Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Competence of teachers and special educators in the use of assistive technology in educating students with disabilities
Get PDFUvod: Asistivna tehnologija uključuje širok izbor sredstava i uređaja koji pred- stavljaju podršku u obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju. Primena tehnologije u nastavi utiče na rad učenika i nastavnika, ishode učenja, kao i na realizaciju nastavnog sadržaja. U savremenoj praksi inkluzivnog obrazovanja, nastavno osoblje mora da poseduje kompetencije za primenu asistivne tehno- logije kako bi moglo da zadovolji potrebe učenika sa smetnjama u razvoju u skladu sa njihovim sposobnostima i ograničenjima. Jedno od ključnih pitanja vezanih za primenu asistivne tehnologije u inkluzivnom vaspitno-obrazovnom radu je kakav je nivo znanja i veština nastavnog osoblja u primeni asistivne tehnologije.
Cilj: Cilj ovog istraživanja je bio da se utvrdi da li učitelji, nastavnici i defektolo- zi imaju potrebna znanja i nivo kompetencije za njenu efikasnu upotrebu, kao i da se međusobno uporedi nivo njihove kompetentnosti.
Metod: Uzorak je činilo 110 ispitanika oba pola među kojima je bilo 39,1% uči- telja i 33,6% nastavnika koji su zaposleni u redovnim osnovnim školama, kao i 19,1% defektologa i 8,2% nastavnika koji su zaposleni u specijalnim osnovnim školama koje se nalaze na teritoriji grada Beograda. Primenjen je upitnik koji je posebno konstruisan za svrhu ovog istraživanja. U obradi podataka korišće- na je deskriptivna statistička analiza, kao i testovi statističkog zaključivanja (jednofaktorska analiza varijanse, Pirsonov koeficijent korelacije, t-test).
Rezultati: Analiza rezultata je pokazala da su ispitanici umereno kompetentni za primenu asistivne tehnologije u edukaciji osoba sa smetnjama u razvoju.
Rezultati statističke analize pokazuju da postoji statistički značajna razlika iz- među nivoa kompetentnosti ispitanika različitog zanimanja (F=9,58; p<0,01).
Nije utvrđena statistički značajna razlika u nivou kompetentnosti nastavnog osoblja na osnovu dužine njihovog iskustva u nastavi.
Zaključak: Rezultati sugerišu da ispitanici poseduju različite nivoe znanja i ve- ština za upotrebu asistivne tehnologije, kao i da postoji nedostatak obuke u ovoj oblasti.Introduction: Assistive technology includes a wide range of tools and devices that support the education of students with disabilities. The application of technology in teaching affects the work of students and teachers, learning outcomes, as well as the realization of teaching content. In the modern practice of inclusive education, educators must be competent in the application of assistive technology in order to be able to meet the needs of students with disabilities in accordance with their abilities and limitations. One of the key issues related to the application of assistive technology in inclusive education is the level of knowledge and skills of educators in the application of assistive technology.
Aim: The aim of this research was to determine whether teachers and special educators have the necessary knowledge and level of competence for its effective use, as well as to compare the level of their competence.
Method: The sample consisted of 110 respondents of both genders, among whom there were 39.1% of lower-grade teachers and 33.6% of upper-grade teachers employed in regular primary schools, as well as 19.1% of special educators and 8.2% of teachers employed in special primary schools in Belgrade. A questionnaire specially designed for the purpose of this research was applied. Descriptive statistical analysis was used in data processing, as well as statistical inference tests (univariate analysis of variance, Pearson’s correlation coefficient, t-test).
Results: The analysis of the results showed that the respondents were moderately competent in the application of assistive technology in the education of people with disabilities. The results of statistical analysis showed that there was a statistically significant difference between the levels of competence of the respondents with different occupations (F=9.58; p<.01). No statistically significant difference was found in the level of competence of educators with regard to the length of their teaching experience.
