима, и ученика типичног развоја. Такође, посвећена је пажња и стратегијама за подстицање и унапређивање просоцијалног понашања ученика са сметњама и поремећајима у развоју у школском контексту, као и улози васпитача и наставника у том процесу.
У раду је примењен метод теоријске анализе. Теорија је проверено и уопштено искуство на одређеном степену развитка науке у одређеним материјалним и друштвеним условима. Метода теорије анализе је истраживачка метода која се примењује у оквиру фундаменталних или теоријских педагошких истраживања. Поступак примене ове методе одређен је логиком педагошких истраживања и има јасно дефинисане фазе (Knežević-Florić & Ninković, 2012).
Прегледом одређених истраживања из области инклузивног образовања долазимо до сазнања да клима у школи и одељењу добија сасвим нову димензију када су у редовну школу укључени ученици са сметњама у развоју. Развијене просоцијалне вештине чине важан услов за остваривање позитивних социјалних односа, прилагођавање и успех у школи. Поједина истраживања показују да клима у инклузивним школама доприноси развијању просоцијалног понашања код ученика и прихватању различитости, док резултати других истраживања указују на мању прихваћеност ученика са сметњама и нижи ниво емпатије ученика типичног развоја.
Када је просоцијално понашање ученика са сметњама у развоју у питању, значајну улогу имају врста и степен оштећења, ставови наставника и ученика типичне популације према ученицима са сметњама у развоју, као и учесталост и квалитет социјалних интеракција ученика.
Опште препоруке за развој просоцијалног понашања код ученика ослањају се на утицај васпитача и наставника, као и на примену стратегија за подстицање и унапређивање вршњачког односа (кооперативно учење, круг пријатеља)
Vršnjački posredovane intervencije kod učenika sa intelektualnom ometenošću i/ili poremećajem iz spektra autizma
No full textВршњачки посредоване интервенције се примењују у раду са ученицима са интелектуалном ометеношћу (ИО) и/или поремећајем из спектра аутизма (ПСА), како би се побољшало социјално функционисање и академско постигнуће ових ученика. Ове интервенције подразумевају подучавање вршњака типичног развоја (ТР) да на адекватан начин пружају подршку ученицима са ИО и/или ПСА, како би повећали њихово учешће у школским активностима.
Циљ овог рада је да се прикаже примена и успешност вршњачки посредованих интервенција у раду са ученицима са ИО и/или ПСА.
Релевантна литература је пронађена путем претраживача Google Scholar и издвојени су они радови у којима су вршњачки посредоване интервенције примењене код ученика са ИО и/или ПСА, било самостално, било у склопу ширег узорка деце с ометеношћу. За приказ су коришћена истраживања у којима су примењене вршњачки посредоване интервенције у школским условима, за време или ван часова, са циљем побољшања социјалних и/или академских постигнућа ученика са ометеношћу.
Приказана истраживања упућују на широку применљивост вршњачки посредованих интервенција када је популација особа с ИО и/или ПСА у питању с обзиром на то да су интервенције примењиване на различитим узрастима (од основношколског до средњошколског), код ученика са ПСА и ученика различитих нивоа ИО (од лаке ИО до тешке ИО), као и код ученика са коморбидитетом (ИО и ПСА). Ова врста интервенција показала се као успешна у раду са ученицима са ИО и/или ПСА. Ученици са ометеношћу који су учествовали у вршњачки посредованим интервенцијама чешће су остваривали социјалне интеракције са вршњацима и имали су повећано учешће у школским активностима.
У доба када је инклузивно образовање актуелно у нашој средини, и с обзиром на приказане предности вршњачки посредованих интервенција, било би добро да се у будућности спроведу истраживања којима би се испитала успешност ове врсте интервенција и код нас.Peer-mediated interventions are used in working with students with intellectual disabilities (ID) and/or autism spectrum disorders (ASD), to improve the social functioning and academic achievement of these students. These interventions involve teaching peers of typical development (TD) to adequately support students with ID and/or ASD, in order to increase their participation in school activities.
