Argo (Greece)
rFASPER - Repository of the Faculty of Special Education and RehabilitationNot a member yet
5766 research outputs found
Sort by
Antisocijalno ponašanje adolescenata bez roditeljskog staranja
No full textАнтисоцијално понашање јесте прожимајући образац друштвено неодговорног понашања уз недостатак осећаја кривице. Антисоцијални поремећај личности се дуго сматрао као важан фактор ризика за будућа кривична дела и затворске казне. Главни ризико фактори који могу да доведу до јављања овог типа понашања су импулсивност, низак коефицијент интелигенције, исподпросечна школска постигнућа, недоследан родитељски надзор, нестабилна родитељска дисциплина, злостављање и кажњавање, неадекватан однос између оба родитеља или блиских чланова породице, друштвено неприлагођени вршњаци, школа са високом стопом делинквенције...
Циљ рада је упознавање са испољавањем и превенцијом антисоцијалног понашања код адолесцената без родитељског старања.
Млади који су смештени у домове без родитељског старања, често имају историју агресивног, антисоцијалног, деструктивног понашања. Антисоцијално понашање у таквим условима често омета реализацију рехабилитације. Узрок насиља који се јавља у домовима без родитељског старања није у директној вези са индивидуалним карактеристикама младих, особља или њиховим међусобним односима. Реч је о самој структури установа као и о законодавном систему државе у којој се одређена установа налази.
Излагање трауматичним тренуцима деце и младих има узнемиравајуће последице попут депресије, недостатка способности везивања, потешкоће у когнитивно – социјалном развоју, антисоцијалном поремећају личности и јако је важно да се обезбеди правилан третман.
Важно је разумети када и под каквим условима се антисоцијално понашање јавља као и утврђивање узрока јављања овог типа понашања због тога што се на тај начин развија теоријски концепт ризичних фактора за развој будућег криминалног понашања. Рана појава антисоцијалног понашања јесте заправо могућност планирања превенције која може да спречи даљи напретак проблема у понашању.Antisocial behavior is a pervasive pattern of socially irresponsible behavior with a lack of guilt. Antisocial personality disorder has long been considered an important risk factor for future crimes and prison sentences.
The main risk factors that can lead to this type of behavior are impulsivity, low IQ, below- average school achievement, inconsistent parental supervision, unstable parental discipline, abuse and punishment, inadequate relationship between both parents or close family members, socially maladapted peers, schools with a high delinquency rate...
The main оbjective of this paper is to acquaint with the manifestation and prevention of antisocial behavior in adolescents without parental care.
Young people who are placed in homes without parental care often have a history of aggressive, antisocial, destructive behavior. Antisocial behavior in such conditions often hinders the realization of rehabilitation. The cause of violence that occurs in homes without parental care is not directly related to the individual characteristics of young people, staff or their interpersonal relationships. It is about the very structure of institutions as well as about the legislative system of the state in which a certain institution is located.
Exposure to traumatic moments of children and young people has disturbing consequences such as depression, lack of attachment ability, difficulties in cognitive - social development, antisocial personality disorder and it is very important to ensure proper treatment.
