rFASPER - Repozitorijum Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Not a member yet
5658 research outputs found
Sort by
Phoneme recognition and confusions in patients with sensorineural hearing loss
Get PDFHearing impaired listeners show different phoneme confusions during speech recognition testing. The aim of the study was to analyze phoneme recognition in patients with sensorineural hearing loss during word recognition testing with monosyllable words, as well as, to compare consonant confusions in different vowel context. Recognition of 18 initial and final consonants was analyzed in a total of 698 presentations of the words. There were 1154 (82.7%) correct recognitions and 100 consonant confusions (7.2%). The patients did not response at a total of 71 presentations of the words which means that consonants in 142 cases (10.2%) were not recognized, nor confused. There are no consonant confusion patterns during suprathreshold testing with real words. In cases of phoneme confusions, listeners replace the stimulus word with another word from the lexical neighborhood. In terms of the vowel context, the consonants are the most easily identified in the context of the vowel /a/. © 2023, Institute for Human Rehabilitation. All rights reserved
Neuropsihologija u susretu kliničke prakse, neuronauka i sajber tehnologije
No full textИако претпоставка о мозгу, као бази свеукупног човековог понашања, потиче још од античких времена, неуропсихологија (НПС) се као самостална дисциплина, која проучава овај однос, развија и данас у свету модерних технологија. Да ли конвенционална процена „папир-оловка тестовима”, у светлу пребрзог напредовања технологија визуализације и функционалне дијагностике ендокранијума, има своје место? Иако је циљ НПС процене био базиран на локализацији лезија које стоје у основи когнитивног дефицита, данас су циљеви проширени на разумевања неурокогнитивног дефицита и праћење функционалности током времена. Колико НПС тестови доприносе клиничкој пракси и да ли пратимо промене? Од савременог неуропсихолога се све ређе захтева да закључује о локализацији лезија, све више о карактеризацији последица можданих лезија на понашање и адаптацију. Будући да структурне промене нису увек видљиве, а да структура није једнака функцији, да симптоми претходе видљивим променама, да је когницију потребно пратити и стимулисати – конвенционално тестирање пружа објективне мере актуелног стања когниције, прогресивног погоршања или опоравка. НПС процена обезбеђује мерења неурокогнитивног функционисања која су објективна, валидна и поуздана као и неуроимагинг. Функционалне импликације мождане патологије могу се идентификовати само НПС тестирањем, а тестирање спроводе пихолози обучени у НПС-у. У Србији, неуропсихолози примењују батерију тестова у сврху евалуације специфичних когнитивних домена који су релевантни за функционисање испитаника. Приступ се одликује квантитативном анализом постигнућа на тестовима, уз квалитативну анализу процеса решавања задатака. Основна знања из неуропсихологије психолози добијају у оквиру основних студија, а даље клиничко усавршавање у склопу специјалистичких студија и путем акредитованих едукација. Ко може да спроводи тестирање когниције, а ко НПС тестирање, није дефинисано постојећим Законом о психолошкој делатности. Повезивање неуропсихолошких знања са научним достигнућима у различитим сродним дисциплинама допринеће прецизности дијагностичког поступка, као и рехабилитационим стратегијама. Развој технологије отвара могућност богаћења инструментаријума компјутеризованим тестовима који могу допринети поузданијој и ефикаснијој процени и третману у светлу сајбер света и психологије
Ефекти примене асистивне технологије код деце са моторичким поремећајима
No full textДеца са моторичким оштећењима се суочавају са бројним изазовима у свакодневном
животу, што укључује и тешкоће у кретању, комуникацији, као и обављању свакодневних
животних активности.
Циљ овог рада је истражити на који начин примена асистивне технологије утиче на
квалитет живота деце са моторичким поремећајима, што укључује извођење свакодневних
активности, комуникацију са околином, као и идентификовање предности и недостатака ових
помагала. У раду ће конкретно бити приказана примена асистивне технологије код деце са
церебралном парализом и мишићном дистрофијом.
Преглед и анализа доступне литературе показала је да примена асистивне технологије има
позитиван ефекат на комуникацију, самосталност, мобилност, као и социјалну инклузију ове деце,
омогућавајући им да изразе своје потребе, мисли и жеље и на тај начин смање фрустрацију, осећај
изолације и одбачености и повећају свест о сопственој вредности.