Conclusion: The results suggest that the respondents possess different levels of knowledge and skills for the use of assistive technology, as well as that there is a lack of training in this area
Assessing oral word reading ability in Serbian speakers with acquired aphasia
No full textDifficulty reading single words represents a common sequel of acquired neurological injury and common component in aphasic breakdown. Investigation of reading disturbances in Serbian speakers with aphasia has been hampered by lack of any standardised clinical test. We report the development of the Serbian Word Reading Test (SWRT). This first clinical single word assessment for the Serbian language examines reading aloud words from different word classes (concrete and abstract nouns, verbs, adjectives, function words and non-words) and summarises performance based on error types (articulatory, phonological, semantic, neologistic, morphological, visual). Initial piloting with 51 people with aphasia after stroke and 50 control participants without neurological disturbance demonstrated high specificity (0.96) and sensitivity (0.98) for detecting presence of reading impairment. Preliminary comparisons between different aphasic syndromes evidenced contrasting success across varying word-classes. Analyses demonstrated significant differences in susceptibility to different reading errors according to aphasia subtype. Cross-language comparisons show largely similar profiles of breakdown to other languages despite the differing morphological and orthographic characteristics of Serbian. We present the SWRT as a valid and reliable clinical and research tool.peer‐reviewed version of the article:[http://rfasper.fasper.bg.ac.rs/handle/123456789/3425
O jezičkom razvoju u periodu proširivanja jezičkih kompetencija
No full textJezički razvoj je dug proces. Usvajanje maternjeg jezika počinje od trenutka
kada se rodimo, a pojedine komponente jezičke strukture, kao što je
leksičko-semantička, razvijaju se celog života. S polaskom u školu razvoj jezika
se nastavlja usvajanjem pisanog jezičkog izraza. Od tog trenutka sposobnost
da se rečenice koje su gramatički i smisaono potpune pretoče iz govornog
ili misaonog sadržaja u pisanu formu postaje sastavni deo opšte jezičke sposobnosti.
U civilizaciji koja „počiva na papiru” teško je preuveličati značaj komunikacije
koja se odvija putem napisane ili odštampane reči (Moskovljević,
1989: 138).
Sposobnost za pisanu produkciju omogućuje čoveku prevazilaženje onoga
što je „sada” i „ovde” (Bugarski, 1997: 14), obezbeđuje komunikaciju sa ljudima
koji su od nas udaljeni i vremenski i prostorno; pomaže nam da bolje
sagledamo ko smo i šta mislimo (Graham, 2008: 1). Zahvaljujući pisanom jezičkom
izrazu čovek je u stanju da prenosi svoja znanja i ideje generacijama
koje dolaze; pisanjem se informacije veoma detaljno i sa velikom tačnošću
povezuju, čuvaju i prenose (MacArthur, Graham & Fitzgerald, 2008: 1). U savremenom
svetu svakodnevno smo okruženi različitim tekstovima koje smo
sami produkovali ili koje su pisali drugi. Stoga nije netačno tvrditi da je današnji
čovek sve više pismen čovek, homo scribens (Bugarski, 1997: 8), jer se
nijedan segment našeg života više ne može zamisliti bez grafičkog okruženja.
Tako se kao nužna tema za istraživanje nameće ispitivanje pisanog jezika
– kako se sposobnost za pisanu jezičku produkciju usvaja i razvija. Jedno od
nedovoljno istraženih polja u oblasti pisanja odnosi se na sintaksički nivo i na
promene do kojih dolazi u strukturi pisane rečenice, ali i gledano u celini, na
nivou teksta.
Kao i svaki kompleksan fenomen, pisanje je ljudska aktivnost koja se
može posmatrati sa više aspekata. Jedan od njih je sposobnost produkovanja
i organizovanja rečenica u pisanom diskursu (Beers & Nagy, 2009). Uspešno
formiranje i razumevanje poruka u pisanom izrazu u suštini se svodi na poznavanje
velikog broja različitih sintaksičkih konstrukcija i njihovih funkcija,
kao i na poznavanje formalnih i strukturnih svojstava različitih vrsta tekstova.