It is important to understand when and under what conditions antisocial behavior occurs as well as to determine the causes of this type of behavior because in this way a theoretical concept of risk factors for the development of future criminal behavior is developed. The early onset of antisocial behavior is actually an opportunity to plan prevention that can prevent further progression of behavioral problems
Determinante socijalne inkluzije osoba sa intelektualnom ometenošću u radnoj sredini
No full textИнклузивна радна средина вреднује различитост и излази у сусрет свим потребама запослених како би они остварили свој пун радни потенцијал. Неминовно је да социјална инклузија особа са интелектуалном ометеношћу у радној средини зависи од многих компонената које заједничким дејством доводе до успешне интеграције запослених са интелектуалном ометеношћу (ИО). Компоненте инклузивне радне средине подразумевају присуство социјалних вештина код радника са ИО као што су адекватно понашање и комуникационе вештине, подршку од стране руководства која се базира на иновационим програмима усмереним ка запосленима са ИО, адаптирану радну средину која омогућава изједначавање услова рада и прихваћеност запосленог са ИО од стране својих сарадника. Описане детерминанте кључне су за успешну инклузију радника са ИО, а у овом раду је приказан преглед радова који се баве истраживањима на ову тему. Анализом научних радова стичу се сазнања о делотворности интервенција усмерених ка запосленима са ИО како би им се омогућила боља социјална инклузија у радној средини.An inclusive work environment values diversity and meets all the needs of employees so that they can reach their full working potential. It is inevitable that the social inclusion of people with intellectual disabilities in the work environment depends on many components that together lead to the successful integration of employees with intellectual disabilities (ID). Components of inclusive work enviroments include the presence of social skills in workers with ID such as adequate behavior and communication skills, support from management based on innovative programs aimed at employees with ID, an adapted work environment that allows equalization of working conditions and acceptance of employees with ID by his associates. The described determinants are crucial for the successful inclusion of workers with the ID, and this paper presents an overview of papers dealing with research on this topic. The analysis of scientific papers provides knowledge about the effectiveness of interventions aimed at employees with ID in order to enable them better social inclusion in the work environment
Unapređivanje socio-komunikacionih veština kod dece sa intelektualnom ometenošću primenom naturalističkih bihevioralnih procedura
No full textДеци са интелектуалном ометеношћу је често потребна подршка како би развила и унапредила своје социо-комуникационе вештине. Натуралистичке бихевиоралне процедуре су респонзивне на дететове покушаје комуницирања, у њима се користе природни поткрепљивачи, вежбање на различите начине и у различитим окружењима.
Циљ овог рада је приказ натуралистичких бихевиоралних процедура којима се могу унапредити социо-комуникационе вештине деце са интелектуалном ометеношћу.
Преглед доступне литературе извршен је претраживањем електронске базе података Google Schoolar, као и других електронских база података. У преглед су укључена истраживања у којима су имплементиране различите натуралистичке бихевиоралне процедуре: узгредно подучавање, менд- модел процедура, прекидање бихевиоралних ланаца и процедура временског одлагања.
Резултати студија указују на позитивне ефекте примене натуралистичких бихевиоралних процедура, самостално и/или у комбинацији са другим методама, на социо-комуникационе вештине деце са интелектуалном ометеношћу.
Имајући у виду разноликост когнитивно-адаптивних профила деце са интелектуалном ометеношћу у савременом приступу третману треба комбиновати различите методе како би се унапредиле њихове социо-комуникационе способности, при чему натуралистичке бихевиоралне интервенције могу олакшати генерализацију ових вештина.Children with intellectual disability often need support to develop and improve their socio-communication skills. Naturalistic behavioral procedures are responsive to the child's attempts to communicate, they use natural reinforcements, exercise in different ways and in different environments.
The aim of this paper is to present naturalistic behavioral procedures that can improve the socio- communication skills of children with intellectual disability.
A review of the available literature was performed by searching the electronic database Google Schoolar, as well as other electronic databases. The review includes research in which various naturalistic behavioral procedures have been implemented: incidental teaching, mend-model procedures, breaking of behavioral chains, and time delay procedures.
The results of the study indicate the positive effects of the application of naturalistic behavioral procedures, alone and / or in combination with other methods, on the socio-communication skills of children with intellectual disability.
Given the diversity of cognitive-adaptive profiles of children with intellectual disabilities in the modern approach to treatment, different methods should be combined to improve their socio-communicative abilities, where naturalistic behavioral interventions can facilitate the generalization of these skills
Individualno tranziciono planiranje za učenike sa smetnjama u razvoju kao determinanta uspeha posle srednje škole
No full textСамосталан живот после средње школе или завршеног факултета циљ је свих ученика.
