Procter & Gamble (United Kingdom)
Veterinar - Repository of the Faculty of Veterinary MedicineNot a member yet
5141 research outputs found
Sort by
Fipronil – insekticid i ektoantiparazitik: Izazovi primene i efikasnosti
No full textFipronil se koristi kao insekticid i ektoantiparazitik, pretežno u veterinarskoj
medicini i poljoprivredi. Njegova glavna upotreba u veterini je za lečenje infestacija
buvama, krpeljima i drugim spoljnim parazitima kod pasa i mačaka. Fipronil
je efikasan u eliminaciji parazita poput buva (Ctenocephalides spp.), krpelja
(Rhipicephalus sanguineus, Dermacentor reticulatus, Ixodes ricinus), kao i vaši.
U veterinarskoj medicini fipronil se najčešće primenjuje u obliku spot-on rastvora
koji se nanosi direktno na kožu životinje, obično na potiljak ili između lopatica.
Ovi preparati pružaju dugotrajan učinak protiv buva (do 2 meseca) i krpelja (do
1 mesec). Fipronil je takođe dostupan u obliku spreja za spoljašnju primenu, koji
se koristi za prekrivanje tela životinje i zaštitu od parazita. Fipronil se koristi ne
samo za lečenje već i za prevenciju. U poljoprivredi, fipronil se koristi za zaštitu
biljaka od insekata i grinja, kao i za kontrolu štetočina na usevima. Može se primjeniti
na različite načine, uključujući prskanje ili tretmane semena. Što se tiče
sigurnosti i toksičnosti fipronil je efikasan u eliminaciji parazita, ali njegova upotreba
zahteva pridržavanje uputstava kako bi se izbegli negativni efekti na životinje
i ljude. Nepravilna upotreba može izazvati toksične efekte, naročito ako se ne
poštuju preporučene doze ili ako se proizvod koristi na neprikladan način. Takođe,
fipronil je opasan za korisne insekte, kao što su pčele, i treba ga primjenjivati sa
pažnjom, naročito u poljoprivredi.Zbornik radov
Mentorship as a challenge
No full textMentorstvo predstavlja visoko individualizovan proces učenja i kao takav je jedan od najkvalitetnijih oblika pedagoške interakcije između onoga ko podučava i podučavanog učenika. U praksi je uobičajeni standard da je mentor iskusniji, stariji, dok je mentij mlađi i treba da usvoji, savlada nova znanja i veštine u nekoj oblasti. Danas, mentorski odnos predstavlja uspostavljanje istinske interakcije između osobe koja ima znanje i iskustvo i želi da ga podeli sa manje iskusnom osobom u jasno definisanom i unapred utvrđenom vremenskom okviru. Mentorstvo nije samo odnos nastavnika i đaka ili studenta, koji se odvija u obrazovnom sistemu, već obuhvata širi pojam i podrazumeva odnos mentora i mentorisanog u kontekstu pripreme za rad u bilo kojoj oblasti, uključujući i obuku za posao. Mentorstvo može biti neformalno i formalizovano kroz institucionalni odnos. U savremenom obrazovnom kontekstu postoji više oblika mentorstva, pri čemu je osnovni oblik „jedan na jedan“. Primenjuje se posebno na višim nivoima formalnog školovanja, a vrhunac dostiže tokom postdiplomskih studija, posebno na specijalističkim, doktorskim i posledoktorskim studijama. Pored individualnog odnosa mentora i mentorisanog postoji i mentorstvo pojedinca sa grupom, kao i grupe mentora sa grupom mentija. Sa razvojem obrazovnih tehnologija suočavamo se sa činjenicom da se neposredni kontakti proširuju na „e-mentorstvo“. Mentorstvo je izazovan zadatak budući da je reč o jedinstvenom i personalnom odnosu, koji zahteva planski pristup i određenu tehniku. Može trajati par meseci, ali i više godina u slučaju doktorskih studija. Stoga, mentorstvo predstavlja izazov, posebno za mentore iz oblasti prirodnih i medicinskih nauka, koji za vreme studija nisu imali pedmete kao što su psihologija, pedagogija, metodika i sl. Cilj ovog rada je da se prikažu karaktaristike integrisanih akademskih i postdiplomskih studija veterinarske medicine u Republici Srbiji, kao i izazovi u mentorskom radu sa studentima i postdiplomcima.Mentoring is a highly individualized learning process and as such is one of the highest quality forms of pedagogical interaction between the teacher and his student. In practice, it is a common standard that the mentor is more experienced, older, while the mentee is younger and needs to acquire, master new knowledge and skills in a certain area. Today, a mentoring relationship is the establishment of a genuine interaction between a person who has knowledge and experience and wants to share it with a less experienced person in a clearly defined and predetermined time frame. Mentoring is not only a relationship between a teacher and a pupil or student, which takes place in the educational system, but includes a broader concept and implies the relationship between mentor and mentee in the context of preparation for work in any field, including job training. Mentoring can be informal and formalized through an institutional relationship. In the modern educational context, there are several forms of mentoring, with the basic form being "one-on-one". It is applied especially at higher levels of formal education, and it reaches its peak during postgraduate studies, especially in specialistic, doctoral and post-doctoral studies. In addition to the individual relationship between mentor and mentee, there is also mentoring of an individual with a group, as well as a group of mentors with a group of mentees. Faceing with the development of educational technologies, direct contacts are expanded to "e-mentoring". Mentoring is a challenging task since it is a unique and personal relationship that requires a planned approach and a certain technique. It can can last a few months, but also several years in the case of doctoral studies. Therefore, mentoring is a challenge, especially for mentors from the fields of science and medical sciences, who during their studies did not have the subjects such as psychology, pedagogy, methodology etc. The aim of this work is to present the characteristics of integrated academic and postgraduate studies in veterinary medicine in Serbia, as well as challenges in mentoring work with students and postgraduates
Tajne metabolizma magaraca: kako oni to rade?