Uspeh u pisanoj komunikaciji najvećim delom zavisi od prikladne upotrebe
jezičkih sredstava koja su na raspolaganju u datom pojavnom obliku
jezika, a najčešće se sagledava kroz produkciju različitih sintaksičkih jedinica
i konstrukcija prilagođenih datom komunikativnom kontekstu (Ravid, 2004 Kako bi se u celini sagledao razvoj sposobnosti za pisanu produkciju, treba
poći od promena koje se dešavaju na sintaksičkom planu u periodu proširivanja
jezičkih kompetencija; od toga kako se odvija proces usvajanja pisanog
diskursa i koje su teorije i modeli usvajanja pisanog jezika pružili najprihvatljivija
tumačenja postojećih jezičkih činjenica.
Ono što u tradicionalnom smislu obuhvata pojam pismenost – elementarno
ovladavanje veštinama čitanja i pisanja – prestalo je da bude samo po
sebi predmet istraživanja različitih naučnih disciplina. Danas pojam pismenosti
podrazumeva široko polje istraživačkih zadataka – sistematsko praćenje
različitih aspekata razvoja pisanog jezika, identifikovanje parametara od značaja
za diferenciranje tekstova prema žanrovskim karakteristikama, metajezičku
analizu, strukturiranje diskursa i njegovih delova i analizu društvenog i
kulturnog konteksta u koji se diskurs smešta (Ravid & Tolchinsky, 2002; Beers
& Nagy, 2011).
Usvajanje forme pisane rečenice i razvijanje kompetencija za pisanu produkciju
u punom smislu reči, danas je neophodan uslov za bavljenje bilo kojim
poslom. Sposobnost za pisanje različitih tipova tekstova predstavlja jedan od
glavnih činilaca akademskog postignuća učenika. To dokazuje činjenica da učenici
i studenti koji imaju teškoće u pisanju značajno zaostaju za drugom decom
i kolegama jer je pisana forma primarno sredstvo na osnovu kojeg učitelji i nastavnici
procenjuju nivo i kvalitet stečenog znanja (Graham, 2008: 2). Uspešno
strukturiranje pisanog diskursa i njegovih delova ne znači samo da je dete premostilo
teškoće koje se odnose na automatizaciju rukopisa i razvilo sposobnost
da se neki tekst pročita i razume. Usvajanjem pisane forme podstiče se razvoj
rečnika i njegova raznovrsnost, otkrivaju se nove funkcije izraza i konstrukcija
koje pre opismenjavanja detetu nisu bile dostupne. Takođe, rečenice se unutar
diskursa mogu povezivati i usklađivati na različite načine, a semantički razvoj
jezika je usko povezan sa razumevanjem i produkcijom složenih jezičkih izražajnih
sredstava (Tolchinsky, 2004: 234). Sve ovo potvrđuje da je usvajanje sposobnosti
za pisanu produkciju kompleksan i dugotrajan proces.
Imajući, dakle, u vidu svu složenost ovladavanja pisanim jezičkim izrazom,
na stranama koje slede biće predstavljene glavne karakteristike razvoja
jezika na mlađem osnovnoškolskom uzrastu zbog toga što početak kasnijeg
jezičkog razvoja u velikoj meri korelira sa polaskom deteta u prvi razred
osnovne škole. Kako je usvajanje sposobnosti za pisano izražavanje jedan od
najsloženijih vidova usvajanja jezika, uz leksički, biće predstavljen i sintaksički razvoj u periodu proširivanja jezičkih kompetencija jer sintaksa najbolje odražava
razvoj jezika na svim njegovim nivoima.
Na samom početku su predstavljene najznačajnije teorije o usvajanju
jezika. Nativističko viđenje jezičkog razvoja dato je kroz principe generativne
gramatike Noama Čomskog. Pored generativizma, predstavljene su i druge dve
dominantne teorije XX veka – razvojna teorija Žana Pijažea i sociokulturna
teorija Lava Vigotskog.
Posebna pažnja je posvećena Tomazelovom modelu razvoja gramatičkog
sistema koji se zasniva na jezičkoj upotrebi. Savremeni lingvisti i psiholozi
ovom modelu daju prednost nad ostalima zbog činjenice da su u njemu na
najprihvatljiviji način povezane genetska i sredinska komponenta u procesu
usvajanja jezika.
Osim pregleda vodećih teorijskih modela dat je i kratak osvrt na faze razvoja
jezika kod pojedinca. Predstavljena je periodizacija jezičkog razvoja od
rođenja do okončanja srednje škole, uključujući pokazatelje jezičkog razvoja
na odgovarajućem uzrastu, s posebnim osvrtom na period kasnijeg jezičkog
razvoja.