The aim of this paper is to show the application and success of peer-mediated interventions in working with students with ID and/or ASD.
Relevant literature was found through the Google Scholar search engine and those papers were singled out in which peer-mediated interventions were applied to students with ID and/or ASD, either independently or as part of a wider sample of children with disabilities. Research was used in which peer-mediated interventions were applied in school conditions, during or outside classes, with the aim of improving the social and / or academic achievements of students with disabilities.
The presented research indicates the wide applicability of peer-mediated interventions when the population of persons with ID and/or ASD is in question, given that the interventions were applied at different ages (from elementary to secondary school), among students with ASD and students of different levels of ID (mild ID to severe ID), as well as in students with comorbidity (ID and ASD). This type of intervention has proven to be successful in working with students with ID and/or ASD. Students with disabilities who participated in peer-mediated interventions were more likely to have social interactions with peers and had increased participation in school activities.
At a time when inclusive education is current in our environment, and given the advantages of peer-mediated interventions, it would be good to conduct research in the future to examine the success of this type of intervention in our country
Uticaj senzorne stimulacije na svakodnevne aktivnosti kod osoba sa motoričkim poremećajima i osoba sa autizmom
No full textИнформације из спољашње и унутрашње средине се интегришу путем сензорног система.
Улогу у перцепцији дражи имају наша чула. Неометано функционисање у свакодневним активностима захтева да се информације уредно обраде и организују, како би особа могла да има адекватну реакцију.
Развој сензорне интеграције почиње веома рано, па је потребно стимулисати је на време како би се омогућила нормална функција сензомоторног система. Постоје више типова стимулација (аудитивна, вестибуларна, визуелна, проприоцептивна, тактилна, олфакторна, густативна) којима се успоставља сензорни тренинг услед постојања сензорне дисфункције или како би се обезбедио уредан развојни пут сензорног система. Код аутизма и моторичких поремећаја, самосталност у смислу извршавања свакодневних активности, представља једну од области у којима уочавамо потешкоће.
Стимулацијом сензорног система утичемо на стицање потребног позитивног чулног искуства које смањује негативне реакције на неугодна искуства и тиме подстичемо да особе развију бољу слику о себи што је један од главних фактора укључивања у социјалну средину.
Циљ овог рада је да прегледом доступне литературе и истраживања са домена Google scholar-a, Pub med-a, Kobsona и осталих претраживача научне литературе увиди проблем сензорне интеграције као и њен утицај на свакодневно функционисање, то јест како особе различитог сензорног профила реагују на третман сензорне интеграције у циљу побољшања њиховог функционисања код популације деце, а и особа са моторичким поремећајем и аутизмом.An information coming from outer or inner environment is integrated through the sensory system. Senses, as an important part of sensory system, play the main role in perception. After perception, information must be processed and organized properly, so the adequate reaction can be performed.
Development of sensory integration system begins early, so it is necessary to be timely and properly stimulated further enabling normal function of the sensorimotor system later in life.
There are several types of stimulation (auditory, vestibular, visual, proprioceptive, tactile, olfactory, gustatory) used for establishing sensory training due to sensory dysfunction or an optimal development of the sensory system. In people with autism or motor disorders, performing daily activities in an independent manner is generally considered as a weakness.
By stimulation of sensory system, we influence the acquisition of essential positive sensory experience, which reduces negative reactions to unpleasant experiences, thus encourage people to acquire a better image of themselves, which is one of the main factors of inclusion in the social environment.
The aim of our paper is to review the available literature from the: Google scholar, Pub med, Cobson, and other literature search engines to determine importance of sensory integration and its impact on daily functioning (i.e., how different sensory profiles in the population of children, people with motor disorders and autism respond to sensory integrations used for improving their functioning, etc.)