Да ли ће примена асистивне технологије бити успешна, зависи од индивидуалних потреба детета,
обуке корисника и његове околине, као и материјалних средстава породицеChildren with motor impairments face numerous challenges in daily life, which includes
difficulties in movement, communication, and performance of daily life activities.
The aim of this work is to investigate how the application of assistive technology affects the
quality of life of children with motor disorders, which includes the performance of everyday activities,
communication with the environment, as well as identifying the advantages and disadvantages of these
aids. The paper will specifically show the application of assistive technology in children with cerebral
palsy and muscular dystrophy.
The review and analysis of available literature showed that the application of assistive technology
has a positive effect on communication, independence, mobility as well as social inclusion of these
children, enabling them to express their needs, thoughts and wishes and in this way reduce frustration,
the feeling of isolation and rejection and increase the awareness of their own worth.
Whether the application of assistive technology will be successful depends on the individual
needs of the child, the training of the user and his environment, as well as the material resources of the
family
Konzervacija broja kod dece predškolskog uzrasta
No full textUvod: U periodu između četvrte i šeste godine, u procesu zaključivanja
kod dece obično se javlja dilema zasnovana na različitim tipovima analize
informacija (perceptivnom ili konceptualnom). Da bi se ona prevazišla,
neophodna je reverzibilnost mišljenja, koja zaključivanje oslobađa upliva
perceptivnih svojstava.
Cilj: S obzirom na činjenicu da se utvrđeni razvojni miljokazi mogu
razlikovati od generacije do generacije, cilj ovog rada je da se utvrdi
dinamika razvoja konzervacije broja kod dece predškolskog uzrasta.
Metode: Uzorkom je obuhvaćeno sedamdeset petoro dece tipičnog
razvoja, uzrasta 4‒6,11 godina (AS=5,05; SD=0,81). Čine ga 39 (52%)
dečaka i 36 (48%) devojčica, podeljenih u tri jednake uzrasne grupe,
ujednačene prema polu (p=0,852). Konzervacija broja procenjena je
zadatkom korespondencije, u kome se od ispitanika očekuje da potvrdi
istovetnost dveju kolekcija nezavisno od promena njihovih prostornih
relacija. U statističkoj obradi podataka korišćeni su Spirmanov koeficijent
korelacije i χ2
test.
Rezultati: Prema dobijenim rezultatima, odgovori zasnovani na
numeričkoj korespondenciji javljaju se samo kod šestogodišnjaka
(44%), dok je dominacija vizuelne korespondencije prisutna kod 84%
četvorogodišnjaka, 76% petogodišnjaka i 48% šestogodišnjaka. Globalna
prostorna korespondencija javlja se kod 16% četvorogodišnjaka, 24%
petogodišnjaka i 8% šestogodišnjaka. Utvrđena je značajna korelacija
konzervacije broja s uzrastom (p=0,001), a primenom χ2
testa i značajan
odnos uzrasnih kategorija i odgovora na zadatku korespondencije
(p≤0,000).
Zaključak: Sumirajući rezultate može se zaključiti da većina ispitanika
predškolskog uzrasta podleže konfliktu ikoničke i simboličke reprezentacije,
pri čemu kod mlađe dece dominira ikonička reprezentacija, a simbolička
se razvija postepeno i često je podložna uticaju perceptivnih mehanizama
Analiza stavova zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika prema osobama sa invaliditetom
No full textИспитивање ставова здравствених радника и здравствених сарадника према особама са инвалидитетом важно је због снажне повезаности између ставова и понашања, као и њиховог утицаја на ток и исходе рехабилитације ових особа, успешну интеграцију у друштвену заједницу и активно и равноправно учешће у свим аспектима друштвеног живота. Негативни ставови продубљују сегрегацију и дискриминацију ових особа, а такође имају велики утицај на њихово самопоштовање и узроковање осећања кривице, срама и инфериорности, како код особа са инвалидитетом, тако и код њихових породица.
Основни циљ овог истраживања био је испитивање ставова здравствених радника и здравствених сарадника запослених у примарној и секундарној здравственој заштити према особама са инвалидитетом.