S obzirom da detetu mnoge stvari postaju dostupne kad nauči da piše,
u drugom delu se razmatraju prednosti pisanja u odnosu na govorenje, kao
i razlike koje postoje između govornog i pisanog izraza. Razvoj sposobnosti
za pisanu produkciju je praćen od samih početaka – od žvrljanja i šaranja,
crteža, do pojave prvih slova i stvarnog, formalnog početka usvajanja pisane
forme. Na kraju su predstavljene teorije pisanja koje u prvi plan ističu kognitivnu
osnovu tog procesa, kao i one koje proces pisanja posmatraju u svetlu
društvenih i kulturnih uticaja (sociokulturni model) (MacArthur, Graham &
Fitzgerald, 2008: 2).
Uzimajući u obzir činjenicu da je poslednjih godina prevladala tendencija
da se istraživanja u oblasti pisanje ne usmeravaju na to kako deca treba da
pišu i kako njihovi tekstovi treba da izgledaju, nego se premeštaju na teorijski
plan – da se objasni kako deca pišu (Nystrand, 2008: 22), želja nam je da ova
monografska studija pomogne i doprinese tom cilju, makar i u najmanjoj mogućoj
meri
Rana intervencija za decu sa oštećenjem vida
No full textDo devedesetih godina prošlog veka rana intervencija organizovana je
po modelu pedagoško-psihološke i socijalne pomoći, u kome je profilaksa sekundarnih
smetnji u razvoju imala primat u odnosu na tretman i prilagođavanje
sredinskih uslova potrebama dece. Poslednjih godina, ranu intervenciju
karakteriše značajan napredak na konceptualnom, teorijskom i praktičnom
planu. Uključuje interdisciplinarni set metoda i tehnika, usmerenih na sprečavanje
ili ublažavanje fizičkih, kognitivnih i emocionalnih smetnji u razvoju,
uz postepeno uvođenje pristupa usmerenog na porodicu.
Blagovremeno registrovanje bioloških i/ili socijalnih faktora rizika za
nastanak smetnje u razvoju ili poremećaja u ponašanju i pružanje podrške
porodici i detetu najvažniji je zadatak rane intervencije. Programi rane intervencije
utemeljeni su na znanju iz različitih naučnih disciplina, imaju značajnu
ulogu u radu sa decom, roditeljima i širom socijalnom sredinom. Svrha
programa je stručna pomoć porodicama, koju pružaju stručnjaci koji poznaju
razvoj dece i razumeju efekte oštećenja i sredinskih riziko faktora na rani razvoj.
Zahvaljujući programima rane intervencije, roditelji uče kako da izađu
u susret potrebama deteta sa smetnjama u razvoju, dete stiče samostalnost u
obavljanju svakodnevnih i drugih aktivnosti, usvaja socijalne i ostale adaptivne
veštine.
Rana intervencija značajna je karika u području obrazovanja i obrazovnoj
politici države, jer integriše teorijsko-metodološke pristupe, strategije i programe
iz tri sektora, zdravstvenog, obrazovnog i socijalnog, ugrađuje ih u programe
rada kojima se obezbeđuju uslovi za optimalan razvoj svakog deteta.