Међутим, тренутна истраживања показују да студенти са инвалидитетом не уживају нужно исте шансе за постизање тих циљева као и њихови вршњаци без инвалидитета. Транзиционо планирање осмишљено је тако да пружи животне вештине и услуге ученицима са сметњама у развоју како би се осигурао несметан прелазак у живот одраслих. У пракси је присутан проблем транзиционог планирања деце ометене у развоју из једног нивоа образовања у други и из школе ка тржишту рада.
Циљ рада је да на основу прегледа доступне литературе сумирамо сазнања о законској регулативи у области транзиционог планирања школа-посао у Републици Србији и другим земљама; сумирамо научна сазнања о врсти и ефикасности транзиционих сервиса као и укључености ученика са сметњама у развоју у индивидуално планирање транзиције.
Основна истраживачка питања су Шта налаже законска регулатива у САД, Европи и Србији у периоду транзиције школа-посао? Који су транзициони сервиси укључени и каква је њихова ефикасност за успешност ученика са сметњама у развоју у периоду после средње школе? Да ли ученици са сметњама у развоју активно уествују у процесу транзиционог планирања?
Претраживањем је извршен преглед електронских база Google Scholar и ERIC, уз примену кључних речи „транзиција“, „индивидуални транзициони план“, „сметње у развоју“, „чланови тима“, „ученици“, „транзициони сервиси“ и њихова комбинација. Коришћени су и веб сајтови као што је Европска агенција за развој у инклузивном образовању. У обзир су узети радови публиковани на српском и енглеском језику у периоду од 2005. до 2020. године.
Анализа 44 рада показала је да законска регулатива у САД-у, земљама Европе и нашој земљи налаже израду и структуру индивидуалног транзиционог плана као дела индивидуалног образовног плана ученика са сметњама у развоју. Уколико се ефикасно примењују транзиционе услуге у периоду док су ученици са сметњама у развоју још у школи и планирају за период после школе, спремност ученика за прелазак на тржиште рада и самосталност биће већа. Истраживања су показала да ученици углавном активно не учествују у транзиционом планирању.
Постојање законске регулативе, тимски рад стручењака из школе и агенција за пружање транзиционих сервиса уз активно учешће ученика за ког се израђује транзициони план могу допринети позитивним транзиционим исходима.Independent life after high school or college is the goal of all students. However, current research shows that the students with disabilities do not necessarily enjoy the same chances of achieving these goals as students without disabilities. Transitional planning is designed to provide life skills and services to students with disabilities to ensure a smooth transition to adult life. In practice, there is a problem of transition planning of children with disabilities from one level of education to another and from school to the labor market. The reason may be the lack of sufficient support mechanisms for children in this period, as well as numerous barriers and challenges encountered during the definition of annual and short-term goals in developing individual educational plans, which if not exceeded greatly limit transition planning.
The purpose of this paper is to summarize the knowledge on the legislation in the field of transitional planning of school-work in the Republic of Serbia and other countries, based on a review of available literature; we summarize scientific knowledge about the type and efficiency of transition services as well as the involvement of students with disabilities in individual transition planning.
The basic research questions were: What does the legislation in the USA, Europe and Serbia require in the period of school-business transition? What transition services are involved and how effective are they for the success of students with disabilities in the post-secondary period? Do the students with disabilities actively participate in the transition planning process?
A search of the Google Scholar and ERIC electronic databases was performed, using the keywords "transition", "individual transition plan", "developmental disabilities", "team members", "students", "transition services" and a combination thereof. The website the European Agency for Development in Inclusive Education was also used. Papers published in Serbian and English in the period from 2005 to 2020 were considered.
The analysis of 44 papers showed that the legislation in the USA, European countries and our country requires the development and structure of an individual transition plan as part of the individual educational plan of students with disabilities. If transitional services are effectively applied in the period when students with disabilities are still in school and plan for the period after school, the readiness of students for the transition to the labor market and independence will be higher. Research has shown that few participants are generally not actively involved in transition planning.