Узорак су чинили лекари, остали здравствени радници и здравствени сарадници оба пола, просечног узраста 44,2 година, запослени у примарном и секундарном нивоу здравствене заштите.
Резултати нашег истраживања указују на статистички значајне разлике у ставовима према особама са инвалидитетом у зависности од професије и нивоа образовања испитаника. Позитивнији ставови према особама са инвалидитетом уочавају се код испитаника факултетског образовања, те код лекара.
Можемо рећи да је поред образовања здравствених радника и здравствених срадника, за разумевање и квалитетан медицински третман ОСИ од велике важности да лекари (као и остали здравствени радници и здравствени сарадници) пажљивије слушају и уважавају информације које добијају од пацијената о сопственом инвалидитету, уз индивидуализацију приступа и сагледавање појединца као таквог, уместо фокусирања искључиво на његов инвалидитет.Examination of the attitudes of health workers and health associates towards individuals with disabilities is important due to the strong connection between attitudes and behavior, as well as their influence on the course and outcomes of rehabilitation of these individuals, successful integration into the social community and active and equal participation in all aspects of social life. Negative attitudes deepen the segregation and discrimination of these individuals, and also have a great impact on their self-esteem and cause feelings of guilt, shame and inferiority, both in persons with disabilities and in their families.
The main goal of this research was to examine the attitudes of health workers and health associates employed in primary and secondary health care towards people with disabilities and possible differences in relation to gender, years of work experience, age, level of health care in which they are employed, profession and level of education. .
The sample consisted of doctors, other health workers (nurses/technicians, physiotherapists, dieticians) and health associates (psychologists, speech therapists, occupational therapists, social workers) of both sexes, mean age 44,2 years, employed in the primary and secondary level of health care.
Тhe results of this research indicate statistically significant differences regarding the profession and level of education of the respondents. More positive attitudes towards persons with disabilities are observed among respondents with university education and a doctor.
According to the researches we mentioned, we conclude that in addition to education, for the understanding and quality medical treatment of PWDs, it is of great importance that doctors (as well as other health workers and health associates) listen more carefully and appreciate the information they receive from patients about their own disability, with individualized access and seeing the individual as such, instead of focusing exclusively on his disability
Theory of mind in children – preliminary research the role of memory and language abilities as developmental indicators
Get PDFPredškolski uzrast predstavlja period suštinskih promena u sposobnostima dece da eksplicitno rasuđuju o mentalnim stanjima drugih. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi odnos između teorije uma, radne memorije i jezičkih sposobnosti kod dece tipičnog razvoja, uzrasta od četiri do osam godina. Za procenu navedenih sposobnosti korišćeni su merni instrumenti: Zadatak lažnog verovanja „Sanja i Ana”, Raspon brojeva unazad, Test verbalnog pamćenja, Test brzine odlučivanja, Gramatika mališana i FONT test. Rezultati istraživanja su ukazali na statistički značajne korelacije između teorije uma, verbalnog pamćenja, kao i nekih aspekata jezičkih sposobnosti. Ipak, kao statistički značajan pokazatelj postignuća na zadacima teorije uma izdvaja se samo verbalno pamćenje (p < .05) koje zajedno sa verbalnom radnom memorijom predviđa 26% varijanse postignuća u usvojenosti teorije uma prvog reda (F = 9.40; df = 2; p = .00) i 15% varijanse postignuća u ukupnom skoru na zadacima procene teorije uma (F = 4.55; df = 2; p = .01). Rezultati istraživanja sugerišu blizak ali intrigantan odnos između teorije uma, egzekutivnih funkcija i jezičkih sposobnosti.Preschool age is a period of fundamental changes in child's ability to explicitly reason about the other people’s mental states. The aim of the research was to determine the relationship between the development of theory of mind, working memory and language abilities in children with typical development, aged four to eight years. For the assessment of listed abilities several instruments were used: "Sanja and Ana" False belief task, Backward span task, Verbal memory test, Decision speed test, Toddler grammar and FONT test. The results of the research indicated statistically significant correlations between theory of mind, verbal memory, as well as some aspects of language abilities. However, as a statistically significant indicator of achievement on theory of mind tasks, only verbal memory stands out (p < .05) which together with verbal working memory predicts 26% of the variance of achievement in first-order theory of mind acquisition (F = 9.40, df = 2; p = .00) and 15% of the achievement variance in the total score on theory of mind tasks (F = 4.55, df = 2, p = .01). Research results suggest a close but intriguing relationship between theory of mind, executive functions, and language abilities
Naming ability in people with aphasia
Get PDFIntroduction: Most people with aphasia have difficulties in producing content words on nam-
ing tests and during spontaneous speech. The aim of this paper was to examine naming
deficits in patients with different types of aphasic syndromes.