Najkorisnija je onda kada su pružaoci usluga osposobljeni da prepoznaju jedinstvene
potrebe porodice i deteta, i većinu aktivnosti sprovode u takozvanom
ekološkom okruženju, odnosno u kontekstu svakodnevnih aktivnosti u kući ili
predškolskoj ustanovi
Negative emotions as predictors of loneliness in university students during the pandemic
Get PDFThe COVID-19 pandemic has provoked extraordinary
disruptions to higher education. Changes in learning
opportunities and habits could contribute to academic pressure
and stresses related to academic expectations, examinations
and students’ academic self-perceptions. According to previous
studies, academic stress is related to both basic personality traits
and emotional intelligence (EI) as a trait which demonstrated its
relevance in numerous researches regarding stress and mental
health domains. The present study sought to examine the role
of trait EI in predicting the academic-related stress during the
pandemic, while controlling for the basic personality traits. A
sample (N = 291) of 259 female and 32 male participants, age
range 18-33 (M=19.82, SD=1.70) completed: (1) Perceptions of
Academic Stress (PAS) Scale, measuring intensity of academicrelated stress, (2) HEXACO Personality Inventory Revised
comprising traits Honesty-Humility, Emotionality, Extraversion,
Agreeableness, Conscientiousness and Openness to experience,
and (3) the TEIQue, examining trait EI (encompassing factors
Well-Being, Self-control, Emotionality, and Sociability). Subjects in this online research were students from the University of
Belgrade. Hierarchical regression model comprised of the
HEXACO personality traits (entered 1st) and trait EI factors
(entered 2nd) as predictors, and academic stress as a criterion
variable was tested. HEXACO personality traits explained 21%
of variance (F(6, 284) = 13.94, adj. R2
= .211, p < .001) with
Honesty-Humility (ß = -.113, p < .05), Emotionality (ß = .202,
p<.001), Extraversion (ß = -.313, p < .001) and Conscientiousness
(ß = -.166, p < .01) as significant predictors. In the second step,
academic stress was predicted (F(10, 280) = 12.12, adj. R2= .277,
p < .001) positively by HEXACO Emotionality (ß = .200, p<.01)
and negatively by trait EI factors Wellbeing (ß = -.205, p < .01)
and Sociability (ß = -.171, p < .05). Predictors of the second block
incrementally explained 7.5% of the variance in academic stress.
The current data thus suggests that specific emotion related
personality dispositions encompassed by trait EI (particularly
Well-Being and Sociability) have a significant role in predicting
academic-related stress during the pandemic. These findings
also indicate that trait EI exibits incremental predictive validity
over the basic personality dimensions
Relationship between cognitive deficit and gait recovery in neurological patients in the rehabilitation process
No full textIn the last few decades, there has been a lot of talk about the problem of cognitive deficit in neurological patients, as well as the connection with motor impairments, with an emphasis on gait function. Multiple cognitive effects on walking, movement control and certain behaviors during walking have been observed. Preservation of cognitive functions is of special importance for the rehabilitation of neurological patients. Purpose: The main goal of the research is based on the comparison of motor function and gait parameters with cognitive impairment in the examined patients after stroke. Methods: The study included 50 examined neurological patients after stroke, with diagnosed hemiparesis and completed early rehabilitation. The following were used to assess cognitive functioning: Mini Mental State Examination - MMSE; WCST - Wisconsin card sorting test and Trail Making Test - TMT A / B. The Functional Ambulation Category - FAC test was used to assess movement function. Results: The results show that the examined patients after stroke with cognitive impairment have lower walking speed, lower walking frequency and shorter stride length than the examined patients after stroke without cognitive impairment, the difference is statistically significant. The results support the claim that there are specific cognitive deficits in patients after stroke, which may have an impact on the motor difficulties of these patients. Conclusion: One of the important goals of the rehabilitation process is to help the patient achieve the highest possible level of functional independence, within which walking is a basic component of independent functioning. The practical significance of the research can be fully confirmed, if the established connection is significant for the application of cognitive rehabilitation within medical rehabilitation and enable the achievement of a high degree of functional independence of neurological patients
Отношение учащихся к дистанционному обучению во время пандемии коронавирусной инфекции (covid-19)