The existence of legislation, teamwork of school experts and agencies for the provision of transition services with the active participation of students for whom a transition plan is being developed can contribute to positive transition outcomes
Specifics and voice disorders among clergy
No full textУвод/ Циљ. Глас је оруђе којим се људи служе свакодневно, а нарочито је кључна за особе које га користе као основно средство своје професионалне активности, међу којима су и свештена лица. Велики број свештеника није упознат о правилној вокалној хигијени тако да они спадају у ризичну групу за настанак поремећаја гласа. Циљ истраживања био је утврђивање у којој мери су свештена лица информисана о поремећајима гласа, вокалној хигијени и његовом утицају на здравље гласа и говора и да се утврди да ли постоје статистички значајне разлике у информисаности о поремећајима гласа и говора у односу на старост, место становања, образовање, дужину радног стажа, пушачки статус и музичко образовање.
Методе. У истраживању извршено на узорку од 30 испитаника – свештених лица на различитим парохијама територије Републике Србије. У истраживању су коришћена два упитника: Упитник о вокалној хигијени којим се мери информисаност о поремећајима гласа и говора и упитник којим су прикупљени подаци о социодемографским варијаблама. Испитаници су упитнике попунили онлајн током маја и јуна 2021.године. За утврђивање расподеле по категоријама варијабли коришћене су мере дескриптивне статистике – аритметичка средина, стандардна девијација, грешка стандардне девијације, фреквенце и проценти. За испитивање значајности разлика коришћене су мере инференцијалне статистике су t-тест за независне узорке и једнофакторска анализа варијансе (ANOVA).
Резултати. Резултати су показали да је информисаност свештених лица из нашег узорка о поремећајима гласа на задовољавајућем нивоу као и да су свештена лица старости 20-40 година више информисана о поремећајима гласа и говора од свештених лица старијих од 40 година. Такође, свештена лица која имају музичко образовање информисанија су о поремећајима гласа и говора од испитаника свештених лица без музичког образовања. Статистички значајне разлике у информисаности о поремећајима гласа и говора у односу на место становања, образовање, дужину радног стажа и пушачки статус нису утврђене. Закључак. Наглашава се значај увођења вокалне едукације у оквиру образовног плана и програма будућих свештених лица као најбоља метода превенције за настанак поремећаја гласа.Background⁄Aim. Voice is a tool people use every day, and it is especially crucial for people who use it as the basic means of their professional activity, including clergy. A large number of priests are not aware of proper vocal hygiene, so they belong to the risk group for the onset of voice disorders.The purpose of the study was to determine the extent to which clergy are informed about voice disorders, vocal hygiene and its impact on voice and speech health and to determine whether there are statistically significant differences in information about voice and speech disorders in relation to age, place of residence , education, length of service, smoking status and music education.
Methods. The research was conducted on a sample of 30 respondents - clergy in different parishes in the territory of the Republic of Serbia. Two questionnaires were used in the research: the Vocal Hygiene Questionnaire, which measures awareness of voice and speech disorders, and the Questionnaire, which collected data on sociodemographic variables. Respondents completed the questionnaires online during May and June 2021. To determine the distribution by categories of variables, measures of descriptive statistics were used - arithmetic mean, standard deviation, error of standard deviation, frequencies and percentages. Measures of inferential statistics, t-test for independent samples and one-factor analysis of variance (ANOVA) were used to examine the significance of differences.
Results. The results showed that the awareness of clergymen from our sample about voice disorders is at a satisfactory level, as well as that clergymen aged 20-40 are more informed about voice and speech disorders than clergymen older than 40 years. Also, clergy who have a music education are more informed about voice and speech disorders than respondents of clergy without a music education. Statistically significant differences in information on voice and speech disorders in relation to place of residence, education, length of service and smoking status were not determined.
