1,721,017 research outputs found
La storia ungherese in scena a Zagabria: il dramma kajkavo Familija Hunjadijanska
Full text linkThe phrase ‘old Kajkavian drama’ refers to the activity of school theatres in Northern Croatia (particularly in the Zagreb and Varaždin area) between 1606 and 1834. The earliest plays were staged in Jesuit educational institutions; they were usually written in Latin, and rarely in the vernacular, the Kajkavian-Croatian dialect. After the dissolution of the Jesuit order in 1772, a school theatre was set up inside the Kaptol seminary in Zagreb, where plays were staged between 1791 and 1834. Part of the theatrical production of the Kaptol seminary is extant. It consists of a corpus of about thirty-five plays written in the local Kajkavian dialect, and is usually referred to as anonimna kajkavska drama. All the plays were borrowed from foreign (mostly German) playwrights, whose works were translated and adapted for the Croatian audience. Most of these texts have survived in manuscript form, only a few having found their way to publication. This paper aims to discuss the drama Familija Hunjadijanska, a historical play which belongs to that corpus. The manuscript is now at the National Library in Zagreb, as part of the Tomaš Mikloušić fund. It is incomplete; furthermore, it gives no useful information about its author/adaptor or about the original foreign text, which was finally traced in 1962 by the Croatian scholar Olga Šojat. A comparison between the Kajkavian-Croatian text and its source is provided in this article, along with some hypotheses concerning the dating of Familija Hunjadijanska and the occasion on which this old Kajkavian play may have been staged at the Kaptol seminary theatre
Serbian Autobiographical Studies – A Survey
Full text linkA survey of Serbian autobiographical studie
Centri srpske kulture XVIII veka. Kijev - Budim - Venecija
Full text linkКњига др Монике Фин је резултат је њених дугогодишњих истраживања којa је водила припремајући докторску тезу под насловом Кијев – Будим– Венеција – центри формирања културе Срба у XVIII веку. Посредничка улога Дионисија Новаковића (Kiev– - Buda – Venezia. I centri di formazione della cultura serba nel Settecento. Il ruolo mediatore di Dionisije Novaković) – коначно одбрањену 2012. године на Универзитету у Падови и у односу на ту опширну дисертацију представља њену помало скраћену верзију. Монографија јесте веома важан и амбициозан покушај описивања улоге и значаја три спољашња културно-политичка центра за формирање и развој културе (у томе пре свега књижевности) Срба, у периоду који за историју народа представља значајну цезуру прелаза од модела поствизантијске према новој култури, ослоњеној на западноевропске узоре. Перспектива одабрана у књизи без сумње јесте novum у истраживањима осамнаестовековне српске културе – омогућује знатно шире (него што је до сада било присутно у појединачним студијама на тему конкретних центара и стваралаца) сагледавање процеса и појава карактеристичних за нову – барокну и просветитељску – српску културу на продручју Аустроугарске. Дозиван у књизи, конкретан пример књижевне и културне делатности Дионисија Новаковића, – кијевског магистра и српског епископа везаног за Будим, чије је дело штампано у Венецији, – омогућује ауторки реконструкцију замршених путева утицаја средина и установа – носилаца елемената конститутивних за два различита културна модела, па и прецизирање мишљења на тему компликованог, – парадоксално посредством Кијева и Москве, – укључивања српске културе и књижевности у развојне токове западноевропских култура. Временски оквир истраживања одређују у књизи историјско-културни догађаји у првом реду битни из перспективе српске културе – Велика сеоба (1690), са којом постепено почиње период нове – барокне културе на подручју данашње Војводине и отварање врата просветитељским идејама терезијанско-јозефинске реформе (1770, 1780). Ипак, са тачке гледишта рађања нове културе, кључни део књиге посвећен улози Кијевско-могиљанске академије на очигледан начин помера рефлексију на подручје Жечпосполите, тј. догађаје, процесе и (пољско) украјинске ствараоце још из XVII века. Сваки од представљених делова у књизи посвећених појединим центрима уноси у истраживање формирања новог лика српске културе XVIII века много нових информација и допуна, омогућујући детаљнију и потпунију реконструкцију процеса. Према томе, прво најпре на тлу српске науке о књижевности толико детаљно представљање промена које су се извршиле у оквиру научног програма Кијевско-могиљанске