Get PDFОбразовно окружење претрпело је знатне промене током текуће пандемије болестиCOVID-19. Циљ ове студије био је да испитамо ставове ученика у Србији према наставина даљину током ове пандемије. Постављени су следећи задаци: да истражимо когнитив-ну компоненту ставова ученика кроз њихово опажање позитивних и негативних аспека-та наставе на даљину, да истражимо мотивациону компоненту на основу исказа ученикакако настава на даљину утиче на њихову мотивацију за учење и да истражимо емоцио-налну компоненту на основу вербално исказаних емоција према овом облику наставе.Узорак је чинило 110 ученика који похађају основне (од 5. до 8. разреда) и средње школеу Србији. Коришћен је полуструктурисани интервју. Добијени одговори анализирани суквалитативном анализом садржаја. Налази показују да већина ученика има негативнеставове према настави на даљину и да је недовољна интеракција наставника и учени-ка главни недостатак овог вида наставе. Настава на даљину такође има неке позитивнеаспекте који могу да се задрже након завршетка пандемије, према мишљењу ученика.Они се односе на комуникацију између наставника и ученика користећи информаци-оне технологије (ИТ), боље представљање тема за учење коришћењем информационихтехнологија, сталну доступност материјала за учење на онлајн платформама. Налази сууказали на недостатак интринзичне мотивације и недовољно развијену саморегулацијуу учењу код ученика, које је важно превазићи јер негативно делују на академски развојкако током наставе на даљину, тако и када се настава одвија уживо.The educational context has been disrupted by the ongoing COVID-19 pandemic. The aim ofthe study was to explore attitudes of pupils in Serbia toward distance education during thepandemic. Specifically, we aimed to explore the cognitive component of pupils’ attitudesthrough their perception of positive and negative aspects of distance education, the motivationalcomponent based on the expressions of how distance education affects pupils’ motivation tolearn, and emotional component through verbal expressions of emotions toward distanceeducation. The sample for the study included 110 pupils attending primary (5th to 8th grade) andsecondary schools in Serbia. A semi-structured interview was employed. Data were analysedusing qualitative content analysis. The findings suggest that majority of pupils have negativeattitudes toward distance education and that they find insufficient interaction between teachersand pupils to be the major shortcoming of distance education. Positive aspects of distanceeducation which could be preserved after the pandemic according to the participants’ views are:communication between teachers and pupils using information technologies (IT), technicalpossibilities for a better presentation of learning topics and permanent availability of learningmaterials on online platforms. The study revealed the lack of intrinsic learning motivation anddeficiencies in pupils’ self-regulation of learning which are important to be overcome as theyimpede pupils’ academic development both in distance and in classroom education.Образовательная среда претерпела значительные изменения во времяпродолжающейся пандемии коронавирусной инфекции (COVID-19). Целью данногоисследования было изучить отношение студентов в Сербии к дистанционному обу-чению в течение этой пандемии. Нами были поставлены следующие задачи: изучитькогнитивную составляющую отношений учащихся, имея в виду их восприятие по-ложительных и отрицательных аспектов дистанционного обучения, изучить моти-вационный компонент на основе высказываний учащихся о том, как дистанционноеобучение влияет на их мотивацию к обучению и исследовать эмоциональную состав-ляющую, основанную на вербально выраженных эмоциях в отношении данной формыобучения. Выборка состояла из 110 учеников начальных классов (с 5 по 8 классы) и уче-ников средних школ в Сербии. Было использовано полуструктурированное интервью.Полученные ответы были проанализированы с помощью качественного контент-ана-лиза. Результаты показывают, что большинство учеников отрицательно относятся кдистанционному обучению и что основным недостатком этого вида обучения явля-ется недостаточное взаимодействие между учителями и учениками. По мнению уча-щихся, дистанционное обучение имеет также и некоторые положительные аспекты,которые могут остаться и после окончания пандемии. Они относятся к использованиюинформационных технологий (ИТ) при общении между учителями и учениками, клучшему представлению тем для обучения с использованием информационных техно-логий, а также к постоянной доступности учебного материала на онлайн-платформах.Полученные данные указывают на отсутствие интринсивной (внутренней) мотивациии на недостаточно развитую саморегуляцию у учащихся в процессе обучении, что надопреодолеть, в связи с тем, что они отрицательно влияют на академическое развитие,не только во время дистанционного обучения, но и когда занятия проводятся вживую,в классе
Deprivation of material goods and services as a consequence of imprisonment
No full textУпоредо са развојем хуманистичких идеја и фокусирањем на људска права осуђених долази до покушаја умањивања затворских депривација, међутим оне су и даље свеприсутне појаве на глобалном нивоу. Депривација материјалних добара и услуга једна је од депривација које настају као последица извршења казне затвора. Као и све остале, ова врста депривације може значајно да утиче на квалитет живота осуђених. Депривација материјалних добара и услуга огледа се у ограничавању избора у различитим доменима (попут исхране, одевања, едукације и професионалног усмерења, рад), поседовања личних ствари и употребе материјалних ствари које су доступне особама на слободи, затим ограничавању избора у домену едукације и професионалног оспособљавања, здравствених услуга и слично. Самим тим, може се рећи да депривација материјалних добара и услуга утиче на депривираност у другим доменима.