Conclusion. The importance of introducing vocal education within the educational curriculum of future clergymen as the best method of prevention for the development of voice disorders is emphasized
Povezanost matematičkih veština sa logičkim mišljenjem i egzekutivnim funkcijama
No full textЕгзекутивне функције се односе на когнитивне процесе вишег реда који су укључени у саморегулацију мисли, акција и осећања, а који су неопходни за адаптивно и понашање усмерено ка циљу. Базични механизми егзекутивних функција су инхибиторна контрола, радна меморија и когнитивна флексибилност, а све три компоненте су круцијалне у свим областима когнитивног функционисања. Логичко мишљење се описује као решавање проблема помоћу различитих когнитивних операција или стицање принципа коришћењем апстракције. Математика представља логички систем који унапређује рационално мишљење.
Постигнуће у области математике односи се на неколико компонената као што су базично знање о бројевима, разумевање математичких концепата и способности извођења одређених процедура.
Циљ рада је сагледавање односа егзекутивних функција, логичког мишљења и математичких вештина.
Већина истраживача сматра да су сви базични механизми егзекутивних функција повезани са математичким постигнућем, од којих се посебно издваја радна меморија, док се у односу између логичког мишљења и егзекутивних фукција посебно истиче инхибиторна контрола. Сматра се да је дефицит радне меморије основни фактор математичких потешкоћа код деце, док слаба инхибиција предоминантних одговора и тешкоће при промени стратегије или менталног сета указује на лошију способност извођења аритметичких задатака.
Доказано је да логичко мишљење представља један од најбољих предиктора успеха у математици, односно да постоји тесна веза између њега, самоефикасности и академског успеха. Сугерише се да се критичан прелаз из преоперативне у оперативну фазу размишљања дешава тек када дете потврди истоветност двеју колекција на задатку кореспонденције, чиме се означава почетак логичко-математичког мишљења.
Може се закључити да се паралелно са развојем егзекутивних функција развија и способност за успешно решавање Пијажеових задатака. Посебно се наглашава значај инхибиторне контроле и верује се да је способност инхибиције одређених стратегија или претходног знања важна за усвајање конзервације броја и инклузије класа.Executive functions refer to higher-order cognitive processes that are involved in the self- regulation of thoughts, actions and feelings, and those functions are necessary for adaptive and goal- oriented behavior. Their basic mechanisms are inhibitory control, working memory, and cognitive flexibility, and all three components are crucial in all areas of cognitive achievement. Logical thinking is explained as solving problems using various cognitive operations or acquiring principles using abstraction. Mathematics is a logical system that promotes rational thinking. Achievement in mathematics refers to several components such as basic knowledge of numbers, understanding of mathematical concepts and the ability to perform certain procedures.
The aim of this paper is to consider the relationship between executive functions, logical thinking and mathematical skills.
Most researchers believe that all the basic mechanisms of executive functions are related to mathematical achievement, of which working memory stands out, while in the relationship between logical thinking and executive functions, inhibitory control stands out. Deficiency of working memory is considered to be a basic factor of mathematical difficulties in children, while weak inhibition of predominant responses and difficulty in changing strategy or mental set indicate lower arithmetic abilities.
It has been proven that logical thinking is one of the best predictors of success in mathematics, i.e. that there is a close connection between it, self-efficacy and academic success. It is suggested that the critical transition from the preoperative to the operative phase of thinking in children occurs only when the child confirms the sameness of the two collections on the conservation of number task, which marks the beginning of logical-mathematical thinking.