No full textМагарци су еволуирали као енергетски ефикасне животиње, које преживљавају пустињске услове хранећи се биљним влакнима ниског квалитета и пијући минималне количине воде. За разлику од преживара, магарци краће задржавају храну у дигестивном тракту, што им омогућава већи унос хране и нутритивних материја, без обзира на квалитет исхране. Биљна влакна су сиромашна протеинима и магарци, као и други биљоједи, их надокнађују путем микробиоте којој ендогена, рециклирана уреа служи као извор азота за синтезу протеина. Магарцима је неопходно свега 3% сирових протеина да одрже телесну масу, при чему им је ефикасност рециклаже урее слична преживарима. Као противтежа суровим условима живота, магарци су развили способност брзе и ефикасне мобилизације масти из масних депоа у циљу добијања енергије. Проблеми настају када се магарци хране као коњи, код којих је пасажа цревног садржаја бржа. Тешко сварљива биљна влакна су основ магареће исхране, при чему је конверзија нутритивних материја далеко боља код магарца него код коња. Из ових разлога, магарац захтева свега 57-67% укупних енергетских потреба понија исте величине. Гојазност представља велики проблем на фармама магараца широм Европе, управо због слободног приступа храни, као и храни богатој калоријама. Гојазни магарци су склони развоју метаболичког синдрома, који укључује факторе ризика за развој ендокриног ламинитиса. Масне наслаге, гојазност и инсулинска дисрегулација су главне карактеристике метаболичког синдрома копитара. Међу коњима постоји генетска предиспозиција, док су магарци природно предиспонирани. Клинички метаболички синдром није тешко препознатљив, али постоје и субклиничке форме које немају јасне знаке, али утичу на здравље и добробит животиње. Власници, који често нису свесни гојазности својих магараца, кључни су у одржавању адекватне телесне кондиције. Трпељива природа магарца, са друге стране, отежава правовремену дијагностику ламинитиса, а деформитети копита се често грешком приписују прерастању. Прелиминарни подаци нашег истраживања указују на корелације између гојазности, метаболичког профила, инфламације и ламинитиса код музних магарица у лактацији, храњених сеном и мекињама.Zbornik kratkih sadržaja radov
Mleko magarica kao alternativa formulama za odojčad
No full textМлеко магарица привлачи све већу пажњу научне заједнице као потенцијална алтернатива формулама за одојчад, посебно код деце која показују алергију на протеине крављег млека. Мајчино млеко пружа најбољу нутритивну подршку за правилан развој новорођенчета; међутим уколико дојење није могуће, неопходне су заменске млечне формуле. Састав магарећег млека показује изузетну сличност са млеком жена, што га чини идеалном храном за одојчад. С обзиром на то да је алергија на млеко најчешће последица реакције на његову протеинску компоненту, значајно је истаћи да млеко магарица и жена карактерише ниска концентрација главног протеина - казеина. Такође, млеко магарица и млеко жена садрже високу концентрацију лактозе, услед чега га деца радо прихватају.
Поред тога, млеко магарица и жена се одликује сличним односом незасићених и засићених масних киселина, као и садржајем холестерола, натријума, калијума и витамина Ц. Студије указују да млеко магарица може бити корисно у исхрани одојчади са атопијским дерматитисом или гастроинтестиналним проблемима, а његов хипоалергени потенцијал чини га погодним за децу склону нутритивним алергијама попут алергије на кравље и козје млеко и соју. Додатно, присуство биоактивних пептида и антиоксиданата у млеку магарица може допринети јачању имунског система и здрављу дигестивног система новорођенчади.