Methods: The sample consisted of 24 subjects, who were stratified into fluent and non-fluent
aphasia groups according to the characteristics of spontaneous speech. The fluent aphasia
group included subjects with Wernicke’s (N = 7) and conduction aphasia (N = 6), while the
group with non-fluent aphasia comprised of subjects with Broca’s (N = 6) and transcortical
motor aphasia (N = 5). In all patients, aphasia resulted from stroke. The Boston Diagnostic
Aphasia Examination subtests for Visual confrontation naming and Responsive naming, as
well as the Boston Naming Test (BNT) were used to assess naming ability. Descriptive (Mean, Min, Max, SD) and inferential statistical methods (Chi square test, t-test and Mann-Whitney U
test) were used to process the data.
The results showed that patients with non-fluent aphasias were significantly more successful
on the Visual confrontation naming subtest (U = 33.50, p = 0.02), as well as on the Responsive
naming (U = 39.00, p = 0.04) compared to patients with fluent types of aphasia. Additionally,
subjects with non-fluent aphasias had significantly higher achievements on the BNT. The
groups differed in terms of the representation of types of errors.
Conclusion: Naming deficits occur in all types of aphasia, but are more pronounced in the
group of subjects with fluent aphasia
Relevance of parental monitoring strategies in explanation of externalising behaviour problems in adolescence: Mediation of parental knowledge
Get PDFA process model of parental monitoring (PM) proposes that PM occurs in two distinct
stages: before the adolescent goes out and when they return home. Parental and
adolescent responses to monitoring interactions impact on future monitoring episodes.
Research suggests that passive PM strategies (e.g. child disclosure) correlate with
higher parental knowledge and less behavior problems. Self-reported measures were
used on a sample of 507 Belgrade secondary school students (42.1% male) to examine
the mediating effect (mediation analysis using JASP) of parental knowledge (the Scale
of Parental Monitoring) on the relationship of PM strategies (Child Disclosure, Parental
Solicitation and Parental Control) (the Scale of Parental Monitoring) with externalising
problems (Aggressive and Rule-Breaking Behaviour) (ASEBA, YSR). The research results
show that Parental Knowledge mediate the relation of Child Disclosure and RuleBreaking Behaviour (z = -6.544, p < .001) and Parental Control and Rule-Breaking
Behaviour (z =-3.770, p< .001). No direct link between Parental Control and RuleBreaking Behavior, as well as Parental Solicitation and Rule-Breaking Behavior were
established. Full mediation of the link between Child Disclosure and Aggressive Behavior by Parental Knowledge is found (total indirect effect z = -4.050, p < .001). The research
results were discussed in the context of the relevance of the PM strategies for greater
parental knowledge and prevention of externalising problems in adolescence
Квалитет живота адолесцената који су се на дечијем узрасту лечили од малигних болести
No full textМалигнитетом на дечијем узрасту сматрају се малигна обољења која су настала
између рођења и деветнаесте године живота. Малигна обољења на дечијем узрасту могу
проузроковати мношто негативних последица, који могу настати касније у животу, након
завршетка лечења. Последице лечења могу се одразити на перцепцију квалитета живота,
осећај стреса, анксиозности и депресије код адолесцената који су се на дечијем узрасту
лечили од малигних болести.
Квалитет живота, стрес, анксиозност и депресија испитани су на узорку од 46
адолесцената на узрасу од 18 до 25 година који су се на дечијем узрасту лечили од
малигних болести. Циљ истраживања био је да се утврди да ли постоји разлика у
перцепцији квалитета живота, симптома стреса, анксиозности и депресије код
адолесцената који су се на дечијем узрасту лечили од малигних болести у Србији.