It can be concluded that in parallel with the development of executive functions, the ability to successfully solve Piaget's tasks also developed. The importance of inhibitory control is particularly emphasized and it is believed that the ability to inhibit certain strategies or prior knowledge is important for the adoption of number conservation and class inclusion
Uticaj terapije pokretom i plesom na decu sa teškoćama u razvoju
No full textТерапија плесом и покретом је професија утемељена на плесној уметности, која је проширена психолошким теоријама које укључују срж људских процеса. Америчко удружење плесних терапеута (American Dance Therapy Association – ADTA) дефинишe терапију покретом и плесом као примену покрета и плеса у креативном процесу, с циљем постизања емоционалне, социјалне и физичке интеграције појединца.Циљ рада је да се прегледом доступне литературе утврди утицај терапије покретом и плесом на различите способности деце са тешкоћама у развоју.Утврђено је да код деце са интелектуалном ометеношћу долази до значајног побољшања моторичких перформанси и телесне слике након учешћа у терапији покретом и плесом. Сматра се да примена креативних уметности попут плеса и покрета омогућава ученицима да боље разумеју садржај који усвајају и служи за модификовање понашања. Преглед доступне и релевантне литературе извршен је претраживањем електронских база података Google Scholar и Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КоБСОН). Фокус је био на радовима који су описивали примену терапије покретом и плесом на различите способности деце са тешкоћама у развоју.Доступна литература упућује на то терапија покретом и плесом може позитивно утицати на способности деце са различитим типом ометености. Мана је та што не постоји довољан број истраживања која се фокусирају на децу са сметњама у развоју. Такође, већином истраживања обухваћен је мањи број учесника.Dance and movement therapy is a profession based on the art of dance, which is extended by psychological theories that include the core of human processes. The American Dance Therapy Association (ADTA) defines movement and dance therapy as the application of movement and dance in the creative process, with the goal of achieving emotional, social and physical integration of the individual. The aim of this paper is to review the available literature to determine the impact of movement and dance therapy on the various abilities of children with disabilities. It was found that in children with intellectual disabilities there is a significant improvement in motor performance and body image after participating in movement and dance therapy. It is believed that the application of creative arts such as dance and movement allows students to better understand the content they adopt and serves to modify behavior. A review of available and relevant literature was performed by searching the electronic databases of Google Scholar and the Consortium of Libraries of Serbia for Unified Procurement (KoBSON). The focus was on works that described the application of movement and dance therapy to the various abilities of children with developmental disabilities. The available literature suggests that movement and dance therapy can positively affect the abilities of children with different types of disabilities. The disadvantage is that there is not enough research focusing on children with disabilities. Also, most of the research covered a smaller number of participants
Support Needs of Children with Cerebral Palsy
Get PDFObjectives: Support needs refer to the type, intensity and time necessary for a person to participate in the activities of daily living. The aim of this paper is to show the profile of support needs for children with cerebral palsy with regards to the level of functional ability of the upper and lower extremities. Methods: The sample comprised 40 respondents diagnosed with spastic cerebral palsy (23 girls (57.5%) and 17 boys (42.5%). The age range was from 7 to 14 years (Mean age = 10.33; SD = 3.31). The instruments used in the present study include the Supports Intensity Scale - Children's Version (SIS-C), The Gross Motor Function Classification System and Manual Ability Classification System for Children with Cerebral Palsy. Results: The reliability of the SIS- C was alpha = 0.97. The highest level of support needs was within the four domains. Support Needs Indexing showed significant differences in relation to the development of manual ability levels (F = 2.56; p = 0.05) and gross motor function levels (F = 3.25; p = 0.03). Conclusions: The results obtained indicate that children with cerebral palsy need support in individual life domains, in which, a model for planning interventions could be provided.This is the peer‐reviewed version of the article: Golubović, Š.; Bozić, D.; Ilić, S. Support Needs of Children with Cerebral Palsy. International Journal of Disability Development and Education 2021. [https://doi.org/10.1080/1034912X.2020.1731436
Parent participation in transition planning process for students With disabilities
Get PDFUvod: Odluke koje se donose tokom tranzicionog planiranja značajne su za
uspešno uključivanje učenika sa smetnjama u razvoju u odraslo doba. Zbog
toga, timski rad ima poseban značaj, a podrazumeva saradnju učenika,
roditelja, predstavnika škole i službi za pružanje usluga tokom tranzicije.
Participacija roditelja omogućava dobijanje informacija o sposobnostima,
ograničenjima i potrebama deteta koje doprinose uspešnom ostvarivanju
ciljeva postavljenih tokom tranzicionog planiranja. Ipak, roditelji se često
suočavaju sa poteškoćama u ravnopravnom učešću u timskom donošenju
odluka o budućnosti svog deteta.
Cilj: Na osnovu pregleda literature identifikovati faktore koji otežavaju i
olakšavaju participaciju roditelja u procesu tranzicionog planiranja.