Млеко магарица представља обећавајућу алтернативу формулама за одојчад, али су потребна даља истраживања како би се обезбедиле прецизне смернице за његову употребу у педијатријској исхрани. Изазови у ширем коришћењу овог млека у исхрани одојчади укључују мањи садржај масти у поређењу са млеком жена, ограничену доступност, као и вишу цену. Такође, неопходна су додатна клиничка испитивања како би се у потпуности потврдила његова безбедност и ефикасност у поређењу са стандардним формулама.Zbornik kratkih sadržaja radov
DNA damage induced by parasitic infections in humans and animals
No full textPathologies caused by parasitic infections, including protozoans and helminths remain a burden for healthcare in many countries. The DNA damage is produced by numerous parasites, both protozoans and helminths. However, the exact number of cancer-causing parasites and their role in neoplasma formation is still undetermined. The progression and dynamics of parasitic infections are significantly influenced by endogenously induced increase in oxidative stress (OS). Increased ROS production undermines antioxidant defense mechanisms by disrupting the balance between prooxidants and antioxidants, causing structural damage to important biomolecules, including host DNA. The generation of DNA damage possibly leads to the progression of carcinogenesis. However, direct DNA damage by parasites, eggs and factors released by parasites is also possible, and it leads to genomic instability that is a hallmark of most human and animal cancers. Understanding the way parasites induce DNA damage in the hosts may be helpful in the control of parasitic infections and the prevention of parasite-induced malignancies, ultimately benefiting the health of humans and animals. This review article offers an updated overview of parasitic infection-induced DNA damage mechanisms
Tick-borne diseases and their significance for the protection of animal health in the Ministry of defense and the Serbian Armed Forces
No full textИнфективне болести које се преносе крпељима (tick-borne disease – TBD) изазивају пажњу стручне јавности већ дуже од једног века, а њихов значај константно расте. Велики број TBD је по први пут откривен у земљама Медитеранског басена, поготову на простору Северне Африке, али и после великих војних похода као што је рат који су Сједињене Америчке Државе водиле у Вијетнаму. Немачки овчари који су као војни пси провели одређено време у Вијетнаму, како је касније показано, оболели су од ерлихиозе.
Интересовање за ове болести је велико, јер се случајеви све чешће и масовније јављају у регионима за које се зна да у претходном периоду нису имали забележне случајеве тих заразних болести. Разлози за то су вишеструки: 1) ширење ареала самих вектора због могућности њиховог брзог преношења на велике раздаљине, 2) климатске промене које омогућавају опстанак поједних врста крпеља у географским зонама у којима раније нису били присутни; 3) пораст броја домаћина/резервоара вертебрата због великог утицаја човека на природу.
Крпељи преносе различите вирусе, бактерије и протозое које спадају у патогене микроорганизме. Неки од њих су патогени само за поједине врсте животиња (пример Babesia canis – за пса), а други могу инфицирати практично све врсте кичмењака укључујући и човека (пример Anaplasma phagocitophylum). Међу болестима код којих су вектори крпељи, лајмска болест је најзаступљенија у Србији. Поред лајмске болести, у Србији су присутни и крпељски енцефалитис, лајшманијаза и рекурентна грозница.
Војна ветеринарска служба, у оквиру функције здравства врши процену претњи и ризика које носи векторски преносиве болести за животиње које се налазе на задужењу и ветеринарском обезбеђењу, истовремено вршећи заштиту војних лица.
Суочавајући се са повећаним ризиком од заражавања патогенима које преносе вектори попут крпеља и комараца, у циљу пружања примарног нивоа здравствене заштите животиња и спровођења превентивних мера успостављен је ветеринарски стални надзор над животињама у МО и ВС.Tick-borne infectious diseases (TBD) pose the attention to health authories for over a century, with raising significance in human and animal health care. Many of TBDs were first discovered in the Mediterranean basin, especially in North Africa, as well as after significant military campaigns, such as the war the United States fought in Vietnam. German Shepherds, who served as military dogs in Vietnam, were later found to have been infected with causative agent of Canine Ehrlichiosis.
The interest in TBD is high because cases are increasingly appearing more frequently and in larger numbers in regions that previously had no recorded cases of these infectious diseases. The reasons for this are multiple: 1) the expansion of vector ranges due to their ability to travel over large distances quickly, 2) climate changes that enable the survival of certain tick species in geographic zones where they were previously not presented, and 3) the increase in the number of vertebrate hosts/reservoirs due to the significant human impact on nature.