академије – дакле промена у којима су се испољили одбрамбени механизми православља након потписивања бретске уније и које су водиле преображају теологије (по први пут као научне дисциплине) и књижевности (формиране под утицајем пољског и западноевропског препорода и барока), дозвољава боље разумевање типолошки сличних преображаја српског осамнаестовековног културног модела. Тај модел, „латински у форми а православан у суштини“, почетно примењиван у одбрамбеној функцији, модел, који ће посредством ђака (украјинских и српских) из Кијевске академије бити пренесен на српско тло, временом је, такође, прокрчио пут и непосредном утицају већ просветитељске западне културе. Табан/Будим као центар српске заједнице под окриљем Будимске епархије, поготову у периоду делатности кијевског ђака еп.епископа Дионисија Новаковића, јавља се као један од најспособнијих за прихватање културног модела развијеног на тлу пољске Украјине. Архивски документи до којих је стигла ауторка књиге, као и истраживања дела, као и – иако чисто црквеног – у суштини просветитељског програма епископаеп. Новаковића – потврђују изузетно важну улогу тог центра прве српске интелигенције световног карактера, отворене за иновативне просветитељске идеје. Трећи спољашњи према новонасталом у XVIII веку на тлу данашње Војводине политичко-културни центар – Венеција – представљена је у књизи као својеврстан културни мост, који посредством штампарске делатности повезује Србе са Западном Европом. Детаљно представљен изложен рад типографије Димитрија и Пана Теодосија, српска средина за њу везана, а такође судбина овде штампаних књига (иако потврђиваних печатом московске типографије) у неком смислу симболички завршава покушај реконструкције сложеног сплета културних утицаја три спољашња центра, отварајући уз то, истовремено, уз то отвара и нове истраживачке перспективе и питања
Konfesionalna polemika u severnoj Dalmaciji za vreme Dositejevog boravka u Skradinu
Full text linkУ вези са конфесионалном полемиком која је између XVII и XIX века супротставила православне Србе и католички клер у Тромеђи, у раду се разматра слика северне Далмације коју је Доситеј Обрадовић приказао у својим списима, првенствено у аутобиографији Живот и прикљученија. Наиме, стекавши вишегодишње искуство живота у далматинском подручју, Доситеј је добро упознао живот православних Срба из овог краја, па је и сам постао жртвом конфесионалне полемике кад је био позван да буде капелан српске заједнице у Скрадину. Да би се боље разумела слика Далмације коју је Доситеј приказао у својим списима, у раду се такође даје општи преглед политичких догађаја, везаних за конфесионалну полемику, који су обележили историју регије током XVIII векa
Grof Sava Vladislavić Raguzinski i Venecija
No full textГроф Сава Владиславич Рагузинский (1668-1738) несомненно был одним из более знатных людей при Петре Великом. Занял он особенное политическое место в качестве императорского консультанта по вопросам православного Востока, а одновременно участвовал и в дипломатических делах, связанных с Балканами, Турцией и Италией. С помощью этого рада хотела бы осветить разнообразную деятельность Савы Владиславича как делегат русского царя в Венеции, где жил с перерывами между 1716 и 1722 годами.
Многосложными были там службы Савы. Он дал работу учёным, интеллигентам и художественникам, которые внесут свой вклад в процесс построения Петрограда. Надзирал за молодыми студентами, которых Пётр регулярно отправлял в Италию на обучение. Интересовался закупкой произведений искусства для частных коллекций Петра и его ближайших сотрудников, тем слылся за наилучшим между художественными агентами, на которых русский управитель мог опираться. Наконец, приняв судна на свой счёт, лично постарался, чтобы были установлены непосредственные торговые отношения между более важными портами в Италии и в петровской России.
Однако, больший интерес вызывают дипломатические миссии, "неофициально" порученные Сави в течение его пребывания в Венеции. Хотя он не имел, покрайней мере формально, определённого статуса, тем не менее венецианское управление относилось к нему в качестве "министра Московии". По самому распоряжению русского царя, Сава завершил переговоры о стабилизации отношений католической церкви в России с папой римским Климентом XI. Систематически извещал русский двор о наиважнейших политических событиях, касающихся Италии (например, о Другой Морейской войне). С другой стороны, Сава уведомлял управление Венецианской Республики о случившемся в России, особенно в связи с Великой Северной войной.