Metod: Prikupljanje literature izvršeno je pregledom elektronskih baza
ERIC, JSTOR i Google Scholar. Obuhvaćen je period od 2010. do 2020.
godine. Za pretraživanje je korišćeno nekoliko ključnih reči i njihovih
kombinacija: roditelji, participacija, tranziciono planiranje, invaliditet,
prepreke, facilitatori. Izdvojena su 22 rada koja se odnose na prepreke
i facilitatore učešća roditelja u tranzicionom planiranju, a potom je
analiziran njihov sadržaj.
Rezultati: Najčešće prepreke sa kojima se suočavaju roditelji uključuju
poteškoće psihičke prirode, demografske karakteristike, nedovoljnu
komunikaciju i partnerski odnos sa predstavnicima škole i tranzicionih
servisa, nedovoljno razumevanje procesa tranzicije i nedostatak znanja
o obrazovanju nakon završetka srednje škole. Faktori koji olakšavaju
participaciju roditelja su: znanja o procesu tranzicionog planiranja u školi,
povećanje komunikacije i saradnje sa predstavnicima škole i tranzicionih
servisa, izgradnja neformalne podrške u zajednici i smanjenje stresa.
Zaključak: Dosadašnja istraživanja pružaju dokaze o značaju participacije
roditelja u tranzicionom planiranju i faktorima koji otežavaju njihovo
aktivno učešće. Podaci o facilitatorima participacije roditelja manje su
zastupljeni, pa bi buduća istraživanja trebalo usmeriti na njihovo dalje
otkrivanje, kao i na razvoj programa za aktivnu participaciju roditelja u
timskom radu, kako bi se unapredili ishodi tranzicionog perioda učenika
sa smetnjama u razvoju.Introduction: Decisions made during the transition planning period are
important for the successful transition of students with disabilities into
adulthood. Therefore, teamwork has a special significance, and implies the
cooperation of students, parents, school representatives and transition
services providers. Parental participation enables obtaining information
about the child’s abilities, limitations and needs that will contribute to
setting realistic goals during transitional planning. However, parents often
face difficulties in equal participation in team decision-making about their
child’s future.
Aim: Based on the literature review, to identify factors that hinder and
facilitate parent participation in the transition planning process.
Method: The literature was collected using computer-based searches
of electronic databases including ERIC, JSTOR and Google Scholar. The
period from 2010 to 2020 was covered. Several key words and their
combinations were used for the search: parents, participation, transition
planning, disability, obstacles, facilitators and 22 papers dealing with
obstacles and facilitators of parent participation in transition planning
were singled out, and then their content was analysed.
Results: The most common obstacles faced by parents are psychological
difficulties, demographic characteristics, insufficient communication and
partnership with school representatives and transition service providers,
insufficient understanding of the transition process and lack of knowledge
about post-secondary education. Parent participation facilitating factors
include gaining knowledge of the school’s transition planning process,
better communication and collaboration with school representatives and
transition service providers, building informal community support, and
reducing stress.
Conclusion: Previous research evidence indicated the importance of
parent participation in transition planning and the factors that hinder
their active participation as well. Evidence of parent participation
facilitators is less represented, so future research should be focused
on their further identification and developing a program for promoting
active parent participation in teamwork in order to improve the transition
period outcomes of students with disabilities
Quality of students writing in regard to the literacy phase
Get PDFUvod: Pisanje je kompleksan proces na koji utiče niz subjektivnih i
objektivnih faktora. Veštinama pisanja deca ovladavaju u mlađim
razredima osnovne škole. U prvom i drugom razredu ovladavaju činom
pisanja i uglavnom su usredsređena na reprodukovanje grafomotornog
niza (kaligrafska faza), a tokom trećeg i četvrtog razreda dolazi do
individualizacije rukopisa.
Cilj: Cilj ove studije jeste da se utvrdi da li postoji povezanost između
faze opismenjavanja i kvaliteta pisanja učenika koji tek ovladavaju činom
pisanja i onih učenika koji su pisanjem već ovladali.