Ticks transmit various viruses, bacteria, and protozoa that are considered pathogenic microorganisms. Some of these pathogens are only harmful to specific animal species (e.g., Babesia canis – for dogs), while others can infect virtually all vertebrate species, including humans (e.g., Anaplasma phagocytophilum). Among the tick-borne diseases, Lyme disease is the most common one in Serbia. In addition to Lyme disease, other diseases presented in Serbia include tick-borne encephalitis, leishmaniasis, and recurrent fever.
The military veterinary service, as part of its health function, evaluates the threats and risks posed by vector-borne diseases to animals under its responsibility, while also ensuring the protection of military personnel.
In response to the increased risk of infection from pathogens transmitted by vectors such as ticks and mosquitoes, and in order to provide primary healthcare to animals and implement preventive measures, a continuous veterinary surveillance system has been established for animals in the Ministry of Defense and the Armed Forces.Zbornik kratkih sadržaj
First report of triple viral co-infection (PPV, PCV2, PCMV) in wild boars in the Western Balkans
No full textWild boars are recognized reservoirs of numerous viral pathogens, posing a significant
risk to domestic pig populations, particularly in areas with poor biosecurity. This study
assessed the prevalence and co-infection patterns of porcine circovirus type 2 (PCV2),
porcine parvovirus (PPV), porcine cytomegalovirus (PCMV), African swine fever virus
(ASFV), classical swine fever virus (CSFV), and pseudorabies virus (PRV) in wild boars
from western Serbia and the Republic of Srpska (Bosnia and Herzegovina). Sixty-six spleen
samples from legally hunted wild boars were analyzed by qPCR. All animals were negative
for ASFV, CSFV, and PRV. The cumulative prevalence of infection with at least one of
the other three viruses was 86.4% (95% CI: 76.2–92.8%). PCMV was detected in 74.2% of
samples, PCV2 in 50%, and PPV in 28.8%. Co-infections were common: 42.4% of animals
were positive for two viruses, and 12.1% for all three. A statistically significant association
was observed between triple co-infection and sex, with higher rates in males. Subadult
wild boars showed the highest PCV2 + PCMV co-infection rate (p = 0.0547). These findings
highlight the need to expand molecular surveillance, particularly for PCMV, in both wild
and domestic pigs, especially in regions reliant on low-biosecurity backyard farming
Histophilus somni isolated from nasal swabs of calves
No full textСви чланови породице Pasteurellaceae су факултативно анаеробни и оксидаза позитивни грам негативни кокобацили. Род Histophilus представљају грам-негативни штапићи, ширине мање од микрометра и дужине 1–3μm, мада понекад формирају дуже филаменте. Угљен диоксид у концентрацијама 5-10% поспешује раст неких врста, док је код неких неопходан. Ћелијски зид неких од ветеринарски значајних патогена из ове фамилије као што су Glaesserella parasuis, Haemophilus spp. и H. somni садржи липоолигосахарид (LOS), молекул сличан по структури и функцији липополисахариду (LPS) других грам-негативних бактерија. Липоолигосахарид има релативно сложено језгро олигосахарида, али му недостаје дугачак полимерни ланац О-антигена који се види у LPS код H. Somni. Показало се да LOS пролази кроз фазне варијације што доводи до периодичних промена у експресији епитопа услед промена у угљеним хидратима у деловима LOS. Ова фазна варијација помаже H. somni да избегне адаптивни одговор имуног система домаћина; такође чини бактерију отпорном на лизу бактерија услед активације комплемента. Као резултат наведеног, изолати који пролазе кроз фазну варијацију су вирулентнији.