О наличии и деятельности Савы Владиславича в городе Святого Марка прямо свидетельствуют фонды Венецианского государственного архива. Всё вышеизложенное показывают впервые здесь приведённых, инкогда прежде неопубликованных три рукописных документа. В первом, каком-то рекомендательном письме царя Петра Великого к венецианскому дожу Джованни II Корнеру, выражена просьба, чтобы интересы "русского посланника" Савы Владиславича, в течение его пребывания в Венеции, были защищены. Второй и третий документ - заявления секретаря венецианского кабинета "Collegio dei Savi di Terra", где записаны уведомления Савы венецианскому Сенату о событиях, связанных с Великой Северной войной
Orfelinov Slaveno-srpski Magazin i venecijanska periodika XVIII. veka
No full textThe paper provides a comparison between Zaharija Orfelin’s Slaveno-serbski Magazin (the first Serbian magazine, published in Venice in 1768) and 18th century European literary journals, as regards its formal features, structure and contents. The analysis focuses on literary periodicals and general-interest magazines which were published in Venice in the second half of the 18th century, particularly Gasparo Gozzi’s La Gazzetta Veneta, Giuseppe Baretti’s La Frusta Letteraria, Francesco Griselini’s Magazzino Italiano and Domenico and Elisabetta’s Caminer Il Giornale Enciclopedico. The main model for these periodicals was provided by 18th century English Magazines and The Spectator, which were very popular in Venice at the time. The aim of this paper is to enrich the image of the first Serbian magazine, as well as to confirm its ground-breaking role in the history of Serbian journalism and national culture
Venecija i srpska knjiga
Full text linkНa идеалној мапи културне географије српског народа Венеција је дуго представљала најзападнију границу, будући да је била место у које су се, између 15. и 19. века, Срби увек враћали да би штампали своје књиге. Врхунци историје српске књиге у Венецији везани су за делатност војводе Божидара Вуковића Подгоричанина и Теодора и Ђурђа Љубавића у 16. веку, па и за грчку породицу Теодосије у 18. веку, који су од Венеције начинили средишно место књижарске продукције намењене Србима, објављујући књиге на „илирском“ писму. Ова студија настаје из жеље да се осветли вишевековна историја српске књиге у Венецији, обраћајући пажњу како на прилике у којима je живелa српска заједница у Венецији, тако и на специфичности млетачког издаваштва
I Pervye načatki latinskago jazyka di Zaharija Orfelin
No full textIn 1767 the Greek printer Demetrio Teodosio published in Venice the Pervye Naatki latinskago jazyka, a Latin handbook written in slaveno-srpski, especially conceived for a Serbian audience. Although published anonymously, there is sound evidence that it was compiled and edited by Zaharija Orfelin, one of the greatest Serbian intellectuals of the 18th century. The handbook consists of 448 pages, divided as follows: the first part provides the basics of Latin grammar, taken from Johannes Rhenius’ edition of the classic Donatus, followed by a shortened version of Christoph Cellarius’s Latin dictionary entitled Liber Memorialis and, finally, by a translation of Ioakim Lange’s Colloquia Scholastica. Each section is based on works which were largely employed as teaching materials in Serbian schools. All texts were derived from Russian editions, translated into slaveno-srpski and adapted for the Serbian audience, at times relying also on the so called narodni jezik (“popular language”). This paper aims to draw a brief presentation of the Pervye Naatki latinskago jazyka, analyzing its structure, contents and sources, as well as trying to define the reasons which led Orfelin to work on it
Una partita a scacchi: Marcantonio De Dominis secondo Thomas Middleton
No full textMarcantonio De Dominis (1560-1624) was undoubtedly one of the most controversial figures of 17th-century Europe. Born in Rab to one of the most prominent families of Venetian Dalmatia, he was educated by the Jesuits and later appointed to the bishopric of Senj, subsequently raising to the archbishopric of Spalato and to the primacy of Dalmatia and Croatia. In the meantime, he continued to refine his skills in the theological field and took a foremost place in the controversies of the time, thus becoming the target of the Inquisition. In 1616 he resigned his see and moved to London, where he was welcomed by the Anglican clergy and king James I. A few years later, however, his favour within the English court suddenly deteriorated, forcing him to seek forgiveness from pope Gregory XV and to abjure his past errors. Having returned to Rome in November 1622, in the summer of 1623 he was once again placed under investigation and imprisoned in Castel Sant’Angelo, where he died in September 1624. His body, portrait and writings were burnt by order of the Inquisition.
The story of Marcantonio De Dominis caused grave scandal and has been the subject of historical novels and theatrical performances. This paper discusses his stay in England with reference to Thomas Middleton’s satirical comedy A game at chess (1624), in which De Dominis is portrayed as the Fat Bishop
- …