Metod: Istraživanje je sprovedeno tokom 2016. godine u osam
beogradskih osnovnih škola, na uzorku od 1,156 učenika prvog ciklusa
osnovnog obrazovanja i vaspitanja, 603 učenika prvog i drugog razreda
i 553 učenika trećeg i četvrtog razreda. Za procenu brzine pisanja i
čitljivosti napisanog teksta korišćen je Protokol za procenu sposobnosti
pisanja (The McMaster Handwriting Assessment Protocol – 2nd edition).
Rezultati: Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da postoji
statistički značajna razlika u brzini pisanja (p=0,000) među učenicima koji
se nalaze u početnoj fazi opismenjavanja i učenika koji su pisanjem već
ovladali. Međutim, uočava se da se broj učenika čija je brzina pisanja ispod
norme definisane za svaki razred, a koja ukazuje na postojanje teškoća u
pisanju, javlja s jednakom učestalošću među učenicima koji ovladavaju
činom pisanja i učenika koji su pisanjem već ovladali. Analizom čitljivosti
napisnog teksta kod dve grupe ispitanika uočava se da se prikazane sume
indikatora koje ukazuju na postojanje teškoća u pisanju javljaju s jednakom
učestalošću i da među njima u tom pogledu nema uočljivih razlika. Samim
tim, ne beleži se povezanost teškoća u pisanju s fazom opismenjavanja, pri
čemu su teškoće u pisanju prisutne kod 10,9% učenika koji tek ovladavaju
pisanjem i 9,4% učenika koji su pisanjem već ovladali.
Zaključak: Kako dobijeni rezultati pokazuju da se teškoće u pisanju javljaju
nezavisno od razreda koji učenici pohađaju i faze opismenjavanja, posebna
pažnja u organizovanju obrazovno-vaspitnog rada mora se posvetiti
pružanju dodatne podrške i uključivanju u stimulativno-defektološki
tretman učenika koji se tokom osnovnoškolskog perioda suočavaju sa
teškoćama u pisanju, bez obzira na uzrast kada se teškoće detektuju.Introduction: Writing is a complex process that is influenced by subjective
and objective factors. Children master writing skills in the younger grades
of elementary school. In the first and second grade, they master the act of
writing and are mainly focused on the reproduction of the graphomotor
sequence (calligraphic phase), and during the third and fourth grade, the
handwriting is individualized.
Aim: The aim of this study is to determine whether there is a connection
between the literacy phase and the quality of writing of students who are
just mastering the act of writing and those students who have already
mastered writing.
Method: The research was conducted in 2016 in eight Belgrade elementary
schools, on a sample of 1,156 students in the first cycle of elementary
education, 603 students in the first and second grade and 553 students
in the third and fourth grade. The McMaster Handwriting Assessment
Protocol - 2nd edition was used to assess the speed of writing and the
legibility of the written text.
Results: Based on the obtained results, it can be concluded that there
is a statistically significant difference in writing speed (p=.000) between
students who are in the initial phase of literacy and students who have
already mastered writing. However, it is noticed that the number of
students whose writing speed is below the norm defined for each grade,
and which indicates the existence of difficulties in writing, occurs with
equal frequency among students who are mastering the act of writing and
students who have already mastered writing. The analysis of the legibility
of the written text in two groups of respondents shows that the presented
sums of indicators that indicate the existence of difficulties in writing
occur with equal frequency and that there are no noticeable differences
between them in this regard. Therefore, there is no connection between
writing difficulties and the literacy phase, with writing difficulties present
in 10.9% of students who are mastering writing and 9.4% of students who
have already mastered writing.
Conclusion: As the obtained results show that difficulties in writing occur
regardless of the grade that students attend and the literacy phase,
special attention in organizing educational work must be paid to providing
additional support and inclusion in the stimulative treatment of a special
educator for students who face writing difficulties during elementary
school, regardless of the age at which the difficulties are detected