Циљ корективно-рехабилитационог процеса је да коригује понашање осуђених усађивањем друштвено пожељних вредности, омогућавањем да осуђени стекну знања и вештине које ће им помоћи да преузму одговарајуће улоге у друштву након отпуста. Овај процес такође треба да допринесе побољшању самопоштовања и осећаја самоефикасности па тиме и развоју позитивне слике о себи. Осим тога, у рехабилитационом процесу неопдходно је пружити осуђенима адекватну здравствену негу и помоћ како би се отклониле или умањиле нездраве навике које лоше утичу на физичко и психичко здравље.
Депривације генерално негативно утичу на корективно-рехабилитациони процес. На пример, не може се очекивати да се у затворском контексту побољша физичко и психичко здравље осуђених уколико нису обезбеђене адекватне здравствене услуге и ако исхрана не задовољава нутритивне стандарде, што је најчешће случај у затворима широм света. Депривација рекреативних и едукативних програма омета стицање одређених вредности и социјалних вештина, а негативно утиче и на физичко здравље осуђених. Депривација у домену доступности технологије ограничава социјалне контакте осуђених, отежава могућност едукације и умањује могућности запослења у модерном друштву након отпуста.
Превенција депривације материјалних добара и услуга огледа се у измени начина функционисања саме институције која треба да обезбеди адекватан прогам исхране прилагођен индивидуалним потребама, одговарајуће и неопходне здравствене услуге за припаднике оба пола и различите узрасне групе, затим да обезбеди разноврсне могућности едукације, рекреације и професионалног оспособљавања, као и да подстиче социјализацију осуђених са особама изван институције путем нових технолошких средстава. Увид у тренутно стање у свету може да допринесе развоју нових стратегија усмерених на смањење депривације материјалних добара и услуга, чиме се може побољшати и целокупан квалитет живота осуђених.Although in parallel with the development of humanistic ideas and the focus on the human rights of convicts, there is an attempt to reduce prison deprivations, they are still present on a global scale.
Deprivation of material goods and services is one of the deprivations that arise as a result of serving a prison sentence. Like all others, this type of deprivation can significantly affect the quality of life of convicts. Deprivation of material goods and services is reflected in the restriction of choices in various domains (such as nutrition, clothing, educational, vocational and workchoises), possession of personal belongings, and use of material goods available to persons at large, the restriction of choices in education and training, health services, etc. Consequently, the convict is deprived of the right to individuality, so it can be said that the deprivation of material goods and services affects the deprivation in other domains.
The goal of the corrective-rehabilitation process is to correct the behavior of convicts by instilling socially desirable values, enabling convicts to acquire knowledge and skills that will help them take on appropriate roles in society after release. This process should also contribute to improving self-esteem and a sense of self-efficacy and thus developing a positive self-image. In addition, in the rehabilitation process, it is necessary to provide convicts with adequate health care and assistance in order to eliminate or reduce unhealthy habits that adversely affect physical and mental health.
Deprivation generally has a negative effect on the corrective-rehabilitation process. For example, the physical and mental health of prisoners cannot be expected to improve in a prison context if adequate health services are not provided and nutrition does not meet nutritional standards, which is most often the case in prisons around the world. Deprivation of recreational and educational programs hinders the acquisition of certain values and social skills, and negatively affects the physical health of convicts.
Deprivation in the domain of technology availability limits the social contacts of convicts, makes it more difficult to educate and reduces employment opportunities in modern society after release.
Prevention of deprivation of material goods and services is reflected in the change of functioning of the institution itself which should provide adequate nutrition program tailored to individual needs, appropriate and necessary health services for members of both sexes and different age groups, then to provide various opportunities for education, recreation and professional training. , as well as to encourage the socialization of convicts with persons outside the institution through new technological means.