Припадници родова Histophilus су нормални становници горњих дисајних путева; поред тога, могу се нацћи и међу нормалном флором урогениталног тракта. Болест настаје када H. somni дође до анатомских структура где нема нормалне сапрофитне микрофлоре. Није сасвим јасно да ли је инвазивни процес инфекције случајна „контаминација“ претходно стерилног места услед неке примарне повреде као што је траума, примарна вирусна инфекција или имуносупресија повезана са транспортним стресом или другим фактором животне средине. Бактерија H. somni је узрочник респираторних, срчаних, гениталних болести и септикемије код говеда и оваца, ређе коза. Изазива гнојну бронхопнеумонију или фибринозну плеуропнеумонију код преживара, доприноси настанку „транспортне грознице“, заједно са вирусним агенсима, Mannheimia haemolytica, P. multocida и/или Mycoplasma bovis.All members of the Pasteurellaceae family are facultative anaerobic and oxidase-positive gram-negative coccobacilli. The genus Histophilus comprises gram-negative rods, less than one micrometer in width and 1–3μm in length, although they can sometimes form longer filaments. Carbon dioxide concentrations of 5-10% stimulate the growth of some species, and it is even necessary for others. The cell walls of some veterinary pathogens in this family, such as Glaesserella parasuis, Haemophilus spp., and H. somni, contain lipooligosaccharide (LOS), a molecule similar in structure and function to the lipopolysaccharide (LPS) of other gram-negative bacteria. LOS has a relatively complex oligosaccharide core but lacks the long polymeric O-antigen chain seen in LPS. In H. somni, LOS undergoes phase variation, causing periodic changes in epitope expression due to carbohydrate variations in parts of the LOS. This phase variation helps H. somni evade the host's adaptive immune response and makes the bacterium resistant to complement activation and subsequent bacterial lysis. Isolates that undergo phase variation are more virulent as a result. Furthermore, some H. somni strains can transfer the host's sialic acid to the end of their LOS, making the bacterial cell even more resistant to complement fixation and antibody binding. H. somni expresses a large surface protein capable of binding and inactivating the host's immunoglobulin A.
Members of the genus Histophilus are normal inhabitants of the upper respiratory tract and can also be found in the normal flora of the urogenital tract. Disease occurs when H. somni reaches normally sterile sites. It is unclear whether the invasive infection process is accidental "contamination" of a normally sterile site due to a primary insult such as trauma, primary viral infection, or immunosuppression associated with transport stress or other environmental factors.
Bacteria previously known as Haemophilus somnus, Haemophilus agni, and Histophilus ovis are now classified as H. somni. Histophilus somni is the causative agent of respiratory, cardiac, septicemic, and genital diseases in cattle and sheep, and less frequently in goats. It causes purulent bronchopneumonia or fibrinous pleuropneumonia in ruminants. It contributes to "shipping fever" along with viral agents, mycoplasmas, Mannheimia haemolytica, P. multocida, and/or Mycoplasma bovis.Zbornik kratkih sadržaj
The role of biosecurity in controlling intensive pig herd health
No full textIn an organized pig herd, individual animal health care is becoming increasingly less important. In today's environment, characterized by a large concentration of animals in a relatively small area, this situation necessitates health care at the farm level. It is commonly known that biosecurity measures are important in pig farming, as they are designed to prevent diseases from entering the farm and to restrict the spread of infections within it. The presence of various breeding diseases of bacterial or viral origin leads to decreased production performance and demands additional efforts from the farm's employees, resulting in higher medication usage and, consequently, reduced economic profit for the farmer. A health protection program in well-organized farming should also include regular parasitological checks, as parasitic infections considerably impact animal health. Thus, parasitological diagnostics must be a part of the routine health monitoring of pigs. It is acknowledged that the willingness of farm personnel to adopt biosecurity measures is crucial for achieving a high level of protection against pathogen introduction and spread. Implementing these measures requires an understanding of the pigs’ health status. One of the most common risk factors is the introduction of acquiring boars, gilts, or weaned piglets with unknown health status. Alongside the aforementioned measures, vaccination programs also play an important role in stabilizing the health of pigs. Promoting good health in organized herds involves applying a system of preventive measures. This paper aims to provide an overview of our re-search on the importance of biosecurity practices in intensive pig production
Development of burnout syndrome among veterinarians: An assessment using the Copenhagen Burnout Inventory
No full textThis study aimed to investigate the burnout syndrome among Serbian veterinarians across different veterinary
fields using the Copenhagen Burnout Inventory (CBI). Moreover, possible risk factors associated with the
development of burnout levels in this population were also studied. The explanatory and confirmatory factor
analysis revealed two-factor solutions from the three original CBI domains, explaining a total of 65.5 % variance
among the investigated veterinarian population. The first factor, which explained 56.3 % of the variance, was
predominantly defined by personal burnout, with high loadings ranging from 0.931 to 0.779. The second factor
accounted for 9.2 % of the variance and was primarily characterized by client-related burnout (loadings between
0.942 and 0.580). Items from the work-related burnout domain of the original CBI showed cross-loadings on both
factors, reflecting its overlap with personal and client-related dimensions. Therefore, personal/work-related and
client/work-related domains were identified in the investigated veterinarian population. The common risk factor
for two defined types of burnout was a decreased number of vacation days per year, 1–10 days. Working in
science had a protective effect on the development of burnout syndrome compared to the small practice.
Establishing a protective buffer through a series of activities at the individual and organizational levels,
increasing vacation days in our case, could help contain or prevent burnout syndrome among the veterinarian
population