Резултати истраживања нам указују да адолесценти генерално имају добар квалитет
живота. Резултати на скали стрес, анксиозност и депресија указују да нема статистички
значајне разлике између група, али је квалитативна анализа података показала да
испитаници ипак имају више скорове на свим скалама, указујући на благе до веома
озбиљних симптома стреса, анксиозности и депресије.Childhood cancer is considered to be malignant disease that occurred between birth and
nineteen years of age. Malignant diseases in childhood can cause many negative consequences,
which can arise later in life after the end of treatment. The consequences of treatment can be
reflected in the perception of quality of life, experiencing stress, anxiety and depression in
adolescents who were treated for malignant diseases during childhood.
Quality of life, stress, anxiety and depression were examined in a sample of 46 adolescents aged
18 to 25 who were treated for malignant diseases they had as children. The aim of the research
was to determine whether there is a difference in the perception of quality of life, symptoms of
stress, anxiety and depression among adolescents who were treated for malignant diseases as
children in Serbia.
The research results indicate that adolescents generally have a good quality of life. The results on
the stress, anxiety and depression scale indicate that there is no statistically significant difference
between the groups, but the qualitative data analysis showed that the respondents still have
higher scores on all scales, indicating mild to very serious symptoms of stress, anxiety and
depression
Socioemocionalne kompetencije i akademski potencijal učenika osnovnoškolskog uzrasta
No full textThe aim of this research is to determine the relationship between the emotional and behavioral
competencies of elementary school students and their academic potential. The sample included
52 typically developed participants, aged 10-12 years (50% boys). The BERS-2 scale was used
to assess socio-emotional competences, while academic potential was assessed using the Acadia
Test of Developmental Abilities, Raven's Progressive Matrices and the Teacher's Assessment of
Motivation and Learning Potential scale. The results of the research indicate that most of the
examined children have average and above-average socioemotional potential. Depending on the
area, 1.9% to 13.2% of children show lower competencies than expected, which may indicate
potential disorders in socioemotional functioning. No significant gender differences were found
in the composite score, nor in the scores on the individual subscales of the BERS-2 scale. The
age difference was observed only in the domain of interpersonal potentials (p = 0.019). Emotional
and behavioral competencies are not significantly related to academic potential in any of the
applied instruments. Bearing in mind the significance of the differences in self-assessment of
emotional and behavioral potentials compared to the normative sample, the obtained results
should be examined on a larger sample of subjects of a wider age range with the necessary
validation of the Serbian version of the BERS-2 scale. Considering the statistically significant
difference in self-assessment of emotional and behavioral capacities compared to the normative
sample, it is advisable to verify the obtained results on a more extensive sample of participants
spanning a wider age range, while ensuring the Serbian version of the BERS-2 scale is
appropriately validated.Istraživanje je usmereno na utvrđivanje povezanosti emocionalnih i bihejvioralnih kompetencija
učenika osnovnoškolskog uzrasta sa njihovim akademskim potencijalom. Uzorkom je
obuhvaćeno ispitanika 52 učenika tipičnog razvoja, uzrasta 10-12 godina (50% dečaka). Za
procenu socioemocionalnih kompetencija upotrebljena je BERS-2 skala, dok su akademski
potencijali procenjeni primenom Akadija testa razvojnih sposobnosti, Ravenovih progresivnih
matrica i skale Nastavnička procena motivacije i potencijala za učenje. Rezultati istraživanja
ukazuju na to da većina ispitane dece ima prosečne i iznadprosečne socioemocionalne potencijale.
U zavisnosti od oblasti, 1.9% do 13.2% dece pokazuje niže kompetencije od očekivanog, što
može da ukazuje na potencijalne poremećaje u socioemocionalnom funkcionisanju. Nisu
utvrđene značajne polne razlike kompozitnih skorova, niti na skorovima pojedinačnih supskala
BERS-2 skale. Uzrasna razlika je uočena samo u domenu interpesonalnih potencijala (p = 0.019).
Emocionalne i bihejvioralne kompetencije nisu značajno povezane sa akademskim potencijalom
ni u jednom od primenjenih instrumenata. Imajući u vidu značajnost razlika samoprocene
emocionalnih i bihejvioralnih potencijala u odnosu na normativni uzorak, dobijene rezultate bi
trebalo proveriti na većem uzorku ispitanika šireg uzrasnog raspona uz neophodnu validaciju
srpske verzije BERS-2 skale