Insight into the current situation in the world can contribute to the development of new strategies aimed at reducing the deprivation of material goods and services, which can improve the overall quality of life of convicts
Unapređivanje socio-komunikacionih veština kod dece s intelektualnom ometenošću primenom bihevioralnih intervencija
No full textБихевиоралне технике су усмерене на понашање, тачније на све оно што нека особа уради или каже. У специјалној едукацији се базирају на истраживању свих оних активности које се могу детектовати и објективно мерити. Циљ рада је да се прегледом доступне литературе пружи увид у могућности примене и ефекте бихевиоралних техника на побољшање социо-комуникационих вештина код деце са интелектуалном ометеношћу.
Преглед доступне литературе је извршен претраживањем електронске базе података Google Scholar, као и других електронских база података и штампане литературе. У преглед су укључена истраживања у којима су бихевиоралне интервенције биле примењене на популацију деце са ителектуалном ометеношћу, било самостално, било у склопу ширег узорка деце са ометеношћу. Генерално, резултати указују на позитивне ефекте примене ових техника на функционисање деце са интелектуалном ометеношћу. Позитивни ефекти се огледају у побољшању фукционисања деце у областима социјализације и комуникације, као и у смањењу емоционалних проблема и проблема у понашању.Behavioral techniques are focused on behavior, more precisely on everything that a person does or says. In special education, they are based on the research of all those activities that can be detected and objectively measured. The aim of this paper is to review the available literature to provide insight into the possibilities of application and effects of behavioral techniques on the improvement of socio-communication skills in children with intellectual disabilities. A review of the available literature was performed by searching the electronic database Google Scholar, as well as other electronic databases and printed literature. The review included research in which behavioral interventions were applied to the population of children with intellectual disabilities, either independently or as part of a wider sample of children with disabilities. In general, the results indicate the positive effects of the application of these techniques on the functioning of children with intellectual disabilities. The positive effects are reflected in the improvement of children's functioning in the areas of socialization and communication, as well as in the reduction of emotional and behavioral problems
Procena sposobnosti verbalnog pamćenja kod starih ljudi
No full textС обзиром да су сметње учења и памћења код старих људи још увек недовољно истражене, основни циљ овог истраживања је био да се утврди да ли постоје резлике у постигнућима на Рејовом тесту вербалног памћења и учења између две старосне групе.
Сметње у памћењу обично представљају први знак когнитивних промена у старости.
У најопштијем смислу памћење је процес складиштења и евоцирања менталних продуката и акција за употребу после различитог периода ретенције. То је способност, акт или процес регистровања, задржавања и присећања информација.
Истраживање је спроведено у Београду 2021. године. У истраживању је учествовало 20 људи подељених у две групе на основу година старости. Прву групу је чинило 10 испитаника старости од 65 до 75 година, а другу групу је чинило 10 испитаника старости од 76 до 85 година.
Након анлизе добијених резултата закључено је да испитаници из старије групе постижу лошије резултате на свим задацима Рејовог теста вербалног учења и памћења у односу на испитанике из млађе старосне групе. Такође, уочено је да старији испитаници обично немају специфичну стратегију учења и понављања речи, него речи репродукују насумичним редоследом, док млађи испитаници обично речи репродукују униформним редоследом.Considering older people’s learning and memory disorders are not still sufficiently researched, the main goal of this research was to determine if there are differences between two age group’s results in RAVLT. Memory difficulties represent the first sign of cognitive changes in old age.
Memory is the process of storing and retrieving mental products and actions for use after different periods of retention, e. g., short, medium, and long term. It involves different kinds of encoding and retrieval for different stimuli and mental products. (visual, verbal, dexterous skills) (Parker, 1990).
Research was conducted in Belgrade in 2021 and involved 20 people divided into two groups based on age. The first group consisted of 10 respondents aged 65 to 75 and the second group consisted of 10 respondents aged 76 to 85.
After the analysis of the obtained results it is concluded that the respondents from the older group achieved worse results on all tasks of Rey’s Auditory Verbal Learning Testrelative to the respondents from the younger group. Also, it is noticed that older respondents usually don’t have a specific strategy of learning and repeating words, but reproduce words in a random order, while younger respondents usually reproduce words in